ЈЕЗИЧКИ И НАЦИОНАЛНИ ИМЕПРИЈАЛИЗАМ У ЕВРОПИ

ТЕРОР ЛАТИНИЦЕ НАД СЛОВЕНИМА

Пошто је језик једно од главних обележја сваке нације, видимо да су га Римљани користили као средство своје империјалне политике. Наметањем латинског језика, западноевропски народи су временом заборавили сопствени искон
       Римска империја је покоравала народе и многима у Европи је затирала етничке, културне и религиозне трагове. Наметнула им је свој језик, своју културу и религију и тиме од њих начинила прве познате преобраћенике (конвертите), с опасним комплексом, који се манифестује мржњом према сопственом пореклу и другим народима. Римљани су то чинили темељно. Претходно су то припремали тако што су о суседним народима писали тако лоше, да би тиме стекли право на вршење "културне" мисије у "варварским" земљама. А та мисија је увек подразумевала мач и огањ. После победа на бојном пољу, Римљани су присиљавали вођство и интелигенцију покорених земаља на сарадњу, а народе су подвргавали деценијским и вековним мерама денационализације. Римска империја (тако ће се понашати и потоње европске империје) зазирала је од поданика сопствене етничке опредељености. Она је користила окрутне мере да би покореним народима наметала римске законе, латински језик, просвету, културу и веру. Римљани, посебно, нису подносили народе са вишим цивилизацијским дометима, па су им уклањали културна и просветна достигнућа, подвргавајући их физичком уништењу и прогонима. Управо су то учинили Етрурцима (Рашанима), цивилизованом и државотворном народу у североисточном делу данашње Италије. О томе пише римски историчар Тит Ливије у првом столећу пре Христа. Он каже да је Сенат у Риму наредио Атилију (за време Другог пунског рата - рат против Картагине) да потпуно уништи све књиге и сва документа која су имала било какве везе са Етрурцима.
Једном другом наредбом (пише Тит Ливије) наложено је свештеницима да препишу све што сматрају да би било корисно за нову власт и нову цивилизацију.

Рим-узор
       Очигледно, Римљанима је сметало што су Етрурци били цивилизованији од њих. Римљани су од Етрураца преузели државно устројство, правни систем, угледали се на савршену етрурску уметност, посебно у архитектури. Етрурску вештину градње с луковима, Римљани ће прогласити делом римске памети.
Уништавање туђе баштине и пљачкање туђих дела, обнављаће свака будућа европска империја - сваки нови Рим. Француска и Енглеска ће (пре њих Португалија, Холандија и Шпанија) опљачкати Америку и Аустралију, а из Египта, Палестине и Индије пребациваће у своје земље најлепше древне споменике, уметнине и друга дела домородачког становништва. Народе ће претворити у робове. У новије доба, Немци ће срушити и запалити српску библиотеку у Београду, а из свих европских земаља опљачкаће новац, сребро и злато, али и највредније сликарске експонате и остале уметнине.
По узору на Немце, понашаће се мала - вештачка - империја Хрватска, створена по жељи већих европских империја - да би Србима, српском језику и баштини Срба учинила оно што и Римљани Етрурцима.
       Никад нећемо сазнати како су пролазили други народи у покореним деловима Европе, јер су се Римљани трудили да о томе не остављају превише сведочанстава. Зато не знамо много ни о предримским приликама у западној Европи, нити знамо каква је цивилизацијска баштина уништена у овим крајевима. Римљани су успели да на тако великом простору истисну из употребе домородачке језике. Зато и не знамо којим језиком су говорили градитељи Стоунхенџа и на којем културном нивоу су се налазили пре него шго су се срели са римским легијама. Историја савремених европских језика најсигурније објашњава само како су древни народи у западноевропским областима губили свој етнички идентитет. О томе говоре енциклопедијске одреднице, у које не треба сумњати. Цитираћемо неке из Енциклопедије Лексикографског завода у Загребу из 1956. године.
1) Португалски језик:
"Основни рјечник португалског језика потјече из вулгарнолатинског језика римске провинције Лузитаније; он садржи - као и шпански рјечник - нешто предлатинских иберских, затим келтских и германских (посебно западноготских) и арапских ријечи".
2) Шпански језик:
"Развио се из вулгарног латинског језика, који се, након римске окупације Пиринејског полуотока, почео ширити путем администрације, војске и колонизације још од II столећа с.е, те потпуно потиснуо старије 'иберске'језике".
       Из обе одреднице се види да нема помена о језицима којим су говорили домороци у Шпанији и Португалији пре римског господства. Као да се та чињеница избегава, јер се код португалског језика наводи да је безначајно мало речи из три предлатинска језика коришћено при стварању модерног португалског, међу којима је и иберски, а у одредници о шпанском језику иберски језици се стављају под знаке навода, што упућује да су у питању непознати језици, па се одређују географским појмом.
У одредници о француском језику још се доследније избегава спомињање предлатинских језика, али се детаљније објашњава како је створен нови језик, из чега се види да је у питању империјална стратегија Рима.

3) Француски језик:
"Припада групи романских језика, који су настали из латинског. Развој француског језика из латинског до данашњег модерног, вршио се у више етапа. Римски легионари, који су у Галију дошли већ у II столећу с.е, говорили су вулгарним латинским језиком, тј. слободним говорним језиком, а не књижевним, писаним по правилима класичне латинске граматике.
Каснији ступањ развоја вулгарног латинског зове се романски језик, који све више одступа од латинског, адаптирајући нове језичке форме -посебне у свакој од покрајина. Тако настаје више дијалеката, од којих се најбрже развија дијалект покрајине Le – de - France, јер се у њој налази снажан културни и политички центар - Париз".
Кад је прохујало време Рима, рађале су се и гасиле нове империје у Европи. Свакој од њих је Римско царство било узор. Зато и у њиховом опхођењу према побеђеним народима налазимо истоветно понашање, па и оно о брисању идентитета покорених народа, уз наметање колонијалног језика. Тако ће, у средњем веку, настати енглески језик, као мешавина језика свих окупатора британских острва: Римљана, Германа, Данаца и Нормана.
4) Енглески језик:
      "Германски језик са много романских и нешто келтских елемената, устаљен као књижевни језик у току XV и XVI столећа. За викиншких инвазија (IX - XI столеће), енглески језик долази под снажан утицај данског и норвешког. Период средњеенглеског језика настаје после битке код Хастингса (1066), кад се у управу, судство и школу уводи француски језик норманских освајача. У XIII и XIV столећу продире у енглески језик сва сила француских ријечи; нешто касније (у XIV и XV столећу) књижевношћу је овладала мода посуђивања из латинског, што доводи до романизације енглеског вокабулара".
Пошто је језик једно од главних обележја сваке нације, видимо да су га Римљани користили као средство своје империјалне политике. Наметањем латинског језика, западноевропски народи су, временом, заборављали сопствени искон. Словени су били један од народа који је претрпео германски терор и асимилацију, па је велики део њих претопљен у Немце, а савремене државе Аустрија и Савезна Република Немачка простиру се на територијама које су у средњем веку биле словенске.

Дуга листа геноцида
        Западноевропске империје ће кад год достигну привредну и војну премоћ, кренути у бездушни обрачун с другим народима - практикујући и најмонструознији масовни геноцид. Дуга је листа геноцида. Они ће Африканце претварати у робове и физички уништавати староседелачко становништво Северне и Јужне Америке, Аустралије и Новог Зеланда. Том приликом ће изврћи руглу хумана начела изворног Хришћанства, јер ће уместо милосрђа спровести најстравичније злочине, па и током XX века, кад ће Немци спаљивати у крематоријумима милионе Јевреја и Цигана, а Немци ће, у исто време, са Хрватима уморити више од милион Срба.
         Западноевропљани ће разрушити цивилизацију Маја и Ацтека, па ће Човечанство остати ускраћено за део важне цивилизацијске баштине на америчком континенту, чије домете можемо само да наслућујемо.

Романизација словенских народа
      Ако се вратимо на европски континент, видећемо да је денационализација, прво од Римљана, а затим од западноевропских сила, вршена и над народима Источне Европе. Најупорније однарођавање вршено је над становништвом Влашке, Карпата и доњег тока Дунава. Ту ће Римљани започети, а Ватикан, Аустрија и Немачка завршити посао око стварања румунске нације и румунског језика. Уклониће овде и употребу ћирилице, чији развојни лук извире из винчанског писма и цивилизације Лепенског вира. И о томе нам податке нуди страница у Енциклопедији.
5. Румунски језик:
    "Развио се из латинског (претежно вулгарног језика римских провинција Дакије, Мезије и Тракије, чије је становништво (Трачани, Илири и други) помешано с људством бројних римских посада, с колонима, депортирцима итд, било, за време Царства, романизирано..."
      На основу овог би се могло закључити да је румунски језик настао у античко доба, нешто касније него западноевропски романски језици, али није било тако. Румуни ће и у средњовековним кнежевинама (Влашкој, Бесарабији, Молдавији) користити српски језик - у цркви и државној администрацији. Наметање румунског језика, после Рима, наставиће Ватикан, Аустрија и немачка протестантска црква. У Енциклопедији је то овако објашњено:
         "Најстарији документ румунског језика је једно писмо бојара Неакшула из 1521. године. У XVI столећу, појављују се, у оквиру реформацијских настојања, пријеводи црквених текстова са словенског на румунски језик. Прва румунска штампана књига је из 1544, али није сачувана. Између 1559. и 1581. појављују се у Брашови протестантска издања црквених књига. За установљење дакорумунског дијалекта за књижевни језик, било је значајно издавање Библије 1688. тодине. Румуни су до XIX столећа употребљавали ћирилицу, са властитим знацима "Џ" и "Ц",који су преузети у модерну српску ћирилицу. Молдавска варијанта румунског језика и данас користи ћирилицу."
        Кад погледамо европске живе језике, намеће се закључак да су само словенски језици настали у освит Цивилизације и да су се мењали само на основу својих језичких правила. Уз словенске језике, можда је још једино грчки језик избегао империјално "градитељство".
       Занимљиво је да су се Срби на Балкану успешно одупрли латинском језику, мада су, географски, били ближи центру Римске империје него народи над којима је романизација извршена. (Овде, мора да верујемо историјским изворима, који су званично уклањани, да су Срби живели на Балкану, у Подунављу и на Карпатима пре Христа). Но, утицај опште латинизације језика и романизације народа, претрпели су и неки слојеви српског народа. Те групе данас препознајемо као Влахе, Цинцаре и Аромуне. Званично се сврставају у романске народе, па се сматрају делом данашње румунске нације. Природније би било да се убрајају у ону нацију којој су припадали њихови давни преци. Порекло им откривају језици којима данас говоре. Ти језици су мешавина латинског и српског језика. Да су њихови преци говорили неки други, а не српски језик, онда би и њихови данашњи језици били мешавина латинског и тих других језика.
        Највећа концентрација људи који говоре влашким језиком живи у североисточном делу централне Србије, око градова Кладова и Неготина. Ако су милиони људи подлегли латинизацији, онда не треба да нас чуди што је томе подлегла мања скупина српског народа. Посебно у овом делу Србије, где су услови за то били више него погодни за Римљане. У оближњем Гамзиграду налазила се једна од престоница Римске империје цара Галерија, у III и IV веку н.е. Лако је представити тадашње прилике. Ту је била царева породица, друго племство и високи војни, судски, полицијски, привредни и царински чиновници. У околини су биле велике царске плантаже и пашњаци, а преко Дунава се пружао важан мост између Балкана и карпатске области. Трговина је била развијена. Користили су Римљани овај мост и дунавске бродове. У околини су постојали и логори римских легија, па је јасно колике су шансе околни становници имали да се запосле и да буду принуђени да са таквим римским апаратом комуницирају и дописују се на латинском језику. Усвојили су, уосталом као Французи, Шпанци, Португалци и Румуни, једну од варијанти вулгарног латинског говора. На сличан начин су своје језике стекли и Румуни и Цинцари.
       Но, западноевропске земље и Ватикан ће, све до наших дана, наставити денационализацију на српским етничким просторима, уз употребу геноцида над српским народом. То ће омогућити одвајање нових група од српског етноса, за што је коришћено превођење Срба у католичку и муслиманску веру. Одмах после тога, у погон ће се ставити европска империјална машинерија, некад преко Аустрије, некад преко Италије и Немачке, па ће Србе католике претворити у Хрвате, а Србе муслимане у Бошњаке. Европљани се неће обазирати на то што оригинални Хрвати (не они који су пореклом Срби) говоре сасвим други језик, па је тај језик неразумљив за оне Хрвате који су потекли од Срба. Европљани ће, зато, српски језик прогласити хрватским, а Хрвате (оне праве) натераће да забораве матерњи језик и да прихвате српски језик који је како рекосмо, назван хрватским књижевним језиком.
Слична акробација удесиће се и за Србе муслимане. Они ће се прогласити Бошњацима, а њихов српски језик бошњачким језиком. Све ће се то чинити од 1991. до 1997, без икаквог стида и обзира пред лицем Цивилизације.

"СЛОВО О КРАЉУ БОЖУ"

(Историјски роман о словенској држави у IV столећу нове ере, аутор Владимир Јанковић)
       Ових дана, у издању аутора Владимира Јанковића из Београда, објављен је његов нови историјски роман: Слово о краљу Божу. Писац њиме понире у четврто столеће нове ере и оживљава историјске личности тадашњег света, које су битно утицале на судбину Римског царства, хунских каганата, готског и словенског краљевства. У центру пишчеве пажње је рана словенска држава на широким руским степама, установљена под вођством антског краља Божа, или владике, како су га називали Словени од Егејског до Балтичког мора.
Владимир Јанковић не робује оквирима званичне историјске науке, која словенске државе, посебно ону руску, датира тек у девети век н.е. Он се супротставља и тврдњи да су Словени имали само племенску Друштвену организацију, док су други народи Европе имали цивилизовано уређена царства и краљевства. Јанковићеви описи словенске Цивилизације и државе неодољиво привлаче. Ослањају се на очувана стара документа, хронике и географске карте, па зачуђује да о томе посленици историјских наука невољно говоре и најрадије ћуте. Но, В.Јанковић у овом делу крчи пут словенског искона, али је свестан да ће читаоци тешко поверовати у саму најаву словенских држава пре деветог века, па, на почетку књиге, наводи суд руског научника Б. А. Рибакова:
      Историју Кијевске Русије треба помињати не од Рјурика и Олега, већ од Божа и Мезимира".
Владимир Јанковић је, изгледа, први писац у словенском свету који је послушао ову поруку Рибакова. Зналачки скида вео заборава са историје европских Словена, који на челу са владиком Божом, и поред претњи Римске империје, хунског каганта и готског краљевства, стварају своју државу у четвртом веку нове ере. Краљ Бож је подигао словенске народе на ноге. Они који нису ушли у састав његове државе, јер су били далеко, подржавали су га. На антски двор у Градишту Лабуда, престоницу, стизали су посланици: Срба, Подунављана, Бужана, Спора, Пољана, Лужана, Бодрица, Љутица...
       Државу краља Божа из 377. године н.е. Словени граде на основама завидне демократије. Народ бира своје обласне кнежеве, а кнежеви бирају свог краља. Бацају пред њега своје капе и тиме потврђују његову врховну власт над свим словенским областима.
       На Божов избор за краља Словена, мада је то била унутрашња ствар једног народа, реаговали су жестоко Готи, преци данашњих Немаца. Покренули су велику војску, с циљем да сломе словенско државно устројство, на територијама које су им раније биле лак плен и извор добара и робова. Краљ Бож брине и стрепи за судбину свога народа. Непријатељ је неумољив и од освајања словенске државе не намерава да одустане. Бож гледа у небо, којим круже лешинари, обележавајући стазе надирања освајачке војске, преко словенских западних области. Прогнани народ се склања у колонама у дубину словенског краљевства. Божове војводе, кнежеви, старосте и заставници шаљу гласнике на брзим коњима и обавештавају о рушењу и паљењу насеља. Бож скупља војску, пресрета Готе и сатире их. Заробљава и готског краља. Опрашта му живот и дарује му слободу. Ово словенско доброчинство, краљ Гота није могао да опрости. Брзо склапа савез са Римском империјом и удруженим снагама враћа се на словенску земљу. Словени нису могли да издрже пред многобројним непријатељем. Краљ Бож је ухваћен, свирепо мучен и убијен, али словенска држава је опстала.

        В. Јанковић је на висини, јер не приказује словенске непријатеље у црној боји. Напросто описује догађаје и пружа податке из тог давног времена. Уверљиво нам каже да Словени у то време нису били дивљаци, како их приказују римски хроничари, који су ружним описима давали право својим државницима да војују против таквог соја људи. А Словени су већ тада одбацивали институцију ропства, а својим боговима су жртвовали само житарице и животиње.
       Пријатан утисак оставља и приказан пантеон старих словенских богова, чијим особинама и небеским задужењима налазимо трагове у многим својим данашњим изрекама. У њима препознајемо имена словенских, претхришћанских, богова. Тако, Бога Дајбога препознајемо у изреци "дајбоже", Богињу Славу у "слава му", Бога Црнобога у "црном сину", Богињу Живу у "жив и здрав био", Бога Световида у "бог да те види", Бога Доброгоста у "добродошли" итд.
На основу овако архивиране старе религије у српском језику, може да се закључи да Словени нису позајмили своје богове, легенде и митове од Других народа. Може се приметити да је словенска религија утицала и на хришћанску, позајмивши јој тројство, јер јер оно било оличено у словенским боговима: Сварог - Световид - Перун, и поново по три следећа бога, који, опет, сви чине јединство у Сварогу. У својој књизи је В. Јанковић стигао и да нам представи стварање света по старој словенској легенди. Десило се то током пријатног излета бога Сварога и њетове жене Виде у једној прекрасној Шуми на Земљи. Вида је предложила да Сварог створи човека по свом обличју. Сварог је прихватио предлог и удахнуо је свој дах једном храсту - од храста је постао прави човек Дубравко. Затим је Вида удахнула свој дах другом храсту - од тог храста постала је жена Љубљеница. После овог лепог и кратког предања, лако откривамо зашто се храст код Срба сматра светим дрветом или записом. Занимљиво је и старо словенско име за Рај. Било је Бујан.
Поред представа о религији, у овој књизи читамо и о култури Словена. Употребљавали су мноштво музичких инструмената: гусле, бубњеве, кашике, домре, двојнице, дудке, тресуљке, рогове. Словени су имали развијену привреду. Своју робу су крцали у речне и морске галије за тржишта Цариграда, Европе, Мале и Средње Азије. Производили су житарице, свилу, кудељу, месо, воће и поврће. Предњачили су продајом коже, злата, сребра, ћилибара, драгог и полудрагог камења.
Роман Слово о краљу Божу. треба се надати, биће подстрек за друге српске и словенске писце, да наставе оно што је Владимир Јанковић, с приличним успехом, започео.

...О СРБИМА И ДРУГИМ СЛОВЕНИМА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ


ИСТОРИЈСКИ РАДОВИ О СЛОВЕНИМА ПРЕПУНИ КОНФУЗИЈА И НЕИСТИНА

"НАУЧНО" УКРАДЕНИ ВЕКОВИ

Каква ли је све конфузија присутна у историјским радовима око Словена, кад и Френсис Конт, професор на Сорбони, на једној страни своје двотомне књиге "Словени" одбацује могућност присуства Словена у 6. веку после Христа на територијама данашње Мађарске и Бугарске, а већ на следећој види Словене на овим територијама и то много пре 6. века
     
Последњих година, код нас су се умножили новински чланци и књиге о Словенима у светској цивилизацији. У њима преовлађују замерке што у историјској науци у Европи нема података о словенским народима у времену античке Грчке и Римске империје, али и у времену још старијих држава: у Египту, Месопотамији и Малој Азији. Данашњи истраживачи европског искона, међу којима су Олга Пјановић-Луковић, др Јован И. Деретић и проф. Реља Новаковић, наводе да су бесмислене тврдње о појави Словена у историји тек у средњем веку и о њиховом, наводном, продору у Западну Европу и на Балканско полуострво у VI и VII стодећу после Христа. Они се позивају на мноштво сачуваних докумената, која упућују на закључак да су Словени (под разним локалним именима) староседеоци Балкана, Карпата, Мале Азије и великог подручја данашње територије Савезне Републике Немачке. Истоветне закључке су изнели у својим књигама, крајем прошлог столећа, Милош Милојевић из Београда и Сима Лукин Лазић из Загреба, али и британски историчари и археолози у првим деценијама овог века: Гордон Чајлд, Стјуарт Пигот, Ј. Холдејн и други.
      Оно што је важно, ови аутори су оспорили и званично историјско тумачење о описмењавању Словена тек у IX столећу после Христа.
      На захтеве да се изврши ревизија званичне историје, нема реакције од стране историчара који су њени заговорници, па многи читаоци, немоћни да сами трагају за историјским изворима, верују да нове закључке треба подврћи детаљним научним проверама. Можда би ова читалачка логика и била на месту да је историјска наука оно што је физика. У историји, за разлику од физике, има много политиканства и текућих намера појединих етничких група и држава'. Наравно, у свету су прихваћена тумачења историчара западноевропских држава и историчари из других средина били су задовољни ако су могли да их науче и пренесу у школски програм у својим земљама. Мало је ко био спреман да поверује да би се и стари историјски извори могли уклањати, фалсификовати, или криво тумачити. Управо, уочавајући овакве поступке према историјској грађи на Западу, наши наведени истраживачи звоне на узбуну.
Да бисмо се уверили у недоследност према историјским изворима, довољно је да се, пажљиво, прочитају нека савремена историјска дела, која нам стижу из Западне Европе. Једно од њих је и двотомна књига Френсиса Конта Словени, преведена и објављена код нас 1989. године, " Филип Вишњић ", Београд. Аутор је професор на Сорбони, рођен 1944. године, и несумњиво је ову књигу писао с предрасудама (или с одређеном намером), јер је на њеној првој страници утиснуо Хердерову реченицу, коју је тако ватрено понављао Адолф Хитлер.
       "Словенски народи заузимају већи простор на земљи него у историји".
     Френсис Конт не доводи у сумњу познату тврдњу да су Словени кренули из своје прапостојбине према Западној Европи и Балканском полуострву у VI и VII столећу после Христа. Међутим, садржаји већине докумената, на која упућује и Френсис Конт, стварају сасвим супротну слику и на основу њих се не би могло тврдити да је,у то доба,било неких словенских сеоба према југу и западу Европе. Пре би се могло закључити да су Словени на Балкану и у многим пределима Западне Европе, тада, били староседелачко становништво. Овај Француз, мада признаје да има више теорија о прапостојбини Словена, опредељује се за простор данашње Русије, Пољске и Украјине. Одбацује могућност да је колевка словенства у Панонији и око тока Дунава, како то пише монах Нестор Кијевски у XII столећу.

Конфузије у историјским радовима
Мада у Несторовом летопису нема помена да су Словени са Дунава кренули пут Балкана, Ф. Конт, да би био уверљив око одбацивања Несторове тврдње о "земљи Мађара и Бугара" као прапостојбини Словена, закључује: "Наш летописац, у ствари, не описује прапостојбину Словена, већ област поред Дунава, где су се словенска племена окупила - пре него што ће поћи у освајање Балкана, почетком VI века... Монах је сакупио све претходне летописе, да би написао свој. Очито је имао општи поглед (чак "панславенски") о етничкој заједници којој је припадао".
       Каква ли је све конфузија присутна у историјским радовима око Словена, кад и Френсис Конт, професор на Сорбони, овако одбацује (на 16. страни своје књиге) могућност присуства Словена у VI столећу после Христа на територијама данашње Мађарске и Бугарске, а већ на 17. страни исте књиге види Словене на овим територијама - и то много пре VI столећа: "Током првих столећа нове ере, Римљани сведоче о додирима (непосредним или посредним) са Словенима на источним границама Царства; од Северног до Црног мора, од Германије до Тракије, дуж целог Дунава".
Нема шта, овде Френсис Конт потврђује оно што оспорава монаху Нестору. Он ће одбацити и наводе Јорданеса, који ће у Историји Гота (VII столеће) обележити Балкан и Панонију као словенске земље.
" Склавини живе на простору од града Новијетуна (јужно од данашње Љубљане) и језера Мурсјанскиј..." (Балатон, или неко од језера у делти Прута). Без обзира где се налазило ово језеро, између њега и подручја данашње Словеније простире се Панонија, коју и Јорданес, као и Нестор Кијевски, сматра постојбином Словена.
      Према званичној историји, Словени ће се населити на Балканско полуострво у VII солећу, за време владавине византијског цара Ираклија, а у претходном столећу су само упадали у византијске земље, заједно са Аварима. Но, у књизи Френсиса Конта налази се уверљив деманти и ове тврдње (која је и Контова). На страни 25. се цитира запис грчког историчара Менандара о односима између Византинаца, Словена и Авара:

Срби јужно од Дунава и у 4.в.
"Четврте године владавине цара Тиберија (581) око 100.000 Словена опустошило је Тракију и многе друге области... Тиберије није имао довољно снаге да се супротстави Словенима и Аварима. Упутио је посланство аварском кнезу Бајану, који, у том тренутку, није био непријатељски расположен према Византинцима. У таквим околностима, Тиберије га је гурнуо у сукоб са Словенима. Шездесет хиљада наоружаних и оклопљених аварских коњаника прелазе Илирију, Скитију (у то време - област између доњег Дунава и Црног мора), најзад и сам Дунав - чамцима саграђеним тако да је могућ превоз у оба смера. Чим су се Авари искрцали на другу обалу, одмах су почели да пале словенска села, да их уништавају до темеља и да пустоше поља: све живо је бежало у честаре и густе шуме".
Сасвим јасно - јужно од Дунава су словенска насеља и обрађене словенске њиве! Али, пошто је овде реч о шестом столећу, могло би се десити да заговорници средњовековног досељавања наших предака на Балкан примете како су та насеља и те њиве власништво оних Словена који су стигли управо у том столећу. Зато треба прочитати књигу проф. Реље Новаковића Карпатски и ликијски Срби, Београд, ИПА "Мирослав ", 1997. године, у којој је навео више историјских извора о ранијем присуству Срба на Балкану, у данашњој Румунији и не територији Мале Азије. Неоспорне су хронике грчких историчара у којима је забележено да су, између себе, ратовали римски цареви (савладари) Константин Велики и Ликиније (325. године после Христа). Записано је да је Ликиније био Србин и да је затражио помоћ од својих саплеменика - настањених у пределу румунских Карпата. Цареви су се завадили, јер је Константин Велики био присталица хришћанства, а Ликиније је ватрено бранио стару религију. Нешто касније ће бити забележено да је хришћански бискуп Никета из Ремезијане (Беле Паланке) сузбијао многобоштво и годинама преобраћао "примитивне Србе" на хришћанство - крајем IV и почетком V столећа. Ако су око Беле Паланке Срби били крштени у четвртом столећу, онда им се мора признати да су и пре тог времена имали своја села и своје њиве на територији данашње Србије -јужно од Дунава; куда су, како смо видели, Византинци, у VI столећу, упућивали своје савезнике Аваре да пале и пљачкају српска (словенска) насеља.