Ubijanje slovenskih bogova

U mnoštvu nagađanja o poreklu i seobama Slovena, neka su sasvim neverovatna, pa tako jedno kaže da su Sloveni zapravo Hiperborejci čija je prapostojbina bila na Severnom polu i da su se odatle preselili u Indiju, potom u Evropu, te da su od njih stari Grci preuzeli znanja o bogovima i astronomiji. Druge teorije su već verovatnije i kazuju da su se Sloveni jednostavno preselili iz Indije preko Persije u Evropu.



Prapostojbina Slovena u Evropi je najverovatnije bila u okolini reke Dnjepar, Crnog i Baltičkog mora. Veruje se da su usled mnogih ratova i najezdi drugih naroda iz Azije počeli da se sele na jug i zapad. Većina prvih spisa koje pominju Slovene potiču od vizantijskih učenika i misionara, jer je dosta zemalja koje su Sloveni naselili pripadalo Vizantijskom carstvu.

Ostali pisani izvori o Slovenima potiču iz vremena kad su oni napravili svoje prve države, uglavnom pod vođstvom gotskih trgovaca i franačkih sveštenika. To su bile Kijevska Rusija, Bugarsko carstvo, Velika Morava, Samoovo carstvo, češke, polapske, baltičke, vislanske, hrvatske i srpske kneževine. Hrišćanski sveštenici su Slovene gledali kroz svoje učenje i dogme, a nisu želeli da dublje shvate slovensku kulturu, tako da se u njihovim spisima nalaze mnoga poređenja slovenskih bogova i mitskih bića sa Luciferom i drugim demonima.
 
Kako su hrišćanski sveštenici već bili u predelima gde su se naselili Sloveni, oni su pokušavali da ih pokrste. Hrišćanstvo je u to vreme bilo oruđe ogromne moći. Papa je mogao da pošalje krunu nekom slovenskom knezu, da ga proglasi kraljem, pa su hrišćanstvo Sloveni primali od glave nadole, a ne tako što bi misionari najpre pridobijali narod.

Vladari su zbog krune rado ostavljali religiju predaka i primali Isusovu veru. Time su se stvarale i dobre veze sa hrišćanskim susedima, koje je crkva vrbovala da napadaju Slovene koji nisu pokršteni. Ostalo stanovništvo je hrišćanstvo primalo pod pritiskom koji su saveznički stvarali vladari i sveštenici. Ali, u pokrštavanju je bilo dosta otpora, pa su mnogi hrišćanski misionari izgubili glave. S druge strane, sela koja su odbila hrišćanstvo paljena su, a stanovništvo bi bilo pobijeno.

Kipovi starih bogova su uništavani, kao i svaki zapis o drevnoj veri. Otkriveno je da su Sloveni imali neku vrstu pisma i pre primanja nove vere. Polapski i Baltički Sloveni su najduže branili svoju veru.


vestionline

РОДНОВЕРНИ КАЛЕНДАР ЗА МЕСЕЦ ТРЕШЊАР (ЈУН) 7522. (2014.)

15.6. СВЕТОВИД, ВИДОВДАН

Широм словенског простора Световид је био слављен као један од најзначајнијих богова и остао је у живом сећању до данашњих дана. Посебно је поштован у Аркони на острву Рујан али и у нашим крајевима Световид заузима веома значајно место. Световид је у нашем народу познатији као Вид или Бели Вид, а касније примањем хришћанства и као Свети Вид. Сећање на Вида остало је у многобројним народним песмама које су временом христијанизоване али воде порекло из старих времена. Народни песник оставио нам је податак да је Бој на Косову био на Видовдан. На Мраморном стубу, који је подигао деспот Стефан Лазаревић око 1402. пише када је била битка:
„И си васа речена савршише се ва лето 6897,
нидикто 12, месеца јунија 15. дан, ва вторник,
час же сушту или 6. или седмому,
не веде, Бог вест“

21.6. КУПАЛО - ЛЕТЊА ДУГОДНЕВНИЦА

Купало је један од четири најбитнија словенска празника у току године. Ове године празник је 21. трешњара (јуна). Слави се увек више дана.
Maлo je oстaлo сaчувaних пoдaтaкa o Купaлу, зaпaмћeнo је дa сe вeoмa вaжaн прaзник слaвиo у врeмe лeтњe дугoднeвницe. Кaсниje, у време разних црквених забрана, кaдa je Купaлo зaмeњeн свeтим Joвaнoм (Ивaњдaн) и дaтум празновања пoмeрeн нeкoликo дaнa касније, сaм прaзник дoстa губи нa вaжнoсти. Oсим ритуaлнoг купaњa, нa Купaлов дан пaљeнe су и свeтe вaтрe на врховима брда кoje су стaри Слoвeни ритуaлнo прeскaкaли рaди прoчишћeњa. Taкoђe, игрajу сe и кoлa oкo вaтрe, a чoбaни пaлe "лилe" oд трешњине или брезове коре, зaтим oбилaзe тoрoвe и поља дa би oтeрaли злe силe, пa сe пeњу нa брдa и нaстaвљajу дa игрajу рaзнe обредне игрe oкo вaтрe дo дубoкo у нoћ. Купало је најважнији празник посвећен Сунцу у ово доба године.

Sveti Vid - stariji od Kosova i Nemanjića

Jedan od većih pravoslavnih praznika je Vidovdan, koji i danas budi sećanja na Kosovski boj i korene našeg naroda. Međutim, današnji praznik izvorno slavi Svetog Vida, vidara kako mu i ime kaže, koji je lečio sve bolesti. Kasnije se u narodu ustalilo verovanje da leči samo bolesne oči, ali mu pripisuju i brojne ljubavne čarolije.


Sa svetim cvećem pod jastukom i u kosi devojke na Vidovdan dozivale muža

Vidovdan je tu i da nas podseća na čojstvo i junaštvo, posebno danas u surovom političkom savremenom potkusurivanju. Vidovdan povezuje epohe kroz koje su prošli Srbi sa svim svojim veseljima i stradanjima. U našem narodu ova svetkovina je poznata i kao Dan svetlosti, pa su za njega vezane razne legende.

Legenda iz vremena pre hrišćanstva kaže da je Sveti Vid u vreme starih Slovena bio božanstvo prirode. Sveti Vid je prethrišćansko božanstvo, pripadao je Panteonu srpskih božanstava, a legenda kaže da je bio vidar koji leči sve bolesti. Kasnije je u narodu, zbog imena Sveti Vid, nastalo verovanje da leči samo bolesne oči, ali narod mu je pripisao i brojne ljubavne magije.

Ipak, običaji starog vremena su ostali kao deo staroslovenske kulture i tradicije, pa se i danas poštuju u ruralnim sredinama. Doskoro su u Srbiji, Crnoj Gori i Hercegovini uveče na Svetog Vida palile vatre, koje su ljudi preskakali - da bi se "očistili" od bolesti. Igralo se oko plamena, kao što su to činili i naši preci oko svojih svetilišta u brdima, posle spaljivanja žrtava na ruševinama starosedelačkih hramova.
 
Prema običajima i narodnim verovanjima, devojke na Vidovdan oko glave nose vence od trava i cveća i igraju u kolu - "tri koraka napred i dva nazad".

Dozivanje budućeg muža

Na Svetog Vida rastu dve vrste travčica - vidovčica, jarkocrvenog cveta, i modra vida, sličnog cvata. Ujutru, na Vidovdan, ljudi peru lice u posudi, ili na izvoru čija je voda posuta tim travkama - za bolji i zdraviji vid. Sa njima se vrača tako što devojke uzmu oba cveta i stave pod jastuk pre spavanja uoči Vidovdana uz reči: "Sveti Vide neviđeni, dođi dragi suđeni, dođi noćas u moj san, dođi na moj prvi sastanak." Verovalo se da će devojka koja izgovori ove reče noć pred ovau svetkovinu već narednih nekoliko dana da upozna budućeg muža.

Zanimljivo je da i narodi severne Evrope proslavljaju ovaj praznik, ali ga zovu Sveti Vit. Posebno mesto u toj priči imaju vile Rusalke, u koje su verovali stari Sloveni, a koje su bile poznate po igranju kola. O Vidovdanu se one preobražavaju u Rusalje, žene koje padaju u zanos i "razgovaraju" sa pokojnicima, što pravi vezu sa novom hrišćanskom verom, jer na dan 28. juna često padaju Duhovi.


Božanstvo Starih Slovena koje je lečilo sve bolesti

Vekovni turski jaram

Slava Svetog Vida održana je do današnjih dana, ali se simbolika praznovanja izmenila. Od kulta prirode i božanstva koje čuva zdravlje, postao je najvažniji datum srpske istorije 1389. godine, kada se odigrala bitka između srpske i turske vojske na Kosovu polju.

Krv srpskih junaka teče rekama



Posle krvoprolića i stradanja gotovo cele srpske vlastele na Kosovu i Metohiji, na Vidovdan se više nije pevalo, ni slavilo. Izbegavalo se svako veselje. Legenda kaže da noću, dok svi spavaju, kosovskim rekama i danas poteče malo crvene krvi junaka koji su tu poginuli. Od bitke na taj dan narod oplakuje gubitak samostalnosti koju je država imala u srednjem veku i pogibije čitavih pokolenja.


vesti online

РОДНОВЕРНИ КАЛЕНДАР ЗА МЕСЕЦ ЖЕТВАР (ЈУЛ) 7522. (2014.)

20.07. Перунов дан

Перун је један од најмоћнијих словенских богова. Он је бог грмљавине, муња, временских и природних непогода али и бог рата. У старим летописима описиван је као бог среброг лица и златне браде. Перуново свето дрво је храст. Храстови лугови били су прва светилишта наших предака. Перун дели правду, добре награђује, а зле и непоштене кажњава тако што им затвара небеска врата. Такође, кажњава их и за време живота, а поготово кривоклетнике, па је познато да су се Словени некада заклињали на поштовање уговора управо Перуну.

20.07. danas je





ПЕРУН - БОГ ГРОМОВНИК

Перун је један од најмоћнијих словенских богова. Општесловенски култ Перуна своди се на култ бога громовника. Према старим летописима Перун је ратничко божанство, предводник ратника, а његово оружје може бити: громовито камење, секира или лук и стрела. У нашој народној традицији остало је сећање на моћне амајлије познате као Перунове стрелице или стрелице грома - скамењену земљу која настаје ударом муње у одређену врсту тла. Перун је бог који дели правду, кажњава кривоклетнике и у њега се куну Словени при склапању уговора. Један од уговора где се Перун спомиње као највише божанство је онај између кнеза Свјатислава и Грка склопљен 971. године:
„Ако не очувамо и не испоштујемо оно шта смо горе изјавили, нека смо проклети од богова у које верујемо, од Перуна и Велеса, бога стада.“
Перун је главно божанство кијевског пантеона. На брду изнад Кијева, кнез Владимир подиже кип Перуну поред кипова Хорзу, Дажбогу, Симаргли, Стрибогу и Мокоши. Перунов кип био је од дрвета док му је глава била од сребра, а брада од злата. У индоевропској традицији, громовникова брада имала je посебно митолошко значење, што се код нас одразило на разне обичаје везане за заштитну улогу „божје браде“ тј. првог или последњег откоса жита.
Име Перун настало је од суфикса „-ун“ што означава вршиоца неке радње и корена „пер“ што на старословенском значи ударити, разбити. Дакле, име Перун указује на ударача, разбијача, громовника, а такође на бога уништетеља и разоритеља који кажњава непријатеље Словена али и оне лоше међу самим Словенима поготово кривоклетнике и непоштене људе. Међутим, Перун нам не доноси само непогоду. Доноси нам и лепо време тј. кишу у летњем, сушном, периоду. За време суше посредници између људи и Перуна биле су додоле. Верује се да је некадашњи назив додола био прпоруше или пеперуде који је опет везан за неки још старији назив изведен од Перуновог имена. Додоле се ките гранчицама, лишћем и цвећем, певају и поливају се водом дозивајаћу Перуна и тражећи му да пошаље кишу. Има много сачуваних додолских песама, једну од њих, у којој се спомиње Перун, записао је Милош Милојевић у 19. веку:

Наша дажда облачи се
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Своје руво оставља вам
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Перун сушу да остави.
Вај дажду вај
Вај Перуне вај!
Да остави преко мора
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај.
Росну дажду да нам пошље,
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Да ороси наша поља.
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Да ороси да натопи.
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!

По завршетку обреда, гране, венчиће и букетиће бацају у реку; и сами учесници се купају, пре него што обуку свакидашњу одећу. Бацање венчића у воду, као и само купање у реци представља одређену жртву богу. У вези са тим, постоји и веровање да ако се неко лети током суше удави у реци или језеру падаће јака киша са градом. Занимљиво је и веровање да ће киша почети да пада ако људи ухвате попа, и то на силу, заљуљају га на рукама и убаце обученог у реку.

У словенској народној традицији име бога громовника остало је повезано са Перуном. На белоруском гром је „пярун“, на пољском „piorun“, код Чеха “perun”, Словаци кажу “perunova strela“...

Сачувани су и многи топоними. На простору бивше Југославије имамо у Истри брда Перун и Перунковац, Перун је планински врх у између Сутјеске и Вареша, у крагујевачком округу постојало је село Перуновац, у Топлици, близу Куршумлије постојало је село Перуника, село близу Котора звало се Перуница, врело испод планине Озрен зове се Перун итд.

Код Срба је у 19. веку и раније име Перун било вема често. О томе сведочи, 1896. године, наш етнолог и антрополог Сима Тројановић:
„...Али у Срба и сад још надевају деци име Перун, особито у масуричком срезу. Женско име Перуника још је чешће у целом српству, а у крушевачком округу опет Перунка.“
Такође, позната су нам и презимена
Перуновић и Перуничић.
Сима Тројановић даље пише:
„У Шопском Рудару, кази кратовској, по рецитовању војводе Довезенског, у његовој су младости певала деца ову старинску
песмицу, којој се помиње планина Перунска:

Дивун - Дивуне!
Јаши коња Пауне!
Дек ће се денемо?
Под Букове планине,
сам бог седеше,
Самовила пишеше,
орлово крило,
пауново перо,
на планини Перунској...“

Перунов дан је четвртак. Код балтичких и полапских Словена четвртак се звао „перендан“. Исти дан је познат и код многих других народа као дан бога громовника. У народу се верује да је на Перунов дан (20. жетвар) добро заклати старог петла. Ако петао остане у животу, домаћин неће, јер народ верује да петао тога дана говори: „ја остадох у животу - домаћин неће“. Петао је у словенској вери и многим другим претхришћанским верама повезиван са соларним божанствима, поготово са громовницима. Исто тако, верује се да ако на Перундан грми ораси и лешници неће добро родити или ће плод бити шупаљ и црвљив.
Перунова биљка је перуника (позната и као богиша), а дрво храст. И храст је познат као дрво богова громовника. Стабло храста је веома разгранато и моћно, са дубоким са јаким и разгранатим коренским системом - храст је био и остао синоним за отпорност и чврстоћу. У Перуновим светилиштима непрестано су гореле храстове ватре које ни по цену живота нису смеле бити угашене. Храст је сачувао битну улогу у животу Словена, поготово Срба. Некада су се у недостатку или у случају рушења светилишта Словени обраћали Перуну и другим боговима испод храста у храстовим луговима. Код Срба тај обичај се очувао дуго и све битније одлуке доношене су испод храста (дрво „запис“). Један од назива храста је и грм (Quercius rubur, храст лужњак или дуб), а назив је добио од речи „грмети“ јер Перун најчешће муњама погађа баш храст. Ватре добијене од храста запаљеног муњом биле су посебне и сматране су светима.

Доласком хришћанства, функције бога Перуна делимично преузима свети Илија али разна веровања, народни обичаји и сам назив божанства нису заборављени до данашњих дана.

20.7. Перунов дан славе родноверне заједнице:
„Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Велесов круг“, „Союз славянских общин славянской родной веры“,„Родовое огнище родной православной веры“, „Perunova Svetinja“, "Staroverci" и др.

Срећан празник родноверним Србима и свим Словенима! Слава Перуну!!!

РОДНОВЕРНИ КАЛЕНДАР ЗА МЕСЕЦ ГУМНИК (АВГУСТ) 7522. (2014.)

15.8. Стрибогов дан

Мада је много тога заборављено о Стрибогу знамо да је био бог ветра, ваздуха али и погода и непогода. Сваки ветар је Стрибогов унук. Према Нестровој Повести минулих лета, Стрибог је био један од шест богова кијевског пантеона.
Стрибогов дан славимо на дан Стефана (Стевана) Ветровитог у време када ветрови почињу јаче да дувају. Верује се да је пре примања хришћанства у том периоду постојао празник посвећен богу Стрибогу па је у народу остао назив Стеван Ветровити од старијег Стрибога Ветровитог. Напоменимо и то да хришћански светац Стефан нема никакве везе са ветром.

18.8. Хорсов дан

Хорс је један од готово заборављених словенских богова, иако је некада био слављен широм словенског простора. Према Несторовој Повести минулих лета (из 12. века) на брду изнад Кијева у оквиру тзв. кијевског пантеона постојао је и кип бога Хорса који је стајао уз велике и моћне кипове Перуна, Мокоши, Стрибога, Симаргла и Дажбога. То нам говори да је Хорс био веома поштован. Знамо да су некада постојала светилишта посвећена овом богу, хроничар Јорданес спомиње Хорсово светилиште на Дњепру. Свe тумачења рeчи „хорз, хорс, хорос“ повезују Хoрсa са Сунцем. Meђутим, oн ниje сaмo тo. Хoрс je, кao Свaрoжић, зaпрaвo сaмo jeдaн oблик Сунцa схвaћeнoг кao oгaњ или свeтлoст кojа сe нoћу пojaвљуje кao Meсeц, a уjутру кao рaнo Сунцe. O тoмe гoвoри њeгoв aспeкт Свaрoжићa, дaклe, синa Свaрoгa, нeмaтeриjaлнoг, нeбeскoг oгњa. Taкo у Хoрсу видимo рaзличитe oбликe oнoг зeмaљскoг oгњa кojи je мaнифeстaциja Свaрoгoвe нeбeскe вaтрe, светлости кoja сe нa зeмљи пojaвљуje кao Сунцe, Meсeц и oгaњ.

19.8. Преображење природе

Хорс, бог Сунца али и Месеца, бог који се мења, преображава, најављује овај празник. На овај дан први пут почиње да се једе грожђе јер постоји веровање да се тада грожђе „преображава" тј. сазрева. У народу постоји веровање да се на данашњи дан преображавају вода и гора. Наиме, под утицајем одређених алги, реке и језера данас заиста мењају боју. Негде је то мање, негде више приметно, тамо где је промена очигледнија реке могу постати чак и црвенкасте. Људи су некада били ближи природи него ми данас, па су примећивали оно што данас ретко ко примећује, тако да им је дан Преображења природе био одличан оријентир за разне послове.

19.8.-22.9. Међудневице

Период између хришћанских празника Велике и Мале госпојине назива се Међудневице. Тада жене беру међудневичке траве за које се верује да имају посебно лековита својства. У то време лоше је започињати било какве послове, верује се у нашем народу. Велика госпојина пада 21.9. по новом календару дан пре јесење равнодевице и Радгостовог дана. Верујемо да Међудевице воде порекло из претхришћанског периода и да су се, можда, некада завршавале јесењом равнодневницом. Почетак Међудневица је, такође, био повезан са неким родноверним празником, а пошто је Велика госпојина два дана после Преображења вероватно је некада празник почињао управо на тај дан.

15.08.


СТРИБОГ

Према Несторовој хроници (11. век), кип бога Стрибога чинио је кијевски пантеон уз кипове Перуна, Хорса, Симарга, Дајбога и Мокош, што значи да је био веома поштован у то време. Спомиње се и у чувеном епу „Слову о Игоровом походу“ из 1185. године: „Се вěтри, Стрибожи внуци вејутъ с морја стрелами" што значи „Ето ветрови, Стрибогови унуци дувају с мора стрелама“. У староруским текстовима име Стрибога без изузетка везује се за Дажбога (често и Перуна) што пружа основ да се њихова поља деловања схвате као међусобно супротстављена или слична. Мада је много тога заборављено о Стрибогу, из малог броја споменика сазнајемо да је он бог ветра, ваздуха али и погода и непогода. Назив „стри-бог“ нам говори да се без сумње ради о божанству, пошто је у имену садржана реч „бог“, док се први део назива, реч „стри“ доводи у везу са глаголом „струјати“ у смислу струјања ваздуха. У нашем народу постоји израз „ветар стриже“ (за хладне зимске ветрове) што је такође повезано са Стрибогом. Старословенска реч „струја“ доводи се у везу са водом, па је могуће да је Стрибог био одговоран и за разне падавине - управљајући ветровима и облацима, у касном летњем периоду доносио је прву кишу, а зими снег. Осим кишоносних облака и пријатног летњег ветра, Стрибог је доносио и олује, буре, вихоре и остале јаке и разорне ветрове који уништавају летину, руше куће, убијају домаће животиње али и људе. Праћени одређеним ветровима из пољских пукотина излазе пољска и житна зла бића и као вихор претварају се у але, које могу бити градоносне. Стрибог је вероватно управљао и алама, а људи су се борили тако што су бацали ножеве високо према вихору. Исто тако, у вис су бацани разни дарови док дува ветар како би се Стрибог одобровољио и смирио своје ветрове. Свечаности у Стрибогову част организоване су и лети и зими - лети да би призвали ветар који доноси кишу, а зими да бог ублажи хладне ветрове. Наш народ је веровао да ће онима који не поштују Стрибога ветар однети сено, сламу, кровове кућа и живину, а донети разне болести.
15. гумника (августа) на дан Стефана (Стевана) Ветровитог славимо Стрибогов дан, Стрибога Ветровитог или Стрибога Летњег. Верује се да је пре примања хришћанства у месецу гумнику постојао празник посвећен богу Стрибогу па је у народу остао назив Стеван Ветровити од старијег Стрибога Ветровитог. Напоменимо и то да хришћански светац Стефан нема никакве везе са ветром. Слични празници славе се и у другим словенским земљама: Мирон Ветрогон (8.8.) и Михеј Тиховеј (14.8.) и такође се доводе у везу са старијим празником посвећеним Стрибогу.

 

РОДНОВЕРНИ КАЛЕНДАР ЗА МЕСЕЦ ГРОЗДОБЕР (СЕПТЕМБАР) 7522. (2014.)

8.9. Дан Усуда и Суђаја

Суђаје, суђенице, рожанице или рођенице су натприродна женска бића из старе словенске вере која одређују судбину новорођеног детета. Ова митолошка бића судбине познају скоро сви Словени, мада под мало другачијим именима.
Суђајама наређује Усуд. Према српским народним проповеткама, Усуд је бог који је сваки дан живео живот на другачији начин. Некад је био богат и живео у изобиљу, док је другим данима био сиромашан. Постојале су огромне разлике у начину живота на који је живео. Веровало се да какав живот живи Усуд на дан када је дете рођено, таква ће бити судбина том детету.
Можемо рећи да оно што су Род и Рожанице код источнословенских народа, то су Усуд и Суђаје код јужнословенских.
Празник Усуса и Суђаја (Рода и Рожаница или Рођеница) обележавају углавном Руси и Украјинци, па смо датум слављења усвојили од њих.

23.9. Радгостов дан - јесења равноденвница

Јесења равнодневница – Радгостов дан је један од најбитнијих словенских родноверних празника.
Радгост је био врховно божанство града Ретре. Ретари су били словенски народ који је припадао племену Љутића и који је живео између река Одре и Лабе. Други назив за Ретру био је Радгошће, очигледно по богу Радгосту.
О овом божанству остало је неколико записа који сведоче о изгледу кипова, светилишта и обичаја који су се вршилу у светилишту. Такође, остале су сачуване фигуре из Ретре по којима знамо како је Радгост изгледао. Имао је лављу главу, на глави му је била птица (патка), у рукама је држао копље или штап, а на грудима је имао воловску главу као симбол или је држао у руци наслоњену на груди. Лавља глава доказује велику старост овог божанства будући да су последњи лавови нестали из Европе у време Александра Македонског. И поред тога што је Радгост имао ратничке атрибуте, он је био бог гостопримства. Треба нагласити да су Словени увек били гостољубиви и да је сваки гост био веома поштован и уважаван. Постоји веровање да је Радгост у једној руци држао хлеб и со, а у другој секиру. Хлеб и со су као знак добродошлице познати у целом словенском свету, а секира је значила да ће домаћин ако треба оружјем бранити свог госта.