Kosara Gavrilović, ćerka predratnog ministra i diplomate, dobrovoljca iz 1912. godine Milana Gavrilovića priča za „Pečat“ o političkoj emigraciji, godinama lutanja, radu u Svetskoj banci, Stejt Departmentu i, Srbiji, srpstvu te vremenu provedenom u Eparhiji-raško prizrenskoj, odakle je isterana ukazom administratora Atanasija

Mogu da kažem da je jedini uspešni izbeglica onaj koji shvati da ovde nije ono što jesu ostali niti ćete ikada to biti. Ja sam imala sreću da budem sa porodicom, ali vremenom osetite tu pustoš. Saznanje da ste sačuvali svoje vrednosti i ideale onespokojava kada postanete svesni da kojim slučajem niste otišli da bi se isti ti ideali neminovno promenili, kao i sve oko vas, kaže u razgovoru za „Pečat“, Kosara Gavrilović.

Kroz sudbinu vaše porodice dogodile su se razne političke i društvene metamorfoze. Kao posledica toga desilo se da živote na dva kontinenta. Kakva sve značenja sa sobom nosi termin političke emigracije?

Volim da kažem nešto što jeste egzaktno, ali možda ne i medicinski tačno da sve izbeglice, sa izuzetkom mog oca koji je mogao da živi i pod mostom i u dvoru, jesu poseban fenomen. Ako ste izbeglica na putu trbuha za kruhom možda donekle možete da se primirite, ali i oni koji su pustili na tuđem tlu korenje, došavši do novca, prvo što bi započeli jeste gradnja crkvi. To znači da nisu ostavili zavičaj za sobom. Tako su nastali moji stihovi: „Mi izbeglice, mi izdajice, mi ubice…“
Treba shvatiti šta smo mi ubili? Mi smo ubice onoga što smo hteli da sačuvamo, jer to je prestalo da bude život. To onda postaje…

Unutrašnja emigracija (lutanje)? Kako izgledaju ti odlasci?

Prilikom napuštanja manastira Gračanica pre mesec dana, proživela sam po ko zna koji put to iskustvo i zapisala… „Prilazim ikoni Svetog Nikole koju sam dobila od parohijana crkve Svetog Jovana Krstitelja u Vašingtonu kada sam polazila za Kosovo. Ne mogu da se molim. Ne sećam se nijedne molitve. Ima molitava za sve prilike, ima molitava jutarnjih i son grjaduščim (večernjih). Ima molitava za bolesne, za žive i za mrtve, za umiruće i za one čije su se duše tek rastavile od tela. Postoje li molitve za rastanak sa kućom? Ne znam. Ne znam ni sada kao što nisam znala ni onog jutra 5. aprila 1941. godine kada smo odlazili iz vinograda u koji se više nikada nećemo vratiti. Bez reči, bez suza, dotičem čelom ikonu Svetog Nikole i izlazim“. To znači da se lutanje nastavlja.

Kao ćerka Milana Gavrilovića, Beograd ste napustili 1941. godine. Kako se kroz vaša sećanja prelama trenutak napuštanja zemlje. Šta ste poneli sa sobom, a šta bespovratno izgubili?
Izlazimo iz vinograda verujući da idemo kod tate u Moskvu, a ne znajući da odlazimo zauvek. Jedino što je ukazivalo da nije sve u redu jeste majčina opaska da ponesemo samo neophodne stvari. O, kako je nama čitav život bio procedura i pravilo, a naša putovanja na Hvar ili u Dubrovnik bila praćena ceremonijama koje su trajale više nedelja, ovo je bilo iznenađujuće. Ostavila sam otadžbinu, imovinu, državljanstvo i „građansku čast“, a ponela, sećam se, jednu vrlo glupu stvar – šlafrok (kućna haljina) od pletiva koji sam mnogo volela. Pomislila sam da bi trebalo da ponesem nešto što je pripadalo mojoj babi, koja se zvala Kosara, prišla fotelji i uzela škotski pled (šal ili pokrivač koji se nosi na ramenu) koji sam joj donela kada sam bila u pansionu u Švajcarskoj. U taksiju na putu ka Solunu shvatam da u ruci, umesto pleda držim parče hleba i putera. Otvaram prozor, bacam hleb i ponavljam sebi: zapamtiću babu. Na nekom nivou svesti očito da sam znala da se ovde više nikada neću vratiti. Noćimo u Skoplju i rano ujutru vidim fantastične formacije aviona na nebu. Bio je to 6. april 1941. godine. Avioni su kretali ka Beogradu. Mnogo kasnije taj put mi se učinio kao prirodan sled lutanja koje je postalo genetsko obeležje moje porodice, moga naroda. Za vreme Prvog svetskog rata moj otac, Milan Gavrilović povlačio se sa Vladom u Niš, kasnije preko Albanije u Grčku. Moj najstariji brat koji je rođen u Nišu, umro je na Krfu.  Iz tatinih priča ostala mi je urezana epizoda kada je za vreme sednice Vlade u Nišu otac kucao izveštaj o ujedinjenju Južnih Slovena. Kako je primetio da se u izveštaju pominju samo Srbi i Hrvati, upao je na zasedanje i šapnuo Nikoli Pašiću da se nigde ne pominju Slovenci. Izveštaj je bio shodno izmenjen. Na mom putu stajale su Grčka,  London, Amerika…

Da li se zna tačan broj ravnogoraca koji su prebegli za Ameriku i da li ste  imali kontakt sa njima?

Mnogo ih ima. Tata je bio poznat u našoj Vladi kao jedini ministar izuzev Slobodana Jovanovića koji je od početka do kraja bio na Dražinoj strani, pa su gotove sve viđenije porodice koje su izbegle bile redovni gosti u našoj kući. Dolazili su ljudi najrazličitijih mišljenja i on je razgovor uvek rado prihvatao.

Zanimljivo je da je Dragiša Vasić poveo ceo srpski kulturni klub na Ravnu goru gde je i osnovan JURO 501. Da li je vaš otac bio član tog kluba?

Moj otac nije voleo organizacije, pa nije pripadao ni ovoj. Sećam se da je prilikom vrbovanja da uđe u Crnu ruku, Peri Živkoviću odgovorio: „Ne pripadam tajnim organizacijama, jer sve što radim, radim javno“.

Kakvi su bili odnosi vaše porodice sa Dražom Mihailovićem?
Tata ga je, razume se, poznavao i pre rata i isticao da je reč o pametnom i obrazovanom čoveku. Draža je znao da mi ne možemo da se borimo protiv Nemaca i smatrao je da jedino što možemo jeste da povučemo i materijal i oružje i vojsku u centar, u Bosnu, u planine i da vodimo gerilski rat. Generalštab ga je odmah smenio i poslao u Sofiju. To je bila velika democija koja ga je navela da isti plan iznese građanima. Prvi je sa planom bio, kao vođa opozicije i jedan od osnivača Zemljoradničke stranke, upoznat moj otac. Kao njegov vatreni branilac, tata je učestvovao na svim proslavama koje je organizovao Draža Mihailović, a kasnije onih priređenih njemu u čast.

Kako je emigracija dočekala poziv kralja Petra koji ju je preko Radio Londona pozvao da se stavi pod Titovu komandu?
Ta emigracija nije bila ono što je dijaspora u Americi danas. Nju su u Engleskoj činili Vlada, ambasador i poslanici i to je bila vrlo homogena grupa. Proglas kralja Petra dočekali smo sa užasom, ali ne mogu da kažem i iznenađeni, jer nismo bili očarani kraljem ni do tog trenutka, posebno njegovom željom da oženi mladu Grkinju u vreme rata. Proglas je bio kao smrt drage osobe, za koju znate da će umreti, ali vas ipak njena smrt pogodi.
Pre samog proglasa tata je otišao da vidi kralja, u to vreme strogo čuvanog od strane Britanaca, i to tajno, uz pomoć jednog mladog oficira-kapetana Vojislava Jovanovića Cige. Dogovorili su se da on ostavi otvorena zadnja vrata, a tata kroz podrum i suteren prođe do vrata kraljeve sobe. To se i desilo. Iznenađenog kralja sačekao je zahtev oca da mora direktno da uspostavi kontakt sa Dražom, bez mešanja Engleza.
Sledeće što se dešava jeste da general Lukačević odlazi sa Dražinim pismom na svadbu kralja Petra, ali mimo svih dogovora Englezi ga predaju partizanima, oduzimaju mu kraljev poklon-sat, a pismo pada u ruke Titovim snagama. Iste rečenice iz pisma kasnije će se pojaviti u jednom dokumentu AVNOJ-a.
Moj otac je vodio dnevnik ratnih godina u Londonu kojim je pokušao da objasni samom sebi zašto Britanci napuštaju Dražu, kada smo bar mi bili upoznati sa činjenicom da su svi izveštaji u to vreme koji su se na njega odnosili bili lažni. U to vreme ja završavam francuski i ruski na Kembridžu.

Zanimljivo je da je Rebeka Vest, jedna od najznačajnijih pisaca Engleske 20. veka, autorka knjige „Crno jagnje i sivi soko“, poslednji roman posvetila vašim roditeljima. Kakve su veze između vaše dve porodice?

Rebeka Vest je imala nos za političku stvarnost i hrabrost u borbi za istinu i istrajnost da se cela istina iznese na videlo, to je ujedno i bio osnov na kome se prijateljstvo između mojih roditelja i njene porodice razvijalo i jačalo. Ona je smatrala da je raspad Austro-Ugarske poželjan, kao i da je opravdano podržavati Dražu Mihailovića. Kada je 1943. godine stav britanske vlade prema Draži počeo da se menja, Rebeka je skupo platila svoje stavove jer je do 1946. godine izgubila mogućnost da objavljuje svoje radove. Poslednji put sam je videla pred smrt, u njenom stanu u Kingston hausu, gde su trideset godina ranije nalazile prostorije Jugoslovenske kraljevske vlade u izgnanstvu. Tada je meni i bratu poklonila fotografiju Draže Mihailovića, snimljenu u Sovjetskom Savezu. Draža je fotografisan za vreme šišanja, ogrnut belim čaršavom koji je mučno podsećao na ludačku košulju. Prepisku sa Rebekom objavila sam u knjizi „Rebeka Vest i Gavrilovići“.

Dugo ste boravili u Americi. Činjenica je da je ova zemlja na antikomunizmu gradila simpatije saveznika, supremaciju i prednost. Kako vidite Ameriku u koju ste došli i onu koju ste napustili?

Ja nisam nikada bila previše na američkoj strani, čak ni onda kada se ona borila protiv komunizma. Zašto? Pa teško mi je da glasam za stranku koja je osnovana od strane bogatih ljudi kojima je cilj da steknu još više, dok narod biva sve siromašniji. U tada vladajućoj stranci videla sam propast američke demokratije i uspostavilo se da sam bila u pravu. Oni su upropastili ono što je Amerika nekad stvorila, zato i govorimo o dve Amerike, jednoj koja nudi ostvarenje ideala, i drugoj, kojoj manjka demokratija.

Postoji uverenje da je demokratija u Americi umrla sa ubistvom Džona Kenedija.
Može se tako reći, ali bez zanemarivanja činjenice da su i demokratska stranka i sama Amerika stravično korumpirani. Ali i naša emigracija, nemonolitna, dočekala je ovaj atentat različito. Neki su tugovali, osećajući da je možda zaista došao kraj nekoj demokratiji, drugi su čestitali. Na jednu ovakvu čestitku, odgovorila sam: „Hoćemo li se videti u crkvi u nedelju? Čestitate nam na ubistvu. Pa nije reč o Titu“.

Kako je srpska emigracija dočekala pad komunizma?

Ja i ljudi meni bliski nismo imali utisak da je komunizam pao. I nismo se, čini mi se, prevarili, jer ta religija još uvek traje. Bila je jedna komunistička pesma: „Sagradićemo novog čoveka“. Mislim da su u tome uspeli, promenivši način mišljenja, ušavši u srž, ćeliju čovekove duše. Otuda su svuda oko nas njegovi recidivi.

Kako ste dospeli u Svetsku banku?
Bio je Vijetnam. Ubili su Kenedija. Bile su velike demonstracije, praćene neredima i požarima. Radila sam kao profesor na Univerzitetu Džordž Vašington u Vašingtonu. Moji studenti kojima je Vijetnam bio daleko, a glad i siromaštvo blizu, kao i podela između belaca i crnaca, bogatih i siromašnih, nisu shvatali rat. Imali su moju punu podršku, a mene je vodila moja vera: nahrani gladnog, napoji žednog, što je bilo suprotno ideologiji rojalista. Tako sam ostala bez posla na univerzitetu, a moja ćerka kao učesnik u demonstracijama bila je uhapšena. Ja večito ostajem bez posla i taman kada sam očekivala smrt u šipražju, sačekao me je raj. Počinjem da radim u Svetskoj banci za deset puta veću platu. Radeći za Svetsku banku imala sam prilike da se upoznam sa Slobodanom Miloševićem i Borkom Vučić. Bila je to žena zmaj. Sećam se jednom prilikom sam je zamolila da mi ponese novac za rođake u Srbiji, upozorivši je da je cifra velika. Koliko je to, pitala me je. Kada je čula da je reč o 3.000 dolara, rekla je: Kosara pomislila sam da vam treba 300.000, a tri je ništa, to ću vam svakako učiniti. Posle očeve smrti, budući da sam tek tada mogla da se vratim u zemlju, poslovno sam otišla u Jugoslaviju. To je bio moj prvi susret sa Kosovom i tada se desila moja ljubav prema Gračanici.

Poznato je da ste posle saznanja da je generalni sekretar UN eseseovac, poslali pisma svim članovima Svetske banke da mu se uskrati pravo na penziju. To vas je koštalo još jednog otkaza?
Kada sam otišla u penziju 1962. godine banka me je ponovo zaposlila kao konsultanta sa većom platom. Međutim u to vreme dobila sam informaciju da je moj generalni sekretar UN bio eseseovac, naročito poznat po krvoločnim ubistvima u Bosni, Hercegovini, Srbiji i Grčkoj. Pomisao da i jedan dinar ili pedeset para srpskog novca odlazi za njegovu penziju bilo je dovoljno da mi padne mrak na oči. Tada sam presavila tabak i napisala pismo svim članovima Svetske banke i MMF-a podsećajući ih kako se od svih nas tražilo da priložimo biografiju u kojoj se vidi da nismo osuđeni, a sada se suočavamo da se isto nije tražilo od generalnog sekretara UN. Predložila sam da mu se stopira penziju koja se plaća iz fonda naše banke i zemalja članica, uključujući i Jugoslaviju. Naravno, sutra su mi saopštili da im je jako žao, ali da ukidaju mesto konsultanta.

Radili ste i kao honorarni prevodilac za Stejt department i tako prisustvovali razgovorima između naših i američkih političara. Koje razgovore možete izdvojiti kao posebno zanimljive?
Najzanimljiviji je bio dolazak Mesića i Tuđmana. Sluteći ono što će se desiti, a desilo se da Tuđman nije želeo da mu prevodi četnička ćerka, upozorila sam Stejt Department da bi trebalo da razmisli o mogućnosti da angažuju drugog prevodioca. Kako Stejt Department nije uvažio moj savet, rekla sam: „Znate pravilo. Ako dođem i samo kažem ‘dobro došli u Stejt Department’, zaradila sam 400 dolara.“ Pristali su. Dolazim iz Njujorka i na vratima saznajem da je Tuđman otišao da se nađe sa hrvatskim lobijem i shvatam da ću prvo morati da se suočim sa Mesićem. Bejker, ministar spoljnih poslova, Mesić i ja. Na pitanje da li Jugoslavija mora da se raspadne, Mesić, koji odbija prevodioca pravdajući to odličnim poznavanjem jezika, potvrđuje, ali na tako lošem i pogrešnom engleskom da Bejker shvata da ne mora. U tom momentu upadam u razgovor i kažem: „Gospodine Mesiću vaš engleski nije dovoljno dobar, pa ukoliko želite da vas domaćin razume, mislim da ćete morati da primite moje usluge“. Zabezeknuo se, ali je pristao. Tuđman koji je želeo da se slika sa Bušom, nije prošao ništa bolje, jer je preko sekretara dobio obaveštenje da šef države može da se slika samo sa šefom druge države, a da će razgovor s njim prepustiti važnom čoveku iz Bele kuće, zaduženim za bezbednost. Taj važan čovek je, pak, preneo poruku Tuđmanu da će prilikom ulaska u jednu prostoriju moći da prođe kroz hodnik, gde će imati prilike da se rukuje sa Bušom. I dok čekamo Buša, Tuđman me pita gde sam rođena, insistirajući na adresi i demonstrativno odbijajući moju pomoć, rečima: „Neće meni prevoditi četnička ćerka“.
Ulazi Buš, rukuje se sa svima, a mene zagrli, poljubi i obrati se Tuđmanu: „Ne brinite, ostavljam vas u sigurnim rukama gospođe Gavrilović“. Okrenula sam se ka Tuđmanu: „Nemojte zaista brinuti, ja sam jedini birač u ovoj sobi koji može da glasa. Zato sam dobila poljubac“.

Nije tajna da je i vladika Atanasije bio gost Američkog kongresa. Kojim poslom?
Vladiku Atanasija sam upoznala prvog, još 1976. godine prilikom prvog dolaska u Beograd i jako ga zavolela. Njegove posete Americi, otuda, uvek smo pratili sestra, ja ili zet za svaku vrstu pomoći koja bi mu zatrebala. Desilo se da sam ja bila i zvanični prevodilac vladici Atanasiju kada je neposredno posle rata u Bosni bio pozvan da dođe u Američki Kongres. On je bio optužen za etničko čišćenje. Bio je to težak, mučan razgovor u kome je vladika opisivao mesto u Hercegovini gde su u centru grada bili oružani muslimani dok je mesto bilo opkoljeno srpskom vojskom. U muslimanskom obruču nalazili su se stari ljudi, deca i žene. Atanasije je došao sa praznim autobusima, uspevši da ubedi i srpsku i muslimansku stranu da spuste oružje, kako bi narod izašao iz obruča. Rekao je: Pravo za Crnu Goru. Amnestil internešnl ga je optužio da je to etničko čišćenje, jer nije pitao ljude da li hoće da izađu. Kasnije sam se uvidom u dokumenta Stejt Departmenta uverila da su oni ovaj čin smatrali delom ratnih zločina. Niko normalan nije mogao smatrati njegova dela – koja, uzgred, nikada nije poricao – ničim drugim do činovima hrabrosti i humanosti. Nijedan sud u svetu ne bi mu nikada sudio – osim, naravno, suda u Hagu. Od toga trenutka on nije želeo da dođe u Ameriku niti mu je Amerika bila otvorena. I odjedanput vladike koje su bile nepoželjne na Zapadu postale su osobe non grata, najomiljeniji klirici na Zapadu. Taj preobražaj je u tesnoj vezi sa pohranjenom osudom Kongresa. Morala sam da se zapitam da li i zašto čovek koji je bio stub pravoslavlja pokušava da se pridruži sekularnoj vlasti u potrazi za evropskim vrednostima i globalizacijom. Ovo moje pitanje kasnije je bio jedan od razloga zbog kojih me je administrator Atanasije isterao iz Eparhije raško-prizrenske.

Vašem dolasku na Kosovo prethodilo je prijateljstvo sa vladikom Artemijem. Kako je izgledao vaš prvi susret?
Vladiku Artemija upoznala sam 1978. godine prilikom moje posete manastiru Gračanici. Igumanija Tatjana sa kojom sam bila vrlo bliska znala je da mu treba pomoć u vezi sa Svetskom bankom kako bi uticala na Albance da dozvole izgradnju mosta preko Ibra koji je presekao selo Ribarići. Deca su tada preko splava prelazila reku da bi stigla do škole. Kada je čuo za moje poreklo i veru vladika je rekao: „Znači ti si dete raskolnika“, aludirajući na prilike u SPC-u, u Americi. Morala sam da odgovorim: „Vladiko nismo raskolnici mi, nego vi, odnosno patrijarh German. Moja porodica i srpska emigracija tražila je kao verna čeda srpske crkve od patrijarha tri stvari: da nam ne traži da ne pominjemo kralja Petra, da nam ne brani da se molimo za ravnogorce i da nam dozvoli da ne pominjemo Tita u liturgiji. Odgovor je bio da nas isključuju iz Crkve i da smo raskolnici“.  Za vreme ratova Artemije je počeo da dolazi u Ameriku.

Koji su razlozi zbog kojih je vladika dolazio u Ameriku?
Obično su to bili razgovori sa Vladom ili srpskom dijasporom, ali i oni u Beloj kući, Stejt Departmentu i različitim institutima kroz koje je vladika pokušavao da se izbori za razumevanje položaja Kosova i Metohije. Jednom prilikom kada je Buš mlađi došao u Vladu rekli su mu da Amerika nikada ne bi inicirala ovakvu politiku prema Kosovu, ali da nemaju nameru da menjaju politiku njihovog prethodnika. Očito da je Buš stariji sklopio ugovor sa Saudijskom Arabijom da se u Evropi stvori nezavisna muslimanska republika Bosna u zamenu za jeftinu naftu i da je u taj plan bilo uključeno i Kosovo.

Šta vas dovodi u Eparhiju raško-prizrensku?
Jedan moj prijatelj koji je imao dužnost da vodi eparhijski sajt na engleskom jeziku u Vašingtonu rekao mi je jednom prilikom: Vladika nema prevodioca, niko neće da dođe na Kosovo da prevodi. Bez razmišljanja sam rekla: On zna koliko sam stara i da sam gluva. Ako me takvu prima, dolazim. Napuštam odlično organizovan život, kuću sa bazenom i četiri psa, pakujem stvari i odlazim u Gračanicu. Dobijam keliju, manastirsku hranu, a zauzvrat prevodim i uređujem baštu i sa medicinskim timom sestre Irine, koja je lekar, obilazim naše enklave.

Tada šaljete i prve poruke američkoj javnosti o Kosovu kao zaboravljenom svetu?
Kosovo je za Srbe kojima je Srbija jedina majka najskuplja srpska reč, za one naklonjene Evropi – kamen spoticanja na putu za evrointegracije, a onima koji rado prihvataju novonastalu „realnost“ pogrešno izgovoreno ime nove države na brdovitom Balkanu. Od 1976. govorim o Kosovu, ali sada ogorčena shvatam kakav je život Srbima na Kosovu. Slušam priče o ljudima koji su nestali, o ubistvima, silovanjima i državu koja im poručuje da ostanu tu gde jesu. Poseban utisak na mene ostavio je čovek iz Brestja koji živi sam u selu i tada shvatam da Beograd nije od samog početka oformio neki fond kojim bi se kupovala zemlja. U trenutku kada se čuje, a čuje se, da neki Srbin na Kosovu namerava da proda svoju zemlju, a to su obično vrlo male površine, ar, dva, ona odlazi u nesrpske ruke. Dva ara čine mnogo, jer dva prodata ara znači da je ugrožen ceo atar. Danas ugrožen, sutra već izgubljen. Slala sam poruku dijaspori: pobogu, kupujte zemljište na Kosovu, hajde da svi imamo parče svete zemlje…S druge strane, zvanični Beograd nije ništa preduzeo, a institucije za KiM ćute pred problemima naroda. Kada sam pokušala da dođem do nekoga ko bi mi pronašao dom za desetoro hendikepirane dece koji je na manastirskom zemljištu, ali pod albanskom upravom, sekretar Goran Bogdanović mi je odgovorio: „Obratite se nadležnima“. Ko kupuje pelene za tu decu, ko nabavlja mleko – dijaspora. Kada je jedna žena otišla, inače iz Krajine, da se požali na uslove, u naše ministarstvo, dobila je odgovor: „Vratite se u Krajinu“.To je naša vlada koju plaćamo.

U zemlji velikih raskola, rekli ste da je i nedeljiva Crkva postala poprište zavade. Kako to objašnjavate: sekularizacijom, modernizacijom, ekumenizacijom ili je reč o nečem četvrtom?
I Crkva kao i Vlada podeljena je oko pitanja da li ući u EU. Ali za Crkvu su ona nešto složenija. Crkva takva pitanja ne može da razmatra sa čisto ekonomske ili geopolitičke tačke gledišta. Što se nje tiče ta pitanja vode čitavom nizu drugih koja su moralne, duhovne, ili čisto crkvene prirode. Podela je nastala kada se nova jeres pojavila u Srbiji, a liturgija odjednom počela da se menja. I kada se ispostavilo da ispovest više nije nužna, svima je postalo jasno da stvari stoje prilično loše. Tada su u Crkvi počeli ozbiljni razgovori koje je Crkva pokušala da prikrije. Ali, nije uspela. Ljudi su znali. To je koren podele, a  Artemije je penzionisan zbog njegove antiekumenističke doslednosti i čvrstog stava da Kosovo ostane sastavni deo Srbije. Ekumenizam ima veliku privlačnost pogotovo kada ste mladi. I episkop Nikolaj je bio jedan od njih koji je u početku verovao u ekumenizam, da bi se kasnije povukao i pokajao. Strašno kada pomislite da se mi odričemo svega što jesmo i prihvatamo čak i u Crkvi globalizaciju. Najbolji primer globalizacije je kada putujete od jednog kraja Amerike do drugog i svugde vidite iste restorane sa identičnom ponudom jela u istom sosu. Sada čujem da su jedno vreme na Kalenić pijaci, po preporuci EU tražili samo prave šargarepe. Zar nije strašno izgubiti svoj identitet, pečat, šarm. Kada je jedan vladika rekao Vladici Atanasiju: „To što činiš je protiv kanona“, ovaj je odgovorio: „U novoj stvarnosti, kanone samo mačku o rep“.To su reči čoveka koji je do nedavno bio jedan od velikih srpskih kanoničara, poštovan ne samo kao stručnjak za kanonsko pravo, već još više kao jedan od njegovih odanih branitelja. Drugo, vladika je uklonjen jer njegova eparhija obuhvata čitavu oblast Kosova i Metohije i jedan deo raške oblasti. Vladika je uklonjen jer nije želeo da potpiše Memorandum kojim Albanci obnavljaju svetinje koje su srušili, jer nije dao blagoslov Bajdenu da dođe na Kosovo, jer… Svakako da ova smena ne bi izazvala toliku buru u Srbiji i u Srbima širom sveta da vladika Artemije nije na Kosovu. Da nije, a možda do smene ne bi ni došlo, ko zna? A oštećeni su svi, počevši od Patrijarha, preko episkopa, direktno ili indirektno uključenih u ovo zamešateljstvo, i svi manastiri na Kosovu i Metohiji“ – sve do poslednjeg vernika Srpske pravoslavne crkve.

Na predavanju održanom u parohijskom domu ruske crkve u Vašingtonu stavili ste vladiku Artemija pred dilemu šta da čini. Čini se kao da ste ga održali prošle nedelje, a ne pre godinu i po dana. Da li ste tada mogli da pretpostavite sve ono što će se desiti?

Ispričala sam šta sam videla i kako tumačim dešavanja u eparhiji, kako nam se otima zemlja i zašto se oni verni pravoslavlju proglašavaju neposlušnima. Rekla sam da mi ne znamo šta će se sada desiti i da se vladika suočava sa izborom: može se ponovo potčiniti Sinodu i poći ka svom raspeću ili odbiti i ići pred crkveni sud. Nakon toga nastupio je tajac bez ijednog pitanja. Prevodeći tekst sa ruskog na engleski, shvatila sam njegov značaj i zgrozila se. Naknadno se to predavanje pojavilo na jednom srpskom sajtu i podrška našeg monaštva na Kosovu dala mi je neku nadu. Kada je Sinod poslao svoje izaslanike da ispitaju zašto nezvani vladika ne dolazi na sednicu Sinoda i usput poveo i tročlanu komisiju koja bi trebalo da ispita poslovanje eparhije, bilo mi je jasno da se nešto iz tog predavanja obistinjuje. Samo nisam očekivala da će se sve tako brzo odvijati. Komisija je za samo nekoliko sati uspela da pronađe dovoljno dokaza o zloupotrebi silnog novca, pa iako je prethodnog dana putovala više od 8 sati i stigla u Beograd kasno u noć, uložila je natčovečanske napore da izveštaj dostavi Sinodu, koji, pak, istog dana na hitnoj sednici biva usvojen i donosi se odluka o smeni episkopa Artemija.

Pod kojim okolnostima napuštate Gračanicu?
Kada sam čula da dolazi administrator Atanasije koji me je zvao: hej mutava ili hej smotana, ni u kom slučaju nisam želela da ostanem. U godinama sam kada ne moram da mislim šta da radim sa životom, jer šta god život smisli da uradi sa mnom, prihvatiću. Prvi susret sa Atanasijem bio je u hodniku manastira. Budući da nisam tražila blagoslov, pritisnuo mi je pesnicu na usta. Pomislila sam da će me udariti. Monasi su počeli da ga izbegavaju, monahinje da ne dolaze na večere. Kada se desila dečanska okupacija kojom prilikom su ovi monasi tražili zaštitu KFORA i kosovske policije kako bi sprečili ulaz monaha vernih Artemiju u manastir, napisala sam i poslala na sajt dnevnički zapis o dešavanjima u Gračanici. Zateklo me je Atanasijevo pismo da odmah napustim manastir, jer se nećemo igrati Crkve. Srećem ga u hodniku. „Odlaziš?“ grakće kao promukli gavran.
„Odlazim“, verovatno zvučim kao promukla vrana.
Čujem kako kaže da je to sramota za moju porodicu. Tada sam viknula: „Vladiko, baš zato što sam iz te porodice, neću vam dozvoliti da se igrate Boga.“ Otišla sam.

Kako tumačite činjenicu da je veliki deo monaštva na Kosovu i Metohiji stalo na stranu vladike Artemija?
Monasi na Kosmetu proživeli su sa vladikom Artemijem najteže godine. On je njihov duhovnik i njima je jasno šta znači čisto pravoslavlje. Kada su im zabranili da mu se obraćaju kao duhovnom ocu, rekla sam da tako nije bilo ni za vreme okupacije, ni maršala ni ustaša. Kada mi je brat koji živi u Engleskoj poslao poruku da Tadić sve više liči na člana Sinoda, odgovorila sam mu da Crkva sve više podseća na ministarstvo Tadićeve vlade.
Episkop Atanasije kome su odbili poslušnost jedan je od predvodnika nove teologije: Crkva to sam ja i ono što ja kažem. Tako na primer, za vladiku Atanasija nije važan tipik, jer se tipici pojavljuju tek u 10. ili 12. veku, ko bi ga znao, ali je vrlo važno da se na službi ponašate baš onako kako on kaže. Osporavanje novog tipika je izlišno jer će vas episkop Atanasije upitati: Čemu jednolikost u služenju kojeg toliko dugo nije bilo u Crkvi? Ali će vas isti episkop naterati da povratite majčino mleko dok ne naučite da služite kako vam on kaže tj. dok ne naučite njegov tipik. Po novom tipiku monasima se preporučuje da u toku Svetle sedmice jedu meso. Ako imamo u vidu da isti vladika gleda na monahe kao na nepravilne glagole onda je jasno da je tvorcu novog tipika u našoj Crkvi potrebno što manje „nepravilnih“ i ako se već ne može bez njih neka se ta njihova „nepravilnost“ što više umanji i svede na prihvatljiv nivo.

Artemiju su u više navrata zamerali neposlušnost. Koliko je činom kanonizacije Ava Justina, u svoje vreme najneposlušnijeh monaha, Crkva porekla samu sebe?

Kada je patrijarh German došao da poseti manastir Ćelije, Ave Justin je rekao da će on tada izaći iz manastira, jer se nije slagao sa izborom patrijarha Germana. Tako je govorio najveći srpski teološki um 20. veka. Nikom tada nije palo na pamet da kazni Avu Justina ili da ga nazove rušiteljem Crkve, a sam patrijarh je odustao od posete manastiru. Svedoci smo da za jedan takav sličan postupak u naše vreme biva kažnjeno čitavo bratstvo, a sam postupak je naravno označen kao crkvenorušilački. Užasan cinizam je što su sa Bogoslovskog fakulteta povučene knjige Ave Justina, čuvara pravoslavlja, da bi se umesto njih uveli drugi ekumenistički autori.

Koja je vaša sledeća misija?
Ne znam. Kada se završi Sabor SPC, a moji koferi su već spremni, krećem dalje. Amerika možda, opet.

Пренето са...

Уставном суду поднета Уставна жалба



Уставном суду у Београду поднета Уставна жалба од стране архимандрита Симеона



Архимандрит Симеон поднео је Уставном суду у Београду Уставну жалбу због повреде Уставом загарантованих слобода и права, која су грубо нарушена током кампање која се већ више месеци води против Епископа Артемија и њега од стране чланова светог архијерејског Синода СПЦ.

У темеље ове кампање положена је Кривична пријава која врви од неистина и клевета, потписана од стране Митрополита Амфилохија, и која је затим покренула лавину бруталности.



Сумирајући све учињене повреде уставних права и слобода  од стране државних органа Републике Србије немогуће је не доћи до закључка да је посреди добро укомпонована кампања у циљу дискредитовања достојанства  и угледа које је архим. Симеон стекао уз Епископа Артемија својим антиекуменистичким ставовима, супротстављеним Светом архијерејском Синоду СПЦ, који ужива подршку политичке олигархије у Републици Србији.

Тој олигархији супротставили су се својим непоколобљивим ставом да Косово и Метохија морају остати саставни део Републике Србије сагласно Уставу Републике Србије.

Наиме, Влада Републике Србије се пред ЕУ обавезала на  краткорочни кључни приоритет конструктивне сарадње у вези питања која се односе на Косово («Cooperate constructively on matters relating to Kosovo») (в. 2008/213/EC: Council Decision of 18 February 2008), што за ЕУ значи успостављање добросуседских односа између државе Косова и Србије. ЕУЛЕКС, на чије присуство је Влада Републике Србије пристала,  у својству мисије ЕУ има недвосмислен мандат да спроведе Ахтисаријев план, кога је Скупштина Републике Србије раније одбацила као противуставан.

Свака јавна личност  која се, изражавајући своје мишљење, супротставља таквој политици постаје мета напада свих врста.  Да овакав закључак није без основа сведочи и противканонско поступање Светог архијерејског Синода против Епископа рашко-призренског г. Артемија које је у јавности  већ више пута изобличено.

ПРВО СВЕДОЧЕЊЕ ЕПИСКОПА АРТЕМИЈА



Први пут након започињања бескрупулозне кампање против Епископа Артемија и његових сарадника Преосвећени Владика Артемије обратио се јавности, без притисака и претњи.

Свакако да се није могло рећи све у једном интервјуу, али ће и оно што је Епископ Артемије овом приликом изрекао у разговору са новинаром Печата многима помоћи у бољем разумевању ситуације.

Претходних месеци били смо сведоци парадоксалне ситуације, Епископ Артемије био је изложен претњама и застрашивању, чак и јавним путем, да ће свака његова одбрана ићи на његову штету, чак ако буде учињена и од стране других лица.

С правом се можемо запитати - чији су то методи и принципи рада? Еванђелски свакако нису, извесно је да такви методи рада немају ништа заједничког са Еванђељем.



Није далеко од нас онај ужасни призор од пре 2000 година, када су сахранили Њега, Христа - то тада није било довољно његовим гониоцима. Не, захтевали су да се и гроб запечати! И још више - да се поставе војници да чувају стражу!

Чему толики страх?



У прилогу доносимо интервју Епископа Артемија објављен у Печату од 14. маја 2010.



ЧУВАР ВЕРЕ ЈЕ НАРОД


Шта је позадина одлуке Сабора СПЦ о умировљењу, зашто му је забрањен повратак на Косово, коме смета борба за свету српску земљу, да ли је православље на искушењу, има ли Цркве без верника, те како изгледа пут од епископа до политичког непријатеља, говори у разговору за „Печат“ његово високо преосвештенство умировљени владика рашко-призренски  Артемије


Некада су као ученици и духовни синови Ава Јустина, у манастиру Ћелије боравили сада умировљени владика рашко-призренски Артемије, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, умировљени захумско-херцеговачки владика Атанасије и владика бачки Иринеј. Ученици Јустинови сматрани су духовним источницима српског народа. На недавно одржаном Сабору, као велики духовник, мислилац и писац, прогањан, смењиван, забрањиван и оспораван, Ава Јустин је канонизован. На заседању истог Сабора кажњено је његово прво духовно чедо, а томе су, како у разговору за „Печат“ објашњава умировљени владика рашко-призренски Артемије, углавном допринела преостала тројица његових синова. „То је чињеница која збуњује или сама по себи много говори“.

Одлука о Вашем новом статусу коју је донео Сабор званично је представљена као пензионисање, да би се касније могло чути да је ипак реч о разрешењу. Појасните нам који је тачно ваш статус и где ћете Ви сада?

Вест о пензионисању се по некој инерцији понудила новинарима, јер ваљда је то лакше народу објаснити него рећи да сам умировљен. Сада сам ја умировљени владика. Не, дакле пензионер и не пензионисани, не бивши, већ управо умировљени владика, разрешен управљања епархијом. А где ћу сада… Видим да неки знају одговор на то питање, те помињу Ћелије и манастир Фенек и то пре него што сам и сам стигао да о свему размислим. Зато морам да кажем да одговор на то питање немам. Размишљам не само о месту где могу да се сместим, пристојно са својом братијом која ће бити уз мене, већ и да нађем брата који ће ме примити. Има понуда од појединих владика, али не бих сада то да откривам.

На Косову сте као монах и касније епископ провели 30 година. Како доживљавате забрану да се као умировљени владика вратите на Косово и шта је суштина те забране? Чега се Синод плаши?

То објашњење требало би да понуди неко из Синода, као што би требало и да уследи одговор на питања зашто је све ово требало, зашто на овакав начин да се деси, зашто овом брзином и зашто у време почетка ускршњег поста. Све су то питања на која немам одговор. Међутим, могу да кажем да у разлозима избијања афере у Епархији рашкој-призренској и даљем току дешавања лежи и одговор на питање зашто ми је забрањен повратак. Постоји одлука Сабора донета из 90-их година према којој сваки епископ може да одабере један манастир у својој епархији у коме би, у случају повлачења, пензионисања или старости, могао да остане. Ако сви манастири, по Уставу СПЦ, припадају епископу који је настојатељ и старатељ онда је одлука на њему у ком манастиру у својој епархији жели да живи, односно у манастиру који је ближи његовом срцу. На мене се та одлука Сабора не односи. Морам да кажем да све ово што се десило и што се дешава, почев од ускраћивања овог права, има везе са чињеницом да сам у ЕРП провео 33 године, 13 година као игуман манастира Црна река, годину дана као професор у Призрену и 19 година као владика рашко – призренски.

Моја веза са епархијом траје пола мога живота. Пола живота кога чине године обрађивања винограда, обнове манастира, духовне обнове у народу и монаштву, затим ратног сукоба 1998. године, ванредног, ратног стања, бомбардовања, окупације НАТО снага, те прогона српског живља, рушења преко 150 цркви и манастира и најзад проглашења независног Косова. У свим тим ситуацијама био сам са својим народом, бринуо о њему у духовном погледу, хранио га у народним кухињама, челичио га и храбрио да остане у тешким и немогућим условима. Радио сам оно што је дужност сваког родитеља да брине о својој деци и бринуо сам о народу и Цркви. После свега сигурно да ми је тешко пала одлука да више не смем да имам никакав контакт са тим народом који је знао да цени наш рад и који зна да каже само онако како јесте.

Рекли сте да ћете се повући у манастирску келију са вашом братијом. Шта ће бити са братствима у манастирима Црна река, Зочиште, Свети Архангели, Девичи и другим од којих су неки, након вашег пензионисања тражили канонски отпуст. Да ли ће се испод вашег крова наћи места за ове бескућнике?

Требало би да знате да сам ја био не само епископ рашко-призренски већ и духовник свим мојим манастирима и монаштву. Јесам разрешен управе епархије, али не и дужности духовника за своје монахе. Тај однос који се успостави је нераскидив, па као што отац може да живи ко зна где, а да увек остане отац своје деце, тако ће они и даље бити моја духовна деца, ма где ја био. Питање монаштва је велико питање о којем је требало да воде рачуна чланови Синода и Сабора. На седници Синода у фебруару после саопштене одлуке о привременом разрешењу управљања ЕРП дословно сам рекао: „Оци и браћо, овом одлуком ви сте бацили атомску бомбу на Косово и Метохију. Видећете шта ће се десити“. То се и десило и дешава се од првог дана. Монаштво се разбило. Неки су прихватили мој савет да остану где јесу, неки то нису могли. Монаси ће свакако тражити место у епархији у којој будем био или другима како би се и даље задржала та духовна веза. Ја сада тражим место где ћу боравити у будућности, али ту неће бити места и за све моје монахе, јер то није могуће.

Да ли ће монаси који остану морати да поделе судбину игуманије манастира Кончул која је прва, након доласка новог администратора, смењена са овог места? Постоји ли бојазан да манастири на Косову могу остати празни?

Игуманија манастира Кончул била је прва жртва. Из Грачанице је отишло седам сестара, а отићи ће још. Остаће стара игуманија и још неколико сестара које из љубави према њој и треба да остану. У манастиру Свети Архангели врши се притисак на монаштво, тражи се смена игумана Бенедикта коју братство одбија да прихвати. Слична је ситуација и у другим манастирима у којима монасима прете да им неће дати канонски отпуст и, плашим се, десиће се да ће неки кренути без отпуста, други принудно остати још неко време, неке ће можда ставити под суд и покушати да их рашчине. Ти манастири који су благодарећи Божјој вољи оживљени, обновљени и саграђени током 20 година, почевши од Црне реке, па на даље, плашим се, остаће празни. Већ је настао хаос у епархији. То не важи само за монахе, већ и вернике, јер, ипак, тај боравак од 20 година на челу епархије створио је известан однос међу нама. Велики број верника не прихвата ово стање и могао би да се деси нови егзодус народа. И то се као могућност наговештава. Још у фебруару рекао сам монаштву да свако од њих мора да донесе одлуку шта ће да уради и прихвати одговорност такве одлуке. С друге стране, тече прича како је свештенство одахнуло доласком новог администратора. Та слика не одговара стварности.

Ако се деси да део монаштва и верника са Косова пређе у епархију у којој ви будете боравили, да ли раскол у СПЦ постаје више од претпоставке и ко би у том случају био њен творац: 15.000 верника који су ставили потпис за ваше враћање у епархију или званична СПЦ која није уважила захтев верника?

Не, Боже сачувај! О расколу нема говора. То не долази у обзир. То је измишљен модус како би мој терет био што већи. Једноставно, неприхватање овог стања не значи неприхватање СПЦ, патријарха или Синода. Суштина је да људи осећају неправду и ту је тачка. Ја ћу боравити тамо где будем примљен, као гост, и прихватићу духовни разговор са сваким ко ми дође, али се у послове епархије нећу мешати. Ако ме владика домаћин позове да негде уместо њега или са њим служим литургију, радо ћу прихватити, али сам никако. И моји монаси, уколико буду примљени од стране владике код кога ћу бити, остаће лојални Цркви, као што су и до сада били. Када су се раније монаси у Архангелима или Девиним водама бунили пре овога? Није било потребе и неће је ни бити. То је измишљена фарса.

Може ли се обрачун са ЕРП посматрати као чин одмазде и зашто?

Питање Косова је морало да се скине са дневног реда и моје присуство тамо била је сметња поменутој идеји. Моја борба за Косово позната је широм света од Америке до Аустралије. Било је година када сам пет, шест пута путовао у Америку и није било године, до проглашења независности Косова, а да нисам ишао у исту ту земљу. Кога све нисам примио у Грачаници, од светских дипломата, УН, НАТО-а, КЕЈФОР-а, УНМИК-а увек заступајући линију, не само да су Косово и Метохија део Србије, већ и њено срце, колевка српске културе, духовности и државности. Отворено сам и свугде говорио да Србија и Срби никада неће прихватити одвајање Косова од Србије под било којим видом независне или подељене територије. А они су радили на томе од самог почетка. Зато се десило бомбардовање, протеривање српског народа, рушење цркава и коначно самопроглашење независног Косова, помогнуто од стране Запада. Тада је и престао мој контакт сањима.

Моја борба за Косово и Метохију јесте повод и разлог бесомучне хајке коју су у протекла три месеца, посебно на почетку и у време трајања Сабора потпиривали масмедији у Србији. Нисам одговарао на клевете, иако сам се суочавао са грозним инсинуацијама и отвореним лажима.

Од епископа са ставом постали сте политички непријатељ владајуће политичке олигархије. Колико је тој чињеници допринело ваше противљење доласку Бајдена у манастир Високи Дечани, а затим и отворене критике коју сте упућивали председнику Тадићу?

Питање Бајдена, који је без најаве након обиласка Београда и Приштине, одлучио да посети манастир Дечане прелило је чашу. Одлучно сам се супротставио овој посети. То Бајден није могао да преживи и удар је дошао са те стране. То је био окидач, а ја перманентна сметња да се посао око Косова, а уз помоћ Брисела, истурене руке Вашингтона и, на жалост, морам да кажем наших власти у Београду, заврши. Сам председник државе је игнорисао наше присуствс на Косову и Метохији тако што је у два наврата долазио у манастир Дечане, а да се при том није најавио надлежном епископу, протокола ради. Као  домаћин   свих   манастира дочекао бих га у свом манастиру као госта, али он није желео такву врсту посете. Замислите, рецимо, да неко долази у његов кабинет и разговара са чиновницима без његовог знања о важним стварима. То је недопустиво. Они са Запада и наша власт као њен продукт, допринели су да се пронађе неки изговор за покретање процеса против мене који је довео до овога. И није нађено ништа, а измишљена јесте афера о финансијском пословању епархије, мене, мојих сарадника и пре свих о. Симеона.

Косово је, у тренуцима када се јавно најављују тајни преговори између Приштине и Београда постало српска Газа. Телефонске везе не раде, прелаз Мердаре је затворен за аутобусе, живот Срба у границама неподношљивог. Од кога очекујете да ће преузети вашу улогу и рећи „Косово на крсту, Београд жваће жваку"

Људи који су на власти упорно народу причају како не дају Косово, а на све могуће начине доводе Србе у све угроженији положај. Сваки дан власт понавља народу да Европа нема алтернативу како би нас увела у тај земаљски рај који се зове ЕУ. Многи знају како је тамо, али то људе на власти мало брине; за време свог мандата они морају да испуне задатак који су добили од газде из Брисела. У изјавама попут ове лежи објашњење моје смене.

У историји СПЦ не постоји случај да је на окупираној територији смењен владика? На Сабору одржаном 1992. године јавно сте устали против ондашње власти. Чини се да вас та власт, коју су називали диктаторском, није угрожавала као ова.

Сатанизација је постојала и тада. После рата мој став је био познат. За време бомбардовања, а и после одласка 250.00 људи са Косова и останка њих 130.000, ја сам, преко медија, трпео најжешће нападе власти из Београда. Тада сам био забављен нашим јадом, а касније сам чуо приче које су колале о мени по Београду. Мој останак на Косову побркао је планове те владе. Та власт је ишла на то да цео народ напусти Косово и Метохију како би пред Западом могла да маше са поруком: „Видите шта сте учинили". Да нисам задржао народ, питање Косова било би решено још почетком 2002. године, али то што је остао народ, монаштво и свештенство што се оно умножавало, манастири цветали за све ово време када је било најтеже, то је била снага која некоме и некима није одговарала.

Чињеница је да се у време Милошевићеве власти није нашла та црквена рука која ће вас сменити. Јер вас није сменио Тадић или Влада већ црквени великодостојници. Да ли можемо њих лишити одговорности за вашу смену?

На жалост то је очигледно свима. То се зна не само на Косову и Метохији и у Србији, већ и у целом свету. Ко год се иоле бави црквеним животом зна суштину ствари.

Да ли је тужба коју сте поднели против земаља које су бомбардовале светиње на Косову пресудила и Вама и ЕРП и можете ли претпоставити зашто су световне и црквене власти олако препустиле православне светиње косовској културној баштини, које се третирају као део њихове туристичке понуде?

Све је то у једном пакету. Мени се замера да већ пет, шест година не извршавам одлуке Сабора и Синода, иако је и то под знаком питања, јер на све њихове одлуке постоје и моји одговори. Све је почело после мартовског погрома 2004. године и тужбе коју сам поднео против четири државе НАТО-а за погром и рушење светиња на Косову. Уследио је Меморандум о обнови порушених манастира коју је форсирао Савет Европе преко косовских институција. Мој принцип је био да они који су рушили наше манастире не могу да их и обнављају. Његова светост патријарх Павле је под утицајем Синода потписао Меморандум, да би накнадно повукао свој потпис. Потпис је сам Синод касније без патријарха оснажио и тада је почела жестока преписка између Синода и мене, као и  мешање појединаца у послове ЕРП мимо надлежног епископа. И сада се та преписка третира као мој грех и непослушност Синоду.

Мислио сам да ћу у процесу који је требало да се по канонским принципима води, изнети све те чињенице на видело што би било основ за праву одлуку. Урађен је стручни елаборат у коме сам изложио своје ставове везане за Меморандум и поменуту преписку, и он је предат Сабору прошле године, али никада није узет у обзир. Друго, многа моја акта и предлози никада нису излазили на Сабор. Ко одговара за то? Коначно толико и толико саборских одлука није извршено, а многи од браће епископа су радили супротно одлукама, као када је реч о богослужењу. Али то није проблем за Српску цркву.

Процес против вас као и само заседање Сабора прошло је под велом конспирације и нагађања. Шта се тачно догађало иза врата Грачанице и, касније, зграде Патријаршије?

У последњих 15 година финансијска  контрола ни у једној епархији није извршена, али у ЕРП јесте и то два пута, 2006. и 2010. године и то на начин на који је извршена. Дан после доласка ове друге комисије у епархију почеле су манипулације у јавности и тада се први пут помиње сума од ни мање ни више него 350.000 евра, која у очима народа изгледа стравично велика. Приписати ту проневеру епископу било би мало много. Зато су оптужени моји најближи сарадници, пре свих о. Симеон, који је означен као главни кривац. А он је, узаме, под мојим надзором и духовним руководством провео 22 године. Ја га најбоље познајем о чему сведочи и одликовање чином архимандрита. Оптужбом за проневеру, гађајући њега, рушили су мене. Али та оптужба о проневери не одговара стварности, јер они јесу видели признанице које документују шта је исплаћено из благајне, али нису хтели да виде и где су ти новци уграђени, јер постоје објекти изграђени тим новцем. Упркос тим недоследностима, у кривичној пријави поступка који је покренут пред грађанским судом стоји „исплата за фиктивне радове", што Синод потписује. На основу њиховог тумачења мог рада на Косову пише се оптужница која ми је уручена два дана пред почетак Сабора и, што је битно, без одређеног рока да на њу одговорим. А на Сабору питање које се тицало мене и епархије одлагано је за крај. Коначно оптужница против мене је прочитана јавно пред целим Сабором, донето је осам регистара са пратећим материјалом, који су, иако ниједан регистар није отворен,  послужили - стварању утиска. Када је прочитана оптужница тражио сам реч, те након више покушаја добио сам могућност да се обратим присутнима, речено ми је да могу да говорим само о прочитаном тексту. Рекао сам: „Нећу моћи тако ваша Светости. Ја код себе немам архиву ни у џепу ни на леђима као што сте ви ту донели. Моји одговори су у Грачаници, јер када сам добио оптужницу на њој је изостао рок у којем би требало да на њу одговорим, што је, иначе, случај када је реч о грађанском и сваком другом поступку". Када је 60-их година подигнута оптужница против владике Дионисијау Америци, Сабор му је оставио рок од три месеца како би на њу одговорио. Мени није дат рок, већ се тражило да после два дана усмено одговорим. Рекао сам: „Не, о томе нећу да разговарам", и изборио сам се да прочитам нешто што сам написао на једној страници папира. Садржина писма тицала се мог захтева да Сабор треба најпре да се одреди према одлуци Синода из фебрура месеца - да ли је одлука тада донета била уставна или неуставна. То може, рекао сам, да буде почетак даљег разговора. Ако је одлука неуставна онда је ван снаге и захтева да се васпостави стање какво је било пре њеног доношења, што подразумева мој повратак у епархију; а уколико постоји разлог за суђење, рекао сам, нека се поступак води по принципима који су предвиђени канонима, на суду са приношењем њихових и мојих аргумената који ће показати где је истина.

Са становишта световних закона новог доба, будући да сте окривљени без доказане кривице, тачно „посредне одговорности" нису ли у Вашем случају прекршена сва људска права?

Кажњен сам и кроз прву одлуку Синода и другу одлуку Сабора, без суда и осуде, без права на одбрану. То је чињеница. Било је дискусија на Сабору, епископа који су подржавали моја уставна права, али одлука није могла бити донета консензусом, једнодушно. Онда се прибегло гласању, нетипичном за Цркву у којој делује Дух Свети и у којој важи принцип: „Изволе се духу светом и нама свима". Уместо тога, Сабор се претворио у градску скупштину у којој је већином гласова донета одлука.

Као што сам прихватио одлуку Синода иако се са њом не слажем јер је противуставна тако сам прихватио и одлуку Сабора. Пре ми је сугерисано да сам затражим разрешење или пензионисање из здравствених разлога. Рекао сам: „Молим вас, ви ме оптужујете да сам кршио многе каноне, а сада ме терате да прекршим још један и то тако што ћу изговорити неистину. Не, то не долази у обзир. Ви донесите одлуку какву хоћете, ја ћу је и прихватити".

Стиче се утисак да почиње отуђивање дела црквених великодостојника од свога стада, да се саборност, једна од централних категорија СПЦ, доводи у питање. Колико је тачно ово запажање?

Рекао бих као да се не држи до тога ко је Црква. Она није само епископат, нити само свештенство нити само народ. Епископ, свештенство и верни народ чине Цркву. Међутим, њен бројнији део је искључен, а то је народ, иако је познато у историји СПЦ, а пише и у посланици источних патријараха из 1848. године да је чувар праве вере народ. Јер оно што народ не прихвати то и не постоји. Када су у 15. веку, како би се превазишао расцеп између Цариграда и Рима, а због опасности која им је претила од Турака који су били под Цариградом, цар и патријарх затражили помоћ Запада, организован је Сабор у Фиренци и постигнут неки договор о уједињењу под називом Фјорентинска унија. Само један владика, Свети Марко Ефески није потписао, објашњавајући да је то издаја православља. Унија није прихваћена од стране народа. Дакле један Марко Ефески са народом одржао јеправославље. Мислим да ће се и код нас на крају морати услишити глас народа, јер не каже се узалуд да је „глас народа глас божји".

Када помињете уједињење требало би поменути да је једна од ствари која је тутњала кроз јавност и долазак папе. У којој вези је долазак папе са приликама у СПЦ?

У целој ситуацији и то је од значаја. Свима је познат мој став о папизму, екуменизму и глобализму и то многима, баш у Цркви не одговара. Види се какве плодове доносе новотарије у служењу литургија, каква је подела у народу у појединим епархијама. Господ у Јеванђељу каже: „По плодовима њиховим познаћете их". Плодови таквог рада су очигледни и видљиви на сваком кораку, а горки су и уживоту српске цркве и у животу српског народа. Какве плодове ће донети најновији чин уклањања владике Артемија време ће показати.

Која је суштина сукоба између оних који служе литургију по новом и оних који је служе по старом?

Постоји одлука Сабора која је поновљена три пута, а гласи да се по питању богослужења формира комисија која ће да проучи ту ствар, и поднесе извештај Сабору, а да се до тада служење одвија по вековној пракси. То није испоштовано. Комисија се никад није састала, а чињеница да велики број епископа није испоштовао одлуку Сабора носи са собом огромне последице. И шта ће до краја из тога изаћи то само Бог може да предвиди и зна. У теологији се прихватају нова учења по питању исповести и постова, а све је део пакета обновљенства и новаторства. Српски народ то тешко прихвата, јер очигледно је да је то одступање од вере и православља; онаквог православља каквог га је народ примио од својих предака, Светог Саве, Николаја, Аве Јустина. Они су сада еталон праве вере. Као што се пева у тропару Светом Николају: „Правило вере и образац кроткости". Ко одступа од такве вере, у криву је.

Приликом сакупљања потписа за ваш повратак у епархију, као и протеста испред Патријаршије против увођења екуменизма и позивања папе у Србију, званична СПЦ део верника назвала је псеудозилотима и јеретицима. У ком тренутку су изопштени постали они који следе речи патријарха Павла упућене папи: Добро не дошао?

То не бих коментарисао. Али могу рећи да се глас народа не уважава. Тај народ који је био и 13. фебруара испред Патријаршије на оном кијамету,  који је  ставио  свој потпис на ове захтеве, а било их је скоро 15.000, не заслужује епитете који му се лепе. Ако су то хулигани, ако је то мафија, како су их све називали, онда ми немамо верника. Мени је тешко падало вређање тога народа. Те људе је требало саслушати и чути, без обавезе да се уважи њихово мишљење. Некада су постојали Црквено народни сабори и у Војводини су се, рецимо, многи проблеми решавали на таквим местима.

Како се десило да су сви неприхватљиви аналитичари Цркве постали пожељни тумачи Сабора, а епископи инсајдери из врха СПЦ?

То се дешавало, али као појава није добро, јер је 13. фебруара на Седници Синода речено да се ниједна изјава не даје медијима. Ја сам ћутао, али већ сутрадан су кроз све медије кренули потоци изјава појединих епископа који су давали судове, износили „чињенице". То се дешавало и за све време Сабора.

Како тумачите чињеницу да је ваш учитељ Ава Јустин канонизован непосредно пре вашег разрешења, на истом заседању Сабора?

Мислим да је канонизација у реду и да је требало да буде и раније. Не сматрам да је то било у циљу манипулације, али ако је и тога било, и то ће се показати.

Мене само занима да ми неко одговор,зашто је владика смењен и зашта је прев кад суд још није донео никакву одлуку...У свему овоме има много сумњи.


У прилогу доносимо интервју умировљеног Епископа рашко-призренског Артемија за часопис „Правда“ који је објављен 24.05.2010. године.

 



1. ПИТАЊЕ: Сабор је већином гласова донео одлуку о Вашем пензионисању и повлачењу с дужности епископа рашкопризренског. Да ли пензионисани владика значи разрешени?

ОДГОВОР; Погрешно сте информисани. СА Сабор није гласао о Нашем пензионисању, већ управо о разрешењу од управљања Епархијом рашко-призренском.

 

2. ПИТАЊЕ: У одлуци Сабора донетој 90-их година стоји да сваки епископ може да одабере један манастир у својој Епархији у коме би, у случају повлачења, пензионисања или старости, могао да остане. Зашто се та одлука не односи на Вас, пошто је готово извесно да нећете боравити у рашко-призренској Епархији?

ОДГОВОР: На то питање морали би други да одговоре. Ја сам, заиста, тражио да и после разрешења останем у неком од многобројних манастира Епархије рашко-призренске, будући уверен да би тада и сво монаштво остало тамо где је и до сада било, дакле у својим манастирима. Нажалост, моја молба није уважена. Зашто? није моје да одговорим.

 

3. ПИТАЊЕ: Говори се да значајан број владика СПЦ зазире да Вас прими у своју Епархију страхујући да ћете, како Вас оптужују, наставити да стварате култ личности и са собом довести следбенике који су склони антицрквеном деловању. Насупрот томе, неке владике су Вам понудиле гостопримство у својим Епархијама. Зашто се они не плаше?

ОДГОВОР: То што се „говори“ не значи и да је истина док се не докаже. А ничим није доказано нити показано да неке владике „зазиру да Нас приме у своју Епархију“. Поготову ничим није доказано да смо ми у нашој Епархији рашко-призренској стварали и неговали „култ личности“, нити да су моји следбеници (монаси) „склони антицрквеном деловању“. Догађаји задњих месеци показују да те карактеристике много више пристоје другима. У томе се и налази одговор на задње питање у питању: Зашто се владике које су нам понудиле гостопримство „не плаше“ наводних ризика? Из простог разлога што знају да такве инсинуације не одговарају стварности јер немају никаквог основа.

 

4.ПИТАЊЕ: Да ли сте донели одлуку где ћете од сада боравити или се Ви о томе нећете ништа питати?

ОДГОВОР: Ми смо Светом архијерејском синоду поднели Наш предлог где би смо желели да боравимо, али одговор још нисмо добили. Мислим да ће се по том питању ставови усагласити.

 

5. ПИТАЊЕ: Оптужени су Ваши најближи сарадници, пре свих отац Симеон. Шта ће се даље дешавати са њим?

ОДГОВОР: Отац Симеон оптужен јесте, али доказано ништа није. Оптужбе су засноване на сумњи, гласинама, личним закључцима и тумачењима појединих факата или догађаја, а не на чињеницама и доказима. Ствар је истражних органа да то све безпристрасно истраже, провере и донесу праведно решење. Отац Симеон је са Нама, под Нашим руководством и бригом 22 године и добро га познајемо. Уверени смо да ће и правосуђе то увидети, а самим тим и наша јавност.

 

6. ПИТАЊЕ: Да ли постоји извесна доза кривице оца Симеона или је он послужио само као повод да би срушили Вас?

ОДГОВОР: Све су индиције да је тако. Зато се и није чекало да истрага заврши свој посао, него су Нас по „хитном поступку“ разрешили управе Епархијом, без покретања и икаквог процеса, не оставивши нам могућност и право на одбрану. Али, „не пада снег...“. Отац Симеон би овде био само „колатерална штета“.

 

7. ПИТАЊЕ Став већине владика СПЦ јесте да су у значајној мери Вашој компромитацији допринели монаси из рашко-призренске Епархије. Колико су Вам они заиста одмогли?

ОДГОВОР: То је апсолутно произвољна и неоснована тврдња. Наше монаштво никоме није правило проблем пре неуставне одлуке Синода о Нашем разрешењу. (Изузетак су Дечани, који су Нама ите како правили проблеме у задњим годинама). Онда је, природно, дошло до спонтане реакције. Сваки жив организам реагује на изненадни убод. Само мртваци не реагују када их секцирају.

 

8. ПИТАЊЕ: У Епархији рашко-призренској се налази највећи део српског монаштва коме сте Ви били не само Епископ већ и духовник. Колико ће се сад ситуација променити?

ОДГОВОР: У многоме. Одлуком Сабора престао сам бити њихов Епископ, али сам остао духовник онима који то буду желели. А духовни отац остајем свима њима, јер, природно, отац се не може заменити. Ја сам их духовно родио и одгајио. То за увек остаје чињеница, чак и за оне који би Нас се и одрекли (рецимо за дечанце).

 

9. ПИТАЊЕ: Ако је СПЦ бирала између спашавања једног човека тиме што би се на све зажмурило и кренуло даље као да се ништа није догодило или спашавања једне Епархије и црквеног поретка, зашто Вам је раније сугерисано да сами затражите разрешење или пензионисање из здравствених разлога? Зар то не би значило да је Црква зажмурила ако кривица заиста постоји?

ОДГОВОР: То је лажно постављена дилема: или, или. Епархија рашко-призренска је живела нормалним и пуним црквеним животом, ништа се страшно у њој није десило, никаквог угрожавања црквеног поретка у њој и од ње није било, све док Ми некоме нисмо засметали. Зато се и тражило да Ми сами затражимо разрешење из наводно здравствених разлога, јер би то било најбезболније, али и најнечасније како за Нас лично, тако и за саму Цркву. Тиме бисмо Ми унапред признали као истините све оптужбе које Нам се стављају на терет, иако оне нису ничим доказане. Наравно, да би то онда значило да је Црква зажмурила „ако кривица заиста постоји“. Зато Свети Канони и забрањују да Епископ сам тражи разрешење, или да подноси оставку, настојећи да „ако није достојан, нека се суди и нека се свргне“, а не да се сам повлачи.

 

10. ПИТАЊЕ: Оптужница Вам је уручена два дана пред почетак Сабора, без одређеног рока да на њу одговорите. Да ли Вам је познат разлог из ког сте искључени из права на одбрану?

ОДГОВОР: Није Нам познат разлог. Не желимо да предпостављамо ништа. Нека то други објасне. Народ ће, верујемо, сам схватити.

 

11. ПИТАЊЕ: Званична СПЦ је део верника, свештенства и монаштва, који су стали у Вашу одбрану, назвала псевдозилотима, јеретицима и расколницима. Ако је глас народа, глас Божји, да ли у СПЦ нема више ко да чује или је у питању још једна новотарија која је на место народа ставила политику?

ОДГОВОР: Овде се крије тенденција уопштавања. Наше питање је Вама: Шта значи „Званична СПЦ“, а шта „незванична“? Црква су и сви они (верници, свештенство и монаштво као и Епископи) који су стали у „Нашу одбрану“, као и они који су на супротној страни. Историјска је чињеница да је верни народ чувар праве вере, што се кроз историју Цркве много пута показало, те је, вероватно, отуда и настала изрека да је „глас народа, глас Божји“. Појединци (а не: „Званична Црква“) покушава у наше време да то прикаже друкчије, уводећи „политику“ у ствари Цркве. У Цркви ће увек бити оних који желе да чују глас Истине и да за њим крену. Слава Богу што је тако.

 

12. ПИТАЊЕ: Да ли сте због свега што се догодило икада поклекли у вери или Вам је она помогла да пребродите минули период?

ОДГОВОР: Наша вера се темељи на поверењу у Бога и пуном предавању вољи Божјој. Она се не базира на остварењу наших личних, често себичних, жеља и циљева. Наш је једини циљ угодити Богу, испунити, према својој моћи, Његове свете заповести. У томе је наш труд и наша борба. Све друго је у Божјим рукама. Отуда смо све што се догађало у Нашем животу, не само у ово задње време, примали као дар од Бога не тражећи да (одмах) разумемо зашто нам се то или оно догађа. Увек смо веровали да је то по неком промислу Божјем, по Божјем допуштењу, а за неко Наше добро. Зато смо Богу благодарни за све

"...01.03.2010.

"PREPADNI VOD SVETOG SINODA "


Piše: Ivona Živković



Službeno novinarstvo u Srbiji imalo je sredinom februara svoju veliku demonstraciju sopstvene „sile“ u okviru združene pokazne vežbe za zaglupljivanje naroda. Za oni koji ne znaju novinari javnih glasila u Srbiji su postali , po novom "demokratskom" zakonu o informisanju, službena lica. To znači da pišu kako im nalaže „služba“ za koju rade.

Pokazna vežba  koju ćemo nazvati „Crkveni poskok“  izvedana je u saradnji sa MUP-om Srbije, vladom Srbije, Sinodom SPC ( i odanih im službenika), KFOR-om i kosovskom policijom.

Kao neprijatelj je markiran  Episkop raško- prizrenski, vladika Artemije sa svojim odanim monasima i (lako)vernim narodom.

Da čitava vežba dobije na dramatici, napravljen je fantastičan scenario kako bi se realnost potpuno zamaglila, a oni koji u boga ne veruju posle svega da počnu da se krste.

 

MANJE PARE VEĆA ŠTETA


Tako je scenario predvideo da se u sred Srbije, gde se već deset godina sprovodi nemilosrdna pljačka i države i naroda merena milijardama evra koju ni policija ni javno tužilaštvo „ne vide“, iznanada „nasluti“ pronevera crkvenog novca od čak 349.875 evra (keša)  u raško-prizrenskoj eparhiji. Sumnju je izazvao nedostatak priznanice o isplati u blagajni (a iz kasnijeg zapleta će se otkriti i zašto je nema).


S obzirom da se radi o novcu koji nije državni, već crkveni i da on potiče od dobrovoljnih priloga samih građana, a crkva ne podleže poreskom sistemu nadzora države, zainteresovanost državnih institucija je upravo ono što čitav scenario stavlja u žanr fantastike. Da zaplet bude jači, proneveru ne prijavljuju policiji građani, koji su novac i dali crkvi, već sama crkva koja je novac primila – na poklon.




Povod za ovo samorazotkrivanje nastaje kada u visokim crkvenim krugovima SPC-a (preciznije Sinodu) otkriju da je novac koji im je darovan za gradnju porušenih verskih objekata na Kosovu i Metohiji kao i za nabavku hrane za siromašne, otišao na gradnju crkvenih objekata i nabavku hrane za siromašne, ali i druge poslove u interesu Crkve, kao što je to uvek i bivalo sa crkvenim fondovima (!)


Tako scenario počinje nalogom SPC-a da joj svetovna policija i tužilaštvo ispitaju sopstveno finansijsko poslovanje.

I kao u svakom  fantastičnom scenariju, ne časeći časa, svetovna policija i državni aparat Srbije, uključujući i službene novinare kreću u akciju. Da se zaplet ne bi zapetljao gde ne treba, među dužnosnicima iz svetovnih institucija nema vernika koji se zbog ovakvog zadatka prekrstiše i pred bogom pomoliše, pitajući se da li su crkveni poslovi u njihovom delokrugu rada.  Jer, srpska crkva je odvojena od države.

Ali,  državna zombi ekipa sa adekvatno definsnim IQ je odavno postavljena na sve strateške pozicije u Srbiji i samo čeka na zadatak. Bez razmišljanja. I kad bi im američki potpredsednik Džozef Bajden lično, izdao takav zadatak, oni bi ga bezpogovorno obavili ne razlikujući američku i srpsku adminstraciju.

 

SPLETKARENJE KAO NOVINARSTVO
Tako su službeni novinari na zadatku odmah preneli da je Sinod SPC u skladu sa svojim ovlašćenjima „privremeno“ (dok traje istraga)  smenio Episkopa raško –prizrenskog Artemija i na njegovo mesto odredio administratora, umirovljenog vladiku Atanasija Jevtića. Ali, grupa monaha iz Gračanice i iz Crne reke, koja se sa ovim, navodno, nije složila, pokušala je fizički da spreči dolazak novog administratora tako što su mobilnim telefonom pozivali mohahe iz raznih manastira da se okupe. Onda su fizički nasrnuli na monahe koji su novopostavljenog administratora „prihvatili“. Sve se to odigralo na jednoj ulaznoj kapiji manastira Gračanica, gde su se službene kamere slučajno zatekle i snimile ove Artemijeve huligane. Jer, takvo ponašanje, tuča monaha, nije primerena hrišćanskoj veri i... Eto, tako je čitava Srbija mogla da vidi da sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom nešto nije u redu.

Apsurd u čitavom zapletu je što su vojnici KFOR-a i kosovska policija (koju čine uglavnom Albanci) morali da intervenišu i obezbede mir među Srbima. Artemijevi ratoborni monasi su čak pretili fizičkom likvidacijm službenom noviraru „Blica“ , N. Z. rečima: „... završićeš na obližnjem groblju.“ Jedan od monaha je istom novinaru čak sugerisao kako da piše tekstove, aludirajući valjda da treba da sasluša i drugu stranu, što službeni novinar na zadatku i plati službe za koju radi - nije u stanju.


Tako je službeno izveštavanje posebno bilo usmereno na ulogu glavnog negativca i vođe crkvene kriminalne bande koja vara i pljačka već ojađene i siromašne Srbe na Kosmetu, protosinđela Simeona Vilovskog. On je inače tu titulu dobio od vladike Artemija kada je postao sekretar Eparhije. Radi se o monahu koji je rođen u Beogradu i ima dva fakulteta, za razliku od većine monaha u Srbiji koji su seljačka deca (uglavnom seljaka bezemljaša) i kako kaže vladika Grigorije –  uglavnom neobrazovani. Kako takav velegradski čovek uopšte može da postane čovek od poverenja vladike Artemije i da dobije ovlašćenje da vodi sve eperhijske poslove i upravlja eperhijskom kasom? Posebno ako se zna da pored teološkog ima i Ekonomski fakultet? Ovo je pitanje koje je u zaplet scenarija  teško moglo da se uklopi, pa su ga službeni novinari uglavnom - izbegavali.
Zato je , po scenariju, javnost obaveštena da je Simeon Vilovski uzimao od blagajnika  Eparhije, za šta je inače bio ovlašćen - keš novac. Pri tome blagajnik izgleda nije tražio od njega priznanicu. O tome zašto blagajnik nije imao priznanice za izdat novac – kriv je, po scenariju, Vilovski. (Ne zaborative da je u pitanju fantastika).

Vilovski je optužen i zbog poslovanja sa izvesnim Predragom Subotičkim, vlasnikom firme „Rade neimar“ koji je angažovan oko poslova izrade konaka Sveti Aranđeli kod Prizrena, dva konaka u manastiru Gračanica i rekosnstruciju manastira Banjska. Subotički je tako automatski postao sumnjiv, jer ne samo što se legalno preko svoje firme bavio građevinskim poslovima,  već i što je istovremeno bio kum rođenog brata Vilovskog (iako time nije prekršen ni kanonski ni građanski zakon). I dalje imajte na umu fantastiku.

Ista firma radila je  i razne građevinske radove po Beogradu i okolini, što je krajnje sumnjivo jer kome bi u Beogradu palo na pamet da angažuje legalnu građevinsku firmu za građevinske poslove? Ili bolje zašto bi po Beogradu gradio neki „Rade neimar“, kad ovaj teren, zna se, pokrivaju samo građevinske firme bliske DS i G17. Ostali tu nemju ta da traže. Zato se odmah posumnjalo da je on to možda radio od para Eparhije.

Da slučajno ne bi izašao u javnost sa svojom poslovnom dokumentacijom, Subotički je preventivno stavljen u istražni zatvor sa stručnim obrazloženjem „da ne bi uticao na svedoke i da ne bi ponovio krivično delo“. I tu može ostati 30 dana, pa još 30 i još... Sve po sadašnjem krivičnom zakonu Srbije koji je tipičan za fašističke režime. Ovakav zakon su izglasali zombirani poslanici „demokratske“ EUSrbije.


Negativcima  iz građevinske firme „Rade neimar“ zamera se i da su izvodili nekvalitetne radove, ali se ne pominje da je postojalo veliko neslaganje takozvanih stručnjaka za obnovu manastira koje ja angažoval Ministarstvo za kulturu Srbije i koji nikako nisu mogli da se usaglase u svojim stručnim procenama šta i kako treba rekonstruisati. Nekome je smetalo malterisnje, nekome crvena boja maltera...
Episkopu je zamereno  i da nije raspisao tender za izvođenje građevinskih radova, što je po zakonu obavezna samo državna institucija, a crkva to nije.

 

SUMNJIVA DOKUMENTACIJA KOJE NEMA
Službeni novinari su, takođe, preko pouzdanih, ali neimenovanih izvora bliskih istrazi, koji su imali uvid u dokumentaciju o poslovanju Eparhije (koja je inače nestala, jer je Vilovski navodno sve pokupio i odneo sa sobom pobegavši u Grčku), otkrili da se iz nje može "naslutiti“ (kako to terminološki prenosi službena novinarka „Blica“ Ž. Jevtić, za koju monasi tvrde da je rođaka Atanasija Jevtića) „da je on proneverio pare koje je dobio...“




Da je Vilovski negativac saznalo se u Sinodu još 2001. kada je podneo krivičnu prijavu i pokrenuo istragu pred svetovnim organima protiv tadašnjeg sekretara Eparhije, Zorana Grujića, zbog pronevere crkvenih para. Svetovni sud je našao Grujiću čak 18 krivičnh dela, pa je on završio u zatvoru. Ali, Sinod SPC to nije smatrao grehom i on nije raščinjen po kanonskim zakonima. Umesto toga vladika Atanasije Jevtić mu je pomogao da iz zatvora izađe uz kauciju.


Od tada arhimandrit Simeon Vilovski , kao novi sekretar Eparhije, odlučuje da sav novac drži na jednom računu i pod svojom kontrolom, za šta je imao ovlašćenje Episkopa Artemija. I to se mnogima i u samoj Eparhiji očito nije dopalo.
Tako sredstva prikupljena SMS porukama namenjena za potrebe narodnih kuhinja na Kosmetu nisu uplaćivala na račun NVO „Majka devet Jugovića“, koja je hranu distribuirala, već je sve išlo preko računa Eparhije. I to je Vilovskom sada uzeto kao „otežavajuća okolnost“ jer „miševi“ smatraju da ne treba samo  mačka da ima uvid u zalihe sira.

Da tenzija bude jača službena novina „Blic“ je objavila da je jedan obrok u narodnoj kuhinji tako koštao čitavih 750 dinara. To baš liči na naduvanu cenu. A stvarna cena je bila 75 dinara, kako se kasnije ispostavilo. Ipak, službeno glasilo ovo nije ispravilo.



Eparhija se čak usudila da osnuje posebnu kancelariju za očuvanje baštine Kosova. Tu je planirano da dolaze uglavnom stranci koji su uključeni u radove na rekonstrukciji manastira. Beograd je strancima „malo“ bliži od Kosova, pa je zato izabrano da kancelarija bude u Beogradu, na Vračaru.


Vilovski je za iznajmljivanje ovog poslovnog plaćao čak 900 evra zakup, što deluje zaista mnogo, mada se ne otkriva koliko kvadratnih metara je imao taj prostor i da li je poslužio svojoj nameni? Svejedno, i to mu je stavljeno na teret.


Kulminacija „kriminalnog trošenja narodnih para“ je i plaćanje lobističkih aktivnosti po SAD, čime bi se promovisali stavovi protiv nezavisnosti Kosova, a posebno je ocenjeno kao kriminalno „što bi se u takvim lobiranjem mogli širiti antislamski stavovi“.  A to srpska država ne može da dozvoli.

Tako je grešni Episkop Artemije počeo da radi ono što je morala da radi srpska vlada ( i zbog čega je gradjani preko poreza i plaćaju) i koja zato ima Ministarstvo inostranih poslova, predsednika države, premijera, ambasadore, ali... Ali  koja to nije mogla jer bi se zamerila  onima koji su je tu i postavili i organizovali  „dešavanje naroda“ 5. oktobra 2000.
I tu  je nastao glavni dramski čvor, praktično nerazrešiv, pa je morao da bude isečen – đavolskim makazama. Ulogu „sekača“ preuzeo je Sinod SPC.

 

Zato je službeno novinarstvo iseklo scene koje bi mogle da ugroze glavni tok priče i čitav zaplet ostavilo u realističnim okvirima.

Tako nije objavljeno (u službenim medijima) da je novopostavljeni administrator sa zasedanja Sinoda (13.februara 2010) odmah krenuo na Kosmet i , kao da je leteo helikopterom Mupa Srbije i uz odobrenje KFOR-a, ekspresno stigao u raško-prizrensku erarhiju pre nego što se tamo vratio vladika Artemije koji je išao kolima.

Novi administrator je zapravo požurio da izrežira akcionu scenu kako bi službeni mediji imali šta da snime i o čemu da pišu u nastavku pokazne vežbe „Crkveni poskok“.
Tako je po rečima monaha iz Eparhije, novi administrator Atanasije Jevtić sa svojim pristalicama iz manastira Visoki Dečani, koje je predvodio pomoćni episkop Teodosije i njegova desna ruka otac Sava Janjić, odmah vandalski upao u manastire Gorioč (gde se nalazi  i Teodosijeva majka Marta Šibalić koja je valjda pružala sinu logostiku iznutra), pa pošto većinsko sestrinstvo ipak nije htelo da ih primi oni su ih isterali napolje. Onda su upali u manastire Gračanicu i Banjsku.

Za nastalu pometnju se brzo pročulo po čitavoj Eparhiji, pa su se monasi pozivali mobilnim telefonima i... Nastala je tenzija. Idealno za kamere službenih medija koje su čekale spremne.

 

PRIPREMA TERENA ZA AKCIONU SCENU
Po rečima monaha, Atanasije Jevtić je onda upao u službene prostorije vladike Artemija u  Gračanici i pokupio svu dokumentaciju, ne sačekavši zvaničnu primopredaju koja je trebala da se obavi sutradan, u nedelju 14. februara.

Ovakvom provalom u sekretarijat, osumnjičenima Vilovskom i Subotičkom, kao i samom episkopu Artemiju je onemogućeno da polože račune o svom finansijskom i drugom poslovanju.
 I to je sasvim u skladu sa pisanjem službenih medija koji tvrde da je na primer Eparhija izdavala crkveni prostor, ali da ne postoje priznanice da je novac od toga stizao u eparhijsku kasu. Dakle, priznanice je mogao da pojede crkveni miš, ali iz nedostajuće dokumentacije se „naslućuje“ da je novac zadržao Vilovski.

Ali scenaristi na sve misle, pa je za krađu dokumentacije odmah osumnjičen Simeon Vilovski.
Tako, zapisnik o primopredaji dužnosti između episkopa Artemija i administarora Atanasija nije ni načinjen, osim ako vladika Artemija fizičkom silom nije nateran da potpiše svaki dokument koji mu se stavi pod pero. Baš kao što je nakon svega nateran da se slika sa Atanasijem Jevtićem i vikarom Teodosijem kako bi službeni modiji ovim fotografijama narodu pokazali da je među njima opet „sloga“, a u eparhiji red i mir.



Ne pominje se da je vladiki oduzet fiksni telefon, mobilni se prisluškuje(kao i svaki)  i onemogućen mu je kontakt sa nezavisnim novinarima.

Za novog sekterara Eparhije je odmah postavljen sveštenik Srđan Stanković, za koga monasi tvrde da je svojim ranijim radom i spletkama od 2003. do 2006. teško oštetio  Eparhiju. Stanković uživa puno podršku i vikarnog episkopa Teodosija iz Visokih Dečana.  Upravo kršni monasi iz ovog manstira kao i njihovo civilno obezbeđenje,  su sa dolaskom Atanasija Jevtića odmah blokirali jedan od ulaza u Gračanicu, baš tamo gde su bile kamere službenih medija,  što je izazvalo nervozu kod monaha iz Crne reke koji su shvatili da je vladika Artemija na silu zatvoren u manastiru. Tako su i silom tražili da uđu kod njega. Na ovo im je odgovoreno otporom i… Kamere su sve snimile i akciona scena “tuče monaha” zauzela udarno mesto u službenim medijima. Bila je to zapravo samo dobro režirana predstava kako bi monasi SPS-a kompromitovali u javnosti.

 

SINOD – CRKVENI ISTRAŽITELJ I SUDIJA
U službenim medijima nije navedeno da  Sinod nema nadležnost da zbog  kanonskog ogrešenja  suspenduje vladike i nameće administratore, već da to može samo Sabor. Tako tek pošto Sveti Arhijersjeki Sabor donese odluku da neko kanonski bude osuđen i razrešen uprave u eparhiji, onda se tek može imenovati administrator , kao privremeni upravitelj dok se ne izabere novi episkop.

S obzirom da episkop Artemije nije kanonski osuđen, jer je Sinod tek pokrenuo postupak za utvrđivanje njegove eventualne kanonske odgovornosti, a nije ni nemćan da upravlja eparhijom, episkop Artemije je tako svrgnut sa “božije dužnosti” na silu i na neustavan način.

Zanimljivo je i što je novopostavljeni administrator  zapravo „umirovljeni“ bivši episkop Atanasije koji se sam odrekao obaveze da bude vladika do kraja života. On je zbog toga (po crvenim kanonima) morao da bude „odlučen“ jer episkopima nije dozvoljeno da daju ostavke na dužnosti koje su im „božijom voljom poverene“.
Sveštena lica ne smeju podnositi ostavke i u tome se razlikuju oni koji su u božijoj službi i oni u svetovnoj.

Nije li čitava ova spletka imala za cilj da ljude koji služe bogu prikaže kao smutljivce, lakome na novac, spremne na ostavke, spremne na ličnu osvetu i netrpeljivost, spremne da se ponašaju osiono i nasilnički, dakle da imaju sve one osobine koje sledbenici Hristovog učenja nikako ne bi mogli da imaju? Ispalo je upravo tako. Na taj način razoren je i smisao postojanja crkve koja se temelji na Hristovom učenju.


Pa šta da zaključimo? Ako to već ne ide, možda je bolje da se prihvati jedna drugačija religija i sa njom mnogo fleksibilnija crkva, sa fleksibilnijim pastirima koji bi u narodu bili prihvaćeni upravo onakvi kakvi jesu – ljudi od krvi i mesa koji danas govore i rade jedno, a sutra drugo. Baš kao i političari. Sve i uvek usklađeno sa poslovnim interesima globalne oligarhije.

 


SINOD U FUNKCIJI SPECIJALNOG RATA
Sinod kao crkveno operativno telo (uveden po ugledu na Synodus Episcoporum katoličke crkve) je crkvena vlada. Sinod nije Crkva. U svetim kanonima pravoslavne crkve ovakvo telo se i ne pominje. Dakle, radi se o novotariji. Na čelu Sinoda SPC trenutno se nalazi Amfilohije Radović. Članovi se inače biraju “dogovorno”, pa se u Sinodu SPC nalaze uvek ljudi iz istog kruga – baš kao što se na državnim funkcijama , bez obzira koja je stranka na vlasti, uvek nalaze isti “kadrovici”.  To su ljudi koji su  ”službeno licencirani” Licencu daje posebna Služba čiji rad nije u domenu javnosti.  
Tako je Sinod postao vlast sam za sebe i samo na papiru odgovara Saboru. Kao što svetovna vlada uvek ima mehanizam (čitaj pare) da sakupi glasove 126 poslanika u parlamentu i Sinod može da orkestrira voljom Sabora. Niti jedan vladika tako veliko lično bogastvo (naftne izvore, rudnike zlata, fabrike, privatnu vojsku) pa samim tim ni moć da se odupre ovom kolektivnom sistemu odlučivanja i uprave - nema. Zapravo svi episkopi su preklom iz siromašnih poriodica i roditelja bezemljaša. I to je pravilo. Oni svojom službom samo vrše vlast u direktnom kontaktu sa ljudima (stadom) za interes pravih i imućnih vlastelina. Pošto je Srbija nakon komunističke revolucije (1941.) ostala bez vlastelina (kralja), međunarodna oligarhija je postavila na ovaj posed administratora, a to je “Služba”.  Jedini u Srbiji koji je iznad ovih postavljenih duhovnih vladika (pastira) je čovek koji je rodbinski povezan sa vlastelinskom oligarhijom, a to je Aleksandar Karđorđević (kao i ostali članovi familije Karađorđević). On formalno nije prestolonaslednik i nama posed kjoim upravlja, ali je bar rođak vlastele, što znači plemenitog je roda. A krv nije voda. Svi ostali u Srbiji  su commons (obični ljudi tj. stado i pastiri).
Dakle, crkva nikada nije služila narodu, već isključivo vlasteli. Baš kao i narod.

 Ustoličenje Patrijarha Irineja

Amfilohije Radović je istovremeno i član Evropske ekspertske grupe koju su osnovale države članice EU, preko svojih vlada. To su  svetovne isntitucije. A kanon (zbornik zakona) SPC ne dozvoljava da sveštena lica obavljaju svetovne poslove. Po istom kanonu Vladika Porfirije ne bi smeo da bude član UO radiodifizne agencije, a on je čak njen predsednik. Izabran je tu na predlog Sorošovih NVO aktivista. Zašto? Ova agencija je izdala dozvole za emitovanje TV programa televizijama koje su samo fiktivno u domaćem vlasništvu, a zapravo se u njima nalazi strani kapital. Kao i svi glavni svetski mediji i ove kontroliše globalna oligarhija. Tako su skoro svi mediji (uključujući i RTS) u Srbiji postali službeni i angažovani su trenutno u jednoj velikoj psihološkoj operaciji koja je deo specijalnog rata i ima za cilja teško zaglupljivanje i dezinformisanje građana Srbije. Uništavanje elementarnih moralnih načela, generisanje perverzije i psiho-seksualne divijantnosti kao i ansilja - glavni je cilj ove operacije. Namera je upravo razaranje postojećih religijskih načela i uvođenje u Novo Doba. Dakle, SPC je apsolutni saučsenik u ovom perfidnom specijalnom ratu koji se vodi i protiv pravoslavnog srpskog naroda. Atanasije Jevtić, Irinej Bulović, Teodosije Šibalić, Sava Janjić, Vladike Porfirije, Amfilohije, Grigorije… tako su samo  commons  na poslovima agenata uticaja preko SPC za interese velike države nazvane EU, čiji je osnivač Rimokatolička crkva.
Javnim iznošenjem sopstvenog prljavog veša i hajkom na ljude iz sopstvenih  redova, Sinod je očito imao zadatak da komromituje čitavu SPC, najstariju isntituciju u Srbiji. Lista “grehova” koji se vladici Atremiju stavljaju na dušu jednostavno u javnosti i na Saboru ne bi mogla da se okarakteriše kao crkveni greh, pa je morao da bude izmišljen – kriminal. Zato je sve bilo potrebno prevesti  na nivo fantastike i pokazne vežbe. Razlog za to je da javnost u Srbiji shvati da je temeljna reorganizacija ove institucije neophodana.  Treba uvesti novi red i to stavljanjem pastira i stada pod ekumensku crkvu. EU mora imati takvu crkvu.

 

VISOKI DEČANI – ORTODOKSNI HRAM DOMAĆE MASONERIJE

Pomoćni episkop Teodosije Šibalić (kao čovek koji ima smisla za biznis jer se bavi proizvodnjom i prodajiom sveća) izgleda da je time stekao i poverenje masonerije jer se, po rečima monaha, čak milioni dolara raznih međunarodnih fondova (fondacije i NVO su idealne i za pranje narko dolara) preko manastira Visoki Dečani kanališu na razne NVO projekte na Kosovu. Tako je preko nekakve „Fondacije za razvoj zajednice“ USAID uplatila  27 .340 američkih dolara, a vikar Todosije im je od manastirskih para priložio čak duplo , 45 000 evra i  Albanci iz okoline manastrira su dobili sistem za navodnjavanje svojih njiva koji ide preko manastirskog poseda. Dok se Srbima truje voda i isključuje struja, ovaj “projekat” je “međunaordna zajednica” toplo pozdravila naglašavajući da je ovaj “kooperativan napor i srpskog manastira istorijski početak  nove saradnje među Srbima i Albancima”. Ovu saradnju je inače isti međunarodniu faktor  devenijama razarao po načelu “Divide et impera” sve dok tu nije postavio svoju vojsku. Srbi sa Kosova su zato vikaru Teodisiju i njegovom pomoćniku ocu Savi Janjiću (kome post izgleda slabo ide) dovikivali : “Izdajniče” i “Šiptaru”. Teodosije je i čovek kome u posetu odlazi predsednik Tadić ignorišući episkopa Artemija. Gosti Visokih Dečana su bili i svi glavni faktori "međunarodne zajednice" za mućenje političke vode na Kosovu, a posećuje ga rado (ili po zadatku) i domaća masonerija- sportisti i filmadžije.


Kada je vladika Artemije 2008. odlučio da smeni pomoćnog episkopa Teodosija i Savu Janjića,  oni su se jednostavno oglušili o ovaj nalog sebi nadređenog. Time su pokazali
ne samo da ne poštuju crkvenu hijerarhiju , već  da od vladikine volje jednostavno ne zavise. Kada je vladika Artemije avgusta 2008 sa svojim jeromonahom SimeonomVilovskim pokušao da Teodosju lično uruči odluku o razrešenju, ekipa u mantijama iz Visokih Dečana, koja je navodno bila odana Teodosiju, fizički je pretukla Simeona Vilovskog. Sveti Sinod je u ovom incidentu jednostavno stao na stranu... Koga? Naravno, masonskog čeda Teodosija. Najveću podršku Teodosiju je tada pružio upravo Atanasije Jevtić, koji se i slikao na grobu nekog svog rođaka masona.



Da li su saradnjom sa masonerijom  mnogi obični ljudi - bezemljaši zamislili da su uhvatili Boga za bradu?
..."

МОНАШТВО БЕЖИ ОД ТЕРОРА

 

Прогон монаштва у епархији рашко-призренској узима замах

Анти-монашки дух Администратора?

Терор који је заведен у епархији рашко-призренској безаконим одлукама Синода из фебруара 2010. године и постављањем А. (Зорана) Јевтића за Администратора епархије рашко-призренске не јењава, напротив.

Прогон монаштва започет самим његовим доласком у епархију траје већ неколико месеци, појачан је постављањем новог Администратора А. Радовића. И одмах настају тектонски потреси: смена игумана у манастиру Црна Река, символу монаштва епархије рашко-призренске и духовној круни Епископа Артемија, и довођење новог игумана из другог манастира, другог братства, чак из друге епархије! Анти-монашка философија и неманастирско умовање, да ли и антицрквено?

Слична одлука била је примењена недавно од стране претходног Администратора А. Ј. у случају манастира Светих Архангела код Призрена, који је сменио игумана Бенедикта и довео са собом извесног Михајла Тошића (који се одавно одрекао монаштва епархије рашко-призенске побегавши далеко, да би се недавно однекуда поново појавио - да ли као тројански коњ, да дочека нову управу А. Ј. и Т. Шибалића?) и дечанског костоломца монаха Језекиља (чудан ”кадар” за обнову монаштва и манастира, али изгледа по укусу А. Ј.!), но тај својеврсни ”пуч” није успео.

Али, наречени игуман Црне Реке, извесни Хризостом из Црне Горе, се не појављује! Прича се да је  морао хитно да отпутује!

Убрзо затим изазива се расцеп у сестринству манастира Кончул код Рашке (ударом који је започео још претходни Администратор А. Ј. безразложном и исконструисаном сменом игуманије Саре) и половина сестринства овога манастира приморано је да напусти своје обиталиште и своју епархију!

Може се очекивати да ускоро комплетно братство манастира Црне Реке напусти епархију рашко-призренску.

Управа је свргнута и у манастиру Гориоч одмах након доласка А. Ј. у епархију, те је у манастиру заведен неки неприродни, неманастирски поредак и устројство (да ли као увод у узвођење мајке викара Т. Ш. у чин игуманије?), да би игуманију манастира Гориоч Антусу недавно А. Ј. и званично разрешио дужности.

Предузета је и смена управе у манастиру Зочиште, те се чује да и они сада такође траже уточиште у другој епархији.

Нови Администратор А. Р. наговестио је такође, прича се, и промену управе у манастиру Улије код Лепосавића.

 

+ + +

 

Монаштво других манастира је већ разбијено и поцепано (Сопоћани, Бањска, Грачаница...) деловањем претходног Администратора А. Ј, а сада је у најави и даљи одлазак монаха, нарочито након најновијих (драконских?) мера А. Р, и протеривања епископа Артемија из епархије рашко-призренске као и недавне одлуке светог Синода да се епископу Артемију забрањује даље духовно руковођење монаштва епархије рашко-призренске(!) (другим речима, донета одлука значи да се деца насилно, административним мерама и противно њиховој вољи као и вољи родитеља, одузимају од родитеља и предају на старање у ”социјалну установу”, тј. искусним ”чикама” који знају свој ”посао”).

Не треба превидети да је неколицина манастира у потпуности предано новој управи - то су пре свега манастири Соколица [настојатељица др Милица (Макарија) Обрадовић], Девич, Високи Дечани, Врачево код Лешка (настојатељ Василије Делић).

 

Оно што, сасвим је очигледно, није успела шиптарска УЧК као ни НАТО пакт, а то је да протерају епископа Артемија из епархије рашко-призренске, него је он остао уз своју паству и уз свој народ у свим данима страдања и прогона током више од 10 година - успело је најзад неколицини епископа из светог Синода и Патријарху српском г. Иринеју (којима је то био први ”посао” након избора новог Патријарха). Епископ Артемије коначно је протеран из епархије рашко-призренске и забрањен му је повратак у њу (има ли овде икакве аналогије са протеривањем стотина хиљада Срба са Косова и Метохије током Другог Светског Рата, тада од стране Шиптара, и забраном повратка, након завршетка рата, на своја огњишта?).

Да ли овакве мере и примењени методи Адиминистратора, међутим, треба да чуде? Погледајмо мало њихове духовне њиве. Како се претходни Администратор А. Ј. брине о свештеницима које му је Бог поверио, колико је монаштва сабрао, колико брине о Епархији од Бога му предатој..., и одговор ће бити надохват руке! Приликом недавне посете претходног Администратора А. Ј. манастиру Црна Река, према аутентичним сведочењима, његова пратња је са собом понела сузавац! Посета таквог епископа монаштву - какав карактер може имати?

У том светлу треба сагледавати и одлуку А. Ј. да неколицини манастира уочи Васкрса забрани служење Литургије на период од скоро 40 дана! Који то ум може да схвати, прихвати и поздрави?

 

Последице овакве ”политике” (”инвазије” на епархију рашко-призренску) већ су видљиве и веома осетне. Нека буде наведена овом приликом само једна од њих - народ је у великој мери престао да долази у овако ”реформисане” манастире, не прихвата Администратора, јасно му стављајући до знања да он није њихов пастир - јер није ушао на врата - те га и они ”не познају”.

 

Да ли је циљ Администратора који тутњају епархијом рашко-призренском сатирање и затирање свега вредног што је епископ Артемије, дејством благодати Божије, створио током 20 година своје архипастирске службе? Одлуке и догађаји говоре сами за себе.

Dok se cia-bia preko bavi artemijem, paomije mazi dečake...i nikom ništa, za njega ustav i kaonon ne važe 

Dok se cia-bia preko bavi artemijem, paomije mazi dečake...i nikom ništa, za njega ustav i kanon ne važe  

Pahomiju je alibi spremio licno Filaret, medjutim, posto on nije antiekumenista, ne pravi problem Sinodu...

Христос Воскресе!!!!






Воистину, Воскресе!!!!!!!!!