***
Zbog drugova, zbog veselih,
Zbog posrebrenih dolina
Rastuži se ko golub tih
Radost dalekih godina.

Pa sećanje kljuca kljunom
Prvi sneg sa staze uske.
Nad jezerom i nad šumom
Kasni krici divlje guske.

Pod oknom od skliskih jela
Pruža sena tamne ruke.
Tihih voda lađa bela
Puši lulu ispred luke.

Dim taj - to dan polju maše,
Dan milošte i višanja.
Miris trava s tela snaša
Dopire mi do usana.

Mir lipama, lugovima,
Mir tamjanu svetilišta!
Sa osmehom ko sve prima
Ne treba mu od vas ništa.

***
Plavo nebo, duga - šarenica,
Nečujno stepska nestaje granica,
Vuče se dim, i sred te slike
Vrane veseljem obukle vrljike.

Ponovo vidim jaruge znane,
Crvenu glinu, vrba grane,
Riđ ovas pokraj jezera sanja,
Ko med za dušu sve prianja.

Kraju moj! Rusijo draga!
Ko pre, još živi tvoja snaga.
Anđelska kad mahnu krila snena
Zazvone krstače bez imena.

Mnoge si, zemljo, likom snažnim
Po rudnicima mučila vlažnim.
Još mašta mračnih moćnika rod
Da s grudi tvojih okusi plod.

Neće živeti na svetu, verujem,
Ko tamnice tvoje poziv ne čuje ...
Večna istina i glas šuma ovih
Raduju dušu dok zveče okovi.

***
Utonu put u misli da je večer blaga,
Dok oskoruše kao bezdan blede.
Starica-kuća ustima svog praga
Tišinu meku, mirišljavu jede.

Nežno i krotko stud što jesen nosi
Ka stogu ovsa maglom tiho plovi;
Kroz plavet stakla dečak žutokosi
Očima igru čavki crnih lovi.

Uz dimnjak pripit, varniči po krovu
Pepeo zelen ružičaste peći.
Nekoga nema - vetar priču novu
O nekom mrtvom šapatom će reći.

I neko neće gaziti tu više
Zlataste trave, opale listove.
A dugi uzdah, šušteći sve tiše,
Ljubi se s kljunom raščupane sove.

Sve gušći mrak je, stajom mir i tama,
Put beli sklisku jarugu šara ...
Uzdiše nežno ječmena slama
Sa kravlje njuške, ispod ulara.

***
Krila crvena zalaska svela,
Dremlju plotovi tiho u tami.
O, ne tuguj mi, kućice bela,
Što smo opet mi sami i sami.

Mesec čisti u slamnatom krovu
Plavet neba sa žutoga roga.
Ne odazvah se njenome zovu
Da je pratim kraj dalekog stoga.

Znam da godine nemire guše.
Kao godine, bol će taj proći.
Svoje usne i nevinost duše
Daće drugome ona u noći.

Nije jak ko za radost se javi,
Samo ponosni žive od snage.
A drugi će da smlavi i ostavi
Kao am kad istrune od vlage.

Čekam spokojno suđeni čas
Jer će tek biti snežnih dana.
Ona će opet doći kod nas
Da tu prigreje svog mališana.

Skinuće bundu, šal će kraj peći,
Sešće kraj mene kao u priči.
Pa će mi nežno i spokojno reći
Kako dečačić na mene liči.

DETE ISUS

Sakupila Devica
Ždralove i senice
Usred hrama.

"Pevajte, veselite se
I za svakog molite se
S nama!"

I sad mole molitvu
Za grešnu, za poročnu
Sudbu našu,

A detence božje milo
Nožice pod sebe svilo,
Jede kašu.

Prišla njemu senica,
Drzovita ptičica,
Pa prozborila:

***
Ode dan, i bliže sam do kraja,
Primičem se izlaznome svodu.
Rukom belom, lakih zaveslaja,
Tajne leta prosecam ja vodu.

Plavom strujom sudbine me pljusne
Često, često rashlađena pena,
I ostavi pečat nemog trena
Novu boru uz skupljene usne.

Svakog dana blizak sam sve ređe
Sebi i s kim sudba me još svela.
Usred polja, negde pored međe,
Ja otkidoh senku od svog tela.

Ode ona, lepršava, gola,
I ramena slaba moja uze,
Pa, ne roneć usamljena suze,
Sada drugog grli negde, hola.

I možda se, sa njim zagrljena
I ne seća zajedničke zore:
Zarivena u mrak priviđenja, -
Oko usta promenila bore.

Ali živi zvukom starih dana
Što ko eho sa gora je bodri,
Dok ja ljubim usnicama modrim
Sliku što je senkom naslikana.

PLAVET

Kroz prozračnu studen doline se plave,
Čuje se kopita potkovanih zvuk.
U prostrte skute izbledele trave
Bakar s belih vrba skida vetra huk,

S udolina pustih poput tanke duge
Siva magla puzi kudrava ko žbun,
Pogureno veče spušta modre noge
U rečicu belu ko u čabar pun.

*
U jesenju studen procvetala nada,
Moj kulaš se vuče kao tiha kob,
Lelujav na vetru skut haljine hvata
I gubicom vlažnom ko da grize zob.

U bitku? Spokoju? Ne, već u daljinu,
Nevidljive stope vuku me na put, -
Dan će zlatnom petom zgaziti u tminu,
U korpu godina dospeće sav trud.

*
Kraj puta crveno stoji brdo golo
Ko sipljiva rđa il peščani stog,
Čavke digle graju, sumrak vodi kolo,
Mesec se sakrio u pastirski rog.

Mlečni dim ko vetar, mada vetra nema,
Ljulja sela; otud zvona tihi poj.
U veseloj tuzi i Rusija drema,
Rukama je stegla žut obronak svoj.

Počinak me mami. Preda mnom je izba.
Miris vrta hrli ko opojni slap.
Na sivu poljanu mesečev rog sipa
U kupusne leje ulje kap po kap.

U mislima bučno krastavce već jedem,
Meki hleb udišem, tražim topli kut.
Uzdrhtalo nebo iz staje plavetne
Zauzdani oblak izvodi na put.


Posteljo, ti nudiš odmor što mi treba,
Tvoj otrov u krvi davno mi je znan;
Izgnječila slamu udovička bedra,
Domaćicu našu obuzeo san.

Već sviće. U kutu kroz tamu svetluca
Kraj ikona starih bubašvaba roj,
Molitvu jutarnju sitna kiša kuca,
Po mutnome staklu lije šapat svoj.

*
Opet su preda mnom zaplavela polja,
U barama skače sunčev rđast krug.
Srce nosi druge radosti i boli,
U ušima bruji novih reči zvuk.

Modre oči mrznu ko voda nestalna,
Pokidavši uzde vuče se moj hat.
Mrkom šakom vetar gužve lišća valja
I fijukom konjski zaglušuje bat.

***
Nebom se opet rujna šara
Prostrla iznad belih njiva,
I opet pesmu punu žara
Njižegorodsko zvono sliva.

Pod maglenim se sija pramom
Lepota tvoja devičanska.
Riđom ti kosom pod maramom
Vijori vetar bez prestanka.

Luk neba drhti, poigrava,
Čas iščezne a čas zasija,
I neće šare tvog rukava
Da opaja ni omađija.

Odavno rone snovi moji
U dalji te zarumenjene.
Tu visok dom za tebe stoji,
A dalek manastir - za mene.

Vedrine brže tu protiču,
Lakši su plamen i koprena.
Ja iskušenik nežni biću,
A ti - raspojasana žena.

I nad nas su se, znam, već sagle
Tišine ljute gde se pati:
Moj bol zbog tebe znaće magle,
A ti ćeš za mnom proplakati.


Al mir i nežnost neće moći
Ni tada želju da mi bude, -
Videvši zemlju, moje oči
Za drugom nekom zemljom žude.

***
Pevaju kola otegnuto
Žbunje, ravnice, polja jure.
Opet kapele svuda putom
I krstovi što u nas zure.

Opet mi tuga srcr pali
Zbog vetra, ovsa, zbog te huke,
I na zvonike, bele, male
Opet se same krste ruke.

Rusijo - polje malinovo
I bojo neba reka smernih, -
S radošću volim i sa bolom
Jezersku čamu stepa vernih.

Jadima lednim nema mere,
Obale tvoje kriju noći.
Al hladan k tebi i bez vere
Da budem nikad neću moći.

Ti su mi lanci uvek mili,
Tim snom bih hteo ja da spavam
Sve dok iz stepe ne iščili
Molitven šuštaj njenih trava.

***
Proleće kao radost nije,
Nit je od sunca pesak žut.
Na tvojoj tamnoj koži mije
Maljice plave vetar ljut.

Kraj plave vode sa pojila
Loboda razlistala zri -
Zauvek tu nas je spojila
Zakletva koju dasmo mi.

Veče je ognjem milo hume,
Punilo tminu mirisom.
Ja sam te pratio do šume
Gde roditeljski tvoj je dom.

I duga nepomičnost nema
Prikivala me ko u snu,
Dok si ti mahao sa trema,
Slivši u osmeh dušu svu.

Nebo vrhnjem preliveno,
Mesec je ko kriška sira,
Ali srce razboljeno
Od te hrane šta da bira?

Ne, ja ne znam gladi ove
Koje krckaju na zubu,
Već veselje i sjaj zovem
Kao mladu svoju sudbu.

Mojih želja plamna reka
Bolnom dušom se talasa,
No i mrtvoga me čeka
Koljivo sa čašom kvasa.