СЛОВЕНСКА ГЛАГОЉИЦА У ИСКОНУ
СТАРИЈА ОД ГРЧКОГ ПИСМА
     
По мишљењу Филипа Гаврића, доброг познаваоца историје Словена и словечества уопште, словенска глагољица била је у употреби још 2.000 година пре Христа. Старија је од грчког писма, а сродна је винчанском и још неким старим писмима
     Нема спора о томе да је глагољица словенско писмо. С том чињеницом сагласни су лингвисти и научници других дисциплина, уколико се време њене појаве смешта у девети век нове ере. Сагласност научника обезбеђује се и у вези са тврдњама да је глагољица проистекла из грчке ћирилице и да су јој творци словенски просветитељи Ћирило и Методије, или неко од њихових првих ученика.
Налази Филипа Гаврића
       У овакве закључке, од којих су исковане и одреднице о глагољици у свакој од енциклопедија, не би требало да се сумња. Уобичајено је да сваки истраживач, кад је у недоумицама, отвори енциклопедију и увери се у оно што је поједина научна грана верификовала. Међутим, понекад се нађу разлози да се преиспитају и такви научни закључци у које столећима нико није посумњао. Тако се десило да и енциклопедијско тумачење настанка словенске глагољице некоме засмета јер је понешто у њему остало неразјашњено. Сама помисао на тако нешто, обавезује науку да нејасно објасни и недоречено обликује. У вези са недоумицама око словенске глагољице, посла се прихватио господин Филип Гаврић, који није носилац академских диплома, али је од своје младости почео да чита све што је у свету написано о Словенима. Тако је нагомилао огромно знање из многих научних области и оно му је помогло да уочи многе нелогичности и недоречености у тумачењу словенске прошлости.
      Највише га је привукла словенска писменост. Није се могао помирити с прихваћеним тумачењем да је описмењавање словенских народа уследило тек у деветом столећу после Христа. Било му је нелогично да најмногољуднија раса европског човека, која се распростирала на огромној површини Европе и Азије, буде лишена писмености у време кад су цветале цивилизације у Подунављу, Месопотамији, Египту, Грчкој, Индији и Кини. Сачувани језик Словена, био му је ослонац да одбаци претпоставку о "неписменим словенским племенима". Словени су у деветом столећу говорили својим језиком, кад су остали европски језици, с неколико изузетака, били новијег датума - наметнути као варијанте латинског језика од стране римских освајача. Упоређивање словенских са другим европским језицима потврђивало је древност првих и скоројевићенштину, рецимо, француског, енглеског и немачког језика.
      Све је то подстакло Филипа Гаврића да истражује корене словенске глагољице. Није му требало много рада да би одбацио две основне заблуде (или фалсификата) о глагољици. Прва је да је глагољица потекла из грчког језика, а друга да је она реформско дело Ћирила и Методија, или њихових ученика.
Ове своје тврдње, Филип Гаврић је образложио обимним истраживањем, које испуњава 300 страница. Током рада, поштовао је научну методологију, не пропуштајући да приложи свој коментар о сваком вредном научном делу у свету о развоју језика и писмености. Детаљно је описао цртежно и слоговно писмо, узимајући у обзир свако од њих: лепенско, винчанско, етрурско, лидијско, шумерско (не сумерско), феничанско, египатско, грчко, латинско, кинеско, јапанско... Међу свим тим древним писмима, Филип Гаврић је одредио место и, за Цивилизацију, значај словенске глагољице. Она је, по њему, била у употреби још 2.000 године пре Христа. Старија је од грчког писма, а сродна је винчанском и још неким старим писмима.

Две азбуке - превише
        У једном новинском чланку је тешко представити развој глагољице према тумачењу овог аутора, јер је у питању таква студија у којој се нашло место за опис настанка сваког знака и слога из наведених писама. Заступљена су и цртежна и слоговна писма. Кад ово дело угледа светлост дана, научници ће морати дати суд о њему. Али, пре него што се прихвате тога посла, можда би много тога било јасније ако би већ сад изнели своје мишљење о томе зашто су словенски просветитељи Ћирило и Методије створили две словенске азбуке - ћирилицу и глагољицу, како се до сада тврдило, а што данас оспорава г. Филип Гаврић. Сви су изгледи да је Ф. Гаврић у праву, јер је тешко изнети разуман разлог за стварање две различите азбуке за један језик у деветом столећу. Колико се зна, каже Гаврић, научници нису ни покушали да то објасне.
       Занимљиво је да у свом делу Ф. Гаврић подвргава провери све оно што су одгонетачи старих језика урадили за последња три века. Он са лакоћом открива њихове грешке, чињене зато што су, углавном, старе текстове подводили под правила неког од западноевропских, грчког и латинског језика. Посебно је било неупутно за то користити западно-европске модерне језике, који су млади и настали су, како смо навели, под присилом окупаторске римске државе. Правила развоја ових језика нису могла да се поистовете са правилима развоја древних језика. Нови језици не владају законитостима установљеним током развоја цртежне представе речи, па су научници. на основу њих, изводили такве закључке којима су промицале и најједноставније грешке и омашке писаца текстова древних језика.
        Филип Гаврић је своје истраживачко дело о глагољици предао на оцену Српској академији наука и уметности још 1978. године. Неки чланови Академије су се понели према његовом раду непринципијелно, истичући, у први план, да је он аматер у науци и да његов рад не заслужује
пажњу научника. Ф. Гаврић је прихватио то да је аматер, али је молио да му изрекну суд о раду о пореклу глагољице. Академија је, уз знање свог председника Павла Савића, одговорила Гаврићу кратким писмом, и још краћим закључком:
           "Рад се не може користити на предавањима и у установама".
       Данас, деценију после оваквог става САНУ, Филип Гаврић је одлучио да свој рад о словенској глагољици објави у виду приватног издања. Нада се да су прилике нешто друкчије од оних 1978. и да ће његово дело заинтересовати људе жељне знања и да неће оставити по страни ни посленике наше науке.
        Поред рада на тајнама глагољице, Филип Гаврић је припремио за штампу и дела која се темељно баве словенском цивилизацијом. Изучавао је периоде, често дуготрајне, у којима су Словени беспотребно страдали и на прилично великим просторима се асимиловали у друге народе. Посебно се бавио разлозима за погрешно приказивање словенске историје: државности, просвете и културе. Ф. Гаврић је уверен да је прекривање велом заборава словенске цивилизације удешено од стране словенских суседа, а да томе није узрок словенска инфериорност, коју ти исти суседи радо приписују Словенима.
Ф. Гаврић је уверен да ће Словени пребродити тренутне тешкоће, расветлити свој искон и у будућности одлучујуће позитивно утицати на судбину људи на Планети.
"ЈАВНОСТ", 7. март 1998.

СЛОВЕНИ У ОСВИТУ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ СРБИ ОД ДАВНИНА
         Издавачка кућа "Мирослав" у Београду определила се за десетак издања посвећених словенској праисторији. Наслови планираних књига, њихов садржај и имена аутора остављају снажан утисак. У питању су озбиљни научни радови, који ће уздрмати досад усвојене судове о збивањима пре грчке и римске цивилизације, али, такође, и судове из времена трајања ове две медитеранске државе. Овакав закључак се намеће после прелиставања књиге "Прасловенска писменост и резултати декодирања", руског научника Генадија С. Грињевича, коју ће ИПА "Мирослав" ускоро штампати на српском и енглеском језику.
        Генадиј С. Грињевич открива непознате странице словенске писмености и словенске историје, која је имала водеће место у освиту Цивилизације. Утврђује да је словенско слоговно писмо најстарије на свету и да је припадало Винчанској култури, 5.000 година пре Христа. Он приписује словенској култури и Критске натписе од 20. до 12. века пре нове ере, етрурске натписе у Италији од 8. до 2. векла пре Христа и словенске руне од 4. до 10. века наше ере.
Ова издавачка кућа ће се представити и делом најпознатијег светског научника - лингвисте Олега Николајевича Трубачова - "Етногенеза и култура старих Словена; лингвистичка истраживања". Академик Олег Н. Трубачов утврђује да су Подунавље и Балкан прапостојбине Словена и да су се Словени, одатле, расељавали у подручја на западу, северу и истоку Европе.
Трећа књига за штампање је " Загребачка мумија, ликијски, лидијски и етрурски писани споменици" Светислава Билбије, научника Института за етрурска истраживања САД у Чикагу. Светислав Билбија је, помоћу српске ћирилице и српског језика, успео да прочита натписе са етрурских споменика у Италији и са лидијских и ликијских у Турској, утврдивши да сва три писма упућују на словенске језике. Поред осталог, Билбија закључује да је данашње словенско становништво на Балкану староседелачко, од праискона, а да су Грци народ који се ту касније доселио.
Уз ове стране научнике, ИПА "Мирослав" ће издати и научна дела о праисторији и антици професора Реље Новаковића: "Атлас уз историју Словена до 12. века нове ере", "Срби или Словени - Словени или Срби", "Карпатски и ликијски Срби од другог миленијума пре Христа до 12. века нове ере" и "Непознати Црњански - древни Срби на тлу Британије".
У делима професора Реље Новаковића морају се уважавати, између осталог, старе географске карте, које историчари нису озбиљније проучавали. Оне су, без изузетака, биле са подацима о Србима или разним словенским племенима, која су живела на широком подручју Европе и Азије, али, на жалост, преко тих чињеница се прелазило. Реља Новаковић у књизи "Непознати Црњански" упућује на очигледне чињенице о Словенима тамо где их савремена наука не налази, или их тамо не налази у право време:
"У недоумици, која у науци постоји око питања порекла Илира и њихове распрострањености, не заборавимо шта о њима зна састављач "Историје многих година" ("Несторов летопис") из почетка 12. века из Кијева. Код спомена Илирије, хроничар је забележио да обухвата северозападни, приобални, део Балканског полуострва, додајући да су границе Илирика, као провинције Римске империје, установљене у првој половини првог века после Христа и да су захватале део територије (бивше) Југославије. Кад је летописац, затим, одмах после Илирије, споменуо Словене, коментатор ове летописачке вести протумачио је да су Словени споменути зато што је летописац био убеђен да су Словени првобитно живели у Илирији. Споменувши затим и апостола Павла, за кога каже да је походио Илирик и ту ширио хришћанство, хроничар је био уверен да, с правом, може да каже да је ту било прво Словенство".
Реља Новаковић је проучио и белешке нашег великог писца Милоша Црњанског, давши за право Црњанском, кад проналази словенске топониме и словенске обичаје на британским острвима:
" Кад за све ово знамо, чини нам се да боље схватамо зашто британски научници више пута истичу 'илирске трагове у преисторијском добу британских острва'. Вероватно да се и Црњански, с разлогом, више пута задржава на споменима Илира, имајући, по свој прилици, у виду њихово прадавно порекло и њихову велику распрострањеност, као ране индоевропске групације. У том смислу, Црњански и даље истиче своја запажања: "Већ антички историчари помињу везе између британских острва и оних земаља које су данас словенске, нарочито везе са данашњом Русијом и Украјином. Плиније, на пример, упозорава на сличност у религиозним церемонијама Британаца и Персијанаца у своје доба. Тацит, у својој књизи о Германији каже да је језик којим се говори на обали Балтика, где станују Аести, сличан језику којим говоре Британци у његово доба. Страбон налази да су институције становника на британским острвима сличне самотрачким ".
"ЈАВНОСТ". 8. 2.1997.
ИСТРАЖИВАЊА

СРПСКА ИМПЕРИЈА ИЗ 1300. ГОДИНЕ ПРЕ ХРИСТА

Књига: "Серби народ и раса - нова Вулгата", др Јован И. Деретић, Завод за србистику, "Сардонија", Чикаго 1996. године
Ово историјско дело појавило се и у београдским књижарама. Оно обилује мноштвом доказа да Срби нису само она скупина становништва на Балкану, коју неки историчари ту налазе у 6. и 7. веку, а други неколико стотина година раније. Др Деретић је упоран, и уверљив с порукама да су Срби у предантичко доба чинили не само народ, него и једну велику расу становништва Европе и Азије. Овакав закључак наговештен је већ у наслову књиге и њему се не треба чудити. Аутор своје опредељење поткрепљује таквим изворима да они не остављају места никаквим недоумицама.
Др Јован И. Деретић, из странице у страницу, само назначава податке за своје тврдње, а њих је толико да би и најскромнији коментар захтевао штампање томова књига.
Почео је с најранијим поменом Срба у књигама античких историчара. Њихови записи су му помогли да јасно разазна обрисе најстаријих српских држава. Из таме прошлости, искрсавала је историја српског народа, која се може сматрати и историјом осталих Словена, данас подељених по националним именима која у то давно доба нису била позната. Сачувани писани документи упућују и на завидну српску просвету, културу, уметност и државну и војну организацију. Распознају се и српске династије и славне војсковође.
       Оно што посебно заинтересује читаоце је српска религија и српски богови, чија су имена и задужења била узор Грцима, Римљанима и народима Индије. Тако је наш најстарији бог Див, из неког разлога, био посебно привлачан, па су га у Индији преузели под именом Диаус. У свој пантеон богова, Грци су га прихватили под именом Зевса, а Римљани као Dius Patera, касније Јупитера. Утицај старе српске религије досегао је до ислама и хришћанства. Аутор, за пример, наводи Перуна, који је био тако значајно божанство да му рани хришћани нису могли одолети, па су његове одлике приписали Светом Ђорђу.
     Књига "Серби народ и раса – нова Вулгата" обилује и другим интересантним непознаницама. Посебно, подацима о великој српској империји из 1300. години пре Христа. Њом је владао моћни цар Сербон. То име је имало и једно од врховних српских божанстава. Аутор наводи да је цар Сербон кренуо у интерконтинентални војни поход, по узору на свог давног претходника цара Нина, освајача Индије из 2000. године с.е.
     Цар Сербон је, те 1300. године, започео и довршио освајање Египта, Блиског и Средњег Истока и Индије. У Индији је основао неколико градова. У њима је оставио своје саплеменике и успоставио династије. После је кренуо у Западну Европу, освојио је и на Гибралтару саградио утврђење. Отуда је прешао Алпе и кренуо на Рим. Тамошњи владар му се предао без борбе и обећао да више неће приносити људске жртве својим боговима, него да ће им жртвовати човеколике лутке. Из Италије је Сербон прешао на Балкан и прошетао, с војском, дуж источне обале Јадранског мора.
         Др Деретић закључује да се цар Сербон могао тако понашати само у својој постојбини.
Иначе, хронике ратног пута цара Сербона обавештавају да су Срби и Јевреји, као савезници, покорили Египат и да су Сербону Ибери, једном годишње жртвовали најлепшег бика (можда се то жртвовање, касније, претворило у борбе с биковима у Шпанији).

Прапостојбина Срба
Трагајући за првим стаништем Срба. др Јован И. Деретић поклања поверење историчару из Александрије, из првог века н.е. Апиану. Он је у "Историји Римске Империје" написао да од извора Дунава до Црног мора, укључујући и Балкан, живи исти народ, објашњавајући да су то Илири - " који су српско племе ". Др Деретић је, пре тридесетак година, указивао да су Подунавље и Балканско полуострво морали бити подручја на којима су Срби (Словени) ударали темеље своје прве друштвене заједнице и где су достигли завидан ниво производње и културе. Тврдио је да је у Подунављу топљен метал 2.000 година пре него у Месопотамији и да су Срби први почели комуникацију писаним знацима.
      Данас се већ опредељују многи научници за Подунавље и Балкан као колевку Цивилизације.
Тако, руски академик Олег Николајевич Трубачов, у књизи: "Етногенеза и култура старих Словена - лингвистичка истраживања", даје словенском језику водећу позицију у праисторији Европе, а прве словенске насеобине смешта у области око централног тока Дунава. Његов земљак Генадије С. Грињевич, у својој "Прасловенској писмености -резултатима дешифровања", тврди да су словенски писани споменици најстарији на Земљи - и припадају слоговном писму Винчанске културе - 5000 година пре Христа.
        О процвату цивилизације у Европи и њеном словенском обележју, писали су и најчувенији научници Британије и Ирске почетком овог века. Енглески историчар Гордон Чајлд, као и Апиан из Александрије, поистовећује Илире и Србе и тврди да су Илири на Балкану имали тесне везе са заједницом становника Велике Британије, у праисторији. Чајлда је подржавао британски биолог Ј. Б. С. Холдејн, који је, пишући многобројне чланке, уверавао научну јавност да је Британија у предримско доба била колонија народа с територије Југославије. То исто је понављао и ирски археолог Мек Алистер, наглашавајући да је заједнички културни и просветни центар Британије и Балкана био у Винчи поред Београда. Водећи шкотски археолог и универзитетски професор Стјуарт Пигот обавестио је да је пронашао у својој земљи словенске (илирске)скулптуре и литературу.
       Види се да није било научне доследности у Европи у другој половини XX века, јер су ова истраживања Ираца и Британаца предата забораву.

Језик као археологија
Др Јован И. Деретић је код ових западноевропских научника нашао потврду онога што је и сам открио, ослонцем на античке хроничаре. Но, он је много тога сазнао и на основу анализе српског језика, који је, показало се, права археолошка ризница. Уочио је да се у многим нашим речима крије корен имена и појмова из давне прошлости. Тако је појам замене за "мајку" у Шумадији - "кева" (за који нисмо сигурни да ли је народна блага шала или надимак из миља) у ствари име заборављене Богиње Мајке, која је изузетно поштована код Срба у Троји 2300 година пре Христа. Наш језик је сачувао и реч "јарост". Она означава ратоборно расположење неке особе и спремност на вербални или физички обрачун. Др Деретић нам објашњава да је "јарост" запис о прадавном српском богу рата Јаросу. Грци су га преузели од Срба и назвали га Аресом, мада га неки грчки градови никада нису прихватили.
Наш језик објашњава да су многи топоними сачували корен речи из старог српског језика. Рецимо, Вуковар, Вардар, Темишвар, варош, Вараждин, садрже "вар" -потекао од речи "чувар". Зато се у именима насеља (која су некада била одбрамбена) тако често појављује "вар".
       Стари записи откривају да је "дур" у давна времена означавао српско утврђење на води, па тако знамо да је име Дурмитора потекло из нашег језика, а не из неког страног, како се често тврди.
Значај језика за расветљавање прошлости, уочили су и споменути ирски и британски научници, али нису решили енигму откуд баш славенофили топоними у Британији и Француској и то из времена када су тамо живели Келти, који - по дотадашњим научним сазнањима - нису били Словени. Ова неразјашњеност привукла је и др Деретића, па је из хиљада докумената повадио, уместо топонима, келтска лична имена и сам се изненадио чињеницом да су, у великом проценту, словенска (Српска):
Балдомер, Бела, Бирак, Бориша, Борут, Буда, Вито, Влатиа, Врсина, Данко, Деркојед, Дравко, Икар, Иломер, Којо, Ладон, Мато, Миро, Ранило, Недо, Русо, Саво, Сарда, Сатара, Свето, Тогимир, Убила...
       Кад су у I веку пре Христа, у време римског цара Октавијана Августа Илири подигли устанак на Балкану, вође су биле Брано и Бато. Али, у сличном устанку против Римљана у Швајцарској, вођа је био ратник са именом Дивјак!

Српска знамења су исконска
Занимљиво је да се спомене и приказ др Деретића о данашњем српском грбу, са крстом и четири оцила. У књигу је унео слику богиње старих Срба - Сербоне, на чијој свиленој хаљини се налази шест украса са крстом и оцилима - онаквог облика какав је у данашњем грбу српских држава. Овај податак руши претпоставке неких стручњака за грбове да су оцила са крстом еволуирала, до данашњег облика, од почетних слова грчке реченице: "Цар царева...", или да су у изворном облику представљала ликове птица, или младог месеца.
Књига "Серби - народ и раса, нова Вулгата" др Јована И. Деретића прави је путоказ за изучавање старе историје народа, јер није дело неутемељених претпоставки писца. Напротив, садржи све оно што су нам пренели својим текстовима водећи ауторитети Антике: "Библија", Херодот, Тацит, Плиније, Птоломеј, Апијан, Аријан Флавије и они из новијих столећа.
Објављено у: "ЈАВНОСТИ", "НАШЕМ СЛОВУ" И "ЗБИЉИ"

ПИСМЕНОСТ АНТИЧКИХ СЛОВЕНА
Усвојено је мишљење да су грчке државе и Римска Империја биле цивилизоване и правно уређене, а да су ван њихових граница, у Европи и Азији, живели варвари, међу којима и Словени. Тако су грчке и римске хронике представиле наше претке, лепећи им етикете да су живели у племенима, да су били дивљи, крвожедни, неписмени и да су стално нападали "цивилизовану" римску државу.
Уз мноштво, и стално понављање, оваквих информација, постали смо неспособни за закључак да су Римљани ти који су из мале области око Рима, упадали у туђе државе, освојивши земље Африке, Азије и скоро целу Европу. А то се није могло чинити без дивљаштва и крвожедности. Очигледно, жртве смо старог медијског рата, који увек добија победник на бојном пољу. Сведоци смо тога и данас, кад градитељи "новог светског поретка" тврде (и у то уверише Свет) да су Срби (1991) напали туђе земље, извршили етничка чишћења и огрезли у злочинима, да су недорасли цивилизацијским узорима и да треба да се мењају, да би обезбедли улазницу за Европску унију и стекли право на свеукупну сарадњу с међународном заједницом.
       Вратимо се антици и њеном опису догађаја. Све је више научника из чијих најновијих дела искрсавају, нама, непознати подаци о предхришћанском животу Словена (Срба). Ти нас научници уверавају да су Словени, у то давно време, имали своје државе, културу и свестране везе са суседима. Словенска култура и духовност извршили су утицај и на две најраспрострањеније културе (религије), хришћанску и исламску. Трагове ових утицаја бележи и француски истраживач Борис Ребиндер у својој књизи: "Живот и религија Словена према Влес књизи", ИПА "Мирослав", Београд, 1996, тел. 778-939. Ребиндер пише:
      "Ми врло добро знамо шта нам је Исус Христос донео. То пише у Јеванђељима. А где налазимо, раније, исте идеје? У Влес књизи. Пре него што закључимо, покушајмо да пажљиво испитамо шта је Исус Христос додао " Старом завету ", после двадесет пет година, проведених у некој земљи, која је нама непозната.
        Пре свега, донео је идеју крштења. Треба ући у воду да бисмо се очистили. Та идеја је сасвим природна. Она постоји у многим земљама, а нарочито у Индији. Али, она је, такође, постојала и код старих Словена. Влес књига нам каже да се треба прати пет пута дневно, пре молитве јер здрав дух је у чистом телу".
       Видимо, сличност с крштењем, али и сличност с понашањем муслимана, који се моле Богу, такође, пет пута дневно, уз претходно прање.
       Словени су и пре Христа користили крст, до којег су дошли забадањем мача у хумку погинулих и умрлих ратника. Даље, Борис Ребиндер, упоређујући текстове Влес књиге и хришћанства, примећује да хришћанско тројство: Отац, Син и Свети Дух, одговара старом словенском веровању у Тројство - три Бога: Сварог, Световид и Перун, који су, заједно, опет једно. Много је тога што се подудара у Хришћанству и старој словенској религији, да би се сумњало у утицај старије на млађу. Ипак, Борис Ребинер, на страни 92, томе с пажњом прилази:
     "По мом мишљењу, ако налазимо у "Влес књизи'; молитву коју нам је Исус Христ оставио:
      "Оче наш, који јеси на Небесима" - нема никакве разлике, ни са духовног, ни са лингвистичког становишта, али ја не тврдим да Исус Христ није сам саставио ову молитву. На једној другој дашчици говори се о хлебу и вину. Налазимо исту идеју у Хришћанству - замена тела хлебом и вином".
А сад, погледајмо словенски извор, који демантује римске писце да су Словени били дивљаци и да су, својим боговима, жртвовали људе. У том извору, нема ни оних жртава, које су боговима приносили Римљани - животињских. На ромејске оптужбе, елегантно се одговара на словенској Влес дашчици бр. 7А-1-2-3:
"Имамо среће што имамо религију која од нас не захтева људске жртве. Ми жртвујемо плодове свог рада". (Овде се мисли на жртве у биљним плодовима, примедба С.Ј).
И најуверљивији деманти тврдње да су се Словени описменили у 9. веку, налази се на дашчицама "Влес књиге", исписаним словенским писмом и на словенском језику - неколико векова пре него што су се родили Ћирило и Методије.
Словени су у 7. веку били најбројнији народ Европе и поседовали су највећа пространства. Толике територије се нису могле задржати без државне организације, а државе нема без писмености.
Таквом закључку довољна је само логика.
"ЈАВНОСТ". 20. 4. 1996.

ДР  ОЛГА ЛУКОВИЋ - ПЈАНОВИЋ

Филологијом до српског искона
       У Београду је, 1.априла 1998.године,тихо – као кад се књига затвори - умрла др Олга Луковић - Пјановић, француски ђак. На најнеобичнији начин зарадила је титулу доктора филологије на Сорбони. У њеној докторској дисертацији није било ни најмање грешке, али су професори показивали уочљиво запрепашћење закључцима у Олгином раду. Нису се усуђивали да јој противрече. Посебно нису изговорили ни једну примедбу у вези са анализом порекла грчких речи. Олга Луковић - Пјановић је написала нешто што се, до тада, није чуло на славној Сорбони. Било је то објашњење грчке речи "дике" (правда), која је, иначе, била на почетку наслова њеног докторског рада: Правда у Есхиловим и Софокловим трагедијама. Ову стару, претхришћанску, грчку реч, студенткиња из Србије је препознала као исконску српску реч " дика ". Понудила је својим менторима мноштво српских речи изведених од ње, укључујући и женско име Дикосава из свог родног села. (15/1 и 23/1)
Заронивши дубоко у тајне српског језика, Олга Луковић - Пјановић је пронашла хиљаде српских корена, па и целих речи у свим европским језицима, препознавајући, примера ради, у баскијском, чак, 30 до 40% појмова из свог матерњег (српског) језика. Француском професору Пјеру Шантрену је то било превише - ако би ишта од ових необоривих Олгиних чињеница признао, порушио би све оно што пише у енциклопедијама европских земаља, посебно одредницу о баскијском језику, за који се, понекад, каже да не припада групи индоевропских језика. Проф. Пјер Шантрен је пресекао "Гордијев чвор" овим речима:
" Госпођо ја се с Вама не слажем, али Вам дајем титулу доктора грчке филологије јер сте је заслужили". (17/1 и 19/1)
Нови докторант Сорбоне др Олга Луковић - Пјановић била је збуњена овом изјавом свог ментора, па је за тренутак посумњала у оно што је изложила у свом "непризнатом раду". Али, за чудо тај рад је оцењен највишом могућом оценом. Да би била начисто с тим да ли је њен научни првенац био достојан тако добре оцене, др Олга Луковић - Пјановић наставља своја филолошка и историјска истраживања. Убрзо се уверила да је неслагање проф. Шантрена са закључцима у докторату било подстакнуто нечим другим, а не начелима научне дисциплине. Уверила се у то приликом завршетка своје обимне студије о историји Срба: Срби... народ најстарији. па ће објаснити шта јој је помогло да истраје у борби против моћних научних сталежа у Европи:
"Не могавши никад да се прикључим онима који су изгубили сваку веру, па и веру у свој Српски Народ, увек и где год ми се прилика указала, подвлачила сам да још, има дивних Срба, како то волим да кажем: Срба витезова. Уједно сам изражавала уверење да за народ, у којем има толико племића мисли и духа, вреди живети, радити и посветити му се. Цео овај рад одраз је тог мог уверења". (15/1)

Српски језик - прамајка индоевропских језика
Олга је остала верна таквом уверењу целог живота. Била је први витез у народу у којем је "толико племића мисли и духа". Храбро ће написати позив научницима да обрате пажњу на српски језик, у чијој се сржи  крију тајне настанка европских језика и нација, па, чак много пре тога, и нити праскозорја Цивилизације. Увераваће их овим речима:
"Премда нико од европских лингвиста не узима у обзир српски језик, верујемо да није далеко дан када ће наука, коначно, отворити очи и прихватити истину!" (261/III)
Др Олга Луковић - Пјановић се чуди што научници нису уочили одлике српског језика, које су изврсна основа и полазиште за разумевање европских и азијских језика. Па и грчког и латинског, на штоје упозоравао и Херодот, у V столећу пре Христа:
"... Затим је настао грчки језик - обавештава нас Херодот - увек употребљаван заједно са пелазгијским, како се мени чини. Пошто су се Грци отцепили од Пелазга, будући слаби - од малог броја у почетку, повећавали су се у мноштво народа, захваљујући особито прилажењу многих Пелазга и многих других варварских народа". (261/III)
         Уз ово Херодотово сведочење, постаје нам јасно зашто је професор Сорбоне, господин Пјер Шантрен, био разоружан наводима студенткиње Олге о српским коренима грчких старих речи. Проф. Шантрен је добро познавао античку културну заоставштину, па против себе није имао само долуталу студенткињу из Србије - Олгу Луковић - Пјановић, него и неоспорни ауторитет Оца Историје, Грка Херодота. А, Олга Луковић - Пјановић је у свом докторском раду само поткрепила Херодотово сведочанство о исходишту грчког језика у српском. Поред поменуте српске речи "дика", она је објаснила да је, уз друге, и грчка реч "воинос" само мало искварен облик српске речи "вино", која у нашем језику ствара толике изведнице: винарина, виноград, винаш, винопија, винути, винац (венац), винова лоза, вињага. (260-261/III)
       Колико је драгоцено дело др Олге Луковић - Пјановић, види се и на основу овог Херодотовог цитата, који нам, поред података о настанку грчког језика, открива прастару законитост, по којој се Срби, изгледа незаустављиво, претапају у друге нације. Херодотов опис малобројног и слабог грчког народа, који се умножава и јача приливом Пелазга, неодољиво подсећа на стварање ововременске и хрватске, и бошњачке, и македонске нације - од припадника српског народа. Исти процес је текао и претходних столећа, кад су Срби Паноније и Карпата послужили за стварање мађарске и румунске нације, које се, зачудо, данас и не убрајају у словенске народе. Овај феномен је привукао пажњу др Олге Луковић - Пјановић, па ће она велики део простора, у свом делу Срби... народ најстарији, посветити трагању за језичком и националном матрицом Индоевропљана. Изненађује чињеница да су многи европски научници уверени да су нације и језици на ова два континента потекли из исте основе. Др Олга Луковић - Пјановић даје за право Адолфу Пиктеу, који је, у делу "Les originis indo-europeennes", Париз, 1877. године, установио: "Може се закључити са сигурношћу да је постојао један преисторијски народ... чист у свом почетку од сваке мешавине и доста бројан да послужи као основа мноштва људских група из њега произишлих..." (65/III)
         Пикте наставља:"Ми већ у зору историјске епохе налазимо овај првобитни народ, већ расут наједном огромном простору... Та раса је пружила своје гране од Индије до крајњих граница Европе..." (65/III)
       Др Олга Луковић - Пјановић примећује да Адолф Пикте није успео идентификовати тај стари народ - ту матрицу мноштва новорођених нација и језика, али само зато што није познавао ни један словенски језик. (211/II и 139/III)
       Зато ће то да пође за руком његовим земљацима и савременицима -француским славистима Сипријану Роберу и Ами Буеу, Италијану Франциску - Марији Апендинију, Словацима Павлу Шафарику и Јану Колару, Енглезу Гордону Чајлду, Шкоту проф. Стјуарту Пиготу и многим другим. Они ће Пиктеову "прадавну географију од Индије до Атлантика", попунити топонимима и хидронимима, чија се значења могу одгонетнути само коренима српских речи. Сви ови истраживачи су своја полазишта заснивали на подацима из дела античких писаца. Пошли су од Плинија, јер он спомиње Србе на Дону, а само сто година касније и Клаудије Птоломеј бележи у својој Географији да "између Кераунских планина и реке Ра (Волге) живе Оринеи, Вали и Серби". Узимајући ове и друге изворе, Француз Сипријан Робер ће у књизи: Свет Словена, Париз, 1852. године, написати дословно:
"Срби су почетни народ мајка, а српски језик - језик мајка". (145/III)
          Др Олга Луковић - Пјановић нас упознаје да су многи савремени научници, и у моменту кад се нису слагали с овим закључком Сипријана Робера, сами тврдили да постоји један прастари језик, али да је та мајка свих језика, за сва времена, изгубљена. Тако је други Француз Робер Шару, у књизи Le livre du mintere inconnu, Париз, 1969, написао да је "свеопшти језик за нас изгубљен", нудећи (као доказ) откривене речи тог језика, "чије се значење не може одгонетнути ". Те речи су: мама, дама, дева и див, па наша Олга позива и господина Шару и друге научнике да се с појмовима ових речи упознају помоћу савременог српског језика - довољно је да погледају у српско-француски, или српско-енглески речник. (160/III)
        Др Олга Луковић - Пјановић је, изучавајући бројне научне радове из филологије, лако установила древност српског језика. И зато што је јасно даје већина европских језика створена из латинског (под присилом римских освајача), па није долазило у обзир да се, рецимо: француски, шпански, енглески и немачки, упоређују (по старости) са српским језиком. Тако, ако би се ови језици доводили у везу са мајком језика, онда би то могло да се чини само преко латинског језика - који им је матрица. Такву логичну једноставност о европским језицима нису савладали многи научници - бар не они од којих зависи какви ће се закључци уносити у уџбенике. А међу Србима је било и обичних људи који су се уздизали духом тако високо да су откривали, логиком, нешто за што су научницима потребне деценије темељног рада. Дивећи се таквим "племићима мисли и духа", а благо се ругајући и свом научном, мукотрпном, послу, др Олга Луковић - Пјановић уноси у своју књигу Срби... народ најстарији под каквим околностима је, први пут чула, да је њен матерњи језик мајка језика:
"Сећам га се - као да је јуче било. Пре много година водили смо разговор о теми која ми је лежала на срцу - о Србима, Српству и Српском Језику. У жељи да подвучем старост језика којим говори Српски Народ, више пута ми се догодило да употребом израз... санскритски. На то би се Чика Спира нагло дигао са седишта, љуљајући се на старачким ногама, али висок и прав као бор у гори, па би узвикнуо - снажним и громким гласом:  'Молим Вас, не говорите: санскритски, већ реците: стари српски!' Требало ми је много времена да то научим, па сам се толико пута питала: 'Одакле њему тако сигурно знање?! Је ли то можда било Откровење, којим га је подарила његова дубока старост и које је и мени помогло -
да лакше ходим према циљу?!'
    Данас, после много рада и напора, могу да му поручим: 'Није санскритски, већ, уистину, стари српски, драги Чика-Спиро! Твоја Мисао наставља да живи и да доноси плодове, а Теби хвала и слава
у Небеској Србији!"' (268/III)