Постоји нешто што се зове „синдром неприпадања“. Једноставно, родиш се у некој земљи, неком граду/селу, породици, а као да се ниси родио, него као да те неко из свемира ту убациo.Онако  random, не мислећи о томе како ћеш се ти ту снаћи. Одрасташ као чудак, увек некако штрчиш, или си превисок, или препаметан или превише леп да не би био упадљив. Или навијаш за „Звезду“, док сви у породици навијају за „Партизан“. Не инатиш се ти, нити намерно контрираш, просто ти се више свиђа „Звезда“ и питаш се „шта, бре, они хоће од мене?“
Увек си некако неприлагођен, „незглаван“, отуђен и усамљен  чак и кад си наизглед сасвим добро уклопљен.И увек си некако тужан, иако реално немаш разлога за то.
Размишљаш о стварима које  „нормалнима“ никад не би пале напамет, срљаш и све се јаче издвајаш  од околине. Има ли ико слична искуства?

Пубертет а?   

Не мора то бити тако лоше, све зависи од угла гледања. Буразер је једини Звездаш у породици одкад је Звезде и Партизана па је њему до јаја. Не може га депримирати ни КК Црвена Звезда пред гашењем док Дуле Вујошевић тражи већу витрину за трофеје. Такав је по природи.

Ценим да различитост није прави узрок отуђености коју осећаш, јер јебига сви се ми разликујемо, неко мање неко више. Само је питање како се ко носи са тиме. Нађи шта те тишти, среди то и верујем да ћеш на своју различитост гледати са много више оптимизма 

И наравно то је само моје мишљење, овако на прву лопту, и као такво није предвиђено да се узима преозбиљно 

to ne mora neminovno biti pubertet, to moze i vrlo cesto i jeste - zdrav razum.  U ovom slucaju, ipak mislim da je "pubertet" ili neko njegovo zakasnelo stanje ili derivat.

Biti drugaciji je na sto nacina produktivno, sem kad nije, a to  je mrcnost, povlacenje, otudjenje i srljanje. Sve karakteristike doba "neprilagodjenosti" tacnije puberteta.  Taj period ce proci. Nakon toga sledi ( ako je osoba do sledecg novoa dosla naucena na greskama prethodnog perioda), period realnog sagledavanja okoline i trazenja svog mesta u istoj. Tu ako nadjes sebe izvan, moras biti izvan, inace si se zesce zajabala zauvek 

Samo se ti uključi, ovde smo svi avatari.  

divna je stvar biti pacov medju labudovima(ne obrnuto)!...toliko mogucnosti,toliko vizija  

Што каже Сим, нико овде није нормалан на право си место дошла

Тешко да је пубертет, давно сам из њега изашла.
То је осећај који ме прати откад знам за себе.
Неуклапање не значи да немам пријатеље и да не живим као и сви остали људи, радим, привређујем.
Тај оссећај "другачијости" више се своди на неки ментални или емотивни план.
Једноставно, мом менталном склопу су несхватљиве ствари које су другима прихватљиве, некад чак и пожељне.

Ja sam uvek bio zadovoljan time što sam malo "mimo sveta"
Bar znam da je sve moje stvarno moje, nije naučeno, nije prihvaćeno da bi se uklopio...
Ima to i negativnih strana, zid nerazumevanja je jako tvrd, moja glava ,iako tvrda i rogata nije uvek bila dovoljna da se taj zid probije.

Ima svako to, makar u pubertetu.

Rjesenje su neke zajednicke teme.

Za muskarce fudbal, tehnologija, politika (normalno ribe)
Za cure soping, sminka, JK  sta ja znam..

Cak i ako te neke teme prirodno ne zanimaju pokazi malo sirine i povrsnosti.  Uklopices se i osjecaces se bolje.

Prostora za "svoj svijet" ces uvijek prirodno imati.


Npr ja sam u pubertetu bio zatvoren, roker, gitarist, cito ko lud.. ali sam vidio da mogu pricat i o narodnjacima, i o gradskim tracevima i ko vozi koja kola.   
Mislim nije mi omiljena tema...  ali ne jede mi ljeba da sa raznim ljudima koji nisu lose osobe prozborim po koju neobavezujucu.

Pravi foruimski čovek