Карађорђе и Доситеј

 Био Доситеј у винограду на Опленцу, у Тополи, и набрао неке травке да једе као салату. Поросила кишица, поклизало. Идући озго низбрдицом, он удари поред градске куле. Као стар човек, често се оклизне, готов да падне.
„Чувај се да не паднеш, дедо!" викне му с прозора Карађорђе.
„Ниско сам, Господару, и ако паднем нећу се много убити, a нећу ни лупнути гласно. Само се Богу молим да не паднеш ти са своје висине; и убићеш се, и чуће се на све стране света!"

Милош Обреновић

Ha Забрежју

 Несрећне 1813, после погибије на Равњу и договора са војводама у Шапцу. Милош ишао низа Саву ка Београду. На Забрежју нађе Јакова Ненадовића, који је из Београда био изашао, те прихватио своју чељад и имање, и све то превозио преко Саве у Срем. Јаков, казавши Милошу да је све пропало, и да су Турци већ земљу покорили, рекне му да и он пређе преко Саве, да се не враћа у Рудник, где само може лудо изгубити главу.
„Кад моју стару мајку, жену и децу, разгазе Турци", одговори Милош. „што је вајде и ја сам да живим ? Доста је браће изгинуло војујући са мном, право је и ја да погинем, кад другојаче нема живота. He могу те то, господар Јакове, никако послушати! Hero те молим, предај ову сабљу мом синовцу Ристи. Његова и јест: остала му је од оца."

Глава

 После Хаџи-Проданове буне, Милош сиђе у Београд заједно са Ћаја-пашом, који је водио везане учеснике у тој несрећној побуни. Мислио Милош да им измоли милост, али љути Скопљак све помори страшном смрћу, a Милоша задржа у Београду као таоца. Утом сејмени донесу главу славнога јунака из Првог устанка, Станоја Главаша, и набију је на колац пред пашиним сарајем. Угледавши Милоша. један од њих упита:
„Видели, кнеже, главу Главашеву?" „Видех."
„Е, бива, сада је на твоју ред!"
„Ја сам моју, честити ага давно метнуо у торбу! A ова што је видиш на мени није моја, него туђа."

Док дим кроз оџак прође

 На Ћуприји, 1815, углави Милош са Марашли-Али-пашом онај познати уговор no којем је престала борба између Срба и Турака. Неке народне старешине, нарочито Павле Цукић, незадовољне скученим правима која су Србима јемчена уговором, почеше викати на Милоша и тражити да се и даље војује.
Саслушавши њихове прекоре и тежње, и не заборављајући ни на трен у каквом је чемерном стању народ после несрећа од 1813. и 1814, Милош рече:
„Море, људи, станите мало, да нам једном прође дим кроз оџак, и да макар једну погачу испечемо на кућанском огњишту! Па ћемо после гледати шта ћемо и како ћемо. He море се све уједанпут!"

Везир и звона на цркви београдској

 Кад су, по заповести кнеза Милоша, дигнута звона код Београдске цркве, везир из града запрети топовима. Јавише Милошу и он везиру поручи овако:
„Немој мира кварити! Мени пише у ферману да по свом закону вршим богомољу, са свима церемонијама. Moj закон изискује звона, и звона морају звонити!"
На то везир: „Ви да звоните, a мој хоџа да виче; то се никако не може сложити!" „А ви немојте викати онда кад звона звоне, него мало доцније", одговори кнез. И везир ућута.

Дугменце

 Када би кнез Милош усхтео слатка разговора са лепом Даницом, коју је као робињу купио у Цариграду и после држао у свом конаку, обично би рекао: „Море, нека дође Даница, да пришије једно дугменце на кошуљу!" A кад Даница у том послу остане подуже у кнеза, несташна млађарија гунђала: „Мора да је дугме страшно велико, чим се оволико пришива!"

Мртав или протеран

Напуштајући Србију 1839, Милош се на Сави праштао са српским великашима. Плачући, вели прота Ненадовић:
„Боље би било, Господару, да смо те сахранили, него што сад под старост идеш у туђу земљу!"
„Не би, прото, не би!" одговори кнез. "Боље је да ја идем међу паметне људе, па да одонуд гледам како ви вадите очи један другому!"

Пред др Рикордом

 Кнез Милош је дуго патио од камена у бешици, све мислећи да је то каква друга невоља. У Паризу, где је био и кнез Михаило, зовне он славног др Рикорда, и затражи лека својој болести. Прегледајући болно место, лекар позна шта је, и рекне: „Овде треба операција!" Милош, притискајући прстом где га највише боли, стално говораше: „Ту, ту!" Од Милошевог ту Рикорду су причини француско tout, то јест да кнез жели да се одсече све, па упита: „Све да се одсече?!" „Вала, сеци све, само нека премине", рече Милош кроз стиснуте зубе. „Доста је, јадник, и послужио!" Кад кнез Михаило преведе и објасни Рикорду шта вели болесник, славни лекар се зацени од смеха.

Кнез Милош и кнез Михаило

 По повратку у Србију, стигли они у Београд 25. јануара 1859. И одмах навале к њима безбројни пријатељи тражећи служби, накнада и награда, све зато што су били „пријатељи Обреновића" и „страдали за њих". Гледајући све то, кнез Михаило ће, једном, оцу:
„Бабо! Близу двадесет година имадосмо посла са непријатељима, и изађосмо на крај, али сад, са пријатељима, тешко можемо што урадити, па да буде право и за њих и за друге!"
„Хвала Богу што смо овде", одговори старац, смешећи се, „па је за све друго лако..."

Његош и Србијанци

Кнез Милош и владика Раде

 Изашавши 1839. из Србије. кнез Милош отишао у Влашку. После неког времена остави Букурешт, пређе у Беч, купи кућу и настани се онде. На крају године 1846. боравио је у Бечу и црногорски владика Раде (Петар II), и баш тада писао свој знаменити спев Горски вијенац. Нису се баш мирисали. Кнез Милош би за владику рекао: „Чиниш волико, како је то? Хоће и да је владика. и да није владика' Владика - a не носи владичанских хаљина, и никад не иде у цркву? Зашто се не држи својега чина?" Владика Раде би опет за Милоша: „Шта се тај човјек стврднуо толико? Коме чува оно небројено благо? Да је оно у другим рукама - вас би народ имао користи. a и толики појединци!"
У то време у Бечу је живео и српски уметник Анастас Јовановић, питомац кнеза Милоша и велики поштовалац владике песника. Знајући за омразу између њих, науми Анастас да их омекне и измири. Врло често је долазио кнезу Милошу и старац би, знајући да он иде и владици, понекад упитао: „А. Море, Молерчићу. шта ти ради владика?"
„Здраво је, господару, и поздравио вас је." „Не море бити!"
„Богами јесте", одговори Јовановић, „ но ја не смем да вам кажем, видим, нешто сте љути на њега."
„Е, чиниш волико, вала му, од Бога му здравље! Кад му, море, одеш, поздрави и ти њега од моје стране!"
„Господине Јовановићу, шта вам ради Шумадинац?" упитаће владика Раде кад му је Анастас дошао. „Захваљујем, господару, здрав је и рекао ми је да вас поздравим од његове стране."
„Збиља велите или се шалите?!"
„Не шалим се, доиста ми је рекао да дођем и да вам изручим његово поздравље. „Хвала му, рече владика сасвим задовољан. Много му хвала!..."