АНТИЕКУМЕНСКИ СКУПОВИ УПРКОС ПОЛИЦИЈСКОЈ ЗАБРАНИ

        Београд - Припадници Министарства унутрашњих послова Србије привели су у суботу рашчињеног монаха Антонија, у свету Драгана Давидовића и после двосатног задржавања у Полицијској управи Стари град пустили га без извођења пред истражног судију. Монах Антоније приведен је због појављивања на антиекуменском скупу пред Патријаршијским двором у Београду, који је МУП Србије забранио.

МУП је, како јављају агенције, забранио за суботу најављен скуп испред Патријаршије, као и „Протест подршке ухапшеним родољубима“ у Пионирском парку, који су заказали родитељи ухапшених у нередима 10. октобра, поводом одржавања „Параде поноса“ у Београду. „С обзиром да места за одржавање скупова нису предвиђена за окупљање грађана, сходно решењу о одређивању простора за окупљање грађана у Београду, као и да пријаве за одржавање скупова нису биле потпуне, донето је решење о забрани ових скупова на основу члана 11 Закона о окупљању грађана“, саопштено је из МУП-а.

„После пола сата молитвеног појања испред Патријаршије, полиција Старог града ме је привела у полицијску станицу, у којој сам провео око два сата, присилно задржан, али не и саслушаван. За то време група светосаваца, која се у међувремену знатно увећала, условљена полицијом повукла се преко пута Патријаршије, на угао код Саборне цркве и ту наставила своје молитве Господу“, наводи монах Антоније у саопштењу, које је достављено медијима после његовог пуштања из притвора.

Он је најавио да ће се „од 30. октобра, па убудуће сваке наредне суботе сва наредна антиекуменска окупљања православаца одржавати непромењено упркос најновијој коначној полицијској забрани свих скупова“. Монах Антоније наводи да му је речено да је полиција принуђена да под све већим притиском званичног црквеног врха забрани антиекуменске скупове испред седишта СПЦ. „Све будуће скупове сам својеручним потписом уредно пријавио и добио протоколарне писане забране, па је одговорност пред законом искључиво моја“, истиче монах Антоније, позивајући „све честите светосавце“ на антиекуменске скупове, поготово што се ближи јесење заседање Светог архијерејског сабора СПЦ.

http://borbazaveru.info/content/view/2986/1/

--------------
Епилог данашњег (субота 30.10.) забрањеног окупљања је следећи: након пола сата молитвеног појања испред Патријаршије полиција Старог града ме је привела у полицијску станицу, у којој сам провео око два сата, присилно задржан али не и саслушаван. За то време група светосаваца, (која се у међувремену знатно увећала) са Часним крстом испред себе, се, условљена полицијом, повукла преко пута на угао порте Саборне цркве и ту наставила своје молитве Господу. Очигледно је да се полиција, мојим уклањањем од народа, надала да ће се народ сам од себе потом разићи, али, слава Богу, то се није десило, те су верни хришћани и овога пута показали свету овом да само Христа ради месецима прилажу овде ове своје православне антиекуменске трудове. Пошто сам два сата задржан и сам сам се потом придружио овом дивном и храбром хору верних, те отпевавши још неколицину духовних химни у миру се разиђосмо до наредног суботњег (наводно-забрањеног) виђења (субота 6. новембар у 13 часова), када по традицији очекујемо долазак и братије из унутрашњости Србије, као, уосталом и сваке минуле прве суботе у месецу.

Пред Богом сви су досада по својој савести сами себе добровољно давали на овај малени подвиг овде, тако нека и остане. Свако себи нек одреди меру коју ће моћи драговољно Господу Богу одавде од себе приложити. Али пред властима овога евросвета само сам ја организатор и само мене могу приводити и хапсити, остали немају моју сагласност за било какво самоистицање на скуповима које би довело до привођења било кога нашега светосавца. Него као и досад да све буде прво Богу мило, драго и приступачно, а тиме ће таква истрајна благост и људима бити разумљивија ма које боје униформу носили, што је скупа, и основна сврха нашега досадашњег “антирасколничког програма” јединства Цркве Христове ради.

Зaвршићу речима светог Јефрема Сирина:

„У целокупном Светом Писму се прослављају само они који иду уским путем, док се онима који су ступили на простран и широк пут увек предсказују невоље. Оставимо широки пут, који води у пропаст, и ступимо на уски како бисмо, потрудивши се мало овде, царовали у векове векова. Потрудимо се, увек имајући пред очима Онога који ће доћи да суди живима и мртвима. Непрестано држимо у сећању вечни живот, бесконачно Царство, стајање са анђелима, пребивање са Христом“.

Јер стојећи у истини стојимо у загрљају безбројног братољубног Небесног цара који вековима озго хори “не бој се мало стадо Христово јер би воља Оца да вам даде царство”, али, до тада, свагда: “Време је Господу чинити, јер разарају закон његов” (Псал.118, 126).

монах Антоније

http://www.novinar.de/2010/10/31/pozivnica-za-zabranjena-molitvena-okupljanja-ispred-patrijarsije.html

"Еп. Артемије: Одговор на саопштење СА Синода од 18. септембра 2010.        
Thursday, 04 November 2010
ОДГОВОР ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА, ЕПИСКОПА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ, НА САОПШТЕЊЕ СА СИНОДА СПЦ ОД 18. СЕПТЕМБРА 2010.

„ПОСТОЈИ СЛОГА НА ШТЕТУ, А ПОСТОЈИ И РАЗДОР НА КОРИСТ“

Артемије, Епископ Рашко-призренски у егзилу

13.10. 2010. године

Ман. Шишатовац

 

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Б   Е   О  Г   Р   А   Д

 

Ваша Светости, у Христу браћо Архијереји,

После дужег разматрања Ваше одлуке, којом Нам изричете привремену забрану свих свештенодејстава, част Нам је обавестити Вас, да се са истом одлуком, као неканонском, не слажемо, да је не примамо, и да јој се не можемо повиновати.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Свети архијерејски синод Српске православне цркве донео је, и у оквиру Саопштења објавио (18. септембра 2010. г.) одлуку којом Нам се изриче казна привремене забране свих свештенодејстава до коначне одлуке Светог архијерејског сабора. Иста одлука се наводно базира на Чл. 70, тач. 20 и 35б Устава СПЦ, а у складу са 34, 74, 15. и 16. апостолским правилом, 4. каноном Антиохијског сабора, 13. каноном Сардичког сабора, и 5. каноном Првог васељенског сабора. Тако стоји у самој одлуци. Погледајмо их садржински.

Тачка 20. члана 70. Устава СПЦ одређује да Синод „води надзор над радом архијереја". У Уставу не пише, али се подразумева да Синод води надзор над радом епархијских архијереја, који према чл. 108 тач. 29 Устава СПЦ, имају обавезу да „подносе Светом архијерејском синоду извештаје са својим предлозима и своме архипастирском раду и уопште о стању епархије".

Како Нас Синод сматра умировљеним, тј. лишеним управе над Епархијом рашко-призренском, то тачка 20 члана 70. Устава СПЦ не може бити упориште односне одлуке. Дакле, Синод доносећи исту одлуку изашао је из своје надлежности и показао се недоследним.

Тачка 35б члана 70. Устава СПЦ одређује Синод као судски орган суди у првој инстанци „канонске кривице архијереја". Позивајући се на ову тачку Устава СПЦ Синод у доношењу односне одлуке поступа као првостепени суд, а своју одлуку карактерише као канонску пресуду, донету у оквиру судског поступка по канонским правилима. И заиста, Синод наводи каноне у складу са којима је наводно судио и пресудио.

Читајући, пак, одлуку-пресуду Синода уочавамо нејасно и неистинито изнете оптужбе против Нас, јер се тамо каже: ,,С обзиром на то да Његово Преосвештенство Епископ умировљени рашко-призренски Г. Артемије - и поред свих одлука Светог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синoда, као и писма Светог Архијерејског Синода бр. 924 од 26. августа 2010. године - у свом писменом обраћању Светом Архијерејском Синоду од 13. септембра ове године, недвосмислено изјављује да се више неће повиновати ранијим, али ни будућим одлукама највишег законодавног, односно извршног тела Српске Православне Цркве..."

Можда би неко хтео да закључи да је разлог доношењу и израцању наведене казне Наше писмено обраћање Синоду од 13. септембра 2010. г. Међутим, Наша изјава је овде изокренута и наведена као недвосмислена ,,да се више нећемо повиновати ранијим, али ни будућим одлукама највишег законодавног, односно извршног тела Српске Православне Цркве", иако она дословно гласи: ,,...У том својству, никаквој се, убудуће, Вашој неканонској одлуци нећемо повиновати..."

Дакле, не ради се о неповиновању свим будућим одлукама Сабора и Синода уппште, него о неповиновању евентуалним будућим неканонским одлукама Синода.

Према цитираном синодском акту испада да Синод све своје одлуке сматра неканонским када на такав начин интерпретира оно што недвосмислено написано?

Уместо похвалом за очување канонског поретка, Синод је на Наш допис, у свом маниру одговорио пресудом, боље рећи казном. Да ли је при том спроведен канонски судски поступак?

Истините оптужнице није било. Не види се ко је, и да ли је ико, пред Синодом заступао ову непостојећу (неистиниту) оптужницу. Не види се да ли је оптужница проверена (тј. доказивана и доказана) пре суђења.

Канони инсистирају на тужиоцу, на провери његове личности и на заснованости доказа и тврдњи које се наводе у оптужници.

У овоме Синод се огрешио о 6. канон Другог васељенског сабора.

„...Свети Сабор наређује, да такови (тужиоци) имају најприје пред епархијске епископе приказати тужбу, и пред њима доказати тужбе, у којим окривљују епископа... него ни ови неће прије моћи тужбу своју поднијети док писмено не изјаве да ће подлећи једнакој казни ако им се послије односне расправе докаже да су оклеветали епископа..." (6. канон II Васељенског сабора).

Синод је расправљајући о Нашој назови кривици био у обавези да Нас позове на седницу и суђење. Синод то није учинио. Судио је тајно. Тиме је Синод погазио Устав СПЦ који у своме 218. члану изричито одређује: „Нико се не може казнити ниједном црквеном казном без претходног саслушања".

У овоме Синод се огрешио и о 74. канон Апостолски, на који се зачудо позива као на основу за своју одлуку-пресуду.

„Епископ који је у нечему оптужен од људи, који заслужују да им се верује, треба да од епископа буде позван; па ако се одазове и исповиједи, или буде изобличен, нека се одреди казна. Ако позван не послуша, нека се позове и други пут, пославши по њега два епископа. Ако ни тада не послуша, нека се позове и трећи пут, пославши по њега опет два епископа. А ако и то презрије и не одазове се, сабор нека изрече противу њега што нађе да заслужује, да не би помислио, да ће добити шта од тога, што се уклања од суда". (74. канон Апостолски).

Дакле, несумњиви позив оптуженом епископу је услов за почетак судског поступка. А тога у Нашем случају није било иако Синод тврди да је одлуку-пресуду донео у складу са наведеним каноном. Очигледно, у недостатку канонског утемељења, Синод се постарао да то надомести бројношћу цитираних канона. Али духа канона ту нема. Када би га било тада овакве одлуке-пресуде не би ни било.

Синод се позива на 34. канон Апостолски.

„Епископи свакога народа треба да познају првога од њих и да га сматрају за главу, и ништа важнијега да не предузимљу без његовога знања, него сваки нека предузимље само оно што се тиче његове епархије и подручних мјеста. Али ни онај први епископ нека не чини ништа без знања свију осталих епископа. Јер ће тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светом Духу, Отац и Син и Свети Дух". (34. канон Апостолски).

Наведени канон нема конекцију са оптужбама на Наш рачун. Он распоређује надлежности у црквеним пословима епархијског архијереја, Светог сабора и његовог Поглавара. Тиме осликава јединство и саборност Цркве. Колико је пута баш Синод погазио управо овај канон кршећи Наша архијерејска права да самостално предузимамо оно што се тиче Наше епархије и подручних Нам места?

Синод се позива на 15. и 16. канон Апостолски.

„Ако који презвитер, или ђакон, или који други из именика клирика, остави своју епархију и пође у другу, те преместивши се са свијем, настани се у другој епархији без знања свог епископа, заповиједамо, да такав не смије више обављати свету службу; нарочито пак ако буде позван од свога епископа да се поврати, и не послуша, него остане упоран у томе нереду, нека има тамо опћење само као свијетовњак". (15. канон Апостолски).

„Ако епископ, код кога се такови налазе, не узимљући у никакав обзир наложену на исте забрану свештенодејствовања, задржи их ипак као клирике, нека се одлучи, као учитељ нереда". (16. канон Апостолски).

Наведени канони немају везе са наведеним оптужбама. Односе се на скитајуће презвитере, ђаконе и ниже клирике. Довођење Нас у везу са овим одредбама сматрамо увредом Нашег епископског достојанства. Ми нисмо оставили нашу Богом Нам даровану епархију, него смо из ње прогнани Вашом вољом. Тек да приметимо, да нисмо ни једног скитајућег клирика осуђеног на забрану свештенодејства у општење примили.

Синод се позива на 5. канон Првог васељенског сабора.

,,У погледу оних који су одлучени, били они из клира или редова световњака, нека важи пресуда дотичних епископа сваке епархије, сходно правилу које одређује, да који су од једних били искључени, не могу од других бити примљени. Али нека се испита, да нису такови били удаљени из опћења црквеног, или због свађе, или због какве зловоље епископове. Па да се све ово подвргне потребитоме испиту, нашло се за добро, да сваке године по два пута буду у свакој епархији сабори, како би кад се сви епископи епархије заједно у једно место сакупе, могле се испитати овакве распре, и тијем се утврдило да они, који су епископа увриједили, имају се од свију сматрати правилно одлученима, и то све дотле док се скупу епископа не свиди можда изрећи о њима неку блажију пресуду. А сабори ови нека бивају један пред четрдесетницом, како би, ослободивши се од сваке малодушности, могао се Богу прињети чисти дар, а други у јесење доба". (5. канон Првог васељенског сабора).

Наведени канон се не може применити на Синодом наведене оптужбе. Он се односи на одлучене клирике или световњаке, кажњене судом њиховог надлежног епискппа. Довођење Нас као Епископа у везу са овим одредбама сматрамо недопустивим

Синод се позива на 4. канон Антиохијског сабора.

„Ако неки епископ, свргнут од сабора, или презвитер или ђакон од свог епископа, дрзне се да врши нешто од свештене службе, по претходној навици, било да је епископ, или презвитер или ђакон, такав не може имати ни на другом сабору наде за васпостављање, нити може имати места одбрани, него и све који с њиме буду општили треба искључити из Цркве, а особито ако, дознавши за осуду изречену против поменутих, дрзну се да с њима опште". (4. канон Антиохијског сабора).

Наведени канон се не може применити на Наш случај, осим ако Синод Наше безаконо умировљење не сматра свргнућем. Ми нисмо свргнути. Пак ни осуђени од Сабора. Биће да је избор овог канона наведен у циљу претње Нама и другима који би можда имали општење с Нама након ове последње у низу неканонских одлука пресуда Синода.

Синод се позива на 13. канон Сардичког сабора.

„Осија епископ рече: И ово нека је свима угодно: да, ако неки ђакон, или презвитер, или неко од клирика, буде одлучен па прибегне другоме епископу, који га познаје, а који зна да је од свога епископа одлучен од општења, не треба овај епископ да чини увреду епископу и брату своме, пружајићи овоме општење. А ако се дрзне да то учини, нека зна да мора одговарати пред епископима када се саберу на Сабор. Сви епископи рекоше: ова одлука ће и мир свагда очувати, и очуваће слогу свију" (13. канон Сардичког сабора).

Наведени канон очигледно се односи на ситуацију на коју се односе и 15. и 16. Апостолски канони. Додатни коментар је непотребан.

+++

Напред наведени од Синода свештени канони и Устав СПЦ, како показасмо, нису у складу са изреченим оптужбама, те нису и не могу бити аргумент за доношење онакве одлуке-пресуде. Наведене бројке канона као и 70. чл. тач. 4 Устава СПЦ, односе се, дакле, на друге случајеве, како по суштини и намени својој, тако и по неспроведеном канонско-уставном судском поступку.

Зато се као појачање тој слабој страни одлуке јавила потреба за писањем писма које у својој завршници гласи: „Вашег Преосвештенства у Христу брат. ПРЕДСЕДНИК СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА АЕМ и Патријарх српски, Г. Иринеј, с. р.". Исти је, наравно, у својству и по истој схеми потписао и синодско писмо бр. 924 од 26. августа 2010. године.

Таква завршница писма је у дубоком нескладу са оним што у њему пише у виду оптужби упућених Нама:

- да наступамо „антисаборским, антицрквеним и антиканонским ставом";

- да „разграђујемо Светосавску Српску Цркву и ступамо директно на пут раскола";

- да „самовласно проглашавамо себе за „доживотног канонског архијереја Епархије рашко-призренске“;

 - да се „одричемо своје верности и послушности Сабору архијереја...";

 -да смо „заборавили да је ван тога Сабора... незамислив епископски чин и  епископско служење";

- да „својим нецрквеним и неправославним тврдњама да Нам је (додали: „непосредно") Богом даровано архијерејско право и власт у Епархији рашко-призренској", и ,,да Нам је она, од Бога дала, да смо одговорни (додали: „једино")   пред   Христом Спаситељем и доживотно обавезни (додали: „само"), пред Свевишњим Богом, на потпуно гуруистичко-солипсистички начин, испод нивоа лутеранско-протестантске еклисиологије радикално поричемо Цркву...";

- да „одбацујемо одлуке  управо  свих  архијереја Српске Православне Цркве";

- да „блатимо Патријарха, Сабор и Синод... за „гурање" Српске православне цркве, на пут богомрске уније, и за друга канонска безакоња и непочинства...";

 - да „развијамо читав низ неправославних схватања која негирају саму природу Цркве...";

- да са својом „духовном децом, уносимо немир у црквени народ и, саблажњавајући јавно мњење, ...дефинитивно их утврђујемо у расколничком духу, а себе проглашавамо за вођу раскола".

И нама таквом каквим сте Нас представили у том писму обраћате се као „брату у Христу". Како је то могуће када сте Нас, с једне стране, сврстали у расколнике и јеретике, а с друге стране Нас кажњавате без суда и осуде? Ако Нас, и поред тога, ради администрације и некаквог протокола, представљате још увек и по нужди, као ,,брата у Христу", само сведочите своју недоследност уводећи софизам у Цркву Божију. Није ли тиме администрација, заоденута хипокризијом, издигнута изнад душе, Цркве, Бога?

Неканонски и неуставно, што ће рећи неправедно и неосновано, али зато и узалудно Нас оптужујете, присиљавајући Нас да већу важност придајемо људима а не Богу, од Кога Нас Ваше оптужбе не могу одвојити. Административно јесте Нас одвојили од Нашег епископског трона, али од Бога Нас не можете никако одвојити.

Дужни смо, међутим, да на неистини засноване Ваше оптужбе одговоримо у неколико тачака, уједно исповедајући јавно веру онако како смо је од правоверних црквених Отаца примили:

А) Оптужујете Нас за изјаву и веру да Нам је Епархија рашко-призренска ,,од Бога дана". Ми то поновљено тврдимо. Зашто? Зато што је свима нама од богомудрих Отаца Шестог васељенског сабора, у 1. канону,  пренета наука о томе да све што започињемо, треба ,,од Бога започети и с Богом завршити", и ,,да се има чувати чиста од сваке новштине и неповријеђена вјера, коју су нам предали свједоци и слуге Слова, богоизабрани апостоли..." (Н. Милаш, Правила, I, Нови Сад 1895, стр. 427). Од богомудрих Отаца смо научили и то -да се епархија, односно епископија ,,од Бога даје", како наводе Светогорци Агапије и Никодим у тумачењу 14. Апостолског канона. (Пидалион, Атина 1886, стр. 27, нап. 3).

Та вера у такво учење, дакле, постојала је у Православној цркви много пре појаве лутеранско-протестантске теологије. Хоћете ли, и смете ли, да, ради својих произвољних турмачења, и за те наше учитеље кажете да ,,на потпуно гуруистичко-солипсистички начин, испод нивоа лутеранско-протестантске еклисиологије поричу Цркву..." како то Нама неосновано и злонамерно приписујете? Али Вама је могуће да кажете и понешто што не стоји, јер наступате са позиције моћи, при чему свештене каноне извитоперено и селективно користите. Користите их не „ради терапије душа и исцељења од страсти", по речима црквених Отаца Седмог васељенског сабора (2. канон), него убијања ради.

Дубоко свесни учења Светих Отаца, дакле, поново изјављујемо да је „доживотна Наша обавеза пред Свевишњим Богом да у складу са црквеним канонима и положеном архијерејском заклетвом непоколебиви стојимо на духовној стражи", и ,,да смо Ми у Цркви и пред Богом доживотни канонски архипастир Епархије рашко-призренске". У том својству, иако никога од свог духовног стада не позивамо да Нас у наметнутом изгнанству следи, многи су добровољно кренули путем голготе и добровољног изгнанства, а још више их због тога духовно пати и страда. Од такве појаве осећате страх, приписујући Нам да „уносимо немир у црквени народ и саблажњавамо јавно мњење". Грехота је, браћо у Христу, што тако пишете, јер добро знате да је Богу познато чије су неканонске одлуке и радње зачеле и произвеле данашње тешко стање не само у Епархији рашко-призренској, него и много шире.

Б) У вези пак оптужбе да, наводно, наступамо „антисаборски, антицрквено, антиканонски", да ,,разграђујемо Светосавску Српску Цркву", да се „више нећемо повиновати ранијим, али ни будућим одлукама (изоставивши кључну реч: „неканонским") највишег законодавног, односно извршног тела Српске православне цркве...", одговорили бисмо следеће:

Православно је поимање да се саборност у Цркви не мери једносмерно и већински, него двосмерно, што ће рећи у „сагласју сваког појединца и свих заједно". О томе нам говоре Оци Картагинског сабора у 2. правилу: „Сав сабор рече: Као што Бог хоће, прије свега мора се једнодушним исповиједањем исповиједати црквена вјера, коју ми у овом славноме збору признајемо, а за тијем сугласјем и свакога посебно и свију укупно мора се чувати црквени ред... потребито је додати оно, што смо ми као непомичну наредбу од отаца примили, а то је, да ми у умовима нашима, свето чувамо јединство Тројице, то јест, Оца и Сина и Светога Духа, које не познаје у себи никаквога дијељења, и као што смо ми то научили, тако ћемо томе учити и народ Божји..." (Н. Милаш, Правила, II, Нови Сад 1896, стр. 132-133).

Кад „сагласја сваког појединца и свих заједно" нема, тада се треба присетити мудре поуке Светог Јована Златоустог: „Постоји слога на штету, а постоји и раздор на корист". Шта у Нашем случају сматрамо да је ,,на корист"? То - да се не повинујемо неканонским и неуставним одлукама, јер се помоћу њих разбија сагласје, односно саборност у Цркви. Ко може порећи да се није управо таквим неканонским одлукама зачео лош почетак, а „чега је почетак неваљао, и све остало мора се одвргнути", учи нас Свети Василије Велики, што засведочише и Оци Седмог васељенског сабора, у 19. канону (Н. Милаш, Правила, I, стр. 626)?

В) Оптужујете Нас да „блатимо Патријарха, Сабор и Синод... за „гурање" Српске Православне Цркве ,,на пут богомрске уније...", превиђајући уставне обавезе Светог архијерејског синода да је дужан да се стара о јединству свих хришћана (Устав СПЦ, чл. 70. тач. 4: „Стара се о зближавању и јединству хришћанских Цркава')".

Питамо: Колико то цркава има? И од када је престала да важи она потврђена истина у Синволу вере о томе да верујемо у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву? И ко су хришћани?

Хришћанима или „крстјанима" се, нарочито од XII века, у Православној цркви називају и представљају само они који нису отпали од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Правоверни су наглашено истицали тај назив приписујући га себи да би указали да нису исти са онима који су од ње отпали. Зато се и Свети Сава у потпису представљао као „крстјанин". Он Латине римокатолике свртава у јеретике. Цар Душан у свом Законику о њиховој вери говори као ,,о јереси латинској", а под „хришћанима" и „хришћанством" подразумева веру православних чланова Цркве Христове (чл. 6-8). Свети Симеон Солунски пише да су Латини „безбожни Богомили које уопште не треба звати хришћанима" (Мигне ПГ 155, цол. 89). Римокатолике као „јеретике духоборце" (због додатка Filioque у Символу вере) виде у средњем веку, и све до данас, сви истински православни хришћани, међу којима се у Српској православној цркви и писаном речју посебно истичу: Владислав Граматик, Никодим Химнограф, Константин Философ Костенечки, Николај Жички, Јустин Ћелијски.

Следствено томе, под „хришћанским црквама" у наведеном 70. чл. тач. 4. Устава СПЦ подразумевају се помесне православне цркве као аутокефалне, а не Римокатоличка, Лутеранска, Протестантска или која друга, јер ван Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве незамисливо је говорити о другим црквама. У служби склапања некакве црквене уније су и недавно изнете у Бечу изјаве Патријарха српског Иринеја. И припреме за долазак папе римског 2013. године. Можда имате нека обећања и сазнања за која Ми не знамо, да ће се до те године, Боже дај, римокатолици одрећи својих јеретичких учења, покајати се за многобројна злодела према православнима (Јасеновац, Јадовно, Олуја...), и вратити се у крило Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

Пошто су се кроз векове, дакле, под хришћанским црквама подразумевале само помесне православне цркве, а не јеретичке, онда је оно у наведеном чл. 70. тач. 4. Устава СПЦ логично речено, тј. да се Свети архијерејски синод „стара о зближењу (уместо „зближавању", како стоји у Патријарховом писму) и уједињењу хришћанских цркава". Јер, међу помесним православним црквама је, како нас учи историја, долазило до разилажења па и раскола, као на пример: између Цариградске и Охридске; између Охридске и Српске; између Бугарске и Цариградске; између Грчке и Цариградске; између Московске и Цариградске патријаршије. А све оне, иако „помесне" и „аутокефалне" чине Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, ради чега је плурал „Цркава" у Уставу СПЦ написан иницијалом (великим словом ,,Ц").

Само у тако наслеђеном поимању речи: „хришћани", „хришћанство", „хришћанске цркве" и међу њима „зближење", има смисла свакодневно мољење свих нас ,,за јединство вере", како би правоверни хришћани постали једно као што су једно Отац и Син (Јн. 17, 11), у складу и са оним саборним јединством што су савршено засведочили Оци Картагинског сабора у напред наведеном 2. канону. Патријархово писмо, међутим, има другачији приступ, насупрот утврђеној православној еклисиологији, подређујући све богомрској унији са римокатолицима и другима, са којима и заједничко молитвено општење имају неки од нас, противно свештеним канонима Православне Цркве.

Ето Нашег образложења и потврде за раније изнето мишљење о томе да, „остављајући Свештене каноне и Свето предање, целу Српску православну цркву гурате на пут богомрске уније".

Нека се напред изложено схвати Нашим ИСПОВЕДАЊЕМ ВЕРЕ и поимањем православне еклисиологије, што за Вас може бити додатни разлог да убрзате са казном коју сте наумили да Нам као завршни чин наложите. Ипак, једно је извесно: Одлуке које противрече Духу Светоме бивају саме по себи анемичне и мртве још у повоју свом. Али оне, будући да нису плод Духа Светога, као карцином, нажалост, разарају Цркву, што се показује и у немилим догађајима у вези са Нама и Епархијом рашко-призренском.

Али неканонске одлуке и немили догађаји у вези са Нама као канонским архијерејем Епархије рашко-призренске не почињу од 2004. или 2006. године. Све то има много дубљу прошлост, нарочито од времена кад смо сви ми, браћо у Христу, дозволили да појединци или појединац међу нама узурпира власт Светог архијерејског сабора, Светог архијерејског синода и целе Српске православне цркве. За то Вам и достављамо фотокопију текста („Дуга" бр. 1638 од 30. марта до 12. априла 1996. стр. 47) да видите ко је и када изјавио, али и предводио у „ломљењу кичме владици Артемију". Питамо: ко је овластио Нашег брата Иринеја бачког да се тако понаша у Српској православној цркви? Од када? И – за чији рачун? Куда нас то води?

И нама таквом каквим Нас претстављате у својим одлукама, писмима и јавним гласилима, убеђени да Нам је „кичма поломљена“, упутисте позив да присуствујемо на устоличењу Патријарха у Пећкој Патријаршији, а не позвасте Нас на свечани пријем, одржан сутрадан (4. октобра) у Патријаршији у Београду, где је ближе од Пећке Патријаршије. Колико искрености може бити у таквом (накнадно и на брзину сачињеном тек 1. октобра 2010.) Вашем позиву с обзиром да Нам званичним, премда неканонским, одлукама забранисте свако свештенодејство; забранисте да обитавамо у неком од манастира Наше рашко-призренске Епархије; одузесте канонску управу над том Епархијом; ускратисте духовну везу са Нашом духовном децом; преко водитељке забранисте Нам да говоримо на конференцији за штампу, чиме показасте ко је коме ближи; забрањујете Нам чак и то да се одазовемо на позив браће Руса да учествујемо на научном скупу у Петрограду?

У дубоком раскораку са тако упућеним Нам позивом да присуствујемо на устоличењу у Пећкој патријаршији јесте и интервју Патријархов за „Политику", објављен баш на сам дан устоличења. Наравно, не случајно.

У том интервјуу изнето је Патријархово мишљење у вези Нас - ,,да другог пута и начина, мимо оног за који се Синод определио, није било... он је Синоду узвратио писмом које практично представља раскол... То је допринело да Синод донесе одлуку којом се владици Артемију привремено забрањује чинодејствовање до одлуке Сабора који ће бити одржан у новембру", истовремено сасвим опречно изјављујући - ,,да друга права епископа Артемија нису доведена у питање, али да, природно, није могао да остане на Косову..." (Због чега ли је то - природно?). Уз све то додаје да „владика Артемије има своје место у Цркви, а његово архијерејство није доведено у питање" („Политика, 3. октобар 2010. стр. 5).

Такве и толике противречности у поменутом интервјуу на особен начин говоре о неканоничности досадашњих одлука, донетих против Нас, али и о правдању наумљеног завршног казненог чина који треба, да се одигра на Сабору у новембру. Али то Нас, понављамо, неће одвојити од Бога, нити удаљити од Светоотачког учења и предања, па ни од обавезе коју имамо у складу са положеном архијерејском заклетвом управо и само зато што се неканонским одлукама нећемо повиновати.

До доношења коначне одлуке на следећем заседању Светог архијерејског сабора заказаном, како се да предпоставити, превремено због Нас, Светом архијерејском синоду и свима Архијерејима Српске православне цркве остајемо одани у Господу

Епископ рашко-призренски

и косовско-метохијски

+АРТЕМИЈЕ "

Извор:
„Сведок“ бр. 745-746, 2. новембар 2010, стр.6-8.

Христос посреди нас! Данас 6. новембра одржан је још један суботњи (од стране полиције забрањени) молитвени скуп испред Патријаршије,

из Београда С.А. 06.11.2010

+++
скуп за јединство СПЦ у православљу а насупрот екуменистичких тежњи дела епископата условљених глобалним политичким кретањима која само подгревају немире и поделе у нашој Цркви.

Јадна полиција је наново осрамоћена државном врхушком која од ње немилосрдно захтева да крштена полиција хапси по улицама своје свештенство које моли за очување чистоте вере. Поред социјалне кризе која се ломи и преко полиције ова немилосрдна а демократска држава малтретира своју полицију својим нехришћанским наређењима, а опет полиција понижена сопственим сиромаштвом, само плате пусте ради, малтретира по улицама обесправљене православне хришћане који чак не траже ни своја права већ једино заштиту светог православља (онаквог каквог нам светитељи оставишена чување), тј. без јереси екуменизма, унијатства и отвореног папизма, као у данашњем случају појединих распојасаних, непогрешивих и свезнајућих епископа.

Полиција односи у притвор два монаха, односи, јер су они у знак неслагања сели на оближњу подзиду. Полиција по професионалној деформацији тражи „организаторе“ како би поколебали њихове „присталице“. Нажалост полиција не схвата да је у чистој православној вери само је Један организатор који је Отац наш Небески, а сви побожни су синови Његови (или, полицијски - присталице). Диван је пример Христу верног народа који своја молитвена окупљања почевши у 13 час. наставља све до 19 часова, тј. све док и последњег монаха нису отпустили из полиције (после плаћене наводне прекршајне казне). Прилазећи окупљеној полицији и народу, који је готово цео дан молитвено бдео ишчекујући своју сабраћу неправедно приведену, монах отпуштен из притвора се нашалио на рачун полиције: Ето, уместо да нас у молитвеном миру пустисте да по традицији одржимо свој православни скуп против екуменизма од 13-16 часова, сада сами себе мучите јер ова ваша неправда вам само продужи радно време од 13 ево чак до 19 часова. Ово су православни хришћани који ради одбране вере овде стоје месецима овде и то нису присталице ни некаквог Антонија нити кога другога смртника већ једино Господа нашега кога нам наравно не можете ухапсити.

На крају уз радосну отпојану хвалу Господу који нас овде скупи и одржа, и надамо се одржаће сваке наредне суботе у 13 час. и свакога дана у току заседања сабора вероватно почев од 17.11.2010. год. (од 16,30 до 19,30), монах Антоније се нашалио са присутном полицијом, иначе приметно очараном непрекидним мирним шесточасовним појањем црквених песама од стране побожног народа, понудивши се да „личним искуством добровољно саветодавно припомогне полицији која и сама 12. 11. почиње своје синдикалне штрајкове“.

Почетна данашња грубост полиције нажалост је нарочито подгревана тапшањем по рамену (од полицајца до полицајца) нашега екуменског Очуха Петра Лукића, који дефинитивно не може да прежали како ли му је недавно „недовољно“ било само ишамарати нашу децу која су му својим искреним и истинољубивим питањима прекинули скрнаву екуменску биоскопску представу за Словенце испред самог Светог Олтара Саборне цркве. Туга је то једна садашња - која ће трпљењем искрених хришћана, верујемо, донети на крају радост свима. Амин.

„Помилуј ме Боже, помилуј ме, јер се у Тебе узда душа моја, и под сјен крила твојих склањам се док не прођу невоље“ (Пс. 56,1)

Наредно „забрањено“ окупљање искрених и брижних православаца (народа и монаштва) је, наравно, у суботу 13. нов. у 13 часова, чекамо Вас хришћани, да не би, насупрот дочекали непокајаног папу на месту светом у новој унијатској српској премијери 2013.

,, Богу се треба већма покоравати него људима „ (Дела Ап. 5,29). „Покоравати се Богу већма него људима“ – то је устав Православне Цркве, њен вечни и неизменљиви Устав – Свеустав, њен вечни и неизменљиви Став – Свестав, Авва Јустин. То је душа, то срце Православне Цркве; то њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи, и ради тога живи. У томе је њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу већма него људима – то је њено начело над начелима, светиња над светиња, мерило над мерилима.

Са благословом монаха Антонија

http://www.novinar.de

На суботњем (6. новембар) молитвеном окупљању грађана Православне вероисповести испред београдске Патријаршије поново је од стране полиције са још једним монахом приведен и монах Антоније (Давидовић).

С.Марјановић 07.11.2010

+++


Ухапшени монаси су како новинар.де сазнаје касно навече пуштени на слободу. Молитвено окупљање је као и много пута до сада прошло мирно и достојанствнео. Како је то изгледало у слици погледајте фотографије са Молитвеног скупа у тексту оца Антонија (Давидовића)
+++

Молитвена окупљања Светосаваца против екуменизма епископа СПЦ Субота 6. новембар 

Ако се само присетимо шта се све издогађало од нашег прошлог месечног скупа, једини закључак би био, или се време убрзало, или су наши греси прелили чашу и кипе из ње свуд унаоколо.

У последњих месец дана, редом: Очух Петар Лукић шамара децу своју која су му постављањем питања прекинула извођење словеначке позоришне представе усред Саборне Цркве; Држава пројављује гажење свих јеванђелских норми овога народа насилним спровођењем саблазне „параде настраних“; Синод прећутно допушта организацију и јавља се тек два дана пред параду са млаким и безличним видом отпора; Синод се ограђује од организације Литије уочи параде; Синод се ограђује и од својих свештеника који су савесно изашли и на сам дан параде на протест; злоупотребљена деца која су хушкана од стране сумњивих лица и испровоцирана како бројем, тако и јуришањима полиције су под претњом „језивих казни“; изгнаном рашкопризренском монаштву синодски администратори пресудише рашчињењима и другим немилосрдним казнама; и на крају, од наших мирних молитвених шестомесечних антиекуменских окупљања (овде) Синод и полиција праве ову аферу којом би нас уклонили као некакве „неразумне демонстранте“. И на све ово само један земљотрес, само што тај земљотрес, изгледа, није казна, већ само један бат ђаволових копита који прилази онима који га упорним гресима својим призивају.

Нажалост, многи и многи још увек не схватају да када не би било патријаршијског екуменизма, свега овога и многих других зала, ми не би доживели.

Како би само српски модернистички епископи волели када би шарање у питањима вере било дозвољено, када би се могло више служити Богу, а помало и мамону, и све то „само да не буду гоњени за Крст Христов“. Како би им било лепо кад би им се екуменистичка дејства „љубави“ урачунала у мудрост пред Богом, а не у саблазан. Али, оваква грешна екуменска, горда љубав би часом и Рај Божији разрушила, а камо ли духовни живот малене Србијице. Јер све док еку-епископи одбијају да схвате и прихвате личну одговорност за формирање овог изворишта зала Србинових, све дотле душе њих самих ходе ивицом понора паклених, све дотле наивним душама које их следе прети вечна погибао, и све дотле су такви епископи чак и физичка претња онима који науку њихову разобличавају.

Лекар је Једини Господ, Светитељи су дијагностичари смртне екуменске болести, а ми се трудимо бити они који ће ову, животно важну, вест молитвено мирно сведочити, спасења ради, и болеснима и необавештенима. Ми грешни нисмо путоказ спасења већ знак опште опасности пред вечном провалијом, а такав знак се никако не сме уклонити, ни ради оних који хрле у њу, ни ради оних који јој се несвесно, очарани привиђењима, приближавају. Елем, пошто „љубвеобилни“ Патријарх српски, ево, последњих недеља, упорно захтева од „државног врха“ да се моментално уклоне испред зграде Патријаршије молитвени скупови Светосаваца, који свакодневно, по свим временским погодама и непогодама, од априла до сад, молише за милост немилосрдне вође своје, за милост целокупног народа српскога. Дакле, пошто Патријарх упорно тражи да се уклони знак над провалијом, стога ћу се понова покушати осврнути на профил личности екуменских перјаница који у заносу свог ектазног „хуманог“ плеса „широким путем“ маме народ у пропаст, исту ону пропаст коју је вековима мудрошћу Вере наш народ увек знао заобићи.

Епископ екумениста човек може постати из три разлога: Прво - или из страха за сопствени живот (рецимо, страха пред општим светским репресивним мерама у име интеграција, како у домену духовности, тако и на пољу државности), Друго - или из личног маловерја у Истинитост учења светих и самозаблуде да је воља Господња да се човечанство спољашње уједини у једну заједницу без претходног освешћења и покајања пред Истином, Треће - или да је постао отворени и свесни противник Христовог јеванђеља.

Ово треће би означавало савршену охолост пред Богом. Носити обележја Истине Христове, узносити се и китити даровима Његовим, а притом их савршено свесно излагати екумено-унијатској порузи… Како „охолост долази пред погибао“, а видљива погибао им се не догађа, може се закључити да овај трећи разлог, за сада, ипак, отпада као могућност.

Дакле, остају само два, или страх од глобалне антихристове аждаје или самозаблуда, тзв. прелест.

Уколико би претпоставили „страх јудејски“, или јасније конкретније страх од властодржних масона српских, као могуће објашњење овог несхватљивог разблудног екуменисања епископа над Вером Светом, тада се поставља питање: зашто би онда Патријарх инсистирао на полицијском уклањању побожног народа испред Патријаршије који месецима моли Господа и све епископе да се поврате чистоти правоживља у правоверју(?). Зар не би неко ко је плашљив Исповедити поруганог Господа жудно пригрлио припомоћ сабраће једномислене и молитвене под својим прозором, а нарочито овакве сабраће која својом шестомесечном благошћу и брижљивошћу праотачки посведочава Веру своју свету. Дакле, либералним опхођењем према јеретицима, те, својим полицијским начином решавања црквених спорова, екуменисти показују одсуство страха и од Бога и од људи. Бога се не боје, јер очигледно не следе послушно примерима светитеља Његових, а људи се не боје, изгледа, само зато што су сада у чопоративној већини. Пошто је видно да, за сада, у овом сигурном им већинском окружењу они сами овај дубински страх свој не примећују, тако исто га ни ми сами не можемо узети као узрок свих ових њихових истрајавања у модернизовању древне српске побожности.

Дакле, остаје нам само преостали разлог као једини узрок небивале досад пошасне екуменске саблазни. Тај разлог је прелест, или другојачије: „градећи се да су мудри полудеше“. Од саживота са Светима се одвојише и маратонским дијалозима „са развраћенима - развраћени посташе“. Латинска вера им, ево, неприметно у крв уђе духом својим иако унију и не потписаше руком. О спољашњој љубави почеше мантрати тако да реалност пакла вечног заборавише. За сопствено спасење се не забринуше те се у спасавање света отиснуше. „Господ их није послао а они трче“, то је суштина екуменизма.

Инсистирање на проповедању глувима или препреденима (читај римокатолицима) доводи неминовно до многог понављања исповеђеног, а много усиљено понављање исповеђеног доводи до несигурности предавача, јер упорно покушава да проповеда само човек али га не помаже и Дух Свети, потом, несигурност доводи до маловерја, а маловерје, и само колебљиво, почиње да привиђа „делове истине“ и на страни лажи, те да оправдава непокајане грешнике и то само ради самооправдавања сопствене гриже савести која сада маловерно почиње да сумња у потпуну истинитост Светог Православља. Екуменисти су они који су почели да сумњају у искључиву истиност јединог православља, и тако поколебани осетили су велику потребу за мноштвом, за глобалним општечовечанским уједињавањима, а све то је у њима самима замазано некаквом теоретском љубављу које у пракси не само да нема, већ, код нормалних људи, ствара мучнину због невероватне количине лицемерја.

Уколико нам се епископат поврати одважној Вери Светих и уколико престане проповедати онима који, нити шта питају, нити се у чему са истином слажу, тада ће српска вечна будућност бити спасена, на радост целог Неба и скоро целе земаљске Србије. А уколико они наставе да хрле ка пропасти повући ће за собом и све који их свесно или несвесно следе. Треће не постоји. Зато је молитвено мирно истрајавање у исповедању Православног Предања испред Патријаршије неопходно, како би миром својим посведочили и пред епископима истинитост речи својих, а такође и пред свим народом нашим који, ипак, још даје знаке живота и наде на боље само ради молитава својих Светих Предака, и како би тиме ускорили Милост Божију која увек притиче онима који се, ревносно и са дубоким унутрашњим смирењем, за Истину Његову боре и жртвују.

Где нема Истине нема ни Милости. Лаж је мрзитељ Истине, а следбеници лажи су увек немилосрдни према истинољубцима. Није довољно схватити Истину већ спознавши Је поклонити Јој се у смирењу, ко такав поклон не сачини из свег срца надаље само напредује у неверју сујете и гордости своје. А пошто је непокорна гордост, која је једном схватила истину, крајње самољубива, она, да не би стално страдала од сопствене гриже савести, прихвата предлоге од демона кроз помисли самооправдавања свога новог смера. Такви људи пожртвовано следују остваривању те своје привидне истине, примају надахнућа и утехе од демона, са потпуним самоубеђењем да су и даље на путу Божијем. Овакав пут прелести се препознаје по великом самопоуздању, губитку жеље за било каквим покајањем, чак и не схватањем самог појма покајања, те по савршеном убеђењу да су на потпуно исправном путу. То је демонска прелест и она, етапно, наилази одмах иза велике гордости.

Стога, иако упрелешћени несмирени екуменисти, можда, и нису достојни благе опомене, ипак се молимо Господу да им је, и преко воље њихове, што пре ниспошље ради покајања и спасења које им свима искрено желимо.

Онај (нпр.екумениста) који упорно поучава гордога (нпр. латина), пројављује сопствено несмирење и тиме још и долива уље на ватру све више га разјарујући да истраје у својој заблуди, а, опет, ако га, само моли да се уразуми ради будућег јединства, тада ће се, осетивши слабост саговорника захтеви супротне стране у недоглед умножавати. Упоран и бесплодан дијалог о несуштинским питањима само сведочи о две групе истих духовних болесника. Зато не смемо се ми понети према нашим екуменистима слично као што се они упињу показати пред католицима. Дакле, нећемо их ни мазити али ни много поучавати, већ, пошто је ова видна прелест као и увек крајњи плод гордости, а како гордост само Сами Господ може излечити, зато и одстојавамо молитвено овде; не ни да их дрско провоцирамо и поучавамо, већ са благошћу опомињемо да се са њиховим екуменским делањима више, Господа ради, нећемо мирити, искрено се надајући да ћемо овим трудом пре ускорити помоћ Свише, и њима самима, и, посредно, целом духовно израњављеном наивном и необавештеном народу нашем.

Докле год има наде, докле год смо у заједници Христове Православне Цркве, екуменизам називајмо јересју ради сведочанства следовању учењу Светих, али немојмо проекуменисте српске још називати јеретицима гурајући их сами у још дубљи понор. Ако им се баш скаче тамо нека скоче сами. Они немају силу повући и нас са собом, нас који смо свесни њиховог одступања у вери, јер Господ у Цркви благодат Своју раздељује сходно унутрашњим намерама свакога срца јер „Који је створио ухо, зар не чује? И који је око начинио, зар не види?“ (Пс.93,9) Али, ако би се уклонили одавде и заћутали, намере наших маловерних срца би се својим ћутањем сложиле са њиним самоубиственим скоком у провалију у коју они маме и вуку читав необавештени народ наш. Нама је овде Господ дао да будемо свесни сведоци преваре којом екуменисти обмањују цео народ. А „коме је више дано више ће се и искати“. Ко уочи, а не разоткрије приближавање непријатеља крив ће бити за погибију душа безазлене браће своје уколико их све не обавести. Пошто је јавно обавештавање данас у Србији под потпуном контролом антихришћанских сила од нас се захтева повећани труд свирања на узбуну како би га чуо и последње чадо Божије крштене земље ове.

Хајде да овде, по својим моћима, будемо трубе које наговештавају опасност, да не сечемо уво Малху, већ да само говоримо: „екуменисти зар поново целивом издајете Сина Божијега“… а оставимо да се упорне Јуде, уколико их има, сами својеручним вешањем својим разоткрију. Јер ко је гордији од јеретика, а гордост је антиљубав и антиживот, а ко спозна Христа и због гордости своје се окрене насупрот, тај проклиње живот, прво у другима и на крају обавезно и у себи самом. Ако постану јеретици, запамтите, знак ће бити тај што ће нас све проклети (анатемисати), а за сада нас, ипак, само грубо кажњавају, што селективном применом канона, што неселективном применом полиције.

Знам да испред Патријаршије, међу нама, и нема оних који мисле да су ови унутра бесповратни јеретици, ако је и ма који такав - нека и не долази више на наша молитвена окупљања, јер се ми самопоуздања клонимо и „свађалачких обичаја немамо“. Није циљ да се што пре револверашки разрачунамо са екуменистима, већ да молимо за јединство у Истини докле год и најмање наде има, а Господ је једини који чува Тело Цркве Своје. Ми их молимо да се поврате данима својим када су нам свети били, они нас сад одгурују полицијом, ми их преклињемо, а они би нас гонили. Са нама самима нека чине што им било драго, али са Вером светом никако, стога, ако би се дрзнули завршно издати православље сједињењем са проклетом римском титуларном сподобом, благословена ће бити тада и шиба дренова… Зато редоследно, прво послушање Господу Христу и Светима, друго истрајна молитва за уразумљење свих, а, када се све наде потпуно исцрпе, и шиба је тада „из раја изашла“.

Ево, патријарх овим истрајавањима у призивању полиције против деце своје сведочи да нас тренутно не разуме, зато ћемо и проредити наша окупљања на седмична али се нећемо потпуно уклонити како захтевају, јер они дефинитивно не схватају да смо Господа ради овде и сваки ради савести своје. А савест у људи који је негују је сила неупоредиво јача и страшнија од пуке силе закона земаљских. То је оно што неки данас не схватају, те гледајући из чисто земаљског угла, упорно траже међу нама организаторе и присталице. Наша је обавеза љубави пред Господом овде сведочењем у миру истине истрајавати, а немир, свађа и гњев морају бити само обележје оних који извитоперују Истину, никако не и истинских слугу Христових што се ми канимо досегнути.

„Неправедник себе похваљује“ су речи неопходне да би се овај пролазни живот правилно схватио. Лако је страсно волети оне који те хвале као што то екуменисти назваше њиховом (белосветском) љубављу, али због екумениста и њиховог умишљања Господ и постави основно мерило распознавања истинске љубави, рече: „љубите непријатеље своје“. Љубите нарочито оне који су вама лично зло нанели, а не, као ови, само непријатеље народа свога. Светитељи наши су се гнушали похвала које су им упућиване, а ови „модерни еку-светитељи“ живе искључиво од њих.

Али, опет, нека им је све Богом просто само нека се бар на крају уразуме, стога, хајде да се учврстимо у нади да ће се молитве наше Господу за њихово обраћење испунити Цркве ради Божије, целога народа Светосавскога ради. А до тада, потрудимо се саживети се са речима молитве: „У Бога се уздам, не бојим се; шта ће ми учинити човек?“ (Пс.55,11) Амин.

монах Антоније, 06.11.2010
++++++++++++++++
КОМЕНТАР

Јунак полицајац, у акцији помоћи државе Србије у одржавању “Параде Поноса” је у суботу 06. новембра учествовао у хапшењу монаха који су били на молитвеном скупу испред Патријаршије. Чини се да је на добром путу да “јуначки” заради и други орден. И то, и од државе и од Патријарха Иринеја и синода СПЦ. Честитамо на исказаној храбрости.



http://www.novinar.de/2010/11/07/policija-patrijarha-irine%D1%98%D0%B0-privela-monah%D0%B5-s%D0%B0-molitvenog-okupljanja-svetosavaca.html

 
"Moj Beograd si dosao da branis od ekumenizma i Pape ?!!!? "

Непознати Црноречанин
МОЛЕБНО ПОСЛАНИЈЕ СРПСКОМ ЕПИСКОПУ

Прими, Преосвећени (име рекав), од недостојног,
Још недостојније посланије
Молитвом орошено,
Што приноси ти
Као дар са скрвних усана
Које ће умити реч о Господу
И Господ милошћу својом.

 
Прими и не сажежи,
Прочитај и не одбаци,
Вихору не предај, туђину не покажи,
Већ се сажали на раба недостојног
Што плач к мољењу приноси,
Од скрби посланије твори.


Помоли се за Њега
Који над јамом стоји
И одгурну оног ко му јаму копа.
И подигни поглед к брату своме,
И руке уздигни као некада Мојсије пред Амаликом,
Нека се сурва нечастиви
И нестане пред силом крста,
Јер он обзнанио је овом свету
Да крст не љуби.


Љубав братска неће се препознати по речи
Коју ветар носи,
Већ по делу које нерушни темељ чини.
О томе ће синови с кровова зборити
И неће бити речи друге
Осим речи љубави.

 
Прими мољење ово
За најмањег брата твог,
Који је велик у трпљењу
И ваистину велики у вери.

 
Прими од слуге који за себе не моли,
Који се недостојним најпре може назвати,
И који је, без ризе и последњи међу свима,
Са црнорисцима сабирао
Светлост у снопове,
У блиставе крстине вере.

 
Подај, Преосвећени, Господу срце своје
И брат твој наћи ће брата вазљубљеног,
И по љубави ће Учитељ на небесима
Препознати ученике своје.
 

http://www.pastirdobri.com/home/589-2010-11-07-09-25-42.html

Apropo zastave koju Nksamsj porpagira izgleda mi da je on SPC spijun u vatikanu ili obratno - a mozda i dupli spijun

IJUUUU grdan, kud ce ti dusha crni Nksamsj.

Iznenada ga jos vise postujem.

‎"Običaj da se ljudima koji puste bradu, ogrnu se u mantije i na glave stave živopisne šešire i propovedaju sumanute priče, po automatizmu ukazuje (straho)poštovanje, držim za nedostatak obrazovanja i mentalnu nezrelost."

Отворено писмо угледних српских интелектуалаца епископима СПЦ

ЗА ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ СМУТЊЕ

(Отворено писмо епископима СПЦ)

   

          Часни оци архијереји,

Јасно је данас да је програмирано декомпоновање Југославије (уговорено на Малти још 1982.) уприличено с циљем разбијања политичког субјективитета Србије. Последично: сатанизација Срба, наметнути рат 1991-95, претварање историјске жртве у колективног кривца, варварско бомбардовање српске популације 1995, те 1999. - потврдили су како ће Србија као terra misionis прећи пут од политичког протектората до колонијалног подаништва.

Том програму су служиле мере дробљења свих институција, па се последња на удару антисрпске међународне политике нашла и Мајка Црква. Понижење је утолико веће што до уцене и разбијања јединства Цркве долази после антихришћанског пира на окупираној територији Косова и Метохије, где су под покровитељством мировних снага, од 1999, Шиптари уништили 150 православних светиња а подигли 211 џамија.

Под овим околностима, природно, исхитрена одлукa Сабора СПЦ којом се владика Артемије разрешава управљања Епархијом рашко-призренском само је назначавала даље растакање јединства Цркве, произвела трусно стање у јужној српској епархији и саблажњавала верујући народ. И убрзо су, једна за другом, пристизале још мање разумљиве одлуке: забрана да владика борави у неком од манастира своје епископије (у којој је провео 33 године), забрана да епископ Артемије духовно руководи својим верним чедима, забрана да учествује на научном скупу о геноциду у Петрограду, забрана да говори на конференцији за штампу у Београду, те оптужница против 10 клирика вишег ранга Епархије рашко-призренске који су, са монасима и монахињама, пошли за својим духовним оцем. Најзад, Свети архијерејски синод СПЦ је 18. септембра 2010, објавио одлуку којом се владици Артемију изриче казна/забрана свих свештенодејстава до коначне одлуке Светог архијерејског сабора у новембру 2010.

Зар онда чуди што су многе владике упућивале на политичке мотиве разрешења владике Артемија, за којим су следиле нове казне, претварајући читав случај у прогон рашко-призренског архијереја? Шта је помутило и поробило оне који ревнују у смиреноумљу да посегну за овим мерама мрвљења милосности, црквеног реда и саборности у Цркви мање је важно од - појава душебрижника који су овај случај тумачили као евидентну и незаустављиву тенденцију раскола у Домаћај Цркви.

Ствар "раскола" је по тумачењу папског портпарола у Србији, Мирка Ђорђевића, завршена ствар, ваљда по изреци: Roma locuta causa finita - У Риму је казано, ствар је завршена. Сличан занос понеће и Владику Григорија, епископа захумско-херцеговачког, који тврди како је то семе раскола уочио још 2008. Сада је још уверенији да то "није немогуће", образлажући свој став професионално стручном дијагнозом: "Дубоко сам уверен да умировљени епископ (Артемије) не зна шта ради."

Не улазећи у то колико је ово психијатријско вештачење довољно да Свети архијерејски сабор убрза казну и рашчини владику распете Епископије рашко-призренске, новембра 2010, подсећамо архијереје наше свете православне цркве на заветне речи владике Артемија: "Оно чега се држим је став да је најбитније очувати јединство СПЦ и да никада не могу прихватити нити ме ико може натерати да цепам хитон светосавске цркве то јест да бих правио раскол".

Ми, доле потписани овог отвореног писма, односно вапаја, не верујемо у финализујућу снагу спољашњег утицаја на нашу светосавску и светолазаревску Цркву. Тек не да би се часни оци архијереји, питани Словом, вечним Логосом Божјим кроз кога је све постало, ставили на страну православнофобичне и србофобичне државне администрације са Запада која српски народ третира као нижу расу већ пуне две деценије. Уосталом, наду полажемо у наук који нам је, попут завештања, оставио давнашњи Свети архијерејски сабор када је, у наметнутој кризи 1939, расправљао "о случају" епископа Жичког, Николаја Велимировића.

Ми, доле потписани, верујемо да у случају владике Артемија одлука новембарског, историјског сабора, неће противречити Духу Светоме и да ће потврдити целомудреност наших архијереја - у овом времену лажних вођа и пророка - који не могу да изневере архијерејску заклетву јер је љубав према истини и ближњем заповест Божија. Зато и пишемо ово Отворено писмо не би ли они који се баве биографијом српске Цркве и древног српског народа схватили да Свети архијерејски сабор СПЦ никада на себе не би навукао грех раскола.

 
У Београду,

10. 28. новембар 2010.

О празнику Св. Арсенија Сремца,
Архиепископа српског                                                       

 


 

протојереј-ставрофор др Матеја Матејић
протојереј-ставрофор Хаџи Љубодраг Петровић
проф. др Зоран Аврамовић
мр Драгомир Анђелковић, политички аналитичар
Горан Антић, дипломирани електро-инжењер
Мирослав Аритоновић, дипломирани машински инжењер, Косовска Митровица
проф. др Вера Бојић
проф. др Драгиша Бојовић
Игор Војиновић, професор, председник Народног покрета „Отаџбина“, Косовска Митровица
мр Владимир Димитријевић
Коста Димитријевић, књижевник и новинар
Слободан Драгутиновић, адвокат
Предраг Р. Драгић Кијук
академик Србољуб Живановић
Богдан Златић, филмски сценариста
др Милан Ивановић, председник Српског националног већа северног Косова
др Марко Јакшић, потпредседник Заједнице српских општина и насеља, Косовска Митровица
Ђорђе Јанић, књижевник
проф. др Марина Јовановић
проф. др Мирољуб Јоковић
Милош Кнежевић, правник и политиколог
проф. др Слободан Костић
Момир Лазић, књижевник
проф. др Александар Липковски
проф. др Радмила Маринковић
Ангелина Марковић
др Марко С. Марковић
Оливера Милетић, новинар
доц. др Бранислав Миловановић, кардиолог
проф. др Милан Мићуновић
проф. др Марко Павловић
Душко М. Петровић, књижевник
проф. др Милан Петровић
проф. др Љуба Протић
Бранко Радун, уредник сајта „Видовдан.орг“ и часописа „Видовдан“
Владимир Ракић, електро-инжењер, Косовска Митровица
проф. др Тиодор Росић
мр Соња Спасојевић, правник
проф. др Миодраг Стевановић
мр Зоран Чворовић
проф. др  Коста Чавошки, члан САНУ

Извор: „Печат“ бр.140

http://borbazaveru.info/content/view/3025/1/

Artemije osniva novu crkvu?



Penzionisani vladika Artemije i grupa bivših monaha Crne reke obavestili su SPC da će, ukoliko im se ne vrati Raško-prizrenska eparhija, osnovati "novu crkvu”.



Srpsku pravoslavnu crkvu i dalje potresa slučaj penzionisanog vladike Artemija.

Manje od nedelju dana pre održavanja Sabora Srpske pravoslavne crkve, u Sinod je stiglo najnovije pismo razvlašćenog vladike i njegovih sledbenika u kojem prete osnivanjem nove Svetosavske crkve ukoliko vladici ne bude vraćeno upravljanje Raško-prizrenskom eparhijom.

Artemije istovremeno odbija da se povinuje kazni koju mu je prilikom prinudnog penzionisanja odredio crkveni vrh i po kojoj mu je zabranjeno da obavlja svešteničku dužnost.

Očekuje se da će Artemijeva pretnja raskolom biti ključna tema Sabora koji počinje u sredu jer iako penzionisani vladika ne okuplja zabrinjavajući broj pristalica, on i dalje ima značajnu podršku kolega-vladika sa kojima je do nedavno sedeo u Sinodu.

Nakon što ga je prinudno penzionisao, Sabor SPC je nekadašnjeg upravnika Eparhije raško-prizrenske smestio u vojvođanski manastir Šišatovac, u Sremskoj eparhiji kojom upravlja vladika Vasilije koji važi za jednog od Artemijevih podržavaoca.

U manastiru Šišatovac smo i došli do vladike Artemija koji, međutim, nije želeo da govori o svojim pismima Sinodu crkve.

S druge strane, patrijarh srpski Irinej upoznat je sa sadržajem Artemijevog pisma i u kabinetu patrijarha očekuju da će Sinod o tome zauzeti stav već na današnjoj sednici. Neizvesno je da li će taj stav danas i saopštiti javnosti.

Patrijarh pokušava da održi jedinstvo unutar crkve, kaže sociolog religije Mirko Đorđević koji očekuje da će zbog toga pretnje bivšeg vladike učiniti da Artemije bude centralna tema i ovog, predstojećeg Sabora.

Artemija podržavaju monasi iz manastira Crna reka, javnosti poznati po lečenju narkomana fizičkom silom, kao i monasi sa Kosova koji su odbili da služe pod novim rukovodstvom eparhije.





“Njega sledi 80-ak monaha, uglavnom iz Crne reke i sa Kosova. Ima ih i iz drugih bratstava, ali ima podršku, to je jasno, i nekih članova u saboru, vladika, koji se još nisu javno oglasili, a ima i znatnu podršku sveštenstva eparhijskog”, podseća Đorđević.

“Patrijarh Irinej, na čelu SPC, u tom smislu se nalazi sada u teškoj situaciji. On nastoji, uporan je u tome , da održi jedinstvo, ali to jedinstvo već je narušeno ovim konačnim nepokoravanjem”, ocenjuje on.

Vladike koje podržavaju Artemija mogle bi, prema mišljenju verskog analitičara Živice Tucića da odigraju ključnu ulogu u smirivanju sukoba pre Sabora koji počinje u sredu.

“Ovo je, može se reći, eskalacija. Znate, u crkvama kada neko kaže: ‘ne prihvatam suspenziju sveštenosluženja’, to je jako velika odluka i velika reč, to se teško prihvata”, kaže Tucić.

“Sigurno će biti pokušaja, i treba da ih ima, da se vidi da ne dođe do nekog raskola. Ima tu prostora da i drugi episkopi, koji ga možda na neki drugi način razumeju, da pokušaju da nešto tu urade. Međutim, ako i dođe do nekog razilaženja, to ne bi bilo u pravoslavlju nikakav nov momenat”, ocenjuje on.

Dok se Artemije nalazi u manastiru Šišatovac, njegove pristalice su se privremeno, kako sami navode, privremeno okućile na "grešnog Milije kraj Čačka".

U slučaju otcepljenja od matične crkve oni bi formirali treću po redu crkvu nastalu raskolom u SPC na teritoriji Srbije, kaže Mirko Đorđević.

“Trenutno je njihovo sedište na privatnom imanju u jednom selu kod Čačka. Tako da oni mogu na neki način osnivati i svoje zajednice i dalje od manastira. To bi bila treća crkva na teritoriji države Srbije”, navodi on.

“Prva je naravno, Vi to znate, Srpska pravoslavna crkva. Drugo krilo se odvojilo pre nekoliko godina i oni izdaju i časopis, imaju i strukturu, zovu se Istinska pravoslavna crkva u Srbiji. Ima ih na Fruškoj gori, u Smederevu i na Avali”, objašnjava Đorđević.

Podsećamo da vladici Artemiju i dalje preti mogućnost raščinjenja na crkvenom sudu zbog neposlušnosti i sumnji na finansijske malverzacije tokom upravlja eparhijom na Kosovu.

Vladika Artemije je, iz istih razloga, u oktobru 2009. prvo smenjen sa čela Eparhije, a zatim je u maju ove godine prinudno penzionisan kako bi izbegao crkveni sud.

Pre tri dana je svedočio na suđenju za proneveru crkvenog novca za koju je optužen njegov sekretar, kada je rekao da je u Raško-prizrenskoj eparhiji sve rađeno po zakonu.


IZVOR: b92