sisanje (2008) :: Film ~ Pozoriste ~ Televizija

Ide li neko u bioskop pa da imamo infornacije iz prve ruke ili ćemo i dalje ovako ?

„Šišanje” je moj šesti oktobar

Razgovarali: Žarka Radoja i Vladan Petković

Kada živite u Srbiji postanete politički osvešćeni vrlo brzo: Stevan Filipović

Gomila ljudi u Srbiji smatra da je 6. oktobar dan koji se nikada nije desio. Za mene je taj datum zapravo simbol nikad završenog sukoba sa uzrocima svih loših stvari koje su se dešavale do 5. oktobra. To je ono što je pokušao da radi Zoran Đinđić, čijim ubistvom je sve prekinuto i onda je zavladao apsolutni kontinuitet sa Miloševićevim režimom. Nažalost, ta politika ima konkretne posledice jer ona utiče na mlade ljude koji i dalje rastu nezadovoljni, zadojeni nacionalizmom sa svih strana. Upravo taj nedostatak političke volje da se sve te stvari isteraju na čistac i da se govori o sopstvenoj odgovornosti u celoj priči onda ostavlja prostor da nastane neki novi Novica

Stevan Filipović je napravio je veliki proboj i još veće iznenađenje u srpskoj javnosti filmom Šejtanov ratnik , okarakterisanim kao prvi moderni srpski fantasy. Sa budžetom daleko ispod proseka, a vizuelno i tehnički definitivno natprosečan, Šejtan je doživljen kao jedan od začetnika talasa koji se danas smatra Novim srpskim filmom, i u koji možemo svrstati tako raznovrsna dela kao što su Miloš Branković, Zona mrtvih, Čarlston za Ognjenku, Technotise: Edit i ja, Život i smrt porno bande i Srpski film. Filipović je, što se iz njegovog prvog filma može lako zaključiti, veliki fan naučne fantastike i fantasy žanra, a među svoje omiljene filmove svrstava i Niksona Olivera Stouna, uz kog neminovno idu i političke konotacije. Zato možda nije neobično da se sada bavi društveno angažovanim temama. Njegov novi film Šišanje, o neonacističkim grupama i njihovom uticaju na mlade ljude, izazvao je burne reakcije još pre premijere, a nakon nje su kritičari podeljeni po svim pitanjima: umetničkom, ideološkom i društvenom. Razgovarali smo sa rediteljem o njegovom filmu, stavovima, očekivanjima i društvenoj ulozi kinematografije.

* Otkud ideja da radiš film na ovu temu?

Pošto je fantastika žanr koji me je kao filmadžiju formirao, i koji definitivno najviše volim, ja sam odmah posle Šejtanovog ratnika želeo da radim nastavak- Šejtanovu osvetu, i mi smo čak krenuli u pripreme, ali su se paralelno dešavale mnoge strašne i ružne stvari u Srbiji koje su direktno određivale sudbinu i nas i zemlje u kojoj živimo, i jednostavno se u nekom trenutku kreativnog odrastanja osetiš pozvanim da konkretnije popričaš o svemu što te muči, kroz ono što radiš. Tako smo od fantasy filma došli do akcione drame sa izraženim političkim elementima.

* Šejtanov ratnik ti je bio love child, to je zapravo ono što bi želeo da radiš?

Da, ali kada živite u Srbiji postanete politički osvešćeni vrlo brzo, hteli ili ne hteli, i to otvara čitav jedan novi korpus tema koji sam hteo da istražim u nekom mediju koji je prigodniji za to nego fantastika. Doduše, ti i u žanru fantastike možeš fenomenalno da se baviš politikom, jedino što to onda zaista zahteva metaforu, a problem sa metaforama je što otvaraju prostor za razna tumačenja. „Šejtan” je što se tog aspekta tiče bio kao Roršahova mrlja, svako je tumačio politički aspekt (kojeg je takođe bilo u tom filmu, naravno u daleko manjem obimu) na svoj način. Nisam želeo da tako otvorim stvar za interpretacije u Šišanju, koje se bavi ovako ozbiljnom tematikom, želeo sam da jasno iskažem svoj stav.

Inače, taj nedostatak eksplicitnog stava u umetničkim krugovima vrlo često nažalost bude cenjen kao neka veća pamet ili veća umetnost, dok se na konkretnu priču o konkretnim temama vrlo često gleda negativno, kao na pamflet. Ja tu celu stvar gledam sa druge strane, i nedostatak jasnog i glasnog autorskog stava u filmu koji ima pretenzije da bude angažovan smatram ili nedostatkom hrabrosti ili nedostatkom pameti autora.

* U filmu postoje vrlo direktne asocijacije na neke od ličnosti javnog i političkog života u Srbiji poslednjih 10 godina. Jedino je lik akademika Hadži-Tankosića neodređen, ali se u njemu prepoznaju mnogi intelektualci Srbije. Da li je on modelovan prema nekom određenom liku ili skup više njih?

Imali smo više inspiracija. Ima na momente tih nekih kič egzibicionističkih pajkićevskih nijansi koketiranja sa nacizmom, ali daleko više ima elemenata inspirisanih izjavama i postupcima ljudi koje smatram za daleko ozbiljnije zlikovce, poput Dobrice Ćosića ili Koste Čavoškog, i mnogih drugih koji se kao i pomenuta dvojica nikad nisu i neće deklarisati kao fašisti, ali čija ideologija ili javni nastupi (po mom mišljenju) indirektno mogu da inspirišu nasilje ili bar podele u društvu. Kad sve to iskombinujemo i dodamo Začin C u vidu genijalne glumačke izvedbe Pregrada Ejdusa, dobijemo jedan amalgam koji se zove profesor Hadži-Tankosić, koji jasno pokazuje vezu i način na koji intelektualci iz salonskih pozicija itekako mogu da vrše uticaj na razne ektremističke grupe, iako će oni takve veze sa gnušanjem odbaciti, a one se po sudovima teško ili nikako ne mogu dokazati.

* Zašto je film sniman četiri godine?

Četiri godine ako se računa početak rada na priči, a tri ako se računa od prvog dana snimanja. Glavni problem je bio nedostatak podrške od strane države, koja je usledila tek kad smo, uz ogroman napor producenta Branislava Jevića i cele ekipe, snimili praktično ceo film.

* Snimanje filma je trajalo dugo, u međuvremenu se mnogo stvari desilo za ove četiri godine, poput mitinga za Kosovo, pa ste taj scenario prilagođavali. Šta je od svega u filmu bilo u prvoj verziji?

Više ne znam. Dimitrije Vojnov je napomenuo da ako hoćemo da učestvujemo na nekom festivalu scenarija kakav je onaj u Vrnjačkoj Banji, nemamo šta da šaljemo, jer je sve toliko puta menjano na snimanju i u montaži da više ne postoji tekst, scenario filma. Mnogo je stvari promenjeno, modifikovano, dopunjeno. Mislim, bili su svi ti elementi priče prisutni u scenariju, dosta toga, još u startu, ali je manje bilo konkretizovano i više na tragovima stilizovanih američkih filmova koji pričaju o sličnoj tematici, a onda kad je ludilo i nasilje krenulo da se kotrlja i da se dešava stvarno na ulicama, onda smo rešili da pojačamo te veze sa stvarnošću. Ima i velikih izmena koje nemaju nikakve veze sa politikom, recimo bila je još čitava jedna ljubavna linija, Novica - policajka Lidija, koja je bila loša u kontekstu koji smo hteli da napravimo, pa je to ispalo.

.
* Glavni lik Novica naglo od jednog pristojnog, povučenog momka postaje strašno ekstreman. Kad on ubija klinca, do tada se ne stiče utisak da se pretvorio u esktremistu.

To ubistvo se desi dosta rano u filmu, može da se podvede maltene pod nesrećan slučaj, iako zapravo nije. Hteli smo da napravimo konstrukciju u kojoj ima mnogo gorih stvari koje čovek može da učini od samog ubistva, onda kad počne da racionalizuje zločin, kao kod Dostojevskog. Sve što izgleda ’naglo’ zapravo dolazi posle jednog dugog i mučnog procesa ’kuvanja’ i racionalizacije svih tih ideja u samom Novici. Na kraju procesa, dolazi ultimativna racionalizacija zločina- prihvatanje nacizma, ideologije kojoj je sam zločin ubistva Roma zapravo ok. On je razmišljao o svim opcijama, od opcije da se preda do one da ništa ne kaže i ovo je model koji je on, takav kakav je, fanatičan u svemu što radi, shvatio kao najbolji. Tako da su svi okidači tu, ravnomerno raspoređeni duž filma i onda kad odluka padne, ostatak priče ne može ni da se razvije drugačije nego što je prikazano. Naravno, Novica jako brzo sagori. On je suviše ekstreman i to mora da bude iskontrolisano na neki način od institucija koje se bave kontrolom takvih ’ekscesa’. Dakle, ili će da završi u zatvoru ili će (u korumpiranom društvu) da bude iskorišćen kao nečija marioneta. Upravo taj aspekt fašizma jeste ta sudbina koja je mnogo gora od smrti. Direktna posledica fašizma kao ideologije je gubitak slobode. Ono što se njemu na kraju desi je apsolutni gubitak slobode, večni zatvor.

* Misliš li da bi film trebalo da se pušta u školama?

Srećom ja nisam taj koji će odlučivati da li će Šišanje da se pušta u školama, mislim da tu nisam objektivan, moj je film. Ali svakako nije loša ideja uvesti neku vrstu filmskog obrazovanja ili izučavanja mas-medija u školama, pošto filmovi ili igrice danas mnogo više formiraju mlađe generacije, nego, recimo, Ana Karenjina. To je dosta važna tema, i verovatno bi trebalo mnogo više pričati u javnosti o tome.

* Da li ovakav film može da odigra značajniju društvenu ulogu?

To je ono oružje koje kao filmadžije imamo, to nam je u rukama. Neko ko piše pesme će pokušati pesmom nešto da kaže ili postigne, slikar će da naslika sliku, a mi smo napravili film, pa da li će moći išta da promeni, ne znam. Mi smo se u svakom slučaju potrudili da kažemo sve što mislimo o problemu kojim se bavimo. Ako to bude došlo do dovoljno ljudi, verovatno će bar jedan procenat da nešto ukapira. Nadam se. Problem je što ljudi o kojima pričamo u filmu nažalost slabo gledaju filmove da bi se preko njih edukovali. Mislim da likovi koji su napali Teofila Pančića verovatno nisu čitali njegove tekstove, nego su ga napali zato jer je označen od nekih ’autoriteta’ tipa našeg profesora Hadži-Tankosića, kao meta. Međutim, ako ti mladi ljudi posle filma shvate na koji način se njima manipuliše, to je veliki uspeh.

* Film je premijerno prikazan 6. oktobra, dan nakon obeležavanja decenije od pada režima Slobodana Miloševića, baš na dan za koji mnogi danas smatraju da nikada nije došao. Film se prikazuje i samo četiri dana pre prve Parade ponosa, koja bi trebalo da bude uspešna u Beogradu.

Mi smo namerno hteli 6. oktobar zbog simboličkog značenja tog datuma. Čak je Volstrit 2 bio zakazan ali se distributerima i ljudima iz SC toliko svideo film da su oni pomerili Volstrit i stavili „Šišanje”. Gomila ljudi u Srbiji smatra da je 6. oktobar dan koji se nikada nije desio. Za mene je taj datum zapravo simbol nikad završenog sukoba sa uzrocima svih loših stvari koje su se dešavale do 5. oktobra. To je ono što je pokušao da radi Zoran Đinđić, čijim ubistvom je sve prekinuto i onda je zavladao apsolutni kontinuitet sa Miloševićevim režimom. Taj proces relativizacije zla je na kraju napravio od svih partija jednu jedinstvenu političku klasu koja sve te stvari prihvata i neće ni jednu od tih suviše pipavih tema da otvara. To je najbolje izraženo u toj šizofrenoj paroli „Kosovo i Evropa”. E, sad, dokle će to da traje ne znam. To je političarima sredstvo manipulacije kojom ostaju na vlasti, jer takvom populističkom retorikom dobiješ i nacionalističke glasove i proevropske glasove, i sve bude super. Nažalost, ta politika ima konkretne posledice jer ona utiče na mlade ljude koji i dalje rastu nezadovoljni, zadojeni nacionalizmom sa svih strana. Upravo taj nedostatak političke volje da se sve te stvari isteraju na čistac i da se govori o sopstvenoj odgovornosti u celoj priči onda ostavlja prostor da nastane neki novi Novica.

* Kako je moguće da su mladi ljudi, koji nisu živeli u zajedničkoj državi, dakle ni ne znaju kako je sve izgledalo, danas veći nacionalisti nego čak i neki ljudi koji su bili na ratištima?

Zato što rastu u mitu. Nemaju realnu sliku kako je to zaista izgledalo. To je pokazatelj klime u društvu koja je posebno za vreme Koštuničine vlasti bila ekstremno nacionalistička. To se sve preliva, sistemom spojenih sudova. Ako imaš jednog klinca koji živi i raste u takvoj atmosferi, sluša takve priče, teško je da ne postane bar autoritarna ličnost, ako već ne i fašista. Međutim, oni i same te pojmove slabo razumeju. Mnogi neprekidno pričaju kako nisu fašisti. Oni misle da je fašista samo neko ko stvarno vitla Hitlerovom slikom i nosi kukasti krst. Ne, fašizam je ideologija koja podrazumeva jedan izopačen sistem vrednosti, percepcije sebe i drugih, najmanji problem su tu simboli i obeležja. Gomile tih ’patriotskih’ organizacija su društveno prihvatljive, samo zato što ne vitlaju simbolima fašističke Nemačke iz Drugog svetskog rata. Pa to kaže Ejdus u jednom trenutku u filmu 'poskidajte te kukaste krstove, smešni ste, deluje pre-esktremno'. To su i svi ti domaći ’našisti’ odavno shvatili.

Photo: Ekipa filma Šišanje
* Većina tih skinsa zapravo nema nikakvu ideologiju.

To je potpuni haos u glavama. Mada, maltene ne znam šta je gore. Jako je loše i kada imaju ideologiju, a ona je veoma esktremna. Imate ljude kao što je Relja iz filma, pozere, kojima je bukvalno na vizuelnom nivou sve to super. S te strane nije strašno ošišati se i biti „cool”, tući se po utakmicama malo, ali u sledećoj fazi dolaze problematični ljudi poput Novice koji sve suviše ozbiljno shvate u nekom trenutku, i imaju neki jak lični motiv, poput toga da sakriju svoj zločin. Onda cela priča postaje opasna. Nacionalizam je inače jako dobro sredstvo za prikrivanje sopstvene odgovornosti i zločina, jer se uvek fokus prebacuje na drugu stranu.

* U filmu se provlači i uticaj crkve koja se pojavljuje na državnom balu. Čak na dokumentarnim snimcima imamo sveštenika, oca Žarka koji je predvodio fašiste koji su razbili prvu Paradu ponosa. Kakav je uloga SPC u buđenju fašizma u društvu?

Ono što je ogroman problem sa svim verskim organizacijama kad se mešaju u politiku je što one sve svoje stavove projektuju iz jedne krajnje dogmatske pozicije, od koje ima jako malo odstupanja, i onda čak i najstrašnije stvari mogu da pravdaju tom dogmom, potpuno ignorišući činjenicu da ima puno građana koji jednostavno ne dele njihov svetonazor i sistem vrednosti. Tu se SPC ništa ne razlikuje od ostalih. Te stavove, utemeljene na tekstovima starim par hiljada godina, kao što su Biblija ili Kuran, je praktično nemoguće implementirati u savremeno sekularno društvo, a nekim čudom većina država i dalje ima neviđeno tolerantan odnos prema njima.

Dakle, nešto što meni zvuči kao najstrašniji govor mržnje, recimo kad mitropolit Amfilohije preti homoseksualcima Sodomom i Gomorom, biva u javnosti oprošteno i racionalizovano, jer, na kraju, čovek zaista citira Bibliju, ništa novo ne izmišlja ili dodaje. Takođe, on u sledećoj rečenici odmah kaže kako je apsolutno protiv nasilja, i tako se skroz zaštiti. A to što neke usijane glave budu inspirisane samo prvim delom neke takve izjave, pa odu i pretuku nekoga na ulici, to već nije njegov problem. Ista stvar je i sa antisemitskim buncanjima Nikolaja Velimirovića- ideja da jedan narod ima ’kolektivnu krivicu’za nešto što se desilo pre 2000 godina meni je monstruozna, ali ni on (ni Mel Gibson) je nisu izmislili. Osnove za sve to postoje u originalnim verskim tekstovima, koji su nastajli u vreme kad su takva razmišljanja bila sasvim normalna.

Suština ovog problema je u pomenutom neverovatno tolerantnom odnosu koji većina država ima prema verskim organizacijama i njihovom mešanju u pitanja ’javnog morala’. Strašan primer mi je ’skandal’ sa karikaturama proroka Muhameda u Danskoj, gde su se i mediji i državne institucije kukavički povukli pred islamističkim nasilnicima, i branile njihove ’verske slobode’ umesto da bezrezervno podrže list Jyllands-Posten.

Ono što mi je jako tužno u svemu ovome je da danas u Evropi ispada da desničari brane sekularne vrednosti (naravno, iz svojih perfidnih, sračunatih razloga, i iz hrišćanske a ne iz ateističke pozicije) mnogo više nego moderna levica, koja je nekako ’izgubila kompas’ u ovim jako važnim pitanjima.

Eto, čak i u ’mojim’, sekularnim, građanskim, e-novinama pre neki dan čitam veoma mlak intervju za muftijom Zukorlićem, čiji se nacionalizam i verski fanatizam, isključivost i manipulativnost po mom uverenju nimalo ne razlikuju od pomenutog oca Žarka, a praktično mu nikakva kritika nije upućena zbog svega toga.

* Deset je godina od petooktobarskih promena. Imaš li osećaj promene? Gde smo danas?

Mislim da je za sve one koji su iskusili život pod Miloševićem jako uvredljivo reći da nikakve promene nema. Živi se slobodnije, neuporedivo normalnije, nema rata, siromaštva i nekontrolisanog zla na svakom koraku. Ali se jednostavno nije raščistilo sa nasleđem tog zla, državnog i para-državnog aparata koji je Milošević, kao i njegova nacionalističko-mafijaška elita stvorila, kao ni ideološke matrice koju je ta bagra vaspostavila. Posle ubistva Đinđića je nestalo entuzijazma ali i realne političke volje za korenite promene, tako da sad živimo u nekakvom glibu kolektivne amnezije, u kome se, kako je to legendarni Šotra rekao za svoje filmove, ’ni na čemu ne insistira’.
Photo: Stock

* Kakve su bile reakcije desničarskih organizacija?

Tu je već bilo svih zamislivih reakcija, od anonimnih pretnji batinama po naci-sajtovima tipa Stormfront, ili poziva na linč na You Tube-u, kojima se bavila Policija, do pretnji tužbama nekih desničarskih organizacija (!?), pa do starih udbaških fora onih malo iskusnijih i perfidnijih ’slugu svih režima’ u kojima se ideološke zamerke (vrlo nevešto) prebacuju na teren kritike umetničkih dometa filma. Na sreću, ovo je ipak manji deo publike, i ogromna većina ljudi koji su ga videli o njemu pričaju u superlativima, počevši od oskarovca Ričarda Tejlora na Novom Zelandu, do domaće kritike i publike. Premijera u Sava Centru je bila rasprodata, što se odavno nije desilo sa nekim domaćim filmom.

* U filmu postoji dosta poznatih rečenica. Dobar deo njih smo čitali i slušali u medijima. Da li si koristio izjave javnih ličnosti i političara u pisanju scenarija?

Ne toliko direktno, ali smo svakako bili inspirisani svim dešavanjima u ’pravom životu’ u periodu stvaranja filma, i gledali da to implementiramo na što kreativniji i zanimljiviji način u scenario i film.

* Šta je sledeći projekat?

Film Blue Treasure, avanturistički film za decu. Najviše liči na mešavinu Gunisa i Pirata s Kariba. To su filmovi koji su na nas uticali dok smo dok smo odrastali, a kroz tako zanimljivu temu i formu opet sve i svašta može da se provuče. Ima dosta lokalne mitologije, autentičnih priča o gusarima i jedva čekam da krenemo da radimo pošto je fantasy, ima i dosta crnog humora...

* U kakvom je stanju srpska kinematografija? Koliko je teško doći do novaca na konkursima?

U veoma tužnom stanju. U pitanju je subvencionisana kinematografija u kojoj ne možete vratiti uloženi novac samo od biskopskih karata, već je neophodna i pomoć države. Sve se vrti oko dva konkursa, Gradskog sekretarijata za kulturu i Ministarstva kulture. Državni novac se bez milosti deli u već godinama istim krugovima kumova, braće i prijatelja, članovi jedne komisije daju članovima druge, i tako u nedogled. Jako je teško dobiti podršku u tim uslovima ako ste mlad autor, i ako niste deo tog sistema. Mi smo za Šišanje sredstva od oba fonda dobili kao što sam rekao tek u fazi post-produkcije.

* Pojavili su se neki novi mladi glasovi koji utiru drugačiji put srpskoj kinematografiji. Imamo Mladena Đorđevića, Vladimira Perišića, Srđana Spasojevića... I „Šišanje” definitivno spada u taj, tzv. novi srpski talas. Da li ta nova snaga ima šanse da promeni nešto u kinematografiji i u samom sistemu dodele sredstava?

Nadam se da imamo. Godine i entuzijazam su ipak na našoj strani. A nadam se i kvalitet. Iako se u okviru Novog srpskog filma vide jasne razlike u shvatanjima ideologije, estetike ili filmskog izraza, ono što nam je zajedničko je da delamo iz perspektive iskrene ljubavi prema kinematografiji.

Izvor : http://www.e-novine.com/intervju/intervju-kultura/41266-ianje-moj-esti-oktobar.html