i Sveti Luka. a noć veštica nema nikakve veze s nama to je vikanski praznik. 

У Серпухову је отворен споменик кнезу Светославу



У руском граду Серпухову у Дан народного јединства је отворен споменик великом руском кнезу Светославу. Овај кнез је владао у некадашњој Кијевској Русији у другој половини десетог века.
Светослав је ушао у историју Русије као велики ратник. Светослав је ратовао против Хазарије, после чега ова држава је престала да постоји Хазарија.

Отварање споменика. Видео



link

Lep poster mada slovenski bogovi su imali po više lica koja su simbolizovala njihove domene. Tako je Svetovid imao 4 lica, pogledaću kasnije za ostale, a Jarilo je bio lep mladić. Bilo bi dobro da su na posteru i ženska božanstva jer su kod Slovena žene bile veoma uticajne i samostalne.

ima puno predstava

Ajd tetka, postavljaj lebac ti 

evo da ne zapostavljamo žene. danas je :




МОРАНА ЈЕСЕЊА (МОРЕНА, МОРА, МАРА, ЧУМА, КУГА)

Према руским и украјинским родноверним изворима Моранин дан је 21. студена (новембра). Осим овог дана према нашим, српским, изворима постоје два дана у православном хришћанском календару која су посвећена Морани и називају се Чумини дани. То су 17. и 18. коложег (јануар) по јулијанском. Моранин дан не славимо али га обележавамо на неки начин.

Морана је словенска богиња смрти, зиме и мрака. Као богиња зиме она никад није била омиљена међу Словенима што се и може разумети ако се узме у обзир поднебље у коме су они некад живели. Морана је била дуга и хладна зима, зима која је са собом могла да донесе смрт у облику глади и неиздрживе хладноће, као што је могла да буде узрок болести или помора стоке. Због тога се њен долазак увек са страхом ишчекивао, а одлазак бурно и радосно славио. Њена сушта супротност је богиња Весна коју је народ поздрављао слављем и клицањем док је истовремено са радошћу испраћао Морану - зиму. Бројни ритуали везани су за овакво испраћање Моране. Најчешће се правила лутка која је представљала ову богињу и која би потом била ритуално уништавана. Лутку направљену од сламе или прућа народ би тако тукао моткама, да би је потом бацио у воду или евентуално спаљивао. О бацању Моранине лутке у воду писао је и Милош Милојевић:

„...Овој мећу венац на главу па је пуштају низ реку да плови. Овако чине и око Дрима једног и другог и око Бојане, па и око горње Дрине наше у кнежевини данашњој. Кад пуштају ту луткицу коју зову негде Муреном, Мораном, а негде и Чојчолем, певају овако :

Ој ти наша Мурено
Ој ти наш мили Чојчоле!
Плови плови низ воду
Тамо даље у море.
Када будеш у море
Оно црно велико.
Кажи кажи Мурено
Кажи кажи Чојчоле!
Пливам пливам младена,
Пливам пливам младена
Из те земље далеке
Где но бива Купало
И са њиме Коледо
Оба брата једнака...“

У месецу дерикожи (марту) на Беле покладе практиковао се још један ритуал везан за Морану. Селима су шетале маскиране поворке људи, певајући обредне песме и правећи буку имали су за циљ, имеђу осталог, и да отерају Морану . И неким пределима и данас се одржавају ови обичаји али прилагођени нашем времену и више као туристичка атракција.

Према неким веровањима Морана је повезана са богом Воданом. Водан и Морана заједнички даве људе у својим мрачним водама због чега су Словени покушавали да их одобровоље и умилостиве жртвеним понудама. О Водану и Морани говоре народне песме које је записао такође Милош Милојевић:

„Ој Водане Водане,
И твој сине Моране!
Не мути нам водице
Не пушт у њу Морице.
Нама вода потребна
За прстена венчана.
Чиста вода пречиста
Љубав чиста да нам је...“

Као водено божанство Морана се јавља и као модруна, вештица која према веровању уралских Словена живи у барама. Она се обично појављује као стара и ружна баба, али се оном који не покаже страх пред њом појављује као млада и лепа девојка. Морана се описује као тамнокоса жена застрашујућег изгледа, а идентичан опис везан је за још једно биће сличне природе – кугу или чуму (на санскриту „марака“ значи куга или епидемија).

По предањима, чума (чуга) је црна, дебелих образа и с ресом под грлом. Име јој се избегава и еуфемистички се назива: кума, тета. Ако се назове кумом, онда не напада. Кућу која јој се замери подупире „мртвачким коцем“. Увече се не остављају неопрани судови, јер оне, када дођу ноћу, гребу посуђе и затрују га. Од ње се треба чувати, јер све што дохвати однесе са собом, па је у народу остала изрека: „Купи као Чума децу“. Жене је преклињу да им поштеди децу. Заштита од ње је бели лук. Села су се некада оборавала да би се заштитила од њена доласка. О њој се много прича на зимским поселима.
Куга највероватније представља само један аспект Моране, исто као што то представља и мора – женски демон који ноћу напада људе седећи им на грудима и узрокујући им кошмарне снове.
У нашим народним предањима остало је записано доста веровања повезаних са мором. Питање је да ли је мора само демонско биће слично вештици или је мора настала од сећања на богињу Морану као један њен аспект. Вештице су такође везане за Морану као и остала демонска бића. Мора у себи има зао дух који ноћу излази у различитим облицима и лута. Напада људе у сну, притиска их, гњави и сиса им крв. Позната је изрека: „Притиснуо ме к'о мора“. Најчешће се веровало да само девојка може бити мора. Она, као и вештица, има способност да се претвара у разне ствари и животиње. Обично се претвара у кокош или лептира, али и у друге животиње, посебно оне које лете. Мора постаје од женског детета које се роди у крвавој кошуљици. Али може постати и од девојке која дође у везу са ђаволом. Кад се мора уда, постаје вештица. Иначе, она може отворити свака врата и може се провући кроз сваку рупу, а најрадије се провлачи кроз кључаоницу.

Најпознатији пример о својству и способности море да се појављује у разним облицима је приповетка у Српском рјечнику Вука Караџића: „Приповиједа се да је некаквога човјека тако морила мора да већ најпослије није могао заспати, и досади му се код куће живљети, него узјаше на свога бијела коња и побјегне у свијет не знајући ни куд ни камо; али му је и то било залуд, јер и на путу како би склопио очи, одмах мора на њ. Идући тако по свијету, дође на конак неком терзији. Кад послије вечере терзија узме свој посао и стане шити, гост му се потужи како га мори мора, „него“ вели, „док ти још радиш, лећи ћу овдје крај тебе, не бих ли могао мало заспати.“ Потом се покрије гуњем и легне. Кад заспи, одмах га мора притисне, и кроз сан стане викати и као отимати се. Кад терзија то чује, он дигне свијећу да види како се гост мучи, кад тамо, а то по његовом гуњу којијем се био покрио миче се велика бијела длака тако брзо као змија кад трчи. Кад терзија то види, он својијем ножицама, које су му се у руци десиле, длаку пресијече, и као се ова престане мицати, гост се одмах ућути, и тако је спавао мирно док ујутру сунце није огријало. Кад се пробуди, захвали богу што је тако спавао и опоравио се, па одмах потрчи ка коњу да га види и намири, кад тамо, а то коњ у кошари лежи мртав. Пошто му терзија приповједи како га је мора давила и како му је он длаку на његову гуњу пресјекао, онда дознаду да му је коњ био мора која га је притискала и морила.“

Људи различито поступају да би се заштитили од море. Многе радње су магијског садржаја и веома сличне онима за заштиту од вештица (мазање тела белим луком, уплитање белог лука у венце, глогов колац, вериге окренуте наопако, паљење ђубрета итд.). Моћ море престаје њеном смрћу. Али она и за живота, слично као и вештица, може да постане обична и добра жена ако се сама открије и зарекне да неће више чинити зло људима.

Веровања о мори стара су и општесловенска, а име је познато код свих Словена у истом значењу као и код Срба. Мора се први пут спомиње у једном чешком извору из XIV века. Реч „мора“ је старог индоевропског порекла чији се корен сачувао у француском cauchemar, енглеском nightmare и немачком Nachtmare. Код нас постоји реч „уморити“ са значењем „убити“. На санскриту речи „мара“ и „марана“ имају слично значење: умирање, убијање, смрт...

Да се вратимо на Морану као божанство. Не може се рећи да је Морана потпуно негативно божанство. Ниједан „пагански“ систем заправо нема божанство са таквим одликама будући да је нереална подела на савршено добро и потпуно зло дошла тек са хришћанством. У појави Моране једноставнио видимо како су наши преци поштовали и оно што им није доносило добро већ их је плашило и ужасавало.

21.11. обележавају родноверне заједнице:
„Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Велесов круг“, Союз славянских общин славянской родной веры“, „Savez hrvatskih rodnovjeraca“ и др.

Један од највећих српских песника, Војислав Илић, написао је 1886. године песму „Словенски кнез”, песму која много више личи на бајку, песму посвећену кнезу-јунаку, Никлоту Бодрићу, Ободриту.

Политикин забавник

simpaticne slicice ali kao i veliki deo teksta na ovoj temi, nemaju bas mnogo veze sa onim u sta su stari sloveni verovali

sta je cinilo slovenski panteon, ako je uopste postojao kao nesto organizovano, danas jednostavno nepoznato

ono malo sto znamo nije dovoljno za rekonstrukciju

mozemo samo da zalimo sto nismo bili u situaciji da su nasi preci bili pismeni, ili sto nisu cuvali svoje mitove dovoljno dugo posle primanja hriscanstva da budu zapisani kako se desilo skandinavskim narodima

РОДНОВЕРНИ КАЛЕНДАР ЗА МЕСЕЦ КОЛЕДАР (ДЕЦЕМБАР) 7522. (2014.)

2.12. Детинци

По нашим старим, претхришћанским, веровањима пред Божић имамо неколико битнијих празника који сви заједно припадају циклусу божићних или коледарских празника. Детинци се славе 2.12. три недеље пред родноверни Божић. На тај дан, рано ујутру (можда некада и пре изласка Сунца), одрасли вежу руке или ноге својој или чак туђој деци. Везују се канапом једним крајем за столицу, а другим за сто. Деца да би се откупила, да би била одвезана, дају дарове (суво воће, колаче и сл.) који су унапред спремљени. Завезак и чвор имају, по народном веровању, велику магијску снагу, везивањем се зли духови завезују, они остају везани у завеску или чвору и не могу да науде (на првом месту деци). При одвезивању водило се рачуна да се чвор не одвеже него се канап секао пре или после чвора, јер сечењем чвора ослободиле би се заробљене зле силе. Овај празник (као и Материце и Оци) води порекло из времена пре примања хришћанства.

9.12. Материце

Материце се славе 9.12. две недеље пред родноверни Божић. На тај дан, рано ујутру, деца вежу руке или ноге својој мајци. Мајка да би се откупила, да би била одвезана, даје дарове који су унапред спремљени. Везивање има исту улогу као и код претходног празника.

16.12. Оци

Оци се славе 16.12. недељу пред родноверни Божић. На тај дан, рано ујутру, деца вежу руке или ноге свом оцу. Отац да би се откупио, да би био одвезан, даје дарове који су унапред спремљени. Везивање има исту улогу као и код претходних празника.

16.12.-22.12. Коледарски дани

Коледарски дани се дан-данас обележавају (у доста измењеном облику) у многим крајевима Србије али и у другим словенским земљама. Празник је почињао обавезно пре Божића у време задушних дана и у вези је са култом предака, а по неким изворима и са богом Коледом. Коледарски дани завршавани су на Бадње вече, односно, на Коледов дан. Учесници су искључиво мушкарци. Коледари носе маске и прерушавају се у животиње (вука, медведа, лисицу, јарца...), гараве лица, лупају у звона и клепетуше правећи велику буку, певају и скупљају дарове од мештана.

23.12. Божић-Сварожић, почетак годишњег циклуса (круга, кола)

Стари словенски Божић некада је био у време када се рађало младо Сунце, први дан после зимске краткодневнице. Дан постаје дужи, рађа се и јача мали сунчани бог (божић) – Сварожић. Божић је нови почетак, нова година, нов годишњи циклус - круг, ново коло. Што се тиче почетка године, постоје различита мишљења када је тачно почињала словенска нова година, једно од њих је и да је била у време пролећне равнодневнице. Време пролећне равнодневнице може се узети пре као почетак пролећа/лета, док је почетак календарске нове године везан за Божић. С' тим мишљењем слажу се многи истраживачи словенске митологије, један од најпознатијих је и др.Сретен Петровић који каже:
„Бадњак - стара година, ставља се на дрвник и пресече, а потом иде на огњиште, како би се кроз огањ родило Ново Сунце, Нова година.“
„Бадњак - Божић, као Стара и Нова година, при чему се новом годинoм обновља свет. Код нас je, дакле, празновање Нове године у основи значило и обнављање света, почетак новог циклуса.”
Антропологија српских ритуала
„Код старих Словена Нова година се славила као дан рођења младог Бога Сунца ''Божића'', на дан зимског солстиција, крајем децембра.“
Јарослав Францисти/Календар и мерење времена
„Према томе колико је новогодишњих обичаја везано за Божић, празник зимског солстација, обичаја који се и данас одржавају, види се да је још од незапамћених давнина година почињала баш у то време."
Ненад Ђ.Јанковић/Година и календар
„После зимског солстицијума и краткодневнице, Земља започиње свој нови кружни пут око Сунца са трајањем од годину дана. Зато се каже да сунчево коло почиње опет да жеже. У нашем народу се уз весеље и многобројне обреде и данас слави рађање младог сунца, малог Боже, Божића“

Дуња Матић/Српски календар