Волела бих да сам имала такав проблем, много бих га лакше решила. 

uuu... to je baš loše.

Ja do 4-og osnovne slušao čolu a svi oko mene ili branka kockicu ili tap 011...
Onda ja prešo na rok, a svi ostali prešli na čolu...
Onda ja prešo na elektro a svi ostali na cecu...   

па ја нисам ни рекао да сам то сматрао за проблем

Sreća da si dovoljno veliki da ti to nije postalo problem 

Neki namerno gledaju da ne pripadaju. Najcheshce se to manifestuje kroz muziku. Tako da ne vidim problem. 

Pa dobro. Nista to nije strasno. Malo egzoticno ubjedjenje ali nije za osudu. Zanimljivo je zapravo.

Samo pitanje je koliko si u to ubijedjena. Mislim duhovnost je tanka nit, vjera, pretpostavka, optimizam.
Nije definitivno dokazivo znanje.

Ako se s nekim ubijedjujes da je to BAS tako onda je problem. Tj ako probijas ljudima glavu s tim stalno
 Ako ne, onda je dobrocudno i osvjezavajuce. 

Nista to nije drukcije od zvanicnih religija, samo sto oni imaju vjekove tradicije, organizovan sistem vjerovanja, i institucije...

Uh... uh... imamo kanda sličnu ''dijagnozu''. 

Ja taj osećaj zovem ''alien feeling''. Lakše mi je na engleskom, jer je na srpskom nekako previše realističan.

Taj problem je kod mene bio najizraženiji u srednjoj školi. Srećom, jako često sam tada pričala sa tatom, koji je i sam sve to prošao. I bila sam mišljenja da je to normalno u pubertetu. Ali sam ipak patila zbog toga, na sve načine se trudila da budem deo nečega... ali sam uvek u dubini sebe znala da to nije slučaj. Da se mogu oblačiti kao svi drugi, da mogu slušati muziku koju svi slušaju... a da ću i dalje osećati da sam sa druge planete. Tada sam spas nalazila u knjigama. Čitala sam kao luda, jer mi je u tom bio spas.

Nevolja je došla kada sam izašla iz puberteta. Umesto da taj osećaj nestane, on je postao još jači. Prosto, posmatraš ljude oko sebe i osećaš da tu jednostavno ne pripadaš. Imaš i porodicu i prijatelje i partnera i skladne odnose sa drugima, prilagođen i normalan život... ali te povremeno svest o tome da si nekako različit uvek tresne po sred čela.

Ja sam to sebi objasnila kao egoistički trip. Što donekle i jeste. Kao što neko reče, potenciranje na ''ja sam poseban, ja sam drugačiji''. Ima i toga, i ne zvuči možda baš lepo, ali je svejedno osećaj kao da si vanzemaljac.

Meni se, nažalost, najviše razvio cinizam zbog toga. Sve više postajem namćor.  I imam tendenciju otuđivanja od ljudi, što je jako loše. Jedostavno, zatvorim se u svoj svet i nema tog osećaja. Posebno ako živiš sama, počneš taj svoj svet da doživljavaš kao svoje kraljevstvo, gde si ti gospodar svog vremena i prostora. A to vodi u samovolju... Loše je. 

Srećom, imam jednu osobu koja razume to moje osećanje, pa mi je ona povremeni ''reality check''.
Onda kada misliš da si definitivno zalutao iz neke druge dimenzije (i ma koliko razumeo ljudsko ponašanje, uvek ga osećaš stranim, otuđenim), treba ti neko da ti ublaži taj osećaj. Ja se, za sada, uspešno borim sa tim, i sa svim nuspojavama.

A o tome je najpametnije jednostavno ćutati, jer će ga ljudi odmah okarakterisati kao ego trip... što on u biti i jeste.

Tacno 
Koliko god da ljudi povrsinski zele da ne budu izolovani, to im ustvari prija na neki nacin, osjecaju se posebnijim.

Da, tačno. I to je začarani krug iz koga svojom voljom ne izlaziš lako.
Sa jedne strane želiš da se prilagodiš, ali u stvari ti to osećanje prija. Ponekad je i nesvesno.

Onda shvatiš da ima ljudi koji razmišljaju o nekim stvarima kao i ti, pa ti bude jasno da je to i te kako ego trip... a najviše je posledica toga što želimo da se otuđimo od svih stavova, razmišljanja i ponašanja koje ne smatramo dobrim.

Ima jos jedna stvar. Kad se covjek razlikuje i ima taj sindrom nepripadanja, ali da je istinski, onda on rijetko o tome prica.