Udariste opet u kuknjavu. Najlakše je sedeti i kukati. No mi smo skloni kukanju. Prvo smo kukali posle Turaka i još uvek kada nešto ne valja kažemo , posledica Turaka, a prošlo , bar u centralnoj Srbiji 200 godina od oslobođenja. Sada ćemo 200 godina kukati zbog komunista. Što je još gore grdno preterujete, jer u socijalizmu je Srbija bila izgrađena , a stanovništvo zaposleno, privreda tehnološki u koraku sa svetom. No džaba vama pričati da su Miloševič  i kasnije Dos , skroz uništili privredu kako bi se pojedinci lako domogli imovine. Normalno sve uz pomoć zapada, kako bi se dokazalo da je socijalizam bio gori od Turske vladavine. S obzirom da ćete me osporavati, samo jedno pitanje, Zašto Slovenci nisu tako propali , kada smo živeli u istoj državi?Inače pred kraj Juge Slovenci su za nijansu bili razvijeniji od Vojvodine, a gde smo sada. Oni svoje firme nisu upropastili, pa prodali.Poljoprivredna dobra po Vojvodini, upropastili, raskomadali i sada zemlju obrađuju kao pre 50 godina. Gde su farme , koje su hranile Jugu, uvozimo meso.
Da rezimiram, ako nastavite da kukate , bolje se odmah zakopajte , ili spalite , jer pomoći nema. Jesmo li živi? Da li nas ima? Na posao, obnavljajmo Srbiju. Ne može jel da? A , zašto? Pa zaseli bogatuni, glupi , a pohlepni pa ne daju? Da li nam samo žvaku o Turcima i komunizmu da žvaćemo , dok se oni bogate, bez rada, bez znanja, bez sposobnosti da zdravorazumski rasuđuju, jer rasuđuju novčanikom i dupetom, a ne glavom .

Potpisujem, Slovenci bre prvi uveli evro od ovih istocnjaka, pogledaj Estoniju il Slovacku i Sloveniju

i ja mislim da je tako.....

Halilović: "Ja sam uhapsio Dražu Mihailovića!"
11. 10. 2009. • 11:17 S. B.


24SI - Adem Halilović (82), partizanski veteran iz Gornje Zimče kod Visokog, tvrdi da je lično učestvovao u hapšenju četničkog komandanta Draže Mihailovića!

Halilović, koga u kraju drže za čestitog čovjeka, kaže da je kao 18-godišnjak, u grupi od 50-ak boraca Šeste krajiške brigade, više mjeseci nakon II svjetskog rata proveo u šumi, izdajući se za četnika, kako bi prevarili Nikolu Kalabića i namamili ga da u klopku uvuče svog komandanta.

Doduše, njegova verzija jednog od najmisterioznijih događaja u bivšoj državi prilično se razlikuje od zvanične "partizanske historiografije", koja zasluge za hapšenje Mihailovića, za čijim se grobom sada intenzivno traga, pripisuje posebno obučenoj grupi od 12 operativaca Ozne.

Ipak, Adem kaže da je istina drugačija i da je samo hapšenje generala Mihailovića izgledalo mnogo jednostavnije nego što se to već decenijama predstavlja u javnosti. Međutim, i prema njegovoj priči, Dražu je izdao upravo Kalabić! Pritisnut godinama, ne sjeća tačnih datuma i mnogih drugih pojedinosti važnih za rasvjetljavanje akcije, koja je još obavijena velom tajne, ali osnovne detalje, kaže, i te kako pamti. Kazao ih je i ranije nekim historičarima, te sarajevskom glumcu Josipu Pejakoviću, ali koliko zna, to do sada nije izašlo na svjetlost dana.

"Priprema akcije je počela u Užicu, nekako poslije rata, kada nas je komandant Šeste krajiške brigade Milan Šumonja okupio i zatražio dobrovoljce koji će se uvući u redove Nikole Kalabića i, preko njega, konačno, pokušati doći i do samog Draže. Kada se prijavio Mile Kovačević, komandant moje Četvrte čete, i njegov zamjenik Mirko Orelj, potporučnik po činu, i ja sam, kao najmlađi među njima, pošao za njima i pridružio se grupi od 50-ak provjerenih boraca, mojih dobrih saboraca iz Šeste krajiške. Tu su nam dali lažne brade i uniforme, kako bismo mogli da se pretvaramo da smo pravi četnici. Tek kasnije sam saznao da sve vrijeme nismo bili sami, jer su nam leđa štitili naši saborci iz jedinice, koji su nas potajno pratili na dobroj udaljenosti. Kada smo nakon dužeg pješačenja stigli na Šargan planinu, tu smo u šumi našli Kalabića. Nije ništa sumnjao, pa nas je primio kao prijatelje, svoje četnike. Što je najgore, Kalabić je dotad "provalio" i "sredio" tri naša oficira. Mi smo, uprkos tom saznanju, morali da se pretvaramo da smo četnici i ničim nismo smjeli da odajemo ko smo. Onda smo, zajedno sa njim, krenuli prema njihovom štabu na Jelovoj gori, tamo negdje kod Milanovca", prisjeća se Adem i ističe kako je Kalabić, kojeg opisuje kao "čovjeka sa jako dugim rukama", nakon nekog vremena posumnjao da neki od njih, ipak, nisu četnici. Kako tvrdi, sumnjičavi Kalabić je upravo tu, na Jelovoj gori, naredio svojim pratiocima da streljaju njegove komandire Kovačevića i Orelja, ali cijelu akciju je spasila dovitljivost prerušenih partizana.

"Pred streljanje, Orelj je podigao obje ruke i uzviknuo: "Ginem za kralja i otadžbinu", na šta je Kalabić bukvalno, onim svojim dugim rukama, udario po uperenim puškama i, psujući ih, povikao na svoje pratioce: "Je... vam boga, ubijate naše ljude!" Mirka su tada pustili, a on je poslije došao kod mene. Sav se tresao od straha... Kad, utom, odnekud izbi naš major Jusuf Ličina, koji nas je tajno pratio, sa našim borcima i dreknu: "Ne mrdajte, sve ću da vas pobijem!" Tada je lično zavezao Kalabića i naredio nama da se razotkrijemo i pokupimo četničko oružje", priča Adem.

On se sjeća da su partizani "negdje" odveli Kalabićeve pratioce i da je poslije čuo da su oni pobijeni. U međuvremenu, prava akcija je, prema njegovog verziji, tek počinjala. Major Ličina, kako priča, naređuje Kalabiću da radio vezom kontaktira sa Dražom, koji se tada skrivao negdje kod Han Pijeska, i da mu zakaže sastanak. Draža pristaje da dođe negdje na sredinu puta, na tromeđu Srbije, Bosne i Crne Gore.

"Kalabić je pozvao Dražu i slagao ga da mu je prokrčen put za Italiju, jer je tamo i namjeravao otići. Draža mu je povjerovao i dogovorio se sa njim da ćemo se sastati na planini Tari, na nekom Bijelom brdu. Do tamo smo pješačili, i dalje se izdajući za četnike. Kad smo, konačno, nakon nekog vremena došli kod Draže, sve u pratnji Kalabića, Draži je prišao major Ličina i vezao ga. Tada je i general shvatio šta se dešava, pa je, onako vezan, zagrmio na Kalabića: "Šta uradi od njega i da mu j... sto majki... I da mu djeca ne imala roda ni poroda". Kalabić mu je na to samo uzvratio da smo, mi partizani, "veće kurve od njih" i da smo ga prevarili", kaže Adem.

Kao najmlađem učesniku akcije, tvrdi da mu je pripala čast da sa grupom saboraca sprovedu Dražu do Beograda. Kako kaže, na putu do zatvora, koji su prešli više pješke nego kolima, Draža je bio šutljiv i povučen u sebe, gotovo ni riječ ne bi progovorio. U prilog svojoj priči, Adem tvrdi da je, zajedno sa saborcima koji su propratili Dražu do Beograda, nagrađen prisustvom na suđenju Mihailoviću. Za njega, kaže, nije bilo veće sreće i nagrade od toga.

Tu se negdje i završava njegova verzija hapšenja Draže, jer o njegovoj daljoj sudbini nakon suđenja ništa ne zna. Adem je u vojsci ostao još nekoliko godina, ali je uniformu skinuo nakon nekog vremena i vratio se u svoje rodno selo, gdje je, zahvaljući ratnim zaslugama i naknadnom školovanju, dugo godina bio instruktor za bojne otrove na tadašnjoj predvojničkoj obuci. O Draži, kaže, nikada nije pričao, kako mu je i naređeno "odozgo", ali danas ne želi više da skriva istinu kad su već sa onom državom nestali i svi razlozi za dalje tajne.

(press)

ovo jeste tupava prica, sta bi bilo kad bi bilo. prosto to ne mozemo da znamo. ali moje misljenje jeste da bi se na zalost stvari odvile na slican nacin. ono sto sam citao o samom komunistickom pokretu, vmro, kao i o ustskom pokretu su me naveli da tako mislim. ako udjes malo dublje u to, mislim da ces i ti doci do slicnog zakljucka.
narucito je bitna uloga moskve, a slozices se da njen stav se ne bi promenio od onog kakav je bio, postojala kraljevina jugoslavija ili kraljevina srbija. pro tome imaj u vidu da ideja jugoslovenstva nije aleksadrova, i da je on samo oziveo jednu od mogucih varijanti te ideje.

pa zbog toga, da, bio bi sustinski isti. razlike bi bile minimalne i ticale bi se forme.
jer u svakom slucaju garant pobede komunzima na ovim prostorima jeste crvena armija. sta god su oni osvojili nametnuli su komunisticku vlast. a ono sto sigurno danas znamo o komunizmu u tom periodu jeste da je voleo konglomerate naroda i objedinjavanje raznih nacija u okviru vecih administrativnih celina.
ili mislis da bi dozvolili prisajedinavanje nekoj maloj i neodrzivoj drzavi hrvatskoj kapitalistickoj austriji ili italiji, posto bi toj velikoj srbiji nametnuli komunizam?

razmisljanje komunista u dvadesetim godinama, se bez obzira na pripadnost poklapalo-karadjordjevici su okupatori mnostvo teritorija i tlacitelji gotovo svih naroda koji su bio deo kraljevine srbije, a kasnije i kralj. shs odnosno k. jugoslavije.
mislis da bi to bilo drugacije da je postojala samo kraljevina srbija odnosno drzava koja objedinjuje sve teritorije na kojoj zive srbi?
ja mislim da bi onda bes fasistickih pokreta koji je iskaljen u ww2 bio jos veci. ali ovog puta bi neprijatelji srbije cak imali neki argument kao pokrice za pozivanje na toliku mrznju prema srbima. sa druge strane, komunisti bi samo prilagodili svoju strategiju delovanja u operativnom smislu (jel glavninu scenarija i instrukcija bi dobili od staljina) a da istovremeno dobiju isti rezultat!





hoces reci da je i ratko mladic emancipovao muslimane u srebrenici?

Na zalost njegove kosti nikad nisu nasli.

а да је Аца направио К.Србију у сваком случају би ситуација била другачија на почетку ДСР. Усташине би у међувремену сигурно шуровале са Хитлером како би добиле територије које сматрају за своје. У сваком случају не би било стапања Срба и Крвата у једну нацију па тако не би било основа за стварање Југе после после 20 и кусур година. Не знам како би онда Руси направили Југославију. То ти је ко да правиш данас државу од Срба и Мађара. 2 народа која ништа не повезује.
Е сад једино ако су извршили нееееевиђен притисак на Ацу на крају ПСР, док је и било шансе за Југу. Иначе другачије не видим шансу за стварање те накарадне државе.

Е сад дал би било разлике у комунизму у Југославији и у Србији, то не знам. Некако ми се чини да не би. Ми смо склони прихватању свакаквих идеологија. Тај комунизам смо прихватили као да је наш изворни, све живо било комуниста. Запањујуће је како се препуштамо лако тим стварима. Економска пропаст и није тако страшна као губитак идентитета који нас је такође задесио.Али у сваком случају мислим да би нас комуизам мање оштетио да смо били Србија, а не Југославија.

Nošen nebuloznim jugoslovenskim nacionalističkim idejama, svodeći svu svoju energiju na spoljnu politiku, vojnik od harizme, kralj Aleksandar je privukao sebi i svom režimu dobar deo srpskog javnog mnjenja koje nije uviđalo tešku istorijsku zabludu novog režima: on se nije mogao graditi na jugoslovenskim nacionalističkim idejama koje su Hrvate bacale u pravi nacionalni rat protiv nove države, a s druge strane potpuno dezorijentisale Srbe koji i inače nisu bili integrisani kao nacija, bar u poređenju s Hrvatima i Slovencima.
Jugoslovenska nacionalistička ideja je još uvek bila i ostala zarazna za srpski nacionalni kolektiv, uključiv tu i titoističku ideju o jugoslovenskom socijalističkom patriotizmu, posle 1945, koji je prvenstveno "hvatao" Srbe, i da stvar bude lepša - ne među radnicima, "siromašnim seljacima i poštenom inteligencijom", već je taj sindrom obuhvatio uglavnom vladajući sloj srpskog društva, bilo vladajući kroz režim ili vladajući u intelektualnom sloju srpskog društva.
Kraljeva diktatura trajala je više od dve i po godine, a onda je uspostavljen, oktroisanim ustavom od septembra 1931, jedan nedemokratski režim sa farsom od dvodomnog parlamentarizma. Nijedna politička stranka, bilo stara bilo nova, nije bila priznavana od vlasti ukoliko ne prizna ovaj ustav po kome je kralj bio sve i svja u državi; takozvani parlament je imao pravo samo da raspravlja o onome što je vlada predlagala. Umesto generala Petra Živkovića, prvog predsednika Vlade od 1929-1931. do kraljeve smrti oktobra 1934. godine, ređali su se "civili" na čelu državne uprave: Nikola Uzunović, Vojislav Marinković i Milan Srškić. Nekadašnji demokrat Marinković povukao se s vlasti 1932. pod sumnjom da se izjašnjava za federaciju. U pogledu integralne jugoslovenske nacionalističke politike otišao je najdalje Srbin iz Bosne, Srškić, ali ni njemu nije bilo spasa. Kralj Aleksandar je sve više dolazio do uverenja, bar prema izvesnim svedočanstvima koja su često kontroverzna, da je ceo poduhvat sa diktaturom 1929. i ličnim režimom 1931. godine propao. I tvrdi se da bi on ceo sistem menjao, opet oktroisano kako je to učinio i 1929. i 1931. godine. Smrt ga je na tom stvarnom ili zamišljenom putu prekinula.
Kao što se ubistvo Stjepana Radića i drugova u Narodnoj skupštini juna 1928. ne može posmatrati kao kolektivno srpsko političko delo, tako se ni na ubistvo kralja Aleksandra ne može gledati kao na kolektivni čin hrvatskog naroda. Međutim, te dve smrti ipak imaju neke istorijske, bar posredne, veze. U našim društvima ima daleko više potencijala za nasilja nego što se misli, i taj se potencijal javlja tako vidno i simbolično 1928. i završava se ubistvom kralja Aleksandra 1934. U tom istom krugu nastaju još dva, i to organizovana, nasilnička pokreta koji će vitlati tek za vreme Drugog svetskog rata. S jedne strane, zagrebački advokat i narodni poslanik Stranke prava Ante Pavelić stupa u oružanu akciju iz emigracije - protiv jugoslovenske zajednice. S njime se udružuju makedonski VMRO-vci koji u to vreme postaju u potpunosti mašica bugarske nacionalne ekspanzije u Makedoniji, odnosno u Jugoslaviji. Uspostavlja se i potpuna saradnja ta dva pokreta, uglavnom u inostranstvu. (Borba, maj 1991)

Izvor : Danas


Kamaro, Aleksandar ima istu krivicu za održavanje Jugodlavije kao i Tito. Što pre to priznaš , biće ti lakše.

ma je se apsolutno slazem sa tvojom poslednjom recenicom, nego ja samo iznosim moju tvrdnju da posle ww2 srbija ne bi nikako mogla da postoji kao nezavisna drzava zbog moskve i komunista.
i mislim da ti nije dobro poredjenje sa madjarima. imaj u vidu da bi u takvoj srbiji zivelo dosta i hrvata (katolika), muslimana, albanaca i ostalih. da li bi to bila karta za povezivanje ili prost strateski potez da se napravi jedan konglomerat veran komunizmu koji moskvi garantuje "crveno" jadransko more, ili jedno i drugo, ne znam!
a i cinjenica je da ako hrvatu, srbinu i muslimanu oduzmes veru, dobices istog coveka. a za religiju nije bilo mesta u komunizmu!


perudji, tito nema nikavku krivicu. on je odradio sve sto je trebao da uradi za hrvatski narod, a pri tome je pomogao i muslimanima, slovencima, makedoncima i albancima.
on je jugoslaviju reformisao onako kako je to odredjeno jos u dvadesetim godinama.
on je heroj svog naroda.

sva krivica za tu tvorevinu spada na aleksandra, i to je cinjenica.
da se desilo ono sto sam ja rekao da bi se desilo, danas bi drugacije pricali. ali bi i dalje mi srbi bili zrtve, a to je ono sto ja naglasavam.

Kamro Isti su , zašto ti je teško to da priznaš. Tito je tukao po svima koji su mu se suprostavili, makar bili Hrvati ili Srbi. Bio je dikatator, kao i Aleksandar. Inače ne pratiš Hrvatske forume, isto mrze Tita , kao i Srbi.