РОДНОВЕРНИ КАЛЕНДАР ЗА МЕСЕЦ КОЛОЖЕГ (ЈАНУАР) 7522. (2014.)

1,2,3,4. и 5.1. ПАСЈИ ДАНИ

Време Пасјих дана везано је за хришћански празник св.Василија али не можемо бити сигурни да су то прави дани обележавања овог празника несумњиво повезаног са култом умрлих. Ако се држимо Миланковићевог или новојулијанког календара то је управо данас.

6.1. ВОДОКРЕС - ВОДИЦЕ

На овај дан вода добија чудотворна својства. Верује се да они који се на Водокрес купају у рекама и језерима бивају излечени од разних болести.

17. и 18.1. МОРАНИНИ (ЧУМИНИ) ДАНИ - МОРАНА ЗИМСКА

Према руским и украјинским родноверним заједницама Моранин дан је 21. студена (новембра). Постоје два дана у нашем народном календару која су посвећена Морани и називају се Чумини дани. Чума и Куга су синоними за Морану.

---

РОДНОВЕРНИ КАЛЕНДАР ЗА МЕСЕЦ СЕЧКО (ФЕБРУАР) 7522. (2014.)

2.2. ГРОМНИЦА - СРЕТЕЊЕ

Громница или Сретење је родноверни празник који се слави у готово свим словенским земљама. На овај дан срећу се зима и лето. То је један од ретких зимских дана када може да се чује грмљавина и виде муње. Овај дан у вези је са богом Перуном. По Миланковићем или новојулијанском календару празник је 2.2.

11.2. ВЕЛЕСОВ ДАН

Велес је бог мудрости и магије, заштитник стоке, стада и усева, а такође и владар подземног света. У скоро свим хроникама се говори да су се Словени зарицали и клели на поштовање договореног Перуном и Велесом. Несторова хроника каже: „Заклињаху се оружјем и Перуном богом својим и Волосом скотијим богом и утврдише мир 907. године.” Велес као бог звери био је представљан својим другим обликом као медвед.

15, 16, 17, 18. и 19.2. СВЕТКОВИНЕ КОЊА - КОЊСКИ ДАНИ

Коњски дан је у хришћанству познат као Тодорова субота, Коњски велигдан или Тодорови коњи. Празник нема никаве везе са свецем за којег га је везала црква (великомученик Теодор Тирон), па чак се ни не слави на тај дан, већ у суботу прве недеље поста. Нормално, стари празник чије трагове видимо у Тодоровој суботи није имао никакве везе ни са ускршњим постом. Празник коњима би траје пет дана и завршавао се у среду чиме се спајају два празника о којима имамо записе: Тодорова субота и Тодорова среда. Пети дан празника је растурњак - Триглавов дан.

19.2. ТРИГЛАВОВ ДАН

Триглавовим даном завршавају се Коњски дани, па је Триглавов празник уједно и растурњак. Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у коњима) су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају. Триглав је троглави бог ратник. Три главе симболизују његову владавину над три света: правом (свет богова), јавом (светом у коме ми живимо) и навом (светом умрлих).

22, 23, 24, 25. и 26.2. МИШЈИ ДАНИ - ЗАДУШНИЦЕ

Према нашим народним обичајима, прве суботе иза девет уторака после Божића почињу Мишји дани. Пошто је наш стари, родноверни, Божић 22.12. то значи да ове 7522. или 2014. године Мишји дани почињу задушницама 22. сечка (фебруара), а завршавају 26. растурњаком. Осим ових Мишјих дана имамо Мишје дане и у месецу шумопаду (октобру). Мишји дани су у вези са култом предака и посвећени су душама умрлих. Субота или „безимени дан“ је по правилу задушни дан и почетак овог обичаја који је трајао пет дана.

11.02.

ВЕЛЕСОВ ДАН

Велес је бог мудрости, магије, поезије, заштитник је стоке, бог обиља - стада и усева, а такође и владар подземног света. Да је Велес нашим прецима био један од најзначајних и најпоштованијих богова можемо видети у старим хроникама где пише да су се Словени зарицали и клели на поштовање договореног Перуном и Велесом. Несторова хроника каже:
„Заклињаху се оружјем и Перуном богом својим и Волосом скотијим богом и утврдише мир 907. године.”
У споразумима са Грцима, Велес je доведен у везу са златом јер је бог обиља (богатства), а Перун, бог који се стално спомиње уз њега, са оружјем јер је бог рата.
Слово о Игоровом походу (рус. Слово о полку Игореве) је руско епско дело које описује поход новгородског кнеза Игора Свјатославича против Половаца (Кумана) у пролеће 1185. године. У деловима епа има неколико стихова који се односе на стару словенску веру. У одломку „Помрачење“ спомиње се бог Велес:

„...О Бојане, старог доба пјевче,
да маши се танахна гудала
и затреси златне струне редом,
запјевај нам кано славуљ с гране
ил' ка муња прос'јецај облаке,
опјевај нам славу Игорову,
де се вини Тројанову зиду,
па нам причај пророчкијем гласом:
„Н'јесу оно тице соколови
те прел'јећу свуд широка поља,
већ је оно јато плашивица
те побјеже Дону великому
(ками б'једни да побјећи могу!).“
Велес-бога унуче преславни,
и још реци: „Добри коњи вриште
близу Суле, а звонови јече
у Кијеву богохранилници,
трубе трубе с Новгорода стара,
барјаци се вију у Путивљу...“

То што се Бојан у „Слову о Игоровом походу" назива„Велесовим унуком" могло би одражавати древну везу култа Велеса с обредним песмама и поезијом уопште.
„Велесову књигу ову посвећујемо богу нашем који нам је утичиште и снага“ - Велесова књига, Д-1
По богу Велесу названа је и контраверзна Велесова књига. Велесова књига је скупина записа на брезовим дашчицама писана посебним писмом тзв. влесовицом, у периоду 8. и 9. века. Сматра се да су је писали руски жреци који кроз њу описују прошлост, живот и веру Руса. Њена аутентичност није доказана.

Веза Велеса с земљорадничким култовима види се у словенском обичају да се божанству на поклон оставља непожњевено неколико стабљика жита. У многим словенским крајевима остао је сачуван обичај Велесове или „божије браде“ када се први (или последњи) сноп жита након откоса увеже и стави у врх амбара или се чува у кући. Зрна из овог снопа се користе као прва у сетви наредне године, али и за прављење брашна од којег се касније меси посебан хлеб, а код Срба се од тог брашна месио славски колач.

Велес као бог животиња и шума био је представљан и својим другим обликом - медведом. Медвед је код Словена представљао шумског цара који се бринуо о животињама, шумским плодовима, као и о шуми самој.

11.2. Велесов дан славе родноверне заједнице:
„Родовое огнище родной православной веры“, „Союз славянских общин славянской родной веры“, „Об`єднання Рідновірів України“, „Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“ и др.

На данашњи дан 11.2.1993. је умрла наша велика песникиња Десанка Максимовић.

Њој у помен објављујемо поново ову песму.
Слава јој и хвала!

Не убијајте реке тако вам Перуна,
тако вам богиње Весне, Световида,
на убијајте реке, моле славуји,
не убијајте моле вас косови и жуне,
не убијајте то лепоте чудо,
матицу која као време хуји,
не убијајте реке улудо.

Не убијајте,
моли се под буквом врутак,
моли се у виру дрвени белутак,
моле се маховине зелена руна.
У реци се купа богињица Весна,
њоме плове сплавови Световида,
она се прелива као перје жуна.

Реке су љубимице седога Перуна,
не убијајте њихов шум и жубор,
не убијајте, тако вам песника,
река је небесница,
не убијајте је,
тако вам звезда и птица.

Десанка Максимовић

19.02.

Триглавов дан

Триглав, врховни бог града Шћећина (Штетина) био је обожаван претежно међу балтичким и полапским Словенима. Међутим, трагове његовог култа можемо наћи и у Померанији, Русији, као и на територији бивше Југославије (планина Триглав у Словенији). Наш стари троглави бог имао је своје храмове у Шћећину, Волину, Бранибору и Аркони, а остаци храма, за који се претпоставља да је Триглавов, нађени су и у Скрадину, месту које се налази северно од Шибеника.
Триглавова животиња био је црни коњ. Гатање се у Триглавовом храму вршило на сличан начин као гатање у храму Световида: црни коњ био би пуштен да прође између девет копаља, а од исхода гатања зависило је какве ће потезе повући племенски старешина и његов народ. Коњ би пролазио три пута у оба смера, а ратни поход би се предузимао само у случају да коњ не дотакне копља при проласку. Триглавовог коња нико није смео да јаше и један жрец посебно се брунуо само о њему.
Храм који је саграђен у близини Волина налазио се на највишој планини у окружењу, а по старом словенском обичају био је саграђен од дрвета. Поред храма био је засађен храст а у самом храму налазио се Триглавов кумир. Кип Триглава који се налазио у овом храму имао је на себи мараму, прошивену златом, која му је прекривала очи и уста. Шћећински храм посвећен Триглаву такође се налазио на планини. Њега је подигао пољски кнез Болеслав, а храм је био зналачки украшен сценама из живота које су по мишљењу многих посетилаца деловале изузетно реалистично. У средини храма налазило се дрво храста, које је је за Словене одувек било свето, због чега се храм вероватно градио око већ израслог дрвета.
Хроничар Херборд описује Триглавово светилиште:
„Храм је био подигнут изненађујућом брижношћу и одржавао је велику уметност, зидови су му били украшени споља и изнутра скулптурама људи, птица и животиња, који су изгледали као да су живи, а боје на спољним зидовима нису оштетиле не кише ни снег.“
Триглавово светилиште У Шћећину порушили су хришћански мисионари, а позлаћене и посребрене главе овог божанства послате су папи у Рим као доказ да је хришћанство наметнуто балтичким Словенима.
Светилиште у Волину такође је срушено, о томе нам сведочи хроничар Ебо:
"И како је Отон био разорио храмове и уништио кипове боговске, они однеше ван ове области један златан кип Триглава, који бејаше њихов главни бог. Повере га на чување једној удовици, која живљаше у једном сеоцету, где се ово драгоцено благо тешко могаше пронаћи. Удовица увије идола у хаљине, изврти рупу у стаблу једнога врло дебелога дрвета, и ту сакри ову светињу тако, да се није могла ни видети ни дотаћи. Оставила је само један мали отвор, кроз који „незнабошци“ могаху принети жртву и понуде. И нико к њему не прилазаше, осим онај који приноси жртву. Отон дозна за овога идола. Побојао се, да после његовог одласка он допринесе, да се народ још неучвршћен у хришћанској вери врати паганизму; те потражи начина да га се лукавством дочепа. Да су незнабожачки свештеници случајно дознали за његову намеру, можда би били сакрили свој паладијум у какво још неприступније место. Ову деликатну мисију повери епископ неком свом другу Херману. То беше вешт човек, који разумеваше и урођенички језик. Он му нареди, да се преобуче у словенско рухо, па да оде к удовици, као да жели Триглаву принети жртву. Херман послуша. Исприча удовици, да је недавно избегао једну страховиту буру, захваљујући једино Триглавовој заштити, и зато хоће да му принесе жртву. Удовица му покаже свето дрво и рупу, где може ставити своје понуде, препоручујући му да ником не казује то место, ако мисли на свој живот. Он уђе и једну тајанствену ограду, баци кроз онај отвор један сребрни новац, тако да се могао чути и његов звек, те да се верује, да је заиста принео жртву; по томе га опет извуче. Па да би показао све своје презрење према Триглаву, он уместо жртве, бици му један велики испљувак. Затим прегледа свуда, не би ли могао дићи идола. Али он беше тако добро и стаблу затворен, да га беше немогућно извадити. Гледајући око себе, опази Триглавово седло обешено о ограду. Било је врло старо и потпуно неупотребљиво. Диже га и сакри, па га после однесе као доказ оних парога које је учинио, да се дочепа идола."

Као што смо могли да видимо у нашем народном календару постојали су празници посвећени троглавом божанству – коњанику. Узевши у обзир Тодорову среду и среду као трећи дан у недељи повезан са бројем 3 и троглавим божанством, а знајући да су 3 и 9 Триглавови бројеви, празник овог бога је могао да буде баш тога дана. О певезаности броја 3 са Триглавом остао нам је сачуван један народни обичај, у коме учествује деца и млади и који се одржавао до 19. века:
„...Обиђу девет пута око села, а негде се разделе па обилазе око једног сокака, а негде сви заједно око села, и ако могу трипут мало даље од села, које рачунају као дасу обишли цео атар свог села. Овај атар или мало већи простор од села обилазе не девет него трипут и опет се враћају одакле су и пошли. Ту одиграју трипут, а негде и сад први пут по девет пута и одпевају горње и идуће песме, па се разлазе кућама.“
Једна од песама које су певали је и ова:
„Слини вељи Триглаву!
Триглаву!
Вишњи боже свесилни!
Свесилни!
Погледај нас нејачке!
Нејачке!
Твоје створе слабачке!
Слабачке!
Ми смо деца грешна ти!
Грешна ти!
Кад умеремо узми нас!
Узми нас!
Слаби мали нејачки!
Нејачки!
Удржи нас боже наш!
Боже наш!
Боже богов великих!
Великих!
Спаси наске и живи!
И живи!
Дуго млого година!
Година!
Кад умеремо узми нас!
Узми нас!
Твојим светлим палатам!
Палатам!

Данас (19.2.) завршавају се Светковине коња - Коњски дани, Триглав је повезан са коњима, можда је чак коњ један од његових облика.
Триглава можемо упоредити и са Тројаном. Доласком хришћанства успомена на Триглава није могла бити тако лако заборављена па вероватно, под притиском цркве, демонизован и табуиран постаје Тројан (имамо Тројана као цара и Тројана као троглаво биће које прождире људе, животиње и рибе). Већ смо писали у тексту о Коњским данима да: трачки коњаник, Тројан, ведски Тримурти и наш Триглав највероватније представљају једно исто, прастаро божанство. Из народне песме, коју је записао М.С.Милојевић, можемо закључити да је Триглав заиста старо божанство:

„Ми слависмо прослависмо,
Прослависмо величасмо.
Величасмо силна Бога!
Силна Бога великога.
Држитеља створитеља!
Створитеља рушитеља!
Бога нашег највећега.
Највећега Пра Пра Бога!
Који нас је сатворио.
Сатворио и одрж'о.
Коме ћемо и отићи.“

Још један разлог имамо зашто је Триглавов празник у време хладних зимских дана. Постоји занимљив природни феномен познат под називом parhelion или sundogs у енглеском говорном подручју. Овај феномен јавља се искључиво на севером делу Земљине полулопте. У време веома хладних дана, сунчеви зраци преламају се о кристале леда у ваздуху што резултира чудесним метеоролошким феноменом појављивања три Сунца.

„Претпостављамо да је овај атмосферски феномен праидеја о тројности сунчевог бога у многим религијама, праузор политеистичког тројства, које је код Словена познато као Триглав.“
Александра Бајић/Календар предака

По неким ауторима (Јанковић, Ебон, Хербор и др.) Триглавове главе симболизују владавину овог бога над три света: небеским (светом богова), земаљским (светом живих) и подземним (светом мртвих). Осим тога Триглав управља прошлим, садашњим и будућим временом, као и рађањем, живљењем и умирањем. Сличан концепт постоји и у другим митолошким системима: нордијски Один има три лика која су повезана са три сфере, као и ведски Тримурти.
Уз помоћ наших народних песама откривамо која су то три божија лика. Триглав је: створитељ, држитељ и рушитељ. Он ствара, помаже рађање, клијање, одржава људе у животу, одржава стабилним цео природни поредак, али и руши, убија и уништава. Слично као ведски Тримурти који има три облика (Брама – створитељ, Вишну – држитељ, Шива – рушитељ).

„...Нашем силном Триглав бору
Те гледала што нам чини
Што нам чини заповеда.
Шта чињаше наш господар,
Наш господар Триглав вељи,
Наш Створитељ и Држитељ
И велики Уморитељ?“
Милош С. Милојевић/Песме и обичај укупног народа српског

Триглава смо овде описали као хтонско божанство - рушитеља и владара Нава, међутим, по ауторима које смо навели, Триглав управља и Јавом и Правом. По томе би Триглав, као створитељ био и соларно божанство. Међутим, подела на Прав, Јав и Нав је веома дискутабилна због контраверзне Велесове књиге у којој се о томе говори. Све ово су само претпоставке аутора на које се позивамо, постоје различита мишљења, па ће Триглавов начин испољавања моћи, ипак, остати непознат још неко време.

Триглавовим даном завршавају се Коњски дани, па је Триглавов празник уједно и растурњак. Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у коњима) су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају.

15, 16, 17, 18. и 19.2. СВЕТКОВИНЕ КОЊА - КОЊСКИ ДАНИ

Коњски дан је у хришћанству познат као Тодорова субота, Коњски велигдан или Тодорови коњи. Празник нема никаве везе са свецем за којег га је везала црква (великомученик Теодор Тирон), па чак се ни не слави на тај дан, већ у суботу прве недеље поста. Нормално, стари празник чије трагове видимо у Тодоровој суботи није имао никакве везе са ускршњим постом. Пост може почети у сечку (фебруару) или дерикожи (марту). Могуће је повезати ову светковину са Велесовим периодом пошто су коњи (поготово хроми) хтонска бића у вези са подземним светом. Не смемо заборавити ни суботу као задушни дан.
„Тога дана, они који имају коње, месе колач за здравље коња. Колач се меси округао, а на средини пробушен, тако да би га човек могао натаћи на руку. Тога дана ваља да се коњи јашу или прежу. Обично се искупе повише коњаника, сваки коњаник ваља да натакне на леву руку онај колач и тако са колачом мало пројаше коња. Пошто се коњ мало пројаше, изломи се онај колач и даде се мало и коњу, да од њега поједе."
Саватије М.Грбић/Српски народни обичаји из среза бољевачког

В.Чајкановић је тврдио се коњи јављају као атрибут оних светаца који су заменили нашег бога мртвих. Познато је да је у Триглавовом храму у Шћећину (Штетину) чуван црни коњ. Хроничари Ебo, Хербoрд и мoнах из Прифлингера нас извештавају да су Триглаву били пoсвећени црни коњи, пoмoћу кoјих се гаталo и прoрицала будућнoст. Погледајмо шта кажу неки аутори о коњима у словенској старој вери и повезаности са богом Триглавом:

„За хтоничну природу словенског Триглава говори не само његова очевидна сродност са Хермесом, Одином и галским Меркуром, већ и чињеница да је он бог коњаник. Коњ је и код Словена, као и код Германа и Грка, животиња која стоји у вези са доњим светом, а коњаник у митском језику и симболици значи или мртвачког бога или демона, или самог мртваца"
Лудолф Малтен

„У коње се претварају грешне душе, вјештице, мора и вукодлак, по чему се види да је коњ примарно био носилац душа покојника. Изразитог хтонског демона представља црни коњ који помаже приликом откривања и копања скривеног блага, као и црни коњ који помаже приликом откривања вампира. Вјеровање да црни коњ никада неће нагазити на гроб у којем је вампир јасно открива његову хтонску природу..."
Шпиро Кулишић/Религија старих Словена у светлу нових истраживања

У вези са овим празником је и прича о „трачком коњанику“. Право име се не зна, назив ''трачки коњаник'' дали су научници изучавајући пронађене споменике (плоче захвалнице) на којима је представљен коњаник. Постоје бројни нађени споменици, а неки од њих овог коњаника представљају са три главе. Плоче су пронађене у Банату, источној Србији, источној Македонији, западној Румунији и западној Бугарској. Коњаник има огртач, штит и копље, око њега су пас, лав и змија, дрво живота и рог обиља, симболи који указују да би то могло бити и божанство плодности. Верује се да се ноћ пред Тодорову суботу појављују невидљиви јахачи, или коњи без јахача, које предводи коњаник, који има огртач. Те ноћи је забрањено, нарочито девојкама, да излазе из куће, да им на челу неби остао белег од копита, ако их коњ удари.

„Према доступним археолошким налазима а и неким писаним изворима, коњ је у протословенских племена представљао изразито хтонско биће. На неким етрурским споменицима, где је приказан пут у подземни свет, значајну улогу има коњ, који обично и носи покојника."
Сретен Петровић/Систем српске митологије

У разним старим записима можемо видети да је коњ код наших предака спаљиван заједно са власником после његове смрти. То је још један податак који повезује коње са „оном светом“ овај пут као пратиоце умрлих:

"Племе које споменусмо, што се назива Сернин (Сербин), спаљује се у огњу, када им умре вођа и спаљују своје јахаће коње. Њихов поступак је подобан поступању Индуса."
Ал Бекри

"Племе које споменусмо под именом Сарбин (највероватније Србин), спаљује се на огњу, када им умре владар (кнез) или старешина (жупан); они спаљују и његовог јахаћег коња. Они имају обичај, сличан обичајима Индуса.“
Масуди/Златни лугови

Из овога видимо да је коњ повезан са старим, протословенским племенима, па се намеће питање на који начин су повезани троглави трачки коњаник и бог Триглав и да ли постоји могућност да се ради о истом божанству из доба када су тзв. индоевропски народи живели у заједничкој прапостојбини?

Склони смо веровању да се иза празника Тодорова субота крије стари словенски претхришћански празник посвећен коњима али и богу Триглаву. Трачки коњаник, митски Тројан, Тримурти и Триглав највероватније представљају једно исто, индоевропско, божанство које, због удаљености и раздвојености грана једног истог народа и касније доласком хришћанства, добија мало другачије називе и особине.

Ако узмемо у обзир да је цео сечко (фебруар), као и готово цела зима, у знаку света мртвих, можемо довести овај празник у везу са Велесовим периодом и одредити датум у односу на Велесов дан. Такође, почетак поста може бити у ово време и дешава се да Тодорова субота и по хришћанском календару буде баш на данашњи дан. Дани посвећени животињама су били вишедневни, како сматра В.Чајкановић, а у прилог томе је и постојање још једног "коњског дана" - Тодорове среде. Можемо бити прилично сигурни да је некада постојао вишедневни празник посвећен коњима (исто као и празници посвећени мишевима, змијама, псима, вуковима итд.), односно, празник посвећен душама умрлих које се налазе у коњима. У овом месецу имамо још један празник посвећем умрлима - задушнице (Мишје дане) које су покретне и падају у суботу деветог уторка после родноверног Божића. То значи да би дани посвећени коњима морали да буду између Мишјих дана и Велесовог празника. Једни период за празник је субота после Велесовог дан. Празник посвећен коњима траје пет дана (као и већина сличних празника) и завршава се у среду чиме се спајају два празника о којима имамо записе: Тодорова субота и Тодорова среда.

РОДНОВЕРНИ КАЛЕНДАР ЗА МЕСЕЦ ДЕРИКОЖА (МАРТ) 7522. (2014.)

14, 15, 16 ,17, 18, 19. и 20.3. БЕЛЕ ПОКЛАДЕ - БЕЛА НЕДЕЉА

Покладе су народни празник распрострањен не само по словенском свету него и по читавој Европи. Данас су Беле поклада везане за почетак ускршњег поста али некада није било тако. Корени поклада су многобожачки, везани су за култ предака али и за једног годишњег периода и почетак другог чији долазак најављује јачање Сунца. Беле покладе се у свим нашим крајевима обележавају на сличан начин. Породица, пријатељи, кумови и др. се скупљају заједно проводећи време углавном у шали. Већина покладних традиција укључује поворке маскираних људи које певају што је у вези са култом предака. Некада су током целе Беле недеље ишле маскиране поворке и певале испред кућа.

20.3. МЛАДЕНЦИ - МАСЛЕНИЦА - ПРОЛЕЋНА РАВНОДНЕВНИЦА

По хришћанском календару Младенци су 22.3. на дан Св. четрдесет мученика севастијских. Јасно је да народни обичаји на тај дан немају никакве везе са мучењем четрдесет војника који су одбили да се одрекну хришћанства. Као што смо рекли, маскиране покладне поворке често су представљале сватове по којима је завршетак ових дана добио назив Младенци:
„У време пролећних поклада, пред ускршњи пост, у неким крајевима биле су у обичају маскиране поворке које понекад представљају сватове. Некад се у овим сватовима уз невесту, коју представља мушкарац у женским хаљинама, јавља девер, а некад се маскирани момци зову ђедови, док је онај у женским хаљинама ђедова баба. У Рисну ђедови су се облачили „у кожне хаљине изврнувши длаку напоље", а прикачени репови истицали су њихов териоморфни изглед.“
Српски митолошки речник
Младенци су се некада, вероватно, славили на дан пролећне равнодневнице. Томе у прилог иде обичај паљења ватре (за коју се верује да је у вези са Сунцем) увече на Младенце како би се помогло Сунцу да ојача и коначно победи таму.

21.3. ВЕСНИН ДАН - ПОЧЕТАК ПРОЛЕЋА

Весна је код Словена била богиња пролећа, а повезивана је и са младошћу. Пролеће је почињало 21. дерикоже (марта) после пролећне равнодневнице, када дан први пут у току године постаје дужи од ноћи. Спомен на обичаје посвећене богињи Весни делимично су сачували хришћански празници: Ускрс, Врбица, Цвети и Младенци.

РОДНОВЕРНИ КАЛЕНДАР ЗА МЕСЕЦ ЛАЖИТРАВА (АПРИЛ) 7522. (2014.)

3.4. ВОДАНОВ ДАН - ВОДОПОЛ

Водопол, Воданов дан или Дан вода. Празник данас славе углавном наша браћа из источних, крајева, а везан је за буђење пролећа, отапање снега са планина и бујање река. Овим даном се највероватније завршавала Водена недеља. О Воденој недељи код нас има записа и доста измењени обичаји сачували су се до данашњих дана. У Србији постоји сећање на разна водена бића и духове али и на њиховог владара бога Водана - господара свих вода. То сећање је вероватно доста измењено примањем хришћанства али се ипак сачувало. Ако ускладимо источнословенски празник Водопол са нашим јужнословенским веровањима, добићемо празник свих вода и Дан бога Водана.

14.4. ДАН СИМАРГЛА - ОГЊЕБОГА

Према Несторовој хроници, на брду изнад Кијева у оквиру тзв. кијевског пантеона постојао је кип бога Симаргла. Међутим, због веома мало сачуваних записа о овом божанству веома је тешко описати његов изглед и функције па се већина текстова своди само на претпоставке. Симаргл је познат и као Огњебог - словенско божанство огња.

18.4. БИЉНИ ПЕТАК

Петак пре Јариловаг дана у народу је познат као Биљни или Биљани петак. Ове године је то 18.4.
Биљни петак је дан када, углавном, жене беру лековито биље. Верује се да биљке убране на овај дан имају посебна лековита својства. Бере се разно биље: коприва, копитњак, цисача, омален, одолен, петлова креста, петлово перо, ђурђевак, поврата, оман, бриздавац, млечика, јечам, златноглав, бели слез, зечије уши, приватница, дебелица, вратич, крављача, подбел, навала, козлац, гороцвет, кукурек, мечја шапа итд.

22.4. ЉЕЉНИК, ЉЕЉ, ЉЕЉА, ЛАДИН ДАН

22. априла (лажитраве), дан пре Јариловог празника, родноверни славе Љељник. Обичаји око Јариловог дана (Ђурђевдана) доста су се измешали и, може се рећи, спојили у један велики празник, мада се некада вероватно радило о више различитих празника. Љељник је женски, девојачки празник. Можемо га слободно назвати словенским Даном жена. На тај дан мушкарци су били посебно пажљиви према женама. Девојке би раније устајале, одлазиле на обале река и језера са даровима за русалке. Тај дан је био весео, пекле су посебне празничне колаче, плеле венце од пролећног цвећа, преко дана су певале и играле кола, а увече да момци не сазнају, чиниле су девојачке магије и прорицале.

23.4. ЈАРИЛО, ЈАРОВИД, РУЈЕВИТ, ГЕРОВИТ

23. лажитраве (априла) славимо Јарилов дан. Ово је један од битнијих родноверних празника. Јарилов и Мокошин дан су „главе од године“ јер деле годину на два једнака дела. Тешко је тачно дефинисати изглед и особине бога Јарила. Јарила данас повезујемо са балтичко-словенским Рујевитом (Руђевидом) али и са Геровитом (Јаровитом). Геровит је био ратничко божанство као и већина богова балтичког пантеона. У његовом светилишту налазио се огроман штит прекривен златним листићима. Атрибут Геровита било је и копље. На каменој плочи нађеној у Волгасту представљена је људска фигура поред које се налази велико копље. Претпоставља се да се ради о Геровиту заштитнику овог града. Гледајући Рујевита, Јарило би могао бити седмоглави бог рата, срџбе, јарости, љутње али и бог пролећа, лета и плодности. Реч ''јар'' у основи његовог имена означава ватру, жестину и гнев.

zanimljivo....

РОДНОВЕРНИ КАЛЕНДАР ЗА МЕСЕЦ ЦВЕТАЊ (МАЈ) 7522. (2014.)

1.5. ЖИВИН ДАН

1. цветањ (мај) је дан посвећен великој богињи живота - Живи. Уз Мокош, Жива је једно од највећих словенских женских божанстава. Хелмолд у својој Словенској хроници (почетак 12. века) спомиње Живу (Сиву) као богињу Полабљана. Историчар Длугош (1415-1480) у Пољској налази трагове божанства живота под именом Zywie. Жива је некада била веома поштована код полапских Словена и код других западнословенских племена, а вероватно и на нашем поднебљу.

10.5. МОКОШ ПРОЛЕЋНА - ДАН ЗЕМЉЕ

Празник богиње Мокош је дан када посебно поштујемо земљу. На тај дан земљу не треба копати, а није добро ни забадати нож или неки други предмет у њу. Родноверни тога дана обично одлазе у природу, на поља, леже на земљи и ослушкују је. Мокош је богиња плодности, заштитница жена и женских послова.

13. - 20.5. РУСАЛИЈЕ - РУСАЛКЕ

Верује се да су русалке водене виле - лепе дугокосе девојке које играју по пропланцима овенчане цветним венцима. Првог уторка после Мокошиног дана почиње Русална недеља. Уторак, као почетак Русалија, усвојили смо од источнословенских народа који сматрају да се тога дана појављују русалке.

Upis