Круна Контове недоследности
       Френсис Конт није наводио ове документе о бискупу Никети и цару Ликинију, а било би занимљиво да је то учинио, јер би тада морао да изнесе своје мишљење о појави Словена на Балкану раније него што је то "дозвољено". Његов коментар би био, вероватно, нешто слично ономе што је рекао о записима Нестора Кијевског, кад је одбацио могућност да су Словени са Дунава населили Украјину, Русију и Пољску.
Круна недоследности у писању историје Словена у овој књизи налази се на страни 45. Аутор цитира цариградског патријарха Николу III (1084-1111), који пише цару Алексију I Комнину:
"Целих двеста осамнаест година, ни један Роман (Византинац) није ногом ступио на Пелопонез..." О приликама на овој грчкој земљи, Френсис Конт пише опширније, служећи се и сачуваном Монемвасијском хроником, у којој се наводи да су Словени владали Пелопонезом од 587. до 805. године (укупно: 218 година). Цар Михајло III је ратовао против Словена и 847-849. у Грчкој, али су словенска племена Милинзи и Језерити тамо били независни од Византије још сто година.
Поред овако набројаних чињеница, Френсис Конт закључује:
" Словени су живели у пастирско-номадским племенима, гајећи стоку и коње, или су се бавили земљорадњом... У Грчкој, иначе, никад и није постојало словенско краљевство, нити је историја запамтила име неког вође, или значајне личности".
То је та круна недоследности у овој књизи кад је реч о историји Словена. Види се да Словени владају 218 година целокупним Пелопонезом (сем неколико приморских градова), а још 100 година неким његовим деловима, али Френсис Конт не дозвољава могућност да су Словени тамо имали своје краљевство?! Ако су Словени били без државне организације тих 218 година, поставља се питање како су могли да се, тако дуго, одупру моћној Византији. Искрсава и друго питање - ако су Словени били господари Пелопонеза од шестог до деветог столећа, да ли је могуће да су, онда, остале територије на Балкану биле у саставу Византије? Ако јесу, каквим чудом је та оаза на Пелопонезу била у власти Словена?
Френсису Конту се може замерити највише то што одбацује могућност да су Словени од VII до IX столећа после Христа имали на Балкану државну организацију на челу са кнезом или краљем. Посебно зато што тврди да су они на Балкан дошли из Украјине, Русије и Пољске и што се мора претпоставити да државну организацију нису имали (по Конту) ни у овим својим претходним стаништима - јер да су је имали, донели би је и на Балканско полуострво. Али, и око словенске државности, Конт се заплиће у своју мрежу. Он, на 23. страни своје књиге, говори о словенској држави - чак у IV столећу. Наводи Јорданесове записе о томе и упознаје нас:
"Овај Јорданесов одломак занимљив је и због тога што открива да су од средине IV столећа Анти, словенско-иранска заједница, који су тада живели између Буга и средњег Дњепра, имали друштвену хијерархијску структуру, своју властелу и свога старешину, који је живео у кругу своје породице..."

Номађење - немогуће
Словенска писменост окупира историчаре - заговорнике тако касне појаве Словена у историји. Једно од њихових омиљених оружја против словенског писма пре IX столећа је објашњење да су Словени били номади и да такав живот не омогућава народу просвету, културу и државну организацију. Френсис Конт пише да су Словени номадили на Балкану, а сасвим је јасно да се у нашим планинама не може гајити стока тако што ће лутати од пашњака до пашњака, јер континентална клима са оштрим зимама захтева прикупљање сточне хране на једном месту. Ако узмемо у обзир да су зиме и оштрије и дуже иа већем делу руске земље, него на Балкану, онда је јасно да је номађење код Руса  неостваривије него код Срба. И при оваквом приказу Јужних Словена, Френсис Конт упада у сопствену замку. Он на 41. страни своје књиге, наводећи текстове из списа;: "Чуда Светог Димитрија" - истовремено -приказује наше претке у VII столећу да су били вешти тесари и умешни бродоградитељи. Тешко је поверовати да су били неписмени они који су овладали вештином градитељства. Посебно, није логично да ће се племена из шума и мочвара Висле, Дњепра и Дњестра (како се представљају словенски освајачи Балкана) показани на Јадрану, Егејском и Црном мору као вешти поморци.
      Но, писменост (или неписменост Словена) стална је брига историчара - присталица словенског описмењавања у IX столећу. Тако и Френсиса Конта. Он ће претерати у настојању да докаже словенско необра-зовање, па ће на 57. страни написати:
"Побуна Словена против Германа у Бранденбургу 983. године позната је једино захваљујући немачким хроничарима, посебно Титмару (975-1018). Каноник у Магдебургу учестовао је у ратовима вођеним против Пољака - пре него што је постао бискуп Мерзебурга 1009. године... Његова хроника, дакле, априори нуди веома непријатељски став према Словенима; своју верзију чињеничног стања, Словени нису могли да напишу, будући да у то време нису имали своје писмо".
Погледајмо, каноник Титмар пише почетком једанаестог столећа, а Френсис Конт каже да Словени "у то време нису имали своје писмо"!?
А имали су га - чак ако и дамо за право онима који тврде да се описмењавање Словена обавило у деветом столећу, просветитељским радом Ћирила и Методија у Моравској. Дакле, Словени су имали своју азбуку око 150 година пре него што је била побуна Словена против Германа (985), а Френсис Конт је по инерцији - изгледа - и у то доба ускратио нашим прецима најосновније облике просвете.
Френсис Конт ће често истицати да су Германи зауставили продор Словена према Атлантику, не примећујући да се таква улога не би могла приписати немачким прецима, јер и сам Конт наводи да су Готе покренули, из Азије, Хуни у IV столећу, а из предела Подунавља Авари у VI столећу после Христа. Само староседелачки народ може да зауставља продор освајача преко своје територије, а то - и према Контовим наводима - не могу бити Германи у Западној Европи, па ни на земљи која данас припада немачкој држави.
        Френсис Конт ће, на једном месту овог свога дела, прецизирати да су, од VI до XII столећа н. е, територије данашње Источне Немачке, око Холштајна, Хановера, Хамбурга, у Тирингији и северозападној Баварској биле настањене искључиво Словенима. Он ће бити искрен у приказивању судбине тог дела словенског народа, наводећи да је она директна последица давних планова немачке државе, коју је, тако јасно, изложио бискуп Бернард из Клероа у својој посланици бр.457.године 1147, у којој је позвао немачке бискупе и кнезове да се уједине против паганских Словена "све док, с Божијом помоћи, њихова вера или њихов народ не буду истребљени".
       Сувише чињеница само у једној књизи - које забрињавају, али и отрежњују. Можда дају и одговор оним појединцима међу Словенима који се питају чему трагање за прошлим. Одговор треба тражити на питање - ради чега се неке истине из те прошлости крију?

СРПСКА КРАЈИНА КРАЈ БЕРЛИНА
        Геноциди над Србима показали су једну законитост - најжешћи њихови починиоци су преобраћеници: покатоличени, исламизирани и поарбашени Срби. Они су били, по својој вољи - или на основу режије моћнијих држава, моторна снага у затирању српске матице. Преостали Срби мора да се суоче с том, засташујућом, чињеницом.
Још више, не треба се надати ничем бољем ни од оних српских јединки, или група, које се данас, разним начинима, преливају у друге нације, конфесије или се склањају у нека космополитска прибежишта.

Геоними
    Кад су почеле ове појаве разарања српског националног бића и зашто то нисмо могли да зауставимо после прве погибељи? Српска неспремност за супростављање планираном геноциду, код нас није озбиљно изучавана. Јасно је само то, морамо сами себи признати, да је у питању погубна српска (колективна) мана. Због ње смо од многољудне постали малобројна нација, губећи огромне територије, на којима смо живели још у средњем веку. Тамо су Србе препознавали многи страни историчари, картографи и хроничари.
       Корисно је што је наша најновија голгота покренула многе умне људе, који нам отркивају мозаик, много друкчији од оног какав нам је представљала званична историја. Постаје актуелна тврдња Баварског географа из деветог века, који је записао да су "Срби тако просторан и моћан народ, да су од њега произишли сви Словени". Постоје и други, слични, извори, од којих један наводи и професор Реља Новаковић, у својој књизи Срби (ИПА "Мирослав", Београд, 1993). Он спомиње хронике о Србима на Балтичком мору:  "Ласкарис Конанос, као морепловац, пловећи дуж Балтичког мора, у 15. веку, бележио је земље на које је наилазио. Прошавши Пруску и град Данцинг, записао је да је, идући према Западу, наишао на земљу Склавонију, чији је главни град Либек (Лупек). Тај град се мора налазити, тада и раније, у земљи словенских Ободрита (Бодрића). До 15. века, Немци су покорили тај део словенских земаља и спровели су германизацију, а Либек, основан 1143, био је један од развијенијих трговачких градова Ханзе, али је словенски језикјош увек био очуван. Тај словенски језик чуо је и Конанос. Он је, слушајући говор становника Либека и околине, био убеђен да одатле воде порекло Словени на Пелепонезу, чији језик је познавао".
        Како видимо, Хитлер је кривотворио историјске чињенице, кад је Словене означавао "коровом у немачкој башти", а Јужне Словене оптуживао да су дошли на туђу територију (истоветно хрватским претњама Србима у Републици Српској Крајини).
       Према старим записима и старим географским картама, које нико не уноси у уџбенике и енциклопедије, Немци су освојили словенске земље и упорно настоје да то ураде и са преосталим. У поменутој књизи Реље Новаковића, објављене су старе немачке географске карте, на којима већина насеља, у неким деловима данашње Немачке, носе имена, која се срећу у Србији, Црној Гори и другим данашњим српским крајевима. Наравно, у овом веку су Немци та имена германизовали. Некад су гласила друкчије и то се може пратити на сачуваним старим мапама.
1) Источно од Берлина, насеља су била: Лубов, Борни До, Буковик, Требинци, Клобук, Междо, Ровине, Бривска Гора, Зверинац, Љубица, Одрињска Граб, Лесница, Каменица, Буковик, Сухи До, Дабезићи, Крајина, Комарица, Каменица, Трново, Косовац, Језеро, Рудине, Брвник.
2) Западно од Берлина: Кошеље, Коморница, Прутац, Накло, Бучина, Сливно, Клешчно, Малција, Клешице, Требешин, Дурчин До, Вирак, Моравчани, Матички Гај, Клешник, Плава, Рјечана, Грабовник, Боково, Бјелице, Трубино, Подгорица, Горско, Рибница, Лужица, Црквица, Рудине, Брежине, Сиљавица, Морачани, Горица, Граб, Косовац, Бистрица, Буравски До, Бобовиште.

Хроничари
Поред Срба Лужичана, на територији данашње Немачке, са државном организацијом, живела су словенска (српска) племена Бодрићи и Љутићи, од 6. до 12. века. Бодрићи су се граничили са Саксонцима линијом западно од Хамбурга и источно од Халеа, а источно од Бодрића простирала се земља Љутића - до границе са Поморјанима и Пољацима. Јужно је била земља Лужичана, која се граничила са Чешком.
Преобраћеници
Ако се спремност и лакоћа Хрвата, муслимана и Шиптара за геноцид над Србима, може тумачити комплексом српских преобраћеника, можемо ли исте мотиве препознати и код Немаца, кад знамо да су садашње немачке територије биле некад словенске (српске), а многи Немци су словенског (српског) порекла?
Одговор на то питање дају нам немачки ратови против Срба, који су увек били нешто више од класичне намере освајања туђих територија и вииге од економских интереса. Значи, Срби не треба ништа сами да доказују. Закључили су све то други и забележили. Ево само два таква записа:
1) Леонид Андрејев, Рус: "Слово о Србији". 1914:
"Не заборавите да Аустрија са Србијом не ратује. У питању је казнена експедиција. На Србију не иде војска; не иду војници, ни официри, него џелати... Аустријанци су поносито изјавили да они не траже територијално повећање.
Они хоће само српску крв, српски ужас, српску несрећу! "
2) Пјер Лоти, Француз: "Немачке грозоте у Србији", 1918:
"То што се догађа у нашој Француској, или на нашим вратима, није ништа према оном што подноси мала Србија; усамљена, као острво, међу ужасним народима. Једва да још налази сведоке своје голготе. Више од четвртине њеног становништва подлегло је: глади, хладноћи, грозном злостављању свих врста..."
Очигледно, преобраћеници, поред освајања српских територија, затиру и сведоке својих корена и склањају неугодну документацију, чак и строго научну.

СРБИ У МАЂАРСКОЈ И ВОЈВОДИНИ

СРБИ СУ СТАРОСЕДЕОЦИ ПАНОНИЈЕ
     
Није никаква новост ако кажемо да је југословенска историгорафија предимензионирано приказивала досељавање Срба из Србије, Црне Горе, Херцеговине и Босне у пределе Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Славоније и Барање. Чињено је то, тек сад знамо, да би се српске територије могле присвајати, а српско присуство на њима тумачити привременим. Због тога је хрватска државотворна политика налазила формалну основу за своје геноцидне походе на српско становништво ових крајева.
Истоветни историјски промашаји присутни су и у третирању српских етничких територија у данашњој Мађарској, Румунији и нашој Војводини. У овим крајевима, Срби су живели као староседеоци јер нико није доказао да је пре њих овде обитовао неки старији народ. Но, ми ове пределе, северно од Саве и Дунава, посматрамо само као територије насељене Србима с југа, у бежанији испред турске војске. То је тако окоштало мишљење, да оно паралише Србе, јер се понашају као да су њихови преци ове земље отели од неких других етничких скупина.
Следствено томе, сматрамо да, због већинског мађарског становништва, Панонска низија представља мађарску етничку територију. Не усуђујемо се да признамо да су Мађари, на Панонској низији, затекли Србе и на српској земљи и земљи других словенских племена, основали средњевековну мађарску државу. Велике српске насеобине, са сопственом друштвеном и војном организацијом, постојале су у Мађарској још у време турског упада на Балканско полуострво, јер Мађари нису успели асимиловати све Србе староседеоце Паноније.
О Србима, као староседеоцима Паноније, писали су многи наши истраживачи, али њихова открића нису налазила пут до наших уџбеника. Овим питањем позабавио се и Јован Пејин, у књизи: Срби и Мађари, Кикинда, НИП "Комуна", 1996, едиција "Фонда истине о Србима". Следимо Јована Пејина:
"Освајачи Паноније, у првом реду Мађари и Немци, трудили су се да спрече оснивање јаке српске државе у Подунављу, са Београдом. Према најновијим истраживањима, Срби су, од 3. до 4. века, живели на просторима Паноније, ужег Баната, Бачке, Барање, Срема и Славоније... Мађари, народ настао укрштањем угро-финских и турко-татарских племена, дошли су у Панонију тек 895-896. године, под вођством Арпада. Око реке Тисе и Дунава, сукобили су се са Словенима и разорили њихову државу, Велику Моравску... Захваљујући хришћанским Словенима у Панонији, Мађари, за време владавине краља Стевана Првог, 1001, прихватају хришћанство и ударају темељ држави која ће одиграти значајну улогу у историји.
        Успостављање мађарске државе, спречило је развој српских држава у Банату, Бачкој, Срему и Барањи и њихово уједињавање са српским областима Јужно од Саве и Дунава. Једино Срем, повремено, улази у састав српске средњевековне државе, за време краља Драгутина (1284 -1316), а према неким изворима и цара Душана.
        Срби су живо учествовали у политичком животу Угарске, будући да долазак Мађара није много изменио етничку слику Паноније, а ова нова држава је, по азијском обичају, била савез племена и народа. Срби су, као војници, учествовали у бројним ратним походима Угарске. Коњица, састављена од Срба из Баната одбранила је 1044. године Ђур од Немаца, а 1052. године, под командом војводе Уроша, Срби су одбранили Братиславу од немачког цара Хенриха Трећег. Године 1059, Србин Радивој заузимао је положај палатина Угарске. Такође, Јован Урош био је краљевски намесник од 1114. до 1131. године малолетном Стефану Другом, док је Србин Белуш био палатин од 1156. до 1161. године, а његова сестра Јелена, основала је у Банату, у Ковину, српски манастир 1150. године (ово је време пре доба Светог Саве и Немањине Србије, примедба С.Ј).
       За време татарске најезде 1242. године, угарски Срби су им једини пружали озбиљан отпор. Исто тако, Срби су одиграли главну улогу у одбрани Угарске од чешког краља Отона Другог, 1260. године, за што су били посебно награђени од краља Беле Четвртог".
       Као што се види, Срби су у Панонији живели на својим етничким територијама, а ново досељавање Срба са Балкана, пред турским освајачем, није повећало бројност Срба, него су тамо, због асимилације у мађарску етничку групу, стално смањивали свој број, док нису од већине, постали национална мањина. Ипак, она маса панонских Срба, са придошлим из Србије, Црне Горе, Херцеговине, Босне и других српских крајева, која се одупрла мађаризацији, одржавалаје културне и духовне везе са Србима јужно од Саве и Дунава, што Јован Пејин објашњава:
"Мађари су у својим документима, војвођанске крајеве називали Расзорсзаг, што значи: Србија. Назив није само у вези са Србима, који у у тим крајевима живели, већ и зато што су Срби били ослобођени феудалних давања и имали су привилегије, које је установио краљ Матија 1471. године, признавши их као народ и давши им право на слободно исповедање вере. Касније ће овај статус бити основа за установљење Војне крајине... Међу Србима постојале су чврсте културне, економске и друге везе, пошто су сви били упућени на трговачке путеве моравско-вардарском долином, или ка јадранским лукама. Нарочито су биле јаке везе између Срба у Банату са Србима у средишним областима, због војничког заната, који су Срби упражњавали у Угарској. Велики број племића са војницима, давао је српски карактер читавим областима, чак и самом Будиму. Доласком балканских Срба у Подунавље, дошло је до мешања са српским старинцима. Православна црква одиграла је велику улогу у стапању једнородног народа у целину. Из тог разлога, име Србија, које су Мађари дали овом делу Подунавља, није чудило савременике.
          Срби војници, захваљујући привилегијама, имали су своју самоуправу и војне команданте. Разликовали су се од Мађара, који су настали од разнородних народа. Мађари су, углавном, били феудални слој господара, што мађарска историографија, нарочито она склона националном романтизму, радо подвлачи... Такву ситуацију у Мађарској држави, потврдио је и др Ференц Фалухељи, шеф Мађарског института у Печују, 25. јануара 1942, у Суботици:
-''Мађарска никад није била национална држава, али у Мађарској, владајући народ био је увек мађарски".
       Супротно овој ситуацији, данас је Мађарска једна од најчистијих националних држава у Европи. Од 180.000 Срба у Мађарској 1918. године (колико је било и Мађара у Југославији), данас их је једва 5.000, док је Мађара у Југославији око 450.000.
       Видимо, да се Срби лако осипају и претапају у друге народе - па и у мађарски, али, с друге стране, захваљујући и томе што су други народи, према Србима, користили државне методе присиле ради асимилације, укључујући и физичко уништавање.
Срби такве методе никад нису користили према националним мањинама у својој средини.

Ако су Брљин, Липице, Бранибор и Колобрег словенска имена у данашњој Немачкој, то заиста не значи да су Тамиш и Тара такође словенска. Бојим се да се улази у исту грешку коју чини званична историја: када су две речи сличне код нас (Словена) и Шваба сличне, ми их примамо од Шваба, али сада у другом правцу. Не кажем да је немогуће да је језик којим говоримо праотац других индоевропских језиика (неки мора бити), али, молим за разумно тумачење података.

не словенска,већ српска и то је тачно.већи део данашње немачке је припадао лужичким србима,који и дан данас говоре старим српским изворним језиком.

Које је српско значење та два имена?

СРБИ СТАРОСЕДЕОЦИ У МАЂАРСКОЈ
       
Научени смо да Србе у Мађарској видимо као потомке оних Срба који су, пред турским терором, тамо дошли из Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине. Присуство Срба у мађарској, Војводини и Румунији, приписивали смо само сеобама, посебно сеоби под Арсенијем Чарнојевића, крајем осамнаестог века.
         Супротно оваквом нашем науку, историјски документи показују да су Срби у Панонији били староседелачко становништво, којем су се придруживале протеране скупине Срба из, од Турака, покорених земаља. То важи, чак, и за Свету Андреју. Ватикански документ из 1337. године: "Sillabus Collestoriae Decimae Codex Vaaticanus" бележи податке о српској општини у Сент Андреји и о православном манастиру у њој из 1221. године! Поред овог старог документа, послужићемо се мапом из 14.века,затим мапама: "Mapa Marsigli 1726" и "Mapa Josephul Kaller 1782", које садрже податке о српским насеобинама у тадашњој Барањи. од 13. до краја 18. века. У то време, Барања је обухватала много шире подручје од оног које је, под тим именом, прикључено Србији 1918. године. Барања је раније обухватала области од Драве и Дунава до Блатног језера. Ове податке западних историчара и картографа потврђује и турски попис становништва Барање из 1581. године.
         Следећи ова документа, долазимо до српских општина. које ћемо поделити на оне чија су имена сачувана, до данас, и оне чија су имена, до 20. века, ишчезла.
А) Средњевековне српске општине у Мађарској и на данашњем делу Барање, са сачуваним именима:
Нана, Медина, Грабовац, Салка, Хидаш, Батосек, Вемен, Жумберак, Печуј, Сигетвар, Српски Тарчин, Литоба, Будимир. Бормед, Титош, Маиш, Безедек, Сорок, Вилањ, Лидова, Соколош, Ивани, Роли, Век, Бан, Илочац, Бреме, Моноштар, Херцег Суљаш, Болман, Коча, Дарда, Бење, Вашка, Брамен, Сент Мартон, Вак, Будун, Бол, Лоншак, Ируг, Косово Поље, Коночена, Бистрица, Зек, Годиша, Бабуна, Карас, Сасуд, Козар, Зазар. Апор, Муче, Белац, Думбо, Сријанка, Дебрекест, Ада, Отока, Забод, Зимањ, Орез, Лапљива Земља. Јованча, Завал, Закодак, Кулеџ. Калозна, Зарозд, Праг, Мисла, Мали и Велики Зекул, Стони Београд (1543), Српски Свети Миклош, Српски Свети Петар (1631), Бата, Будим, Пешта, Чин, Српски Крстур (1629), Колож, Пљеш (1184), Чобанац, Помаз, Света Андреја (1221), Више, Лак, Козод, Тоба, Сокол, Озора (1329), Дода, Кер, Немоћи, Торуг, Пакш, Кора, Ача, Бар, Гомаш, Гордањ, Никола, Шомођвар (1587), Игол, Српски Егреш, Орези, Борјог, Мослоњ, Козук. Топонар, Немешвид, Отока. Думбо (1529), Атола, Керчемин, Бозлен, Мохач, Пантелија.
Б) Средњевековне српске општине, чија су имена ишчезла:
Порди, Доница, Темек, Свети Ђорђе, Кобод. Марока, Велики и Мали Виг, Марке, Ромба, Вегелене, Мач, Велика Марга, Голеш, Батон, Абани, Седи, Хеђеш Ебрег, Дара, Истојан, Беси, Ново Село, Велика и Мала Карша, Корто, Денесна, Богар, Корпач. Велики и Мали Алберт, Мана, Колочар, Мала Гарга, Заган, Херенд. Лата. Семлак, Габош, Богач, Мехеш, Безог, Мало Село, Естин, Опар, Сак, Сигет, Мали Оброш, Банкатал и друга.
        Ова документа бележе и православне храмове, под управом грчких свештеника до 17. века и сви су у српским општинама: Света Андреја - 1221, Пљеш - 1184, Весприм, Бел - 1086, Симег -1091, Вашанке - 1482, Чатар, Блатно, Грабовац, Печ-Варадин - 1038, Секудвар - 1142, Шиклош, Батина - 1093, Брана - 1093. године.
Православна епископска седишта била су:
Света Андреја. Будим, Кнеза - 1109 и 1205, Стони Београд - 1543, Блатно - 1525, Сечуј - 1557 - 1690, Печуј и Мохач.
        Како видимо, српска држава Немањића биће основана тек крајем 12. века, а у тадашњој Барањи су српске општине, цркве и манастири постојали сто година пре тог времена, у 11. веку.
        Документа приказују и српске војне шајкашке станице. На Дунаву су биле: Ковин - 1273 - 1440 - 1703, Землен - 1705, Тоновар - 1710, Бата - 1093. Велишмарта - 1710.
На Драви: Домбо, Гордиша, Осјек и Шиклош.
         Поред српских општина, налазимо и шокачке, али у мањем броју, између Печуја и Драве. У то време, припадници овог племена су убрајани у Србе.
Подаци су узети из књиге: Барања, од најстаријих времена до данас, Стевана Михалџића, штампане 1937, с репринтом у Београду, 1991. Библиотека града Београда.

СРПСКИ ПРАВОСЛАВЦИ НАЗВАНИ БОГУМИЛИМА
       Др Васо Глушац, у својој књизи Истина о богумилима (Београд, Књижевне новине, 1992), анализирајући све познате историјске документе и њихова тумачења о тзв. богумилима, закључио је да у Бугарској никад није било богумилске секте и да се, сходно томе, није могла преселити у средњевековну Босну и тамо устоличити себе, као званичну државну религију. Богумил је, у 10. веку, био свештеник Бугарске православне цркве и присталица престолонаследника, који је изгубио битку за очев престо.
       Др Васо Глушац. на страни 248,једноставно објашњава како је политичком противнику -  губитнику, било лако прилепити етикету и о верској јереси:  "Поменуо сам да је бугарски цар Симеон имао два сина: старијег Михаила и млађег Петра. Михаило је био законски наследник престола, али је цар Симеон одредио за наследника млађег Петра, јер је овај био ожењен грчком принцезом, па је Михаила присилио да се закалуђери. Овакав царев поступак створио је опозицију, која је бранила законита права престолонаследника Михаила. Опозицију је водио неки поп по имену Богумил, а цара и државну власт бранио је презвитер Козма, жестоко нападајући, у својој " Беседи", опозицију и попа Богумила. Како се у средњем веку, а и касније, свака борба сводила и на веру, противник се обеђивао даје безбожник и јеретик и да не верује у праву хришћанску веру. Тако је и Козма обедио свог противника попа Богумила и његове присталице да су јеретици, подмећући им догматично веровање малоазијских манихеја".
         Касније ће овај догађај, у политичку терминологију суседних држава, угурати термин "богумил", који је садржавао појам верске јереси, а приписивао се сваком политичком противнику владара. Тако је и Немања своје политичке противнике, присталице старијег брата, оптужио за богумилство и протерао из Србије.
        Наши историчари, углавном, за овај прогон кажу да је одлучујуће утицао на ширење богумилске јереси у Босни и стварање "Босанске цркве", као јеретичке (богумилске).
       Чудно је да српским историчарима није постала сумњива таква тврдња. Јер, немогуће је замислити да у неку државу уђе неколико присталица, или поборника, неке нове религије и да њихово учење прихвати и владар, и племство, и народ, и православно свештенство, а да сви заједно одбаце своју дотадашњу веру.
        Можда су због ове нејасноће наши историчари несигурни кад објашњавају "Босанску цркву". Не изражавају се прецизно о њој, тако да читалац не може да закључи: ни како је, ни када је настала, ни када је нестала богумилска вероисповест у босанској држави. Треба погледати лекције о "Цркви босанској" у уџбеницима Републике Србије, па се уверити колико недоречености и нејасноћа оне садрже. Ево једног дела из уџбеника историје за шести разред основних школа:
"Прошлост средњевековне Босне тесно је повезана са јеретичком црквом босанском. Бан Кулин је био оптужен да пружа уточиште јеретицима из приморских крајева. Ови јеретици су називани патеренима. У Босну су се склањали и богумили, које је Стефан Немања протерао из Србије. Учење богумила и патерена одступало је од званичног учења католичке и православне цркве. Зато су називани јеретицима. Патерени су сузбијани у Западној Европи, а богумили на Истоку".
       Видимо да у нашем уџбенику нема ништа сем навођења да је босански бан Кулин пружао уточиште патеренима и богумилима, који долазе из приморских градова и Србије.
       За богумиле се каже да нису градила цркве, да нису користили крст, да нису поштовали оце Старог завета, патријархе и пророке пре Христа, да су веровали у два бога, да поричу човечанску природу Христа и да је Он имао зрачно тело, да је Блажена Марија била анђео, да се Христ није узнео на небо, да Римску цркву сматрају црквом идола, да имају између себе онога који је Христов наследник, да поричу крштење водом, да тврде да су људске душе демони итд.
       Религију у средњевековној Босни, Ватикан је прогласио јеретичком, да би имао оправдања за наметање католичке вере и да би могао повести крсташки рат против Босне. Хришћани нису могли бити робови, па је зато становништво Босне проглашено богумилским (нехришћанима), да би се здрави младићи и девојке, после заробљавања, могли продавати по трговима за робове у Северној Африци и на Блиском истоку.