РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
11080 Земун, Магистратски трг 3
Тел. 3077-028,
vladarsk@gmail.com; vladaukninu@gmail.com

САОПШТЕЊЕ
Бр. 1453/12 – 22. 05. 2012.

ПРОГОН СРПСКОГ СВЕШТЕНСТВА У МАКЕДОНИЈИ
 
Београдски дневни лист Политика од 22. маја 2012. пише, на стр. 8, да је македонска полиција ухапсила јеромонаха Мојсеја и две монахиње Српске православне цркве у Македонији – монахињу Кирану, из манастира Успења Пресвете Богородице у Скопљу, и монахињу Пелагију, у Штипу. Полиција је похапсила и неколико српских верника, међу којима и рођаке раније осуђеног епископа Охридске архиепископије, Јована. Обављен је и претрес српских храмова и свештеничких домова у Скопљу, Охриду, Битољу, Прилепу и Штипу.

Овим је македонска власт тешко оскрнавила успомену на староставне центре Српске православне цркве, прва српска Архиепиоскопија будући основана у Охриду у 13, а прва Патријаршија у Скопљу у 14. столећу. Невероватно је и несхватљиво да се нека држава према верским установама понаша као Македонија према Српској православној цркви – упућујући полицију да из православних српских домова заплени и канцеларијску опрему, укључујући компјутере!

Невероватно је и што Влада Републике Србије и владе других српских држава (осим Владе РС Крајине) нису на то оштро реаговале, и запретиле прекидом дипломатских односа с Македонијом!

Жалосно је што јавно мњење у словенским државама – посебно Македонији и Црној Гори – није обавештено да је овакво понашање Владе Македоније према Српској православној цркви само испуњење наредбе Ватикана и западноевропских држава. А та је наредба потписана на Берлинском конгресу 1878. Тада је наиме одлучено да се у Македонији мора успоставити несрпска православна црква, несрпска македонска нација и несрпска македонска држава – мада су Енглези том приликом реферисали да су становници Македоније српске националности, будући Старосрбијанци, то јест најстарији Срби.

Оваквом закључку Берлинског конгреса приклонила се нажалост и тадашња Русија, пошто је заузврат добила управу над Молдавијом. Овај западноевропски, антисрпски план схватљив је и из писма Министарства за иностране послове Русије руском амбасадору у Берлину,  2. маја 1878. Пише га Н. К. Гирс амбасадору Е. П. Новикову:

„ (…) Уколико нас политичке прилике приморају да обавезно попустимо захтевима Аустрије, дужни смо за себе сачувати право да одлучимо да ли стварање аутономне Македоније, поред уступања српско-црногорских енклава, више одговара нашим погледима ако, по ту цену, можемо сачувати природно целовито јединство Бугарске – зарад гарантовања њеног националног развитка – као и да можемо одлучивати о, у таквом случају, за нас прихватљивом пројекту, уколико не постигнемо природна територијална проширења за Србију и Црну Гору, као надокнаду за велику превласт коју стиче Аустрија“. (Српска књижевна задруга: Србија 1878 – документа, Београд 1978, стр. 305. и 306)

Овде се јасно види да се аутономна Македонија намеравала створити на српској етничкој и историјској земљи, будући да се наводи да се за стварање аутономне Македоније „уступају српско-црногорске енклаве“. Да је та замисао о несрпској Македонији била студиозна и претворена у једно од стратешких опредељења германских и романских држава показује и одлука о додатној полуги за расрбљивање Старе Србије, Херцеговине и Босне.

Она се наиме састојала у томе да се верници будуће Македоније и Херцеговине и Босне изузму из надлежности Српске православне цркве и да им се оснују самосталне несрпске православне цркве. (Како су грешни српски државници и званични интелектуалци што током последња два столећа у образовне књиге нису уносили овакве колонијалне, антисрпске намере! Да јесу, мало је вероватно да би комунисти у Југославији успели да створе несрпску македонску нацију, несрпску македонску државу и несрпску македонску православну цркву!)

Уз план о стварању македонске цркве, Аустроугарска је намеравала да оснује и посебну православну цркву у Херцеговини и Босни. Аустроугарски дипломата Швегел извештава о томе свог министра за иностране послове, Андрашија, 9. јуна 1878, преносећи му ставове Србије, везане за наступ српског представника на Берлинском конгресу. Он га обавештава да се српски министар Јован Ристић заложио за изузимање цркава у Македонији, Херцеговини и Босни испод јурисдикције Српске православне цркве – што је сасвим схватљиво јер се Ристић, присиљен одлуком великих сила, формално сагласио са захтевом Аусторугарске пошто је од ње зависило хоће ли се Србији припојити Ниш, Лесковац, Врање, Гњилане и Пирот.

То се и види у Швегеловом тексту, јер је подвукао реченицу о регулисању административних односа православне цркве на Балканском полуострву. Свог министра Андрашија подсетио је да Ристић зна за ту стратешку опредељеност Аустроугарске:

„Господин Ристић наглашава да је неопходно регулисање административних односа православне цркве на Балканском полуострву… заправо, да би Босну, Херцеговину и Македонију, уколико не буду потчињене београдској патријаршији, требало организовати као једну независну и самосталну патријаршију чије би седиште могло бити у Пећи. Само чисто грчке области у Турској треба да остану под грчком патријаршијом у Цариграду…“ (Српска књижевна задруга: Србија 1878 – документа, Београд 1978, стр. 396)

Да поновимо, жалосно је што у словенским државама јавно мњење није било упознато с овим колонијалним, антисловенским западноевропским планом из 1878. Да јесте, не би било могуће стварање посебних православних цркава у српским земљама Македонији и Црној Гори.

Наиме, без увида у ове западноевропске планове, житељи Македоније и Црне Горе живе у уверењу да су им неканонске цркве плодови сопственог националног и државног успона!

А оне су само производ колонијалног, антисловенског прегнућа Западне Европе и Ватикана!

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ
Милорад Буха, премијер

Дипл. инж. Рајко Лежаић
Председник Скупштине

http://www.srpskilist.net/saopstenja-vlade-rsk/progon-srpskog-svestenstva-u-makedoniji

---

Догодине у Книну!

Убијање Срба у Хрватској се не кажњава

10. јун 2012. 23.35

ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

11080 Земун, Магистратски трг 3 – Тел. 3077-028, vladarsk@gmail.com;
vladaukninu@gmail.com

Бр. 1454/12 – 10. 06. 2012 (7520. година по српском календару)

* *

*С А О П Ш Т Е Њ Е*

*- Убијање Срба у Хрватској се не кажњава –*

* *

Београдски дневни лист „Политика“ пише 10. јуна 2012, на стр. 09, да је у Хрватској дозвољено убијати Србе – посебно оне који су се, из избеглиштва, вратили у своје куће. Истраживачки центар за страдања у грађанском рату у Југославији, „Веритас“ у Београду је регистровао 83
убиства Срба повратника. У „Веритасу“ уверавају да је бројка много већа,
али да многа убиства скрива хрватска полиција, истражни и судски органи.
Иако је опште познато, да је Хрват – Ивица Рожић, аутолимар из Госпића, с ратним именом Бијели Вук, убио неколицину Срба, он је пуштен из
краткорочног притвора и слободан је.

Хрватска полиција, кад средства јавног информисања затраже објашњење о убиствима Срба, саопштава, да је у питању самоубиство.

Запањује чињеница, да се оваква убиства припадника једне нације у Хрватској не кажњавају и да Хрватску, као државу, нико не терети за ова кривична дела и нечовештво. А оваква убиства се могу оценити и као злочин геноцида и наставак политике Хрватске из Другог светског рата, кад је Хрватски парламент изгласао законе о истребљењу Срба, Рома и Јевреја. Зашто злочин геноцида у Хрватској не спречавају ни органи УН, ни органи ЕУ, ОЕБС, Међународни суд правде, итд? А Хрватска је кандидат за чланство у ЕУ, а из Брисела нико не обавезује Хрватску да заштити Србе и да суди убицама.

Нажалост, ни дипломатија српских држава (Републике Србије, Републике Црне Горе и Републике Српске) не покрећу питање оваквог понашања Хрватске – ни пред органима УН, ни пред другим међународним организацијама. А владе српских држава су обавезне да заштите животе припадника своје нације. Влада РС Крајине у прогонству их, и овим саопштењем, позива да заштите животе Срба Крајишника и да траже од Хрватске да их заштити и омогући им повратак и располагање имовином у Републици Српској Крајини (Зони под заштитом УН) и Хрватској.

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ

Ратко Личина, министар

http://facebookreporter.org

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА – ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

11080 Земун, Магистратски трг 3 – Тел. 3077-028, vladarsk@gmail.com;
vladaukninu@gmail.com

Бр. 1456/12 – 17. 06. 2012 (7520. година по српском календару)

* *

*С А О П Ш Т Е Њ Е*

*- ЗАПАДНА ЕВРОПА ОРГАНИЗОВАЛА РАТ У ЈУГОСЛАВИЈИ –*


* *

Научно је утврђено, да су чланице ЕУ, САД и Света Столица организовале разбијање Југославије од 1990. до 1995, да су помагале сепаратистичке снаге и да су наоружале паровојне формације у Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини. Криви су за изазивање ратних злочина и требало би да им државници буду оптужени пред Хашким трибуналом. И зато што су 1999. године обавили агресију на Србију и Црну Гору и окупирали Косово и Метохију, област у Србији, чиме су извршили сецесију државне територије Републике Србије – а сецесија је тешко кривично дело по уставу свих европских држава. Злочин геноцида је, такође, обављен у оквиру западних држава, јер су прогнани Срби из Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН), из Хрватске и са Косова и Метохије.

Доктор правних наука и професор на Универзитету Ломоносов у Москви, Божидар Митровић, објавио је о овом ратном злочину геноцида чланица ЕУ, Америке и Свете Столице студију у београдском часопису „Геополитика“ (јунски број 53, на странама од 72. до 75), уз закључак – да је у питању традиционална колонијална агресија западних држава на српске етничке и историјске земље. Мотиви за ову агресију су, такође, традиционално колонијални – присвајање природних богатстава с Косова и Метохије, укључујући, поред осталих руда, зеолит, којим су Косово и Метохија најбогатији на свету.

Проф. др Божидар Митровић је упутио читаоце, да је разбијање Југославије организовано на основу Напуљских услова, обелодањених неколико година пре разбијања Југославије – по којима земље у којима избију грађански ратови не враћају значајан део међународних кредита. Иначе, проф. др Митровић наводи, да су западноевропске државе и Ватикан столећима ратовале против словенских православних држава (Русије и Србије) и да су Русе и Србе представиле у друштвеним наукама као нецивилизоване, касно описмењене и опутужују их – да су окупирали земље других народа. Та тврдња је највећа могућа бесмислица, наводи проф. др Митровић, али је остала у историјској науци, што словенске државнике и интелектуалце још није освестило. Тако, званична историја тврди да су Срби стигли у 7. столећу на Балкан из Русије, а и да су у том веку Руси стигли с Балкана у Русију.

Историја, истовремено, тврди две супротности:

1. да су Срби и Руси заменили своје етничке земље,
2. и да су Срби окупирали земље трећих народа, и да су Руси окупирали
земље трећих народа – све у том 7. столећу после Христа!

Проф. др Божидар Митровић, закључује – колонијални поход на словенске земље Западне Европе и Свете Столице (Ватикана) је примењен и крајем двадесетог столећа. То је наставак хиљадугодишњег ратовања Романа и Германа против Словена – прогнани су Срби из Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН), из Хрватске и прогнани су Срби с Косова и Метохије.

УН не покрећу питање отклањања последица окупације српских земаља и прогона српског становништва!

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ

Ратко Личина, министар

http://facebookreporter.org

*С   А   О   П   Ш   Т   Е   Њ   Е*

  ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГЕ  **СРБИ ПРЕ БИСКУПОВОГ АДАМА**

*Београд, Краљице Наталије бр. у Руском дому, среда – 13. јун 2012, у 19,00 h*
*Аутор: Слободан Јарчевић*

* *

Издавачка кућа „Мирослав“, 11070 Нови Београд, Гоце Делчева бр.
15, представиће занимљиву књигу Слободана Јарчевића: „Срби пре бискуповог Адама“ – друго проширено издање.

Књига је својеврсни изазов за свакога, јер се у њој оспоравају наводи званичне историје о Србима. Дословним навођењем цитата из енциклопедија, стручних радова академика, из универзитетских уџбеника историје и филологије, Јарчевић показује, да су тврдње у тим цитатима нелогичне и да немају никакво упориште у историјским изворима.

Најважнији моменти у књизи су Јарчевићеви закључци (једноставно
и стручно објашњени), да су:

1. Срби преци свих словенских народа и да су од каменог доба настањени
на Балкану и Подунављу,

*2. *Словени писмени од најдавнијих времена, а наводи о описмењавању
Словена од стране Ћирила и Методија у 9. столећу Нове ере су кривотворење германске историјске школе,

*3. *Словени покрштени у првом столећу Нове ере, а не у деветом,

*4. *Србија је основана 490. године, с престоницом у Скадру – после
распада Римске империје, а не у 12. столећу, како то пише у српским
историјским књигама.

*5. *Рашка, Зета, Дукља, Босна… биле су само покрајине у Србији, а
не посебне државе – како то пише у српским историјским књигама.

Књига обилује и другим занимљивим подацима, као што је онај о српском језику – подељеном на два дијалекта: чакавски и штокавски. Онај којег зову „кајкавским дијалектом“, само је чист хрватски језик – избачен из употребе по налогу колонијалне Аустроугарске.

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ

Ратко Личина, министар

http://facebookreporter.org/category/%d1%80%d0%b5%d0%b3%d0%b8%d0%be%d0%bd/%d0%ba%d1%80%d0%b0%d1%98%d0%b8%d0%bd%d0%b0/

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
11.080 Земун, Магистратски трг 3,
Тел: 3077-028, vladarsk@gmail.com -
Бр. 1458/12 - 8. jул 2012.


ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Томислав Николић
11.000 Београд, Андрићев венац бр. 1.

Господине Председниче,

Као што смо Вас обавестили дописом бр. 1456/12, од 4. јула 2012, прослеђујемо Вам податке о околностима одузимања од Италије и додели Југославији: Истре, Задра и неких отока (1946). Италија је била окривљена од Савезника, заједно с Немачком, због оснивања фашистичке Независне Државе Хрватске, те је сносила део одговорности за хрватско истребљење Срба, Рома и Јевреја, те јој је, на име ратне штете, одузета територија и предата у државне границе Југославије. Овај податак смо упућивали више пута Вашим претходницима, од 2005. до 2012, али су га они игнорисали – мада је реч о предлогу, да се мирним путем, на основу међународног права, обави подела и јадранске обале између: Македоније, Црне Горе, Србије, Босне и Херцеговине, Хрватске и Словеније и да се правно оцени које наследнице бивше СФР Југославије имају право на територије одузете Италији. Одузете, јер је и Италија окривљена за хрватски злочин геноцида над Србима, Ромима и Јеврејима.

Претходних година су све редакције јавних медија, такође, игнорисале овај историјски податак, те га и њима, опет, достављамо. Ово су делови из документације Владе РС Крајине у прогонству – достављани домаћим и страним редакцијама: „Влада РС Крајине је више пута скретала пажњу светске јавности, међународних организација И европских државника - да хрватско поседовање скоро целокупне обале Јадранског мора и свих 1.000 острва, нема историјско и хрватско национално утемељење. У последња два столећа, Хрватска никад (правно) није
имала у поседу јадранску обалу. За Србију и Црну Гору је од велике важности чињеница - да је Италија, после Другог светског рата, била приморана да, на име ратне штете, уступи Југославији: Истру, Задар и отоке. С обзиром да је Италија, до септембра 1943, била окупатор у Црној Гори, Херцеговини, делу Босне, Далмацији, Лици, Кордуну и Горском котару,
одговорна је за стотине хиљада убијених Срба. Уморени на Рабу, у Јадовном,
херцеговачким и босанским јамама и у логору смрти Јасеновца, чинили су
највећу ставку ратне штете - израчунату (1946) од Сила победница.
Тако је Италија, за страховито страдање Срба (Италији су тада приписани и
злочини хрватске војске, јер је НДХ била и њена творевина) потписала с
Југославијом Уговор о миру, у којем је, дословно, писало да "уступа
територије Југославији" - не Хрватској ("Службени лист ФНРЈ", бр. 74/47).
Наравно, све ово што се наводи, биће и оспоравано. Томе ће се
супротставити, у првом реду, Хрватска и вероватно ће на њену страну стати
поједине државе, као и правници, историчари и други стручњаци из света.
Захваљујемо Богу што се покренути спорови неће решавати на бојном
пољу него у оквиру међународног права и међудржавних односа.

Хрватска, за учешће у Другом светском рату на страни Немачке и Италије,
још није платила ратну одштету чланицама антихитлеровске
коалиције. Изгледа да је у Хрватској ова изјава изазвала врло мучан утисак. Хрватска
је била једина држава која је у Другом светском рату, поред Немачке, имала
логоре смрти, а законом је предвидела истребљење Срба, Јевреја и Рома.
То је ужасно наслеђе. У првом реду, зато што Хрватска није, попут Немачке
(коју су, додуше, на то обавезале Силе победнице) то признала.
Туђман је признао, да је Република Хрватска правна наследница фашистичке Независне Државе Хрватске, а Стипе Месић је покушао то оспорити.
Туђман ту "легализацију" никад није крио. Више пута је рекао да је НДХ била плод
хрватског политичког деловања, а наговештавао је, јавно, да ће јој границе
бити (где и 1941) - иза Земуна и Херцег Новог. Да су Велике силе биле те које су ставиле на терет Италији обавезу уступања територија Југославији, потврдили су, потписом на Уговору: у име СССР-а - Вјечеслав Молотов, Велике Британије и Ирске - Ернест Бевин, САД -
Џемс Ф. Бернс, Кине - Циен Тај, Француске - Жорж Бидо, Аустралије - Џон
А. Бизли, Белгије - Спак Гијом, Белорусије - К. Кисељев, Бразилије -
Кастело Бранко Кларк и Канаде - Жорж П. Ваније.

Наравно, Туђманова Хрватска је претпостављала и све територије Босне и
Херцеговине; он ни то није крио. То је историјска истина, јер су муслимани у Другом светском рату себе прогласиле чистим Хрватима. Што се
тиче плаћања ратне штете, она је, кад постане предмет међудржавних
расправа, веома компликована. На пример, ако Италија део ратне штете пребаци на Хрватску, онда ће, нормално је, Италија захтевати да Хрватска, за убијене Србе, плати уступањем своје територије једној од српских држава. Јер је територије добијене од Италије, комунистичка власт поклонила само федералној Хрватској, која је била извршилац злочина геноцида у Другом светском рату – над Србима, Ромима и Јеврејима. У том случају би Италија вратила део јадранске обале. На овакву могућност упутио је посланик Парламентарне скупштине Савета Европе из Словеније, Змаго Јеличич. У
интервјуу “Вјеснику” (2004) је рекао: "Нисте ратифицирали Осимски споразум, а
Словенија јесте. Талијани ће вам покренути и питање Задра".
Осврт на ову полемику у Словенији и Хрватској је користан, јер се тиче и
интереса Срба, па и државних интереса Србије и Црне Горе. Не само зато што
је НДХ била проширена до иза Земуна и Херцег Новог, него и зато што тада у
саставу Хрватске није била Барања. А народ Барање је, плебисцитом 1918,
одлучио да се припоји Србији - не Југославији. Да ли ће ово наша држава
користити у регулисању својих односа с Хрватском, или не (има и других
наслеђених проблема), видећемо. Свакако, Хрвати имају историјско искуство с асимилацијом Срба. Све оне које је Ватикан католичио (под
државним притиском Мађарске, Венеције, Аустрије и Немачке), Хрвати су
уписивали у Хрвате. Помирење с тим ишло је преко неколико генерација,
сталном пропагандом у црквама и државним инжињерингом у обе Југославије. Тако је српски Дубровник, после Првог светског рата, освануо као хрватски. После тога и
други далматински градови и села, па они у Лици, Кордуну, Банији,
Славонији, Срему, Барањи. Ово је својеврсна колонизација српских земаља - главна полуга, како се види, била је претходна асимилација. Између осталих мера, српски језик је
назван хрватским, а онај хрватски (у Загорју) осуђен је на умирање. Њега
нису хтели да уче Срби католици, па су га се и Хрвати одрекли. Само да
подсетим - ОУН има тело које се бавило деколонизацијом на свим
континентима, сем у Европи. Свугде је деколонизовало колоније, али српске
земље нико није ни предложио за ту хуману меру.

Влада Републике Српске Крајине је (1993) с
италијанским политичарима покренула питање источне обале Јадранског мора и
отока. С италијанске стране, овом послу се посветио председник
Социјалистичке партије за Северну Италију, посланик у Парламенту Италије и
Европске уније, Аурдино Ањели. Њему су се придружиле вође још неколико мањих партија и колеге у Парламенту. Ањели је прикупио обимну грађу о прошлости српских крајина и
приморских градова. Имао је податке о националном саставу становништва за
последњих 300-400 година и уверавао је да су се у прошлости и католици
Далмације изјашњавали за Србе. (Влада РСК је била спремила пројекат по
којем би неко од високодостојника у Ватикану о томе прибавио изворна
документа). Дубровника посебно. Ањели је скупио и власничке књиге над земљом и
некретнинама у Далмацији до Другог светског рата. Највише земље и зграда
имали су Срби, па Италијани. Хрвати су били на трећем месту. Обавестио нас
је да су чланови Парламента ЕУ из неколико земаља били придобијени да се
заложе за независну Републику Српску Крајину и разграничење на Јадрану
између Италије, Хрватске и РСК. Штета што ову акцију није, нимало, помогла
југословенска дипломатија.
Тачно је да је Југославији било одузето место у УН и да је тешко долазила
до прага Европске уније (заједнице), КЕБС-а и НАТО-а, али је могла да се
ангажује код сваке појединачне земље - билатерално. Тако је дипломатија
РСК сама сарађивала са овим Италијанима. Успели смо да интервенишемо код
Владе у Риму - у вези са стављањем на хрватску новчаницу Руђера
Бошковића. Хрвати су га присвојили, мада му је отац био Србин, а мајка
Италијанка. Италијанска дипломатија је интервенисала у Загребу и Хрвати су
престали да штампају новчаницу с ликом Руђера Бошковића.
Што се тиче наставка сарадње између РСК и Италије, она је прекинута на
најнеобичнији начин. А. Ањели је позвао крајинску делегацију у Италију - 1993.
Чак је обећао мобилизацију италијанских младића у крајинску војску.
Припремио је уписивање италијанских добровољаца на свечаности пред Крајишницима. А онда је, њега и сараднике, Влада, хитно, позвала у Рим - дан уочи доласка Крајишника у
Трст. Невољно су нам домаћини дали до знања да су САД и европски
савезници страховито критиковали Италијане и ови су одустали од даље
сарадње с Владом РСК. Пошто је делегација из Книна већ била у Трсту,
домаћини су је гостили два дана, али нису дозволили да вођа крајишке делегације
говори на скупу Италијана пореклом из Далмације, Истре и Кварнера.


***

Милорад Буха, премијер дипл. инж. Рајко Лежаић, председник Скупштине


Извор: srpskinacionalisti.com

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
11080 Земун, Магистратски трг 3 – Србија
Бр. 1456/12 – 4. 7. 2012.
Тел. 3077-028, vladarsk@gmail.com;

ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Томиславу Николићу
Андрићев венац бр. 1
11.000 Београд

 

Господине Председниче,

Пишемо Вам у време очигледног безнађа за српске националне и државне интересе. Подсећамо Вас да сте 2005. одобрили отварање представништва Владе Републике Српске Крајине у прогонству и да сте јој, у име Српске радикалне странке, уступили просторије и покривали основне канцеларијске трошкове. Таква одлука је била позитивна и историјски значајна.

У то време су државни органи, установе и редакције медија заузели став против Владе РС Крајине у прогонству и тада је почео суноврат српских националних и државних интереса – што траје до данас. Председници Србије Борис Тадић и Војислав Коштуница, премијери Војислав Коштуница и Мирко Цветковић, министар иностраних послова Вук Јеремић и други министри су се потпуно оградили од Владе РС Крајине у прогонству, занемарујући чињеницу да је српска историјска и етничка Република Српска Крајина окупирана, а из ње прогнан безмало целокупни српски народ. Између осталог, влада Војислава Коштунице је 2005. забранила регистровање Владе РС Крајине у прогонству.

Седам година – од 2005. до 2012 – Влада РС Крајине прослеђивала је предлоге и информације Председнику, Премијеру, Председнику Народне скупштине и министрима Републике Србије о обавези уклањања последица злочина геноцида Хрватске над Србима и злочина геноцида чланица НАТО и ЕУ над Србима Косова и Метохије. Но, из државних кабинета није добијала одговора, нити су уредништва медија смела да објављују ишта од тих докумената Владе и Скупштине РС Крајине. А просечно су две информације или предлога недељно стизали у те кабинете и та уредништва – пуних седам година.

Влада и Скупштина Републике Српске Крајине у прогонству немају ништа ново да додају својој документацији. Ових седам година све су чињенице о злочину геноцида над Србима унесене у та документа прослеђена државницима Србије, Савету безбедности УН, ЕУ, ОЕБС-у, Међународном црвеном крсту, Међународном суду правде… Али, ништа није предузимано.

Влада и Скупштина РС Крајине ће зато сву ту документацију најмање два пута недељно достављати и Вашем кабинету, кабинету Премијера Републике Србије, Председнику Народне скупштине, Министру за иностране послове и другим министарствима Републике Србије, надајући се да ће Ваш кабинет, Ваша влада, Ваша скупштина и Ваша министарства поступити друкчије од државних установа претходних председника, премијера и министара Републике Србије, и да ће се најзад окончати дуготрајни суноврат српских националних и државних интереса.

Истовремено, Влада и Скупштина РС Крајине ће достављати копије докумената и свим уредништвима медија, надајући се да им неће – као до сада – бити забрањено да их објављују.

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ
премијер
Милорад Буха,

СКУПШТИНА РС КРАЈИНЕ
Дипл.инж.Рајко Лежаић
председник

http://www.srpskilist.net/saopstenja-vlade-rsk/predsedniku-republike-srbije-tomislavu-nikolicu

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
11.080 Земун, Магистратски трг 3, Serbia
Тел/факс: 3077-028, vladarsk@gmail.com -
Бр. 1458/12 - 14. јул 2012.

С А О П Ш Т Е Њ Е

ЗАПАДНОЕВРОПСКА ОДЛУКА ИЗ 1878 – ВОЈВОДИНА ВАН СРБИЈЕ!!!

Многи српски државници и учени прваци у културним и научним установама српских држава, свим силама, спроводе темељне противсрпске одлуке Ватикана и западноевропских држава – уписане у закључке Берлинског конгреса 1878. године. Једна од њих је и онемогућавање уједињења Војводине у државну заједницу с Моравском Србијом (Шумадијом и другим српским областима на Балкану).
Мада овај навод подсећа на неку измишљотину, он то није. Тад се рачунало с чињеницом - да је Аустроугарска вишенационална и да ће у њеним границама наступити време оснивања националних држава (немачке, италијанске, мађарске, хрватске, српске, чешке, словачке, румунске, украјинске...). Зато је предвиђено, да се спречи могућност стварања српске државе, у којој би биле, заједно, српске области с Балкана и из Паноније.

1878. су ударени темељи расцепкавању српске земље на више држава. Најочигледније је тај план унела у свој програм Комунистичка партија Југославије. На свом Четвртом конгресу у Дрездену, Комунистичка партија Југославије је, 12. новембра 1928, изгласала обавезу о стварању следећих држава на српским, хрватским и словеначким земљама: Србија, Косово и Метохија, Македонија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Словенија, Војводина и Црна Гора. Тада је политички секретар КПЈ био Јован Мартиновић, а организациони секретар Ђуро Ђаковић.

Овакав, противсрпски поступак државних органа Југославије, није присутан само у комунистичкој Југославији. Имао је он своје изразите учинке и у Краљевини Југославији. Да споменемо само стварање Бановине Хрватске 1939. године, кад је то одобрио Кнез Павле Карађорђевић (наравно, под притиском Немачке и Италије), укључујући у Хрватску Бановину српске етничке и историјске земље, за које ће, нажалост, историчар др Васо Чубриловић написати да су хрватске – од Драве до Јадранског мора.
И данас, посебно у Војводини, српски државници и учени спроводе ову давну одлуку Берлинског конгреса, уз тврдњу – да је Војводина најбогатији део Србије, а то уопште није тачно. Много је сиромашнија од Моравске Србије – нема: угаљ, злато, сребро, бакар, зеолит, гвожђе... производи мање стоке, воћа, поврћа... нема шуме, бање, изворе чисте воде, итд.

Да ли ће се ти српски државници и учени освестити? Нека прочитају у књизи о Берлинском конгресу – на њему је одлучено и ово:

створити у Старој Србији (Македонији) несрпску македонску државу,

створити у делу Старе Србије (Косово и Метохија) албанску државу,

Србе западно од Дрине превести у хрватску и бошњачку нацију,

ван Кнежевине Србије, основати несрпску македонску православну цркву и несрпску православну цркву

западно од Дрине (што је учињено, ових година у Црној Гори),

онемогућити улазак Црне Горе у државну заједницу са Србијиом!




Погледати све о овоме у књизи: Српска књижевна задруга: “Србија 1878 – документа“, Београд, 1978.


Милорад Буха, премијер
Дипл. инж. Рајко Лежаић
Председник Скупштине


Извор: srpskinacionalisti.com

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
11080 Земун, Магистратски трг 3
Тел. 3077-028, vladarsk@gmail.com; vladaukninu@gmail.com

САОПШТЕЊЕ
Бр. 1458/12 од 17. 07. 2012
(7520. годинe по српском календару)

ХРВАТСКА ОДУЗЕЛА ИМОВИНУ СРБИМА

Ових дана је у јавним гласилима Републике Србије обелодањена невероватна појава у понашању законодавних и извршних органа хрватске државе. Хрватска је, наиме, законским прописима одузела имовину Србима у окупираној Републици Српској Крајини и самој Хрватској, и прогласила је власништвом хрватске државе!

Тиме су Срби стављени ван закона и укинута су им најосновнија људска прва. Уз то, Хрватска је прекршила и најосновније одредбе међународног права и одредбе Повеље УН о правима човека – приватна својина будући неповредива, а та неповредивост темељ демократије и савремене цивилизације.

Јер, свака особа на свету је слободна у располагању својом имовином – породица може становати у својој кући, изнајмити је другоме, користити је у привредне сврхе, може је оставити закључаном кад отпутује у другу државу… Но, у Хрватској се све то Србима ускраћује. Прописано је, наиме, да се српска породица мора вратити из иностранства и становати у тој кући, или ће је хрватска држава пренети у своје власништво. Уз то, кад су се неке српске породице и вратиле у Републику Српску Крајину и уселиле се у своје куће, нико од њихових чланова није могао да се запосли, пошто хрватске власти Србима то не дозвољавају.

Ваља такође имати на уму да је Хрватска, пошто је њена војска порушила српске куће и друге зграде, дужна да те објекте обнови о државном трошку, али је парламент Хрватске изгласао законе да те трошкове сносе оштећене српске породице.

Влада Републике Српске Крајине у прогонству је годинама упозоравала на овакав поступак према власништву Срба, али нико није предузимао ништа против Хрватске – ни на међународним судовима, ни у УН, нити у Европској унији.

Наиме, једини прогнани Срби којима Хрватска враћа сву имовину и не тражи никаква „законска“ плаћања за то су они који су, после прогона (1990–1995), стекли држављанство Сједињених Америчких Држава, или неке друге земље Запада. Када, на пример, амерички амбасадор у Загребу писмено затражи од Министарства за иностране послове Хрватске да се врати имовина Србину, држављанину САД, хрватски органи то чине сместа.

Но, зашто Хрватска не поступа тако према имовини Срба који су у прогонству стекли држављанство Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине? Јер, на дописе амбасадора Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе, хрватско Министарство за спољне послове Хрватске и не одговара!

Најгоре и најнеобјашњивије од свега, међутим, јесте да ни органи УН, ни међународни судови а још мање Европска унија не захтевају од Хрватске да поштује међународно право, и да Србе не ставља ван закона – како их је стављала ван закона у Другом светском рату када су, уз Роме и Јевреје, били осуђени на биолошко истребљење у НДХ.

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ
Ратко Личина, министар

http://www.srpskilist.net/saopstenja-vlade-rsk/hrvatska-oduzela-imovinu-srbima

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
11070 Земун, Магистратски трг 3
Тел. 3077-028, vladarsk@gmail.com


САОПШТЕЊЕ ДИПЛОМАТСКО-КОНЗУЛАРНИМ
ПРЕДСТАВНИШТВИМА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

Бр. 1463/12 од 8. 8. 2012.

АУСТРИЈСКИ ЗЛОЧИНИ ПРЕМА СРБИМА

Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част поздравити дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и скренути им пажњу, да су поступци западноевропских држава и Турске према Србима у 19. и 20. столећу били колонијални, с применом мера злочина геноцида над Србима и мера уништавања српске културне баштине у свим српским земљама.

Влада РС Крајине, у духу настојања ЕУ да се уклањају међудржавне, међунационалне и међуверске несугласице, жели упознати дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији да је Аустрија, у два последња столећа, била једна од најактивнијих држава у спровођењу геноцида над Србима и уништавању српске културне баштине те би, у приликама кад се то више не може скривати, Аустрија била обавезна да се макар извини Србима.

Влада РС Крајине ће навести неке од мера Аустрије против Срба и српске културне баштине према чему ће дипломатско-конзуларна представништва моћи да закључе (и да обавесте своје владе), да те противсрпске мере и данас трају, и да су имале тешких последица кад је ЕУ (на челу с Немачком) организовала грађанске ратове у Југославији (1990–1995), и извршила НАТО агресију на Србију и Црну Гору 1999:

1.  Ваља наиме знати да је о противсрпству Аустрије у 19. столећу писао и француски историчар Андре Бар, наводећи аустријски план о истребљењу Срба у Босни и Херцеговини:

„Аустрији ни најмање није било стало да се Босна и Херцеговина истргну из османског (турског) јарма; него јој је ваљало утврдити се на Балкану, за то се користећи овом етапом која је потпомагала тежњу ’Drang nach Osten’ да се што више приближи Солуну. Зато је требало задати удар московском панславизму, те омести и зауставити, ради властите безбедности, и сан о великој Србији, тако драг суседним словенским народима. Босна и Херцеговина биће, без сумње, умирене, али истребљењем њихових Словена; оне ће тиме постати аустријске земље, на које Срби, њихови земљаци, неће више имати никаквог основа да полажу право“. (Андре Бар, Свети Сава, слава и гусле – верска агресија Аустрије и Римске цркве на православне у Босни и Херцеговини, од 1878. до 1903. године, „Бели Анђео“ Шабац 2003)

2. Аустријском окупацијом Црне Горе 1915. спроводи се превођење Срба у хрватску нацију, а непокорни Срби одводе у концентрационе логоре смрти који ће бити узор таквим логорима у Немачкој у време Адолфа Хитлера, од 1933. до 1945. Превођење Срба Црне Горе у Хрвате почиње њиховим католичењем, ради чега су Аустријанци довели из Босне и Херцеговине фрањевачке (католичке) свештенике. У Црној Гори, Аустријанци су српске уџбенике бацали у ватру, српску ћирилицу забранили а српско име се није смело ни изговорити. Црногорци су могли да се називају само Хрватима. (Лазар Рашовић, Црна Гора у европском рату, Штампарија Босанске Поште, Сарајево 1919, Фототипско издање: ИПА „Мирослав“, Београд 2003, стр. 53)

3. Ево како је сведок аустријских злочина геноцида над Србима у Босни и Херцеговини у Првом светском рату то убележио у своју књигу:

„…Један лечник, Мађар, који је имао, по заповеди др Хоучока, да води надзор над купањем интернираца (иза појаве болести у доба ’рефорама’!), употребљавао је често ту прилику, да силује коју женску. Тако је, међу другима, обешчастио и једно недорасло дете, Љубицу Копривицу из Гацка, девојчицу од непуних 12–14 година. Кроз Добојски логор је прошло, од 27. децембра 1915. до 5. јула 1917. године, 16.673 мушких и 16.996 женских особа и деце из Босне и Херцеговине; 9.172 србијанских и 2.950 црногорских војника, грађана, жена и деце. Свега, дакле, 45.791 особа. Одатле су, делимично, већ у фебруару 1916, почели слати неке у друге концентрационе таборе, неке кућама, а многе у тамнице. Србе из Босне и Херцеговине слали су обично у Шопроњек у Мађарску (…) Сасвим је природно, да је у таквим приликама морталитет у логору морао бити ужасан… Умирало се најпре појединачно, па после све више и више, по 10, 15, 20 на дан, док једног дана, 5. априла 1916, нису умрле 92 особе. Мртваце су сахрањивали с почетка у појединачним мртвачким ковчезима, после у великим заједничким сандуцима, а најпосле, кад је број бивао све већи, трпали су их у гомилама на отворена кола и возили их онда тако, на ужас грађана, кроз читаву варош (…) У Добоју је умрла 1901 особа. Једног месеца, од 2. 4. до 1. 5. 1916, умрло је 643 деце!“ (Др Владимир Ћоровић, Црна књига – патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914–1918, „Југословенски досије“, Београд 1989, стр. 129–133)

Поред затварања и усмрћивања у концентрационим логорима, Србе је било дозвољено убијати и у насељима, без икаквог повода – и, наравно, без судских пресуда, па и без полицијске истраге. Ово не одговара исконструисаној представи о културном и демократском поретку у Западној Европи, што ћемо видети и у другим сведочанствима др Владимира Ћоровића, где Немци (Аустријанци), пре убијања, Србину пљују у уста:

„У Фочи су били поставили шест најугледнијих Срба, као таоце, код два железна моста на Дрини. На првом су били: поп Јосиф Кочовић, поп Владимир Поповић из Челебића и трговац Нико Хаџивуковић; на другом: поп Василије Кандић, Милан Хаџивуковић и Никола Мазија – трговци. По дану су ти људи држани у једној кућици код мостова, а по ноћи су морали бити на самим мостовима. У зору 9. августа 1914, дође једна војничка патрола пред први мост и постреља сва три таоца – без икаквог повода, а, у исти мах, нападнута су и друга тројица. Један од војника убоде два пута бајонетом Николу Мазију, који на месту остаде мртав, а онда прободе, по два пута, и Кандића, и Хаџивуковића – у прса и трбух. Кад је приметио, да су још живи, пуцао је још два пута на њих, а да га нико од колега није задржао, или опоменуо. Команданту, поручнику Премужићу, кад је дошао, да пита шта је било, јавише да су таоци хтели бежати. На то су убијене пренели у Фочу и сахранили – забранивши породици, да их обиђе и да учествује при спроводу. Оба тешко рањена, тек што су се била придигла, бише послана у Арад и тамо интернирана (…) Саборски посланик, др Саво Љубибратић, затворен је 26. јула као талац за источну пругу, Сарајево–Увац. Ту су га тако мучили, да је већ 20. августа бацио крв, а тек почетком октобра је пренесен у тврђавну сарајевску болницу и ту био држан под нарочитом паском. Лекари, међу њима и бечки професор Тирк, констатоваше болест (hamptoe)… Неколико дана доцније, одведоше га, пре зоре, једног језовито хладног дана, на станицу Пале, где је вагон, у којем је био, застао пред једним редом вешала… Мало иза тога, доведоше, на његове очи, четири мушкарца и три жене и убише их управо покрај његовог вагона… Ту му наредише да седне и да се нипошто не миче. На том месту је остао Љубибратић од 10 сати пре подне до 11 увече и чим је покушао да, макар мало, промени свој положај, притрчавао би војник и претио му да ће га пробости. Тога дана, прошло је поред њега неколико хиљада војника, којима је талац показиван – као кривац и зачетник рата, на што су га многи пљували, грдили и претили убиством, док га је стража ’спасавала’ тиме, што је изјављивала, да ће и тако, домало, бити убијен. Око 11 сати ноћу, спремљен је, с још 27 људи и две жене, у оклопљени вагон и доведен до Корана, јер се даље није смело из страха од Црногораца и Србијанаца, који су се туда јављали… Тих 27 људи и две жене – сви из села Граба, Трнавске општине, бише, доиста поубијани тај дан, без икаквог претходног суда и расправе. Љубибратића су, опет, довели на Пале, с напоменом, да ће сада бити убијен… У Прачи је, најзад, био затворен – због велеиздаје и после неког времена је преведен у Бању Луку. По службеном саопштењу, смакнуто је на Палама (20. и 21. октобра) 50 мушких и две жене; и то први дан 14, а други 38 особа“ (…) Интернирани Зворничани су морали у војничком затвору, голим рукама, чистити људску нечист, а свештеницима у Ливну, који су били натерани на исти такав посао, нису дали ни да руке оперу, него су, тако онечишћени, морали да једу. Саву Савића, свештеника у Трнову, свезала је стража за дрво, па му, тако свезаном, наредила да широм отвори уста, у која су онда они пљували. Он је то морао прогутати и захвалити се посебно и за то, као и за примљене ударце“. (Др Владимир Ћоровић: Црна књига – патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914–1918, Библиотека „Југословенски досије“, Београд 1989, стр. 50–60)

Аустријанци су наиме у Првом светском рату Србима чинили оно што ће, у много већим размерама, применити и њихов земљак, немачки канцелар, Адолф Хитлер, у Другом. Јер, мало је познато да су Аустријанци захтевали од домаћих муслимана и католика у Босни и Херцеговини, Хрватској и Србији да злостављају, пљачкају и убијају православне Србе, да би се то наставило у Другом светском рату, кад ће више од милион православних Срба бити убијено у фашистичкој Независној Држави Хрватској, од 1941. до 1945.

Др Владимир Ћоровић нам описује како су Аустријанци спаљивали и мртве и живе Србе, што је бесумње инспирисало њихове потомке и сународнике из саме Немачке и другде, да у Аушвицу и у другим концентрационим логорима смрти, у Другом светском рату, спаљују и отровима гуше милионе Словена, Јевреја и Рома.

Погледајмо зато почетке овог нечовештва германске војске на српској земљи у Првом светском рату – пре Октобарске револуције у Русији. Ево записа о аустријским злочинима геноцида над Србима у Првом светском рату, у Босни и Херцеговини:

„Студент социологије на Лозанском универзитету, Јован Живановић, родом из Брчког, отишао је у српске добровољце, и у једној бици био рањен и заробљен. Њега су жива спалили у Сребреници. Спаљивања код Аустријанаца је било и иначе. Убијеног Јоку Ћеранића, из Гатачког котара, бацили су на ватру. Два брата, Томо и Илија Јоковић, с мајком, били су, исто тако, спаљени. Психички болестан Петар Ковачевић, младић, био је у Котарима жив спаљен – после ужасних мучења. Жандарми и шуцкори (аустријска, поглавито муслиманска милиција у Босни и Херцеговини; прим. уред. Српског листа) затворише, у октобру 1914, на Булозима, Аћима Паприцу са женом и децом у кућу и ту их запалише. То исто учинише и са Симом Ковачевићем и његовом породицом. Само један син његов кроз ватру искочи, али и њега ухвате и жива га у земљу закопају. Уз то, наводе се и ова нечовештва: Илији Маринковићу, старцу од 80 година, одсекли живом руке до лаката, жени му протерали језик кроз вилице, а снаху му, и њено троје деце, онда поклаше. За стогодишњег старца, Стјепана Лазаревића, казује се, да су га убили и дали крмцима, који су га, више дана, јели. Ђорђа Митровића кнеза, с још 16 људи и жена, убише и разнеше на бајонетима (…) За понашање аустријске војске, најстраховитију оптужбу дижу ова два случаја: 1. У Фочи, кад су Црногорци почели да наваљују, извеле су војничке власти таоце и друге Србе и поставили их у прве редове. 2. Исто су то чинили и на Пашином брду према Србијанцима, где су чак довели и жене и пуцали иза њих, при чему је много жена страдало и било рањено“. (Др Владимир Ћоровић, Црна књига – патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914–1918, Библиотека „Југословенски досије“, Београд 1989, стр. 95–96)

Уз то, уништавање српске културне баштине (а тиме и европске), Аустрија је чинила столећима. Имајући у 19. столећу изузетно снажан утицај у историјској и другим друштвеним наукама у Европи, кривотворила је, преко историчара попут Константина Јиречека, да су Срби дошли на Балкан у 7. столећу из Русије а да Дачани (преци Румуна) нису Срби (а јесу били, па су поромањени и прозвани Румунима). Тако су Ватикан и Аустрија фалсификујући повест и стање на терену превели у хрватску нацију Србе католике, Србе муслимане у „бошњачку“ нацију, Македонце у македонску несрпску нацију, Србе Црногорце у „црногорску“ нацију и већину исламизираних и покатоличених Срба на Косову и Метохији и Албанији придодали шиптарској нацији.

Против овакве историографије устао је, међутим, српски историчар Милош Милојевић у 19. столећу. Образован у Санкт Петерсбургу, кадар да чита примарне историјске изворе на латинском, старогрчком и санскрту, писао је о античким Србима и Словенима. Тако су за њега старовековни и средњевековни Дачани били искључиво Срби. Објављивање његових књига 1872. у Србији изазвало је одмах негодовање у Аустрији и Немачкој. Јер, Милојевићеви докази староседелаштва Словена на Балкану и у Румунији нису се слагали с тезама германских и романских историчара, који су тврдили да су Словени масовном сеобом из Русије стигли на Балкан у 6. и 7. столећу. Аустрија је запретила Србији окупацијом, те је српски кнез Милан Милојевићеве књиге уклонио из књижара и просветних установа, а нова издања морао забранити. Но, Милош Милојевић није произвољно писао о Србима у Румунији, позивајући се на древне изворе о словенским, српским Дачанима, староседеоцима Румуније.

Милојевић тако наводи да је Плиније записао:

„Срби (Даки) су народ који никада и ни од кога није био побеђен до Трајана…“

Милојевић нас обавештава и о ликовању римског цара Трајана (Тројана) кад је победио Србе (Дачане) у Карпатима и на Дунаву и данашњу Румунију припојио Риму:

„Ја сам уништио Србе (Даке), који су били најхрабрији од свију смртних, не толико по својим огромним и прејаким телесима, колико са своје моралности; јер они, по учењу Самовом, верују у бесмртност душе. Стога је у њих страшна решителност; при јуришању – и несрећама; јер су уверени: да душа не умире, но се само пресељава у вечни живот; те не жале овај садашњи.“ (Милош Милојевић, Одломци историје Срба и српских (југословенских) земаља у Турској и Аустрији, Државна штампарија, Београд 1872, ново издање: „ЕТХОС“, Београд 2004, стр. 222–223)

Користећи свој утицај у историјској и другим друштвеним наукама у Европи, Аустрија је 1864, царским декретом, издвојила из Српске православне цркве све православне храмове у Румунији и Молдавији и основала румунску православну цркву, као што су у наше доба учинили Македонци и Црногорци, оснивајући своје неканонске цркве преузимањем храмова Српске православне цркве.

Дачани (Румуни и Молдавци) су наиме покрштени на свом српском језику, јер у време прихватања хришћанства у Византији (почевши са 4. столећем) није било румунског језика ни његове молдавске варијанте. У те две покрајине исповедана је вера на српском језику до средине 19. столећа.

Проф. др Љубивоје Церовић, истраживач историје Срба у аустријској Војној Крајини, описује издвајање Румуна из Српске православне цркве и успостављање Румунске православне цркве:

„На основама привилегија из 1690. године (Срба у Хабсбуршкој Монархији), Патријарх Српски, Арсеније Трећи Чарнојевић, приступио је реорганизацији Српске православне цркве у Хабсбуршкој Монархији, под чијом су се ингеренцијом налазили, осим Срба, и Румуни, и Грци и Цинцари. До 1706. године, седиште Патријарха се налазило у Сентандреји, у Мађарској. После избора првог Митрополита Исаије Ђаковића, 1708, седиште Митрополије је премештено у Крушедол, да би се, од 1713. до 1919, седиште налазило у Карловцима (Сремским) (…) Аустријски цар Фрањо Јосиф је (декретом 1864) издвојио румунску Сибињску митрополију из састава српске Карловачке миторполије (…) Царским рескриптом из 1868, дошло је до поделе парохија и манастира, што је довело до многих неспоразума између двеју цркава (…) Када је остварено коначно раздвајање цркава, наступио је период сарадње међу Србима и Румунима. Неколико епархија српске Карловачке митрополије, у целини или делимично, налазило се и даље на тлу данашње Румуније:

Темишварска епархија је захватала северни Банат, према Моришу, Тиси и Ердељу. Она се први пут помиње 1608. године, у време владавине Турака. После њиховога истеривања и укључивања Баната у састав Аустрије, све до 1919. Темишварска епархија се налазила у саставу српске Карловачке митрополије. После укључивања већих делова Темишварске и Вршачке епархије у састав Краљевине Румуније, успостављена је данашња Темишварска епархија, чије се ингеренције односе на све српске православне црквене општине у Румунији.

Вршачка епархија је захватала Јужни Банат. Први помен ове епархије је из времена Банатског устанка 1594. После истеривања Турака и успостављања аустријске власти 1718. године, седиште епархије се налазило у Карансебешу, а од 1741. до 1919. у Вршцу. Ова Епархија се увек налазила у саставу Карловачке митрополије. Приликом раздвајања цркава 1864. из састава Вршачке епархије је издвојен источни део, који је, као Карансебешка епархија, укључен у састав румунске Сибињске митрополије. Делови Вршачке епархије, који су се 1919. нашли у Румунији, прикључени су Темишварској епархији.

Арадска епархија је имала надлежност на подручју северно од Мориша и у Кришани, односно Покришју. Настављала је традиције Јенопољске епархије из времена пре доласка Турака. Обновљена је као Јенопољско-арадска епархија после Велике сеобе 1690. године. До 1864, налазила се у саставу српске Карловачке митрополије, да би се, после раздвајања српског и румунског дела, нашла у саставу румунске Сибињске митрополије.

Ердељска епархија је била у саставу српске Карловачке миторполије од 1716. до раздвајања цркава.

Буковинска епархија се такође налазила у саставу српске Карловачке митрополије.

Ердељска и Буковинска епархија су биле у српској Карловачкој митрополији и, заједно са Арадском и Карансебешком епархијом, укључене су у састав румунске Сибињске митрополије 1864. године“. (Проф. др Љубивоје Церовић, Срби у Румунији од раног Средњег века до данашњег времена, Министарство Републике Србије за везе са Србима изван Србије, Београд 1997, стр. 34–37)

Ваља такође памтити да се сваком приликом, а посебно у ратна времена, Аустрија трудила да што више Срба уништи. Број убијених Срба ван данашње Србије у Првом светском рату није нажалост тачно утврђен. Бројка мора да је стравична да је бележена како је то само за неколико насеља Босне и Херцеговине, Далмације и Срема учинио др Ћоровић. Он је унео и податке о поморима Срба изазваним и уништењем или пљачком њихове хране – поступком који ће потом у много већим размерама применити Лењин над словенским (руским, украјинским и белоруским) народом у Совјетском Савезу. Др Ћоровић наводи и да је годишња смртност деце до 10 година старости повећана 100% у односу на предратно стање:

„У Котару Гацко је запаљено 57 села и заселака, пошто су, претходно, сва опљачкана (…) Аустроугарскa влада у Босни је издала злогласну Наредбу од 7. октобра 1914. По њој се искључују из подаништва и конфискује се имање онима који се, без дозволе Босанске владе, налазе у иностранству – само ако су под сумњом да раде против Монархије. Породице тих људи, који падну под горњу осуду се протерују преко границе – без игде ичега… Под овакве казне су подведени, пре свега, они људи из источне Босне, који су пошли са српском војском, кад се ова повукла после једне офанзиве у том крају. Власт је, одмах иза тога, првој групи конфисковала целокупно имање и породице им, на броју 120, пребацила, под војничком пратњом, преко границе. Да се види колико је била оправдана бојазан ових људи, тако тешко кажњених за своје бекство, треба додати – да је одиста већина од познатијих људи, који су у тим местима остали, не побегавши, били побијени… Споменуто конфисковање имања и прогонство целих породица се наставља – у све већем броју. Без потпуних података, види се да су Аустроугари, у фебруару и марту 1915, брисали из подаништва (држављанства) из Рогатице, Кладња, Требиња, Сарајева, Фоче и Билећа 5.260 српских породица, лишавајући их имања. (Исту меру је против православних Срба применила влада Социјалистичке Републике Словеније 1991, када се, у режији САД и Западне Европе разбијајући СФР Југославију, прогласила посебном државом.)

Кад смо, у фебруару 1915, обавештени од једног пријатеља са Цетиња, да у Црној Гори има 50.000 душа из Босне и Херцеговине, пребеглих и протераних, нисмо могли веровати. А кад нам је, након месец дана, јавио други пријатељ, да их има 70.000, ми смо то потпуно поверовали (…) И сад се држављани Босне и Херцеговине, који су дали све за оружје способне људе у аустријску војску, налазе као пука сиротиња, без игде ичега – у Србији и Црној Гори. И то су, искључиво, старци, жене и деца. До нас су допрле, осим поменутог прогонства од 8. октобра – које је обухватило 120 породица котара: Кладањ, Брчко и Рогатица, вести о још неким прогонствима у маси и то, што је карактеристично, из срезова удаљених од границе Србије. Истеране су породице и из котара: Сански Мост, Ливно, Бања Лука, Кладањ и Власеница (…) наредба од 7. октобра има, осим директног избацивања српског елемента из земље, још једну сврху. У њој има једна алинеа, која каже – да се један део од покретног и непокретног имања, заплењеног од нелојалних елемената у корист државне касе, може дати у посед њиховим лојалним суседима (муслиманима и католицима) (…) да се, најзад, у свему овоме не ради ни о каквим ’казнама’, него просто о једном маскираном искорењивању српског елемента, види се по овој мери, коју ћемо навести. Влади није било у интересу да се српски елемент налази по границама према Србији и Црној Гори. Стога је, у источној Херцеговини и Босни и јужној Далмацији, одмах, а у Срему нешто касније, целокупно српско становништво тих пограничних крајева отерано одатле у унутрашњост. Да се види како се аустријске власти осећају силне и сигурне, цитирамо полузваничну новину Босна Пост, број 54, од 1915. године, који у уводном чланку вели:

’Читави срезови на граници су напуштени од свога, већим делом, српског становништва, које се је удружило с непријатељем и с њиме земљу напустило. Овде би колонизација могла лако да залечи ране које је српска инвазија задала пољопривреди. Али, не само у ове крајева да треба населити сељаке из Монархије, него би се то морало извршити и у свим другим деловима земље – Босне и Херцеговине’.

Причали су нам становници Гацка, из источне Херцеговине, који су после мобилисани, како је то пустошење ишло код њих. Војска је аустроугарска потерала све српско становништво и сву стоку, запалила све српске куће, а све веће зграде и све цркве дигла динамитом у ваздух. Каже се, да је данас тако опустошен погранични појас земље – у ширини, отприлике, 10 километара. У јужној Далмацији, где је добар део становништва католичке вере, евакуација се обавила на други начин. Хтело се приказати да становништво само бежи испред Црногораца, па није дизано онако с војском. Али је запрећено – ако се одмах не исели, сва ће места бити бомбардована флотом. Кад су се лађе, одиста, помолиле, становништво се дигло и почело да лута према северу. Из Срема је пресељено у унутрашњост 20.000 српских становника. Кад се извршила ова евакуација Срема, Влада у Бечу је послала једног вишег чиновника, да, у аграрним књигама, спроведе пренос свих тамошњих некретнина у корист државе, које су, дотада, припадале Србима. Другим речима, сву ту земљу, држава не сматра као привремено евакуисану, него као конфисковану. Да се види до какве апсурдности може довести овакав поступак, спомињемо као пример догађај с једним Србином, аустријским војником из Срема. У борби је рањен. Добио је одсуство и дошао кући. У њој је нашао Мађара. Дознао је – оца су му обесили Аустро-Мађари, као издајника, његову матер протерали, два су му брата погинула на бојишту, а друга двојица још се боре за свог ’милостивог’ владара (аустријског) (…) Ако се суди само по овој случајно допрлој цифри, од 20.000 исељеника из Срема, може се, без претеривања, рећи да њихов целокупни број у источној Босни, Херцеговини и Далмацији, прелази 120.000 хиљада… Један далматински лист (Права Црвена Хрватска) пише како тамошњи исељеници из Боке которске лутају без игде ичега по целој земљи – све горе до Трста, само да се некако прехране… Ето, тако целе поворке ових невољних породица терају се или лутају саме од места до места, поцепани, гладни, сатрвени… По зимским путевима, они представљају цела племена – која просе… Милица Лаловић је успела да се врати дома у Згорје код Калиновика. Кад је дошла зима и глад, настаде страховита невоља. Хранила се, с децом, травом и корењем, козлоцом и липовом кором, али ни тога није било довољно. Деца су умирала у најтежим мукама; испадали су им нокти на рукама и ногама; отицали су као бршчићи и најзад су, у најљућем јаду, угризали једно друго. Тако је, преко зиме 1916, сиротој жени умрло петоро деце. И из других крајева су исто тако страшне вести о помору од глади…“ (Др Владимир Ћоровић, Црна књига – патње Срба Босне и Херцеговине за време светског рата 1914–1918, Библиотека „Југословенски досије“, Београд 1989, стр. 172–213)

Аустрија је, нажалост, свој страховити терор над православним Србима обављала још од владавине Марије Терезије, у 18. столећу. Аустрији је сметало и то што су се Срби позивали на Русију, уздајући се у њену помоћ за обнављање српске државе после ослобођења од Турака – како је то предвиђао српски племић, гроф Ђорђе Бранковић. Наново упостављање Србије обећавао је и аустријски цар Леополд I док су Турци 1683. опседали Беч, а српски устанци у Панонији и на Балкану слабили турску војну моћ, доприносећи аустријској победи. Но, пошто је прошла турска опасност Аустријанци су покатоличили најзападније Србе Крајишнике у Жумберку недалеко од Загреба. Али, Беч је и даље извештаван да ти Срби, иако у католичкој вери или поунијаћени, негују своје обичаје и успомену на српску средњевековну државу:

„Над Жумберком се спустила тамна језуитско-унијатска завеса. Поунијаћени народ је чувао, још дуго, своје обичаје, своје сећање на православље и на припадност Српству, из којег је, преваром и силом ишчупан, и у току времена похрваћен, мада је и до наших дана било, па и сад има појединаца који се не одричу свог српског порекла и који би се вратили у своју колевку – у православље и Српство. После поунијаћења Жумберка, унијатски владика Божичковић није остављао на миру православне Србе у Карловачком генералату и на Банији, док је, у исто време, својим предлозима о даљем унијаћењу Срба засипао Бечки двор, Угарску дворску канцеларију и Хрватско краљевско веће (…) На крају, треба рећи, да није мала заслуга унијатског владике Божичковића за избацивање Срба-светитеља из православног црквено-народног календара. Укидање Срба-светитеља, он није предлагао из економско-политичких, него ‘из дубљих – државно-политичких разлога: Срби би, спомињући… своје краљеве, деспоте и јерархе, одржавали будну свест своје славне прошлости, која ствара жељу за сличном будућношћу’ (…) Божичковић, наравно, добио је подршку из католичких, језуитских кругова, као и од грофа Колера, што је све довело до укидања тих светитеља, односно до денационализације српског календара, што је, свакако, био још један ударац по Србима у Монархији“. (Др Славко Гавриловић, Из историје Срба у Славонији, Хрватској и Угарској, „Филип Вишњић“, Београд 1993, стр. 45–47)

Беч се окрутно односио према Србима те су они, због тога, подигли десетак буна против власти – од Лике до Бачке, у свим крајевима Војне Границе, а многе породице су побегле у Русију и Турску. За време Марије Терезије нечасним поступком према Србима су руководили генерал Бенвенуто Петаци и унијатски владика Василије Божичковић. Неки разумнији хабсбуршки државници су видели велику опасност за Царевину ако се немири међу Србима наставе, па су тражили да се Србима обезбеди слободно исповедање вере и да им се не намећу порези, јер их до тада, као граничари, нису имали. Ти, разумнији Аустријанци су се позивали на тадашње добре односе с Русијом и истицали да је Русија признати заштитник православних Срба у Монархији, па би се односи Русије и Монархије могли погоршати ако терор над Србима не буде окончан. Овој групи државника се придружио и председник Илирске (Српске) канцеларије, а једно време и канцелар Аустрије, правдољубиви Јохан Христиф барон Бартенштајн, писац доста искрене књиге о Србима Кратак извештај о стању расејаног многобројног Илриског народа по Царским Краљевским наследничким земљама.

Но, Хабсбуршка Монархија се није придржавала својих обавеза према Русији – као признатом заштитнику православља и Срба – већ је, као и Млетачка Република, само привидно зауставила унијаћење и католичење православних Срба – да би они, касније, били проглашени припадницима хрватске нације. Марија Терезија је наставила терор над Србима чим је умро добри барон Бартенштајн, не поштујући права Срба на слободно исповедање православне вере, обећана Русији:

„Разумни дворјани у Бечу су осудили Петација за насилно унијаћење Срба, које може бити од штете за државу – у њеном односу са савезником, православном Русијом. На Двору се сад оклевало и све се свело на уклањање Петација, на обећавање правичне истраге, на обмањивање митрополита, а, у сенци тога, на привођење крају унијаћења Срба Жумберчана. Но, своје право лице, своју дволичност, своју интимну наклоност према унијаћењу Срба, царица је показала после смрти грофа Бартенштајна (1767) и митрополита Павла Ненадовића (1768), кад је, на основу извештаја Петацијевог наследника, генерала Бека, Бартенштајновог наследника, грофа Фрање Колеа и Угарске дворске канцеларије, санкционисала већ окончану жумберачку унију, одбила све тужбе и приговоре српског епископа Д. Јакшића. Године 1769, посебним декретом, саопштен је њен строги укор и наређено ’да се не усуди и да не покуша, под претњом тешке казне, која ће за то слиједити, ни његови истомишљеници, ову ствар, у горереченом жумберачком окружју, ни на један начин покретати, нити искати игда више духовну власт и одлазак тамо, нити слати у Жумберак свештенике свога закона (своје вере)’. “ (Др Славко Гавриловић, Из историје Срба у Хрватској, Славонији и Угарској, „Филип Вишњић“, Београд 1993, стр. 45)

Страдање Срба би следило у још већим размерама и можда би српски народ био истребљен у Аустрији и Млетачкој Републици – превођењем у римокатоличку веру и асимилацијом у Хрвате – да се Русија није појавила као заштитник православног становништва у Панонији, Румунији, Молдавији и на Балкану. Она је, умногоме, заштитила национални и верски идентитет Срба, пошто уз руско покровитељство над Србима ни Аустријанци ни Млечани нису спроводили отворено и масовно католичење Срба, већ су то чинили прикривеније и у мањем обиму.

То руско заузимање за православно становништво у Хабсбуршкој Монархији је наиме почело путовањем цара Петра Великог у Западну Европу. Тада је он био уверен да против Турске може придобити западноевропске државе (Француску и Енглеску), али су га оне разочарале. Но, тај царев корак је помогао да Млечани и Аустријанци само повремено и местимично католиче Србе, а пред Русима тврде да се то не чини државном присилом:

„Српски патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић је предао молбу на име руског цара Петра, да се православни Срби заштите од угњетавања Католичке цркве и да се, пред аустријским царем, заузме за ‘свету православну веру’ и за потврђивање привилегија о слободи вероисповести, које су биле дароване српском народу приликом пресељења у земље Царства. Дијак Дипломатске канцеларије Русије, П. Б. Возницин, остао је у Бечу у рангу опуномоћеног изасланика. Положај православних хришћана на Балкану је подстакао Петрову дипломатију на предузимање одговарајућих потеза на Карловачком конгресу. Децембра 1698, Арсеније Трећи Чарнојевић је писао Возницину о српским стварима и поново га молио да посредује. Марта 1699, Возницину је предат документ од цара Светог Римског Царства, у којем је Србима била загарантована слобода вероисповести на територији Аустријске Монархије. У тој истој посланици, помињао се Георгије Бранковић, који је, већ неколико година, био заточен у аустријским тамницама, а који је био проглашен за владара (деспота) свих Срба“. (Долгова Светлана и други, Москва – Србија, Београд – Русија, Архив Србије, Руска државна архива древне документације и Главна архивска управа града Москве, Београд-Москва 2009, стр. 64–65)

Пред Русима, Аустријанци су Србима обећавали сва права, а ништа од тога нису поштовали. Но, да бисмо схватили такву политику ваља знати – зарад разумевања западњачких држава – да је циљ Аустрије и Ватикана, којима се придружила и Немачка, био и остао окупација православних словенских земаља. Жртве су им зато биле Русија, Србија и Црна Гора. Та спремност Аустрије и Ватикана за рат против православних словенских држава била је планирана пре него је Гаврило Принцип у Сарајеву убио аустријског престолонаследника, Франца Фердинанда, што је битно знати како би се већ једном побила тврдња западних историографа да је тај атентат изазвао Први светски рат. Спремност Аустрије да окупира Србију је убележена у многим документима, један од њих будући и извештај аустроугарског амбасадора при Светој Столици, Палфија (Palffy), упућеног Леополду фон Бертолду у Беч, 24. 6. 1914. У њему Палфи пише о разговору с кардиналом Меријем дел Валом (Merry del Val):

„Света Столица се нада, да ће Монархија (Аустрија) ићи до краја. Да је штета што Србија није раније понижавана и да је Аустроугарска пропустила прилику да казни дунавског суседа“. (Branko Miljuš, Les Habsbourg L’Eglise et les Slavs du sud, Libraire Generale de droit et de jurisprudence; R. Pichon et R. Durband-Auzios, Paris 1970, стр. 50–54, 152)

...

http://www.srpskilist.net/saopstenja-vlade-rsk/austrijski-zlocini-prema-srbima

наставак

У још једном француском издању наводи се податак о давној спремности Аустроугарске и Немачке да окупирају Србију. Реч је о капиталном делу Сиднија Феја (Sidney Fay), америчког историчара, објављенoм 1928. под насловом The Origins of the World War. Ту Феј пише да је Конрад фон Хецендорф (Conrad vоn Hoetzendorf), начелник генералштаба аустроугарске војске, између 1. 1. 1911. и 1. 6. 1914, 25 пута тражио од цара Фрање Јосифа да се крене у рат против Србије. Њега је 18. 10. 1913 у замку у Конопишту примио немачки кајзер Вилхелм и саопштио му да Немачка подржава аустроугарске ставове у односу на Србију. У Конопишту су се састали и Франц Фердинанд, аустроугарски престолонаследник, и кајзер Вилхелм. Ту су боравили од 23. до 25. октобра 1913, договоривши се о будућем рату против Србије и Русије. (Vladimir Dedijer, La Suite des Temps Gallimard, Paris 1969)

Према овој старој, стратешкој аустријској намери, у Првом светском рату је аустријска војска истребљивала православне Србе. То је чињено у, после енглеско-бурскога рата, првим концентрационим логорима смрти. Један од њих био је у Чешкој – у Јиндриховицама, срез Соколов. У њему је уморено 7.100 Срба и 189 Руса. Наиме, више од 40.000 Срба је ту дотерано из разних српских крајева. Уз заробљене српске војне обвезнике, Аустроугари су ту засужњили и српске цивиле – жене, старце и децу свих узраста. Био је то, како је 1995. забележио амбасадор Савезне Републике Југославије у Чешкој, Ђоко Стоичић, само један од 300 сличних концентрационих логора смрти. Он је објаснио и да су по угледу на Јиндриховице Немци у Другом светском рату подигли Аушвиц, а Хрвати Јасеновац. Уз Британце, и Аустрија је значи изумитељ концентрационих логора смрти, а њен држављанин Адолф Хитлер их је после 1933. градио и по Немачкој.

У аустријским логорима у Првом светском рату био је висок постотак умрлих. Број жртава није тачно утврђен, па се процењује, да је страдало од 300.000 до 600.000 људи. У сваком случају, то представља нељудски поступак аустроугарских власти и грешно је што се о томе не зна готово ништа. Бележи се, тако, да је Краљевина Србија у Првом светском рату изгубила нешто преко 30 посто становништва и то упућује на тачност процена о убиству око 600.000 Срба у аустроугарским логорима смрти. Мимо концентрационих логора у Босни и Херцеговини и Румунији, било их је и по Словачкој, Чешкој, Моравској, Мађарској, и самој Аустрији. Око њих су никла гробља: у Чешкој 172, у Моравској 38, у Словачкој 139 – укупно 349 гробаља за Србе. Број сахрањених Срба у те три покрајине је: у Чешкој 7.229, у Моравској 990 и у Словачкој 7.356 – укупно 15.575  умрлих и побијених Срба. Године 1923, југословенске и чехословачке власти су одлучиле да се посмртни остаци усмрћених и умрлих Срба сахране у костурницама – у Словачкој, у Тренчину и Великом Међеру, у Чешкој у Јиндриховицама и Прагу (Олшанско гробље), и на по једном гробљу у Моравској и Шлезији. (Ђоко Стоичић, Јиндриховице – маузолеј српских заробљеника и интернираца из Првог светског рата, ауторово издање, Београд 2006).

Аустрија је, нажалост, своју антисрпску политику довела до врхунца још у 19. столећу. У том циљу она се послужила Хрватима, које је мотивисала против Срба тако што им је обећавала управу на српским земљама – кад оне буду преотете од Турака. Развијана је идеја о великој Хрватској и о хрватској мисији на Балкану. У ту сврху се користиo илирски и југословенски покрет, а руководиоци и илирског и југословенског покрета из Аустроугарске су често обилазили Београд и Цетиње и придобијали српске интелектуалце и државнике за илирство или југословенство.

То су чинили упоредо с активистима пансловенског покрета (планираног и организованог од француске обавештајне службе, која је на његово чело поставила Адама Чарториског, Пољака и великог противника и Русије и Србије). Аустрија је, под изговором да помаже хришћанску Србију против исламске Турске, послала у Београд и свог официра из Чешке, Фрању Заха. По упутствима из Беча, Фрањо Зах је најуспешније обавио своју противсрпску обавезу. Успео је да га Срби у Београду унапреде у чин српског генерала, да би у Српско-турском рату 1876–78. на фронту према Босни командовао српским трупама. На Јавору је, по договору с Турцима, и поред упозорења српских официра, наредио јуриш преко брисаног простора, да би Турци само ту убили или ранили 1.000 српских војника! (Др Љубомир Дурковић-Јакшић, Србијанско-црногорска сарадња – 1830–1851, Београд, стр. 69)

Влада РС Крајине упућује дипломате на књигу аустријског канцелара из 18. столећа, Јохана Христифа барона Бартенштајна (Johann Christoph von Bartenstein), у којој је, поред многих података о Србима, навео и аустријску стратегију на ратиштима. С обзиром да су Срби били бројни у аустријској војсци, а властима и Римокатоличкој цркви неомиљени, у аустријску војну науку је унета одредница да у борбама треба да погине бар 100 српских војника, за сваког немачког, мађарског, или валонског! Ова својеврсна смртна пресуда за Србе се одржала до у двадесето столеће, кад ју је примењивао немачки канцелар, аустријски држављанин Адолф Хитлер. По његовој наредби, немачка војна команда је убијала 100 српских цивила за сваког погинулог немачког војника. Тако су Немци 1941. у Крагујевцу стрељали 7.000 Срба цивила, међу којима је било и ђака из средњих школа. Немачка војска је то учинила и у Краљеву, погубивши 6.000 српских цивила. Оно што Срби треба нарочито да памте јесте да су немачки војници-џелати били управо из породица Немаца које је аустријска царица Марија Терезија, у 18. столећу, доселила на српску земљу у Барањи, Славонији, Срему, Бачкој и Банату. (Јохан Христоф барон Бартенштајн, Кратак извештај о стању расејаног многобројног Илирског народа по Царским и Краљевскима наследничким земљама, Штампарија Јерменског манастира, Беч 1866, стр. 114)

Влада РС Крајине се нада да дипломати могу проверити историјске изворе и уверити се да је Аустрија свесно, догорочно и доследно уништавала и српску и словенску културну баштину, а тиме и истину о европској прошлости и европској културној баштини.

Влада РС Крајине у прогонству ће вам достављати историјске податке о аустријском злочину геноцида над Србима у 19. и 20. столећу, и податке о аустријском уништавању српске културне баштине, с надом да ће Влада Републике Аустрије наћи снаге да се извини српском народу.

Влада РС Крајине користи и ову прилику, да дипломатско-конзуларним представништвима у Републици Србији понови изразе свог високог поштовања.


Напомена: Горњи напис је обједињени текст девет нота Владе Републике Српске Крајине у прогонству, упућених од 8. до 18. августа 2012. дипломатско-конзуларним представништвима у Републици Србији. Наслов дало и текст приредило Уредништво Српског листа.


http://www.srpskilist.net/saopstenja-vlade-rsk/austrijski-zlocini-prema-srbima