СПЦ никада није проповедала мантру да  Србин може да буде искључиво православац, понављам да би се изненадио, али изгледа још можа ниси у то упућен да је, веровао или не, чак и у Црној Гори, да, у Црној Гори која је до почетка двадесетог и прве деценије двадесетог века, практично у периоду 1878-1912./13 држава са искључиво једном вероисповешћу, један од твораца законодавства био декларисани Србих римокатолик. И, одакле сте запели са том мантром, на којој упорно инсистирате, када насупрот томе, и у Далмацији и у Дубровнику на почетку двадесетог века живи велики број Срба римокатолика, као што и у Босни и Херцеговини живео известан број Срба мухамеданске вере, који није занемарив. Да понављам на стотине имена још једном? И, ти људи, који су били Срби римокатоличке вере су имали високо образовање, неки су се преселили у Србију и остварили и изградили каријеру у науци, уметности и политици, док су се други борили за признање српског имена у Далмацији, Хрватској и Славонији, пошто је у Дубровнику већ практично било признато и укорењено. А, СПЦ чак ни не постоји у организационом смислу пре 1920. године...

Objavljivanjem izuzetnog djela “Dubrovački Srbi katolici, istine i zablude”, dubrovačkog znanstvenika dr. sc. Nikole Tolje, koji je za to upravo dobio Nagradu Grada Dubrovnika, javnosti je tek sada ponuđen cjelovit uvid u okolnosti i razloge iz kojih se preko tisuću Dubrovčana, predvođenih nizom najuglednijih pojedinaca u posljednjem desetljeću 19. stoljeća, odlučuje izjašnjavati kao Srbi.

Među njima su bili Pero Budmani, poliglot i jedan od najvećih filologa tog vremena, Milan Rešetar, također istaknuti filolog i književni povjesničar, Baltazar Bogišić, znanstvenik i književnik, Lujo Vojnović, političar i diplomat i niz drugih.

Dio najuglednijih Dubrovčana izlaz je vidio u srpskoj nacionalno-političkoj ideji, nastojeći svoj grad izdvojiti iz osramoćene i izmoždene kuenovske Hrvatske i približiti ga slobodnoj Srbiji, kojoj su pripisivali ujediniteljsku ulogu.

Srbi katolici, odnosno katolici koji su u određenom trenutku, zbog određenih političkih razloga, prihvatili srpsku nacionalnu i političku ideju, nisu samo dubrovački, nego i dalmatinski i bokeljski fenomen, kaže dr. Tolja.

U Splitu je tako postojao vrlo respektabilan srpskokatolički krug intelektualaca koji se okupio oko katoličkog svećenika Jakova Grupkovića, a u njemu su bile i istaknute osobe onoga vremena - Ignjat Bakotić, Lujo Bakotić, Ivo Metličić, Inocencije Butijer, Kazimir Luketić, Ivo Cippico i Jozo Mihaljević.

U koaliciji s autonomašima, čitavo jedno desetljeće, od 1890. do 1899. godine, Srbi katolici su i vladali Dubrovnikom. U Dubrovniku se Srbinom prvi predstavio poznati dubrovački vlastelin i književnik Medo (Orsat) Pucić sredinom 19. stoljeća, a uskoro i dubrovački političar i književnik Matija Ban.

Stvaranjem Jugoslavije i zadovoljenjem njihovih političkih interesa, s političke i povijesne pozornice nestao je i pokret dubrovačkih Srba katolika koje dr. Tolja stoga naziva i jednokratnim Srbima.