Историјски извори и археолошка открића
     Срби... народ најстарији, тротомно дело др Олге Луковић - Пјановић није плод само филолошког истраживања, него и историјског. А у свим областима се наша Српкиња са Сорбоне изврсно сналазила јер је могла да прочита све што је писано на старогрчком, старолатинском и на још седам светских језика. Познаваоцу девет језика није могло да промакне ништа значајно из старе светске историје. Др Олга Луковић -Пјановић понире у миленијуме пре Христовог рођења, проналазећи трагове српских држава од Индије до Западне Европе и уочавајући да се санскрит (наводни праотац индоевропских језика) појављује, само, као најстарији облик српског језика - како је то наговестио Олгин сусед Чика-Спиро. Но, за данашњу службену науку то ће још остати само као један од јеретичких закључака, па је др Олга Луковић - Пјановић разумевала зашто је њен професор са Сорбоне одбио да полемише о присуству српских речи у баскијском језику. Касније је прикупила велики број података о томе да француски и остали филолози одустају од детаљније анализе порекла грчких речи, па, у многим приликама, закључују о њима на следећи начин:
        "Опскурне, без етимологије - егејске, анатолске, порекла непознатог, чак су и неиндоевропске..." (236/II) (105/II) (42/II)
       Али, прочитавши све што се могло наћи од историјских докумената, др Олга Луковић - Пјановић налази да су и историчари, као и филолози, правили погрешне процене и доносили криве закључке - посебно кад је у питању прошлост Срба и осталих Словена. Зато ће она препоручити да се занемаре радови неких савремених историчара и да се прочита шта су о томе написали антички писци. Стари историјски документи откривају да су Срби најстарији међу Словенима и да су у претхришћанско доба, пре грчке и римске цивилизације, насељавали Балканско полуострво. Ту су их хроничари затицали и називали локалним именима: Пелазги, Илири, Трачани, Дачани, Трибали, Рашани, Јаподи, Далмати... (37/II), (5-30/II) (181/II)
       Робер Сипријан ће записати: "Није ли јасно да име Србин, управо исто тако као и име Венд, означава целу словенску расу?... Порекло свих Словена је од Илиро-Срба". (135/I) Он подунавске и балканске Србе зове Прото-Србима. Др Олга Луковић - Пјановић налази код Херодота податке да се Срби (Стари Срби, или Прото Срби) различито називају и да су многољудан народ: "Народ Трачана је после Хиндуса најмногобројнији. Када би њима владао један човек и једна мисао, били би непобедиви и јачи од свих народа. По мом мишљењу... имена имају многа и различита према областима, али су им обичаји у свему, код свих, исти..." (125/II)
     После овог, а и других података о историји Срба (Словена), др Олга Луковић - Пјановић ће, са сетом, приметити: "Научаници Запада су све што се односи на њих, па и на Грке, Римљане и Египћане обрадили до највећих танчина. Међутим, све оно што није ишло - из било којих разлога - њиховим учењима у прилог, коментарисали су или с највећом површношћу или су то, пак, потпуно одбацивали, што је управо случај и с горњим Херодотовим текстом, о којем су изречене тек само неке претпоставке и мисао да се Херодот, вероватно, преварио". (125/II)

Творци европске писмености
Др Олга Луковић - Пјановић скреће пажњу да су најмногобројнији житељи Европе Словени, али да их западноевропска наука уопште не узима у обзир за учеснике најзначајнијих момената у развоју цивилизације. Међутим, она у поглављу књиге: Срби и постанак писма проналази неке добронамерне и науци одане западне научнике, поред већ споменутих, који не зазиру од српских трагова у стварању првог писма.
Има високо мишљење и о Јиргену Шпануту, који у свом делу: Филистинци и азбука пружа изненађујућа обавештења о најстаријем писму, без обзира што се не усуђује да га препозна као српско:
"Јуна 1976. године, у месту Избет Сарта, источно до Тел Авива, нађена је једна глинена плоча, коју је професор јерусалимског универзитета Демски назвао 'сензационалним открићем' и 'беочугом који је недостајао у историји писма'. На овој глиненој плочи урезана су азбучна слова која се разликују од свих осталих система писама. Та су слова изненађујуће налик на слова грчке азбуке и написана су у пет редова - с лева на десно". (153/III)
Споменута таблица је из дванаестог столећа пре Христа, али, и поред такве старости, многи научници су ова слова приписали грчком језику. Шпанут устаје против таквог закључка:
"Грчка слова на плочицама палате Рамзеса Трећег - у четвртом столећу пре Христа - то је немогуће... " (154/III)
Свакако Шпанут оповргава научнике који грчки језик налазе у XII столећу старе ере, а грчко писмо је много млађе - зато наводи да се оно из IV не може смештати у XII столеће пре Христа. Шпанут, како се види, пронађеном писму признаје само да личи на грчко, али га он не може прочитати. Помоћи ће му др Олга Луковић - Пјановић. Објасниће да је на откопаној глиненој плочици уочила реч "мост", која се налази у савременом српском језику. Она ће приметити да у целом тексту нема грчких слова - сем оних која су заједничка и српском језику - овом данас и оном прастаром. Вредни немачки научник, примећује Олга, робоваће германској научној школи и поновиће грешку многих колега, па ће "побећи" од једноставног увида да је тај откривени прастари језик српски - писан старом српском глагољицом.
На жалост, Јирген Шпанут ће се зауставити пред самим зидом истине и закључити само то да су ово писмо Филистинци донели у Израел из своје постојбине на Балкану, око 1200 године пре Христа. (175/III)
Др Олга Луковић – Пјановић је помно проверила све радове странаца о српској прошлости, па ће пронаћи код Француза Ами Буе-а закључак да је било много радова у којима је написано да су пронађени исти корени у српском и грчком језику. (262-263/III) Др Олга Луковић - Пјановић нас обавештава: "Свих тих радова је, на чудноват начин, нестало, као да их је црна земља прогутала! Сматрамо, стога, овај посао почетком новог доба, које треба да сачува извесне истине од гробне таме". (263/III)
Један од вредних радова о европској писмености се ипак сачувао и њему ће Олга посветити посебну пажњу, јер уклања једну од највећих заблуда наше историје - о времену описмењавања Словена. Она се позива на италијанског лингвисту Франциска - Марија Апендинија, који је још 1808. године написао да је глагољица праписмо балканских Словена:
"Ћирило и Методије, словенски апостоли, имена словенских слова нису изумели; били би (у том случају) избачени из круга светитеља".
Др Олга Луковић - Пјановић разложно примећује да је Апендини у праву јер је српска ћирилица била састављена од слова која су посвећена претхришћанским боговима - што не би смели урадити хришћански просветитељи. Тако су слова А, Б и В била прва слова у речима посвећеним Богу Виду: "Аз Бог Вид..." (Ја Бог Вид). (218/III)'

Први путоказ на научном путу - народно предање
Др Олга Луковић - Пјановић рођена је у Драгачеву. Мајка јој је испричала да су некад давно њихови преци организовали хајку на лавове, јер су им те звери свакодневно нападале стоку. Олга је то оспорила, јер лавова никад није могло бити око Драгачева. Мајка је била упорна у својој причи - наслеђеној од старијих жена.
Касније је Олга прочитала да је лавова било на Балкану у време Александра Македонског. Помислила је да су можда у том трећем столећу пре Христа на Балкану живели и српски преци, па је предање о лавовима око Драгачева могло бити истинито - супротно оном што пише у историјском уџбенику. То народно предање подстакло је младу Олгу Луковић да крене путем науке. Али, томе су крива још два догађаја. Први је пресељење родитеља из Драгачева у Чачак - кад је Олга имала неколико месеци. Комшија је молио Владимира и Милену Луковић да не одлазе док Олга не напуни једну годину, јер ће, у супротном, дете, кроз цео живот, лутати по свету. (269/III) Други догађај је рана смрт Олгиног оца. Имала је тада само три године. Отац је, пред смрт, рекао супрузи: " Олгу ми школуј! " (266/III)
Олга је испунила и очеву жељу и комшијино пророчко упозорење.
Била је најбољи ученик гимназије у Чачку. После две године, добила је стипендију Народног инвалидског фонда " Свети Ђорђе ". Наставила је учење у Београду и била је примљена у Дом Краљице Марије. Други светски рат је омео њено школовање. После рата је студирала историју уметности. Кад је полагала класичну археологију на трећој години, бриљирала је, па су је професори наговарали да студира класичне језике.Послушала је и дипломирала је на Свеучилишту у Загребу, 1960. године. Била је позвана у Париз на стручно усавршавање. Ту је прилику искористила, па је у њему остала. Учинила је то, јер су је у Загребу већ прогонили због тога што је проучавала српску историју. У Паризу је радила и физичке послове, али није одустајала од припрема последипломских студија. Удала се за Цветка Пјановића. Париз јој је пружио изврсне услове за лингвистичка и историјска истраживања. Могла је да чита скоро све што су криле париске архиве и библиотеке, јер је, поред старогрчког и старолатинског, говорила: француски, немачки, руски, енглески, пољски, италијански и шпански.

Изненадна болест
        Др Олга Луковић - Пјановић је намеравала да после вредног дела: Срби... народ најстарији настави изучавање српског језика и српске историје, јер је сматрала да је тек одшкринула врата цивилизацијске тајне. Одлучила је да консултује колеге широм света и да уз њихову помоћ скрати време намераваних истраживања. На својој турнеји по САД (1987) доживела је тежак мождани удар и остала је у коми 2 дана. Конзилијум америчких лекара је закључио да др Олга Луковић - Пјановић никад више неће моћи да говори и да пише. Вратили су је у Париз. У помоћ јој је притекла сестра Наташа Луковић, уз чију се негу Олга почела опорављати. Указао се зрачак наде о чему је написан чланак у часопису Mari Kler. И као што то бива, увек се нађу племените особе. Вест о Олгиној болести прочитала је госпођа Клод Ришер, логопед и предложила је да предузме бригу о њеном лечењу. Ова велика Францускиња је научила, за ту сврху, српски језик и ћирилицу јер је знала да ће др Олга Луковић - Пјановић најлакше проговорити на матерњем језику.
        Тако се и десило. Уз помоћ госпође Ришер и сестре Наташе, др Луковић - Пјановић је почела и да говори и да пише. Допутовала је у Београд и видела друго издање своје књиге. Сусрела је и многе Србе који су прихватили њене научне закључке о српском искону. То ју је подстакло да настави свој рад. Само неколико месеци пре смрти, успела је да заврши рукопис своје следеће књиге из филологије. Радни наслов је био Дали реч, што је значило да су Срби своју реч (свој језик) позајмили осталим и       ндоевропским народима, којим су, затим, творили своје језике и своја писма. (269-270/III)
           Опроштај од Чуварке Огњишта
        Др Олга Луковић - Пјановић је умрла 1. априла 1998. године у Београду. Њена смрт је изазвала потишеност код њених следбеника, окупљених у Издавачкој кући "Мирослав" у Београду и код многобројних присталица у Југославији. Државни органи нису нашли за сходно да се опросте од Олге Српкиње, великана наше науке. Комеморацију и сахрану организовала је њена сестра Наташа Луковић и ИПА "Мирослав". Комеморацијаје одржана 4. априла а затим и сахрана на Топчидерском гробљу у Београду.
На комеморацији је говорила и Вида Томић, културни радник, песникиња и познавалац санскрита. Онаје рекла:
"Првог априла у 19,00 часова, Лета Господњег 1998, наша драга Олга Луковић - Пјановић преселила се у Небеску Србију, међу своје најславније претке.
         Рођена 1920. у Драгачеву, ова изузетна Српкиња најбољи је ђак чачанске гимназије, класични филолог, сорбонски доктор. На Сорбони је одбранила докторат: Појам правде код Есхила и Софокла. Реч "правда ", на грчком се каже "дика ". У ствари, то је српска реч- која је потпуно усмерава ка истраживању историје Срба. Двадесет осам година упорног рада и истраживања крунисала је њена књига Срби... народ најстарији. коју ни један озбиљан историчар неће више моћи да заобиђе, а да се не огреши о истину о пореклу Срба.
      Ова исконска Чуварка Огњишта, Жарка или Огњена (како су називани наши женски преци) наставља највредније традиције познавања српске жене, да своме народу и покољењима која долазе, сачува знања о њему самом и исконским му коренима.
Уместо да то чини песмом или свиленим везом, она то чини књигом, што је исто, јер њен српски народ, којем је остала одана до последњега даха, стари историчари и јесу називали народом књиге.
Реч дика остаје кључ њеног живота, јер њеним делом ће се све више дичити српска култура ".

СРБИ ПРЕ ХРИСТА

Реља Новаковић, Карпатски и ликијски Срби – The Carpatian and Lycian Serbs. Завод за србистику "Сардонија", у Чикагу и ИПА "Мирослав" у Београду, 1997.
      На недавном Међународном салону књига у Новом Саду једна од награда "Лаза Костић" додељена је професору Рељи Новаковићу за књигу Карпатски и ликијски Срби - прилози за историју Срба од другог миленијума пре Христа до 14. века. Жири за доделу награда био је у праву кад је одабрао ово дело нашег стручњака за праисторију.
       Проф. Новаковић не поставља нове тезе о историји Срба, које би могле да се прихвате или одбаце. Он се и не труди да нас увери у истинитост онога што наводи у својој књизи. Користи само историјски потврђене чињенице и додаје географска имена, записана у старим картама. Напросто, износи само прилоге за историју Срба - од другог миленијума пре Христа до 14. столећа нове ере. Овај временски распон запањује, јер смо научени да историјски наступ Срба на позорници европске цивилизације омеђавамо шестим и седмим столећем нашег миленијума.
       Професор Реља Новаковић нас једноставно, ослобађа свих временских ограда и поузданом аналитичношћу шири наше видике српског искона. То чини лако и ненаметљиво. Ређа чињенице. А оне врве и неоспориве су. И неизбрисиве су, јер су многе уклесане у гранитне плоче у Ираку, Малој Азији, Балкану и Етрурији (Северној Италији). Уз ове камене записе непознатих хроничара, остале историјске помене о Србима оставили су нам такви ауторитети антике и средњег века, какви су:
Херодот, Страбон, Плиније, Птоломеј, Марцелин, Дион Касије, Апијан из Александрије, Јован Зонара, византијски цар Порфирогенит, тзв. Баварски географ и многи други. Ови извори о српској давнини нису изгубили научну верификацију до наших дана. На њих су се позивали многи слависти новијег времена у западноевропским земљама - посебно у Француској (Сипријан Робер, Ами Бује), Павел Јозеф Шафарик, Јан Колар и Константин Јиричек из Аустроугарске, али и наш савременик Колин Ронфру, професор са Кембриџа.
         У овој књизи професор Реља Новаковић исцрпно наводи и српске изворе о давној српској прошлости и установљава да они садрже оно што су о Србима сведочили римски и грчки историчари и картографи. Аутор примећује да је права штета што су их наши историчари запостављали, мада су сачувани у многим православним манастирима. Да су ова сведочанства била правовремено коришћена, онда би радови српских и хрватских историчара били много утемељенији, примећује професор Новаковић, али им одаје и признање што су многи од њих, мада су се бавили истраживањем судбине српског народа (као последицом надметања великих сила на Балкану), почетак развојног лука српске културе стављали у праисторију.
С обзиром на то да се писац определио за утврђивање групе индоевропских народа којој су припадали и Срби, или којој су били најближи, морао је да изучава и српски језик, и српско писмо, антропологију, етнологију, српско паганство и српско хришћанство. Тако је и уочио српске трагове на огромном географском пространству и то у времену које измиче тачном одређењу. Мада је у наслову поменута само територија данашње Румуније и српска краљевина Ликија (Лика) у Малој Азији, у књизи се обрађују српске насеобине или државе од Велике Британије до Индије. Свакако да присуство Срба на два континента изазива сумњу, али само дотле док се не прочитају извори, које је аутор навео у Карпатским и ликијским Србима. Много пре Реље Новаковића, Баварски географ и Павле Шафарик су нам оставили белешке о томе да су Срби били бројан и моћан народ, од којег су постали сви данашњи Словени.
      Професор Новаковић је своје дело подредио чињеницама, прикупљеним кроз миленијуме и с великог подручја, показавши право методолошко мајсторство, јер је истраживања приказао на само 190 страна двојезичног издања (паралелно на српском енглеском језику).
Дело Карпатски и ликијски Срби - прилози за историју Срба од другог миленијума пре Христа до 14-ог века одговара на многа питања, објашњава недоумице, али намеће и нове. Ако се осврнемо само на карпатске Србе, слободни смо да констатујемо да будућим историчарима остаје да прошире ова истраживања, користећи интердисциплинарну методу. Древност Срба на овом подручју потврдио је и Константин Јиричек, који је написао да је данашња територија Румуније "матична земља " Срба (Словена), иако је своје дело о историји Срба проткао ;акључком да су се Срби на Дунав и на Балкан доселили тек у шестом и седмом столећу после Христа.

Мада професор Новаковић не критикује (чак и не спомиње) закључке савремене историографије о доласку Словена на подручје око доњег Дунава у седмом столећу, он ће овоме супротставити византијске изворе, који су више него јасни. По својој навици, професор Новаковић само упућује на документа и историјске догађаје. Описује шта се дешавало у 4. столећу нове ере (360-363). Тад је владао римски цар Јустинијан Други. Хроничар у Цариграду Марцелин назива Карпате Српским планинама. Пре тога (308-324), што је још драгоценије за потврду староседелаштва Срба, у време борби међу римским царевинама Константином Великим у Ликинијем, спомињу се Срби у Карпатима и на доњем току Дунава. А Дион Касије у Римској историји бележи да је Ликиније био Србин и да је затражио помоћ од карпатских Срба! Поред овога, професор Новаковић наводи топониме и хидрониме у Румунији који су чисто српски: Снагов, Северин, Дева, Трговиште, Појана Брашов, Изворул Рече (Извор реке) и многа друга. Неоспорно да географски називи и имена насеља нису могли да се преузму из језика народа који је само протутњао преко једне територије, како се најчешће тврди да су то учинили Срби преко Румуније - на путу до Балканског полуострва. Овим подацима о Србима у четвртом столећу у Румунији треба само придодати чињеницу да су становници Румуније примили хришћанство на српском језику и да су у државној администрацији у средњем веку употребљавали српски језик, па отворити питање порекла данашњих становника ове суседне државе и етничке припадности њихових предака Дачана. Посебно зато што је савремени румунски језик прве своје трагове оставио тек у 17. столећу и што још данас садржи велики проценат српских речи.
       Ове недоумице око покрштавања Румуна и око румунског језика, професор Новаковић није споменуо у својој књизи, али се оне намећу саме од себе, па је могуће да ће румунском језику и румунском народу корифеј међу српским историчарима посветити неко од својих будућих дела.
Да не би станишта Срба у Румунији у четвртом столећу била тумачена чињеницом да су Срби могли долазити на Карпате из "прапостојбине" у Украјини, па се ту задржати до каснијег насељавања на Балкан - у 6. и 7. столећу, проф. Новаковић наводи историјска документа о истим таквим (српским) насеобинама у Србији и то, опет, у истом столећу. У питању су византијски записи о бискупу Никети у Ремезијани (Белој Паланци), који је ширио хришћанство међу "дивљим Србима".
        Интересантно је да професор Реља Новаковић утврђује да су у Румунији Срби поштовали бога Дагона (пола човек - пола риба) и да је цар Ликиније био противник нове хришћанске религије па даје због тога против њега заратио цар Константин Велики, али да је исто божанство имало развијени култ и код народа у Месопотамији. А тамо у Месопотамији (у данашњем Ираку), антички картографи су убележили следећа географска имена, од којих су се нека задржала и до данас: Баба, Пиран, Рисан, Берана, Бихаћ, Бар, Дебар, Лим, Бари, Бојан, Колар, Котур и многа друга.
       Тек из Мале Азије стижу изненађења. У предгрчкој држави Ликији (Лики) откривени су споменици с натписима на српском језику. Тај локалитет су истраживали амерички археолози, па нема бојазни да је у питању необјективност. Главни град те државе био је Срб. Друга држава на територији данашње Турске, која је, несумњиво, била српска, звала се Лидија, а главни град јој је био Сард.
Професор Новаковић је нашао умешности да спомене српске трагове у Италији, Западној Европи, па и на Британским острвима. Књига је изазовна и преко потребна.

"НЕПОЗНАТИ ЦРЊАНСКИ"

Књига о присуству древних Срба на тлу Ирске и Британије. - Антички писци о Србима у Румунији, на Кавказу, у Малој Азији... и на Балкану
Недавно је у издању ИПА "Мирослав" у Земуну и Завода за сербистику у Чикагу штампана књига професора Реље Новаковића Непознати Црњански, двојезично - на српском и енглеско мјезику. У питању је дело које доказује да је, коначно, на Западу нешто ново. Проф. Реља Новаковић нас упознаје да је наш велики писац Црњански давно открио да су се археолози, историчари и лингвисти у Западној Европи спотицали о српске међе у Шкотској, Велсу, Енглеској и Ирској. Црњански је сигуран да на овим острвима није оставила сведочанства о себи нека недефинисана словенска маса, него да су на њима препознатљиви трагови, на сваком кораку, древних Срба (или Илира).
      Професор Новаковић нас упућује да Црњански не излази на научни брисани простор неук јер је својевремено предавао историју у IV мушкој београдској гимназији, а био је и ученик проф. Милоја Васића, првог истраживача старе културе у Винчи. Његова запажања о Србима у Ирској и Британији деле и најпознатији истраживачи ових држава, чије радове Црњански износи пред југословенску јавност, по повратку из Лондона у Отаџбину, 1964. године. Будући да је своја истраживања у Лондону упоредио са радовима ирских и британских историчара, Црњански је нашао да су она идентична што се тиче закључака о древним Србима. Тако је могао да изнесе непобитну тврдњу да у вези са Постојбином, античким и средњовековним државама Словена, има много политиканства у званичној историографији сваке европске државе. Као очигледан пример историјског политиканства, Црњански наводи тумачења лорда Актона. Лорд Актон страхује од Словена као могућих становника Британских острва, па пише да су словенски народи нестабилни и неспособни за стварање државе. Објашњава да су Словени населили Балкан "инфилтрацијом, не као освајачи, него као сањива, лагана, сељачка гомила". Лорд Актон не објашњава како су Словени напустили своја претходна станишта, кад се зна да сељаци не остављају лако своје њиве. Он такође не објашњава како су по доласку на Балкан, у веома опасном окружењу, створили више својих држава, кад су били тако недржавотворни. Црњански износи и неутемељене тезе словенских историчара. По њима, Словени су населили Балкан у једном великом и крвавом походу, уз истребљење домородачког романског становништва. Словенски историчари ово тврде, иако нема ни једног поузданог извора о истребљењу народа на тако огромном простору, од Босфора до Трста.
         Овакве недоумице око историје Јужних Словена сигурно нису дале мира Милошу Црњанском. Нашавши се у Британији, упустио се у истраживања искона овог поднебља. На располагању су му биле архиве и библиотеке Лондона, гдеје пронашао хронике, карте и податке о обичајима и уметности из времена првих векова нове ере Ирске и Британије. И управо, оно што се односило на староседеоце британских острва, могло се приписати и тадашњим становницима Балканског полуострва. Антички називи британских планина, насеља, река, језера и потока имали су истоветна имена и на просторима Јужних Словена, посебно оних која су насељавали Срби. Истражујући даље, Црњански је открио да и топоними на суседној француској обали, посебно у Бретањи, имају своје имењаке на Балкану: Дрина, Свердол, Вран, Вечан, Бреге, Новар итд. У Бретањи су француски археолози открили да је ту фолклор скоро идентичан фолклору словенских народа. Племена која се појављују у Британији, Ирској и на западним обалама европског континента носе словенска имена: Бодуни, Добуни, Думани, Корнови, Корни, Корнути, Морини, Бориштени, Горичани, Луги, Ладени, Мијати, Рутени, Морави...
Црњански примећује праву конфузију међу археолозима у Британији, Ирској и Француској, јер они предмете материјалне и духовне културе из давне прошлости на свом тлу приписују час Илирима, час Вендима, час Сарматима, час Скитима, час Словенима. Западни научници се не усуђују да објасне да ли је у питању једна раса (истог језика и културе) с различитим племенским именима, или су у питању различите етничке групе са уједначеном културом. Црњански примећује да је једно сигурно, око чега се не споре ни западни историчари, да су топоним славофони!
Венди ни(су) Словени?

Неки археолози су се усудили да изведу закључке о словенској припадности староседелаца Западне Европе. Други су се томе жестоко супротставили. У првом реду немачки археолози. Они су Венде категорички сврстали у Несловене, вероватно под утицајем оваквог опредељења немачке школе, Руси су устукнули, па су Венде прогласили Протословенима. То значи да Венди нису почетком нове ере били Словени, али некад, у давној прошлости, можда су то и били. Овакав став, супротан здравом разуму и чињеницама, на жалост, присвојили су и остали словенски научници. Црњански наводи да је енглески археолог Мина сврстао Венде у Словене и написао да у томе нема никакве сумње!
Црњански указује на британске научнике који су не само тврдили да су староседеоци Западне Европе у античко доба били Словени него су Доказивали да су постојале тесне везе између друштвених заједница на Балкану и у Британији. То је упорно тврдио и енглески историчар Гордон Чајлд. Чајлда је подржавао британски биолог Ј. Б. С. Холдејн, који је истицао у многобројним чланцима да је Британија у праисторији била колонија народа који је насељавао просторе Југославије! Свакако, ова тврдња је била неприхватљива за званичну британску историју, па је чувена Џекета Хокс, археолог, оштро критиковала овај став професора Холдејна. Отимајући се ауторитету Џекете Хокс и званичној британској историји, поједини британски и ирски истраживачи наставили су доказивати да су становници ове две државе, у давна времена, припадали групи народа у којој су били и народи Балкана. Ове тврдње су биле убедљиве, јер се сродност људи са ова два удаљена подручја доказивала заједничким речима из српског или неког другог словенског језика. На основу тога је ирски археолог Мек Алистер веровао у дубоку старост веза становника Балкана и Британије, наглашавајући даје културни центар њихове заједничке цивилизације био у Винчи поред Београда!
Црњански се сложио са истраживањима Мек Алистера, јер је и сам потврдио Алистерове доказе да у праисторији Ирске и Британије постоје трагови и Венда и Илира. Налази су тако убедљиви, да је и Џекета Хокс, противник наводног илирског господства у Британији, признала да археолошки налази, у чему је она најпознатији стручњак, непобитно потврђују везе Илира и староседелаца Ирске и Британије.
Ауторитет раван оном Џекете Хокс, уживао је у науци и чувени археолог Шкотских универзитета проф. Стјуарт Пигот, који налази ране трагове Илира у својој земљи, и упознао је научну јавност да су у питању и литерарни трагови. Пигот, поред цивилизацијских веза Балкана и Британије у бронзано доба, додаје и тврдњу да је и стара цивилизована Микена имала блиске везе са становницима британских острва.
Најинтересантнији детаљ Пиготовог истраживања односи се на пронађене скулптуре у Британији из старе прошлости, за које Црњански налази да подсећају на скулптуре у Пољској и много личе на наше стећке! Колико је овај податак драгоцен, видеће се кад га посленици науке буду разматрали у светлу тврдњи званичне историје код нас да су стећци творевина припадника измишљене богумилске религије у средњевековној српској Босни.

Тиса, Тамиш, Тара и у Ирској
После свих ових података ирских и британских научника, на које упућује Милош Црњански, Реља Новаковић износи и своју збуњеност пред њима:
"Западамо у очајање кад се питамо одакле су и када су поједини народи дошли на неко подручје, колико су дуго ту опстајали и шта је неке од њих уклонило са тамошње позорнице, а другима омогућило да и даље ту остану - можда само под другим именом. Ми готово ништа не знамо не само о настанку појединих народа, него ни о правцима и брзини њихових кретања. Трагови језичке сродности изванредан су путоказ, али ипак не решавају све неизвесности".
Управо, сви истраживачи искона Ирске и Британије муче се око језика својих предака. Име данашњег града Солсберија, у близини Стоунхенџа, на старим картама је обележен као: Сорбиодун, Сорба, Сарун, Сербола и Сорбиакум. Нема сумње, сва имена упућују на српски језик и на облик имена српског народа. А покрајина у којој се Стоунхенџ налази звала се у стара времена Вилчи, што је и име словенског народа. У Ирској, Енглеској, Велсу и Шкотској имамо и следеће старе топониме: Тиса, Ведура, Тамиш, Дева, Видуа, Луг, Балтија, Тара, Дервент, Дрина... Провинција Велс се тада звала Венедотија.
Амерички археолог Олбрајт, разматрајући ова имена, написао је да имена река, планина, језера, потока и насеља не мењају имена ни кроз неколико хиљада година. Он имена на британским острвима и Ирској приписује Келтима. Но, у томе је и чудо оваквих тврдњи, јер су она словенска. Да би се ово некако прикрило, многи научници тврде да су келтска имена присутна и у другим крајевима Европе, па и на Балкану и да су и тамо словенска. Тако се наша планина Дурмитор доводи у везу са келтским језиком, јер је наводно "дур" келтска основа. (Овоме се супротставља др Јован Деретић, који у својој књизи Срби, народ и раса - нова Вулгаша, Чикаго, тврди да је "дур" стара српска именица и да је означавала тврђаву на води. Од тога су и глаголи: дурати, издурати, одурати). И Црњански подлеже келтској тези, па наводи да су и ова наша имена келтског порекла: Рудине, Вран, Шара, Коритник, Ком, Сава, Драва итд. Он не примећује да Енглези објашњавају да се шкотски град, којег Римљани никад нису освојили, зове: Тор Оваца. Наводно, то је значење имао у свом имену на келтском језику. Али, Римљани су у карте унели то келтско значење у имену овог града: Брабоњакум. Нема спора
- брабоњак је из српског језика и Енглези су овај појам погрешно превели као Тор Оваца. Поред града Брабоњка (или Брабоњакума - по латинском) налазило се насеље Љиг, па Енглези "објашњавају" да је то келтска реч непознатог значења. Видимо да је и ова реч српска. У Србији се налази град Љиг. Ова реч означава блатњаво подручје. Од тог појма, у српском језику имамо изведене речи: љигав (и терен и карактер, љигава кожа у змије и жабе итд.).
На све ово, проф. Новаковић тврди да су многе недоумице о историјским догађајима последица наше немарности и недостатка нужног стрпљења, па треба, с изузетном пажњом, покренути истраживања о Протосрбима, Протословенима, Вендима, Келтима, Илирима, Трачанима, Дачанима и другим народима.
Проф. Новаковић следи у својој књизи Црњанског. Што се тиче Келта, даје му за право да су они били у заједници са Протословенима или Протосрбима и не узима у обзир могуће келтско-српске, или келтско-словенске заједнице, које би се морале сместити у време антике и раног средњег века.
Питање Илира је неразумљиво као и оно келтско. Видели смо да ирски и британски научници потврђују присуство Илира у својим државама, али и после илирских станишта, тамо остају опет српска, или словенска, имена.
Овој енигми доскочио је проф. Новаковић у својој књизи, мада то посебно не истиче. Он је цитирао садржај једног историјског рада из 1821. у Бечу, од непознатог аутора, у којем се Илири представљају као народ са запаженом улогом у освиту цивилизације. Између осталог, тамо пише: "Становници Босне и Србије воде порекло од једног од најстаријих и најпрострањенијих народа - ОД СТАРИХ ИЛИРА".
Само у овој реченици расветљава се много тога што мучи ирске, британске, француске и немачке научнике. Више од тога, овај научни рад садржи и описе илирског учествовања у Тројанском рату и тврдњу да су у IV веку н.е. Илири били једини становници римског Илирика и да су се тада ширили све до Северног пола. Непознати бечки хроничар, наводи проф. Новаковић, пише да су се одлутали делови, са севера, нешто касније вратили у Илирик и да Илирима припадају: Далматинци, Хрвати, Славонци, Босанци, Срби, Рашани, Дубровчани, Пољичани, Албанци и Црногорци. Хроничар обавештава да су Срби и Рашани исти као и Босанци.
        Проф. Реља Новаковић скреће пажњу да је још Страбон записао да су у V веку пре Христа институције у Тракији и Британији биле веома сличне, а Херодот оставља податак да су у том веку у Европи живели Венди. Р. Новаковић наводи и многе изворе античких писаца о Србима у Румунији и на Кавказу, као и у Малој Азији и на Балкану. На крају књиге, са жаљењем констатује, да чланци Црњанског у "НИН" -у из 1964, као и његови из 1990. о српским траговима у Британији нису побудили никакво интересовање у научним круговима Југославије. Зато се одлучио за издавање књиге на српском и енглеском језику: Непознати Црњански, (издавач ИПА "Мирослав", Београд, тел: 778-939.

СРБИ, СРПСКА ДРЖАВНОСТ, СРПСКА РАСПРОСТРАЊЕНОСТ

СРПСКА ДРЖАВА ПРЕ РИМСКЕ ИМПЕРИЈЕ
         
Мало ко је, међу Србима, спреман да прихвати тезу да је српска држава на Балкану постојала пре Римске Империје и мало ко жели и да чује за тврдњу да се Србија обновила после поделе Римске Империје на источни и западни део, у 4. веку н.е.
            Овакве тврдње се, обично, одбацују као ненаучне, а лако се робује окошталим објашњењима да су прве српске државе биле Зета и Рашка из 12. века, а с несигурношћу се поима постојање српске државе у 10. веку, иако о њој сведочи византијски цар Порфирогенит. Даља препрека за признавање ране српске државе на Балкану је и усвојено мишљење да је Византија била неприкосновени владар Балкана, све до појаве Рашке, на челу са великим жупаном Немањом.
Тако, службена историја не дозвољава претпоставку да су пре Немање, српске територије улазиле само у интересну сферу Византије и да су. од 5. века нове ере, на тим територијама егзистирале (са мањом или већом зависношћу од Византије) српске државе.
      Свестан оваквих недоумица и неспремности читалаца да одбаце поставке званичне историје о балканским народима пре "досељавања Словена", наш исељеник у Америци др Јован И. Деретић објављује књигу Западна Србија (Чикаго, 1995, "Сардонија"-завод за србистику), у којој, приказујући српске државе и српске династије од 5. века н.е, користи само западне изворе. Да би нас уверио у озбиљност свога рада, после сваког поглавља своје књиге, наводи библиографију, са хроникама, документима и историјским радовима ранијих векова (кад није било побуда код странаца да фалсификују историју у корист Срба). У поглављу "Србија пре Римске Империје", др Деретић пише:
"Ово излагање почињемо о великој античкој српској држави, Србији, која се простирала дуж источне обале Јадранског мора, неколико векова пре римског освајања. Престоница јој је била у граду Сарда, данашњи Скадар. Ову Србију (дуж Јадрана), зваћемо Јадранском Србијом, да бисмо правили разлику између ње и друге две Србије: једне у Дакији (данашња Румунија) и друге на северу, на Сарматском мору, које данас зову Балтичким.
Јадранска Србија је достигла највећи успон у време владавине краља (или цара) Агрона, од 240. до 230. године старе ере. Ову Агронову државу, Јоанис Зонара у "Историјским аналима" (Париз, 1864) зове Српском Империјом. Простирала се на областима које данас обухватају: Албанију, Црну Гору, Метохију, Рашку, Херцеговину, Босну, Далмацију, Лику, Крбаву, Кварнер и Истру. У неколико ратова, Римљани су је освојили (постепено) од 229. до 168. године старе ере".
      Међу осталим изворима о античој Србији, др Деретић наводи и хроничара Апијана из Александрије, који је у првом веку н.е, у свом делу Историја Римске Империје, написао да су Илири Срби, или Срби Илири, "јер се ради о два назива за један исти народ". Аутор, даље, описује утапање српских земаља у Римску Империју и романизовање српског становништва (можда отуда Цинцари, прим. С.Ј), које постаје доминантно у држави и својим илирским легијама чини војну моћ Рима, а почевши од цара Максимина Рашанина (235. година), Срби ће дати више римских царева.
После распада Римског Царства, обнавља се српска држава и њоме (од 490. до 641) влада династија Свевладовића; од 641. до 794. династија Светомировића и од 794. до 865. династија Оштривојевић. Од 865. до 926. Србија је, после смрти Часлава, остала без краља и тек ће од 926. до 942. на престо доћи краљ Павлимир Ратник, један од Оштривојевића, чији потомци ће владати до 1171. године. Од ове године, владаће, нама већ добро позната, династија Немањића.
         Да су Срби живели на Балкану пре "досељавања Словена" у 7. веку, потврђују и археолошка истраживања у Далмацији, Лики и Босанској крајини, чије гробнице, од 400. године н.е, упућују на српско порекло. О овим открићима, у припреми је књига др Ђорђе Јанковића: Српске громиле од 5. до 9. века. која ће бити објављена у Београду, под покровитељством "Фонда истине о Србима".