***
Ko čađ se sliva
U prozor veče.
Belog prediva
Tkanina teče.

Žižak svetluca,
Mrak sene šara.
Na okno kuca
Taraba stara.

Crn nasip tuče
Na prozor zlatni.
Bucmasto curče
Ljuljuška mati.

Kolevka zriče
Sneno u kući:
"Spavaj mi, ptiče,
Spavaj, ne guči."

JESEN

U čestaru venje, uz padinu sivu,
Riđasta kobila - jesen - češe grivu.

Nad obalom zapenjenih reka
Čuje se njenih kopita jeka.

Monah-vetar, skrušen, poljima luta,
Mantijom crnom mete lišće s puta.

A na oskoruši uvela lista
Ljubi rujne rane nevidljivog Hrista.

IŠČEZLI MESEC

Oblak ko miš
dojuri pa stade
Ogromnim repom u nebo da maše.
Ko jaje, mesec se
prepolovi, pade Iza daleke planine naše.
Ujutru sunce u jezeru ko vrelo Virnulo -
meseca nema ...
Spustilo noge, čuku dodirnulo, Viknulo -
meseca nema.
A ribar sa reke čuo je taj krik
Šaljivdžija leđa povi,
Sa jutarnjih voda
sunčev lik
Rukama poče da lovi.
Ulovi.
Smotao ga čvrsto trakom,
Na uši mu nogom stao.
Izvuko i tiho zlatnim zrakom
Sunčeve veđe
vezao.
Tad sunce nemoćno ka nebu poskoči
I reče:
"Težak je moj posao!"
Odjednom mu nešto
privuče oči, Okrenu se -
a to mesec došao.
Suncu kao veverica na grani
Zaigra radost u zenama ...
Al iznenada Zrak se prekide,
i po skliskoj strani
Otkotrlja se lik put livada.
Sunce se prepade . ..
A deda bodri
Od smeha grmi svom silom.
I večernja svetlost
ko golub modri
Maše mu u usta krilom.

***
Sa starom torbom, glave gole,
Brišući znoj ko ulje sveto,
Lutam, dok šume mi topole,
Kroz zavičajno šumsko. leto.

U senu spavam svakog dana,
A idem opasan kanapom.
Na meni rita od kaftana,
I lutam ja - za svojim štapom.

U mome stihu raj se plavi
Jer življenju se ja veselim
I mrvice po šumskoj travi
Bubama bacam izgladnelim.

Staza u čičku; iza nje se
Galica jezerska zeleni.
Sa pognutih se breza rese
Isprečile na putu meni.

Po grmlju i po živicama,
Dok lebde krici glasnih sova,
Slušam, ko službu usred hrama,
Molitvu ptičijih glasova.

PESMA O KERUŠI

Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žućkastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.

Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.

A uveče, kad živina juri,
Da zauzme motke, il prut jak,
Izišo je tad domaćin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.

A ona je za tragom trčala,
Stizala ga, kao kad uhode ...
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.

Pri povratku, vukuć se po tmini,
I ližući znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom učini,
Kao jedno od kučića njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.

Nemo, ko od milosti il sreće,
Kad joj bace kamičak niz breg,
Pale su i njene oči pseće,
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.

KONJI

Zarzali konji sa zelenog humlja
Na talase zlatne dana koji kulja.

U plavetni zaton što pod humom sniva
Pala im je smola zanjihanih griva.

Preko mirne vode njihov drhtaj plovi.
Srebrnom ih uzdom žuti mesec lovi.

Ržući u strahu od vlastitih sena,
Misle da je zora grivama skrivena.

*
Prolećni dan zvoni iznad konjskog uha
Sa toplim željama za prvi roj muha.

Al kad sene mraka na livadu stižu,
Konji se ritaju i ušima strižu.

I sve jači topot s kopita se toči,
O vrbe se veša, gubi se u noći.

A tek što se talas prema zvezdi pruži,
Roj muha po vodi ko pepeo kruži.

*
Utrnulo sunce. Trava puna mira,
I jedino pastir pesmu u rog svira.

Prate konji pomno pesmu čudne ptice
Koja za njih peva, a ljudsko joj lice.

Dok odjek što resko kraj griva im mine
K neznanoj livadi nosi misli njine.

Zaljubljen u dan tvoj i u tamne noći,
Za te, domovino, ovu pesmu sročih.

***
Pod šumnim brestom sena doksata,
Mesec nad krovom, ko hum od zlata.

Crtaju kapi na prozorima
Sedoga starca u oblacima.

Šakom, na polja gde mirno sve je,
Ozimi usev zvezda on seje.

Uzrasta njiva, a zrna duše
Sa jekom neba u muk se ruše.

Pamtim vremena glasanje muklo,
Kako je kljunom u granu tuklo.

U travi um je verovo mrski
Šumljenju voda, polju i trski.

Pod jelom, blizu magli-živica,
Snio sam reke zlatnih ravnica,

A duh moj zna već o zelen-kraju
Gde setve reči život nam daju.

KRAVA

Iznemogla, ispali zubi
Svitak godina na rogovima.
Tuko ju je poljak grubi,
Na pašnjaku, međ stogovima.

Duša ne voli zvuke, ni zvona,
Miš šuška u nekom kutku strogu.
Razmišlja tužne misli ona
O telencetu belih nogu.

Prva radost - ne vredi nikom,
Uzeše majci sina-belca.
Na kočevima, pod jasikom,
Vetar je nijo kožu telca.

Sudbina sina, svakoga sata
Snać je može vrh heljdi u polju,
Vezaće i nju oko vrata
I povešće - da je zakolju.

Žalosno, tužno, u zemlju celi
Zabiće se rogovi tavni ...
Sad su joj u snu šumarci beli
I lugovi zeleni, travni ...

U kraju gde kopriva je žuta
I suv plot od pruća
Stoji jadno uz vrbe kraj puta
Niz seoskih kuća.

A u polju gde je čestar modri,
Jezera zelena -
Vijuga peskovit put što vodi
Do sibirskih stena.

Zamela se Rusija u Čudi,
Od straha se brani.
I tim putom stalno idu ljudi,
Ljudi okovani.

Sve sam lopov i goli ubica -
Što kom sudba sroči.
Zavoleh im ja mršava lica
I pretužne oči.

Radost za njih sa zlom ide ljutim:
Prosta srca pusta,
I krive se na licima žutim
Azurna im usta.

Ja još nešto samo čuvam, krijem:
Srce mi je čisto.
U jesen ću nožem da ubijem
I ja nekog isto.

I mene će u peščanom huku
Po istome krugu
Sa konopcem o vratu da vuku
Da zavolim tugu.

Kad s osmehom, krenuv njima bliže,
Isprsim se ljut
Munja će tad jezikom da sliže
Moj pređeni put.

***
S plota - đevreka' spletovi,
Miriše dan na ječam.
Sunčevi zlatni crepovi
Krov dižu nebu, svečan.

Šatre, kola, ogrlice,
Vrtoglavi ringišpili.
Zalelujan prostor, ptice,
Dršće trava, lišće cvili.

Krik prodavca, šum kopita,
Pjano medna saća diše.
Hej, sklanjaj se i pohitaj:
Ko praptanu vihor briše.

A za kosu pošto boja? -
Glas se snaša zvonko peni.
Ta marama je li tvoja
Što na vetru zazeleni?

Tu su pesme pune basni
Što kolju i preklinju.
Pevaj kako Stenjka Razin
Ubi svoju kneginju.

Ti li si, Rusijom, bogazom
Rasula rujne odeće čari?
Ne smatraj to za bogozov,
Taj pogled kojim srce zari.