Тужба против Ватикана због геноцида и насилног католичења и хрваћења Срба


ОДЛУКА ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ У ПРОГОНСТВУ

    Ватикан хиљаду година подстиче, па и спроводи злочин геноцида над Србима. Зато је Влада РС Крајине одлучила, да се поднесе тужба против Ватикана и да судска пресуда омогући уклањање последица оваквог односа према Србима - и правослвним, и католицима (који су претворени у Хрвате), и муслиманима (који су претворени у Бошњаке)

    Тужба ће бити у најскорије време поднесена. Донеће се одлука да ли ће тужба бити поднета првостепеном суду у једној од српских земаља, Међунарондом суду правде у Хагу, Међународном суду у Стразбуру или у неком од судова у САД

        ВЛАДА Републике Српска Крајина у прогонству најавила је тужбу против Ватикана „због забране српског народног имена Србима католицима“.

        У  саопштењу Владе РСК у прогонству се овим поводом наглашава:

        „Ватикан (Света Столица, или Римокатоличка црква), више од тисућу година, непосредно или помоћу католичких држава Европе, подстицао и организовао злочине геноцида над Србима, њихово превођење у хрватску нацију, а најистрајније је брисао и уништавао српску културну баштину (а тиме и европску) - у свим српским земљама.

        Ватикан је, почетком 18. столећа, забранио Србима да користе своје народно (национално) српско име - кад су били присиљени, да приме римокатоличку веру уместо своје православне вере. То је усамљени поступак Ватикана, јер Ватикан није ни од једног другог народа на свету, кад га је покатоличвао, тражио да се одрекне свог националног имена. На то су присељавани само Срби, што је имало за последицу окрутан поступак западних држава према преосталим православним Србима, јер су (угледајући се на овај став Ватикана) све предузимале против Срба.

        Осуђивале су их на биолошко истребљење - посебно у Првом и Другом светском рату, у време разбијања Југославије од 1990. до 1995. године и у време војне агресије чланица НАТО и ЕУ на Србију и Црну Гору 1999. године.

        Влада РС Крајине опет подсећа на податке из 17. и 18. столећа, кад је  Барска надбискупија за Србију, Албанију, Македонију и Бугарску, уз помоћ власти Млетачке Републике, присиљавала православне Србе, да прихвате римокатоличку веру. То је обављао лично надбискуп Барске надбискупије. Коначно, Католички конгрес у Загребу је 1900. године донео одлуку, да се сви покатоличени Срби на Балкану сматрају припадницима хрватске нације.

        Влада РС Крајине истиче, да је овакав однос Ватикана према Србима изузетак. И да крије многе тајне - јер ниједан други народ није нагоњен да се одрекне свог народног (националног) имена и да му се језик прогласи језиком другог народа! Дакле, Ватикан је приморао покатоличене Србе да свој језик не зову српским, него хрватским, мада њиме није говорио ниједан изворни припадник хрватског народа - из Хрватске (Загреб и околина).

        Јасно је, да одлука Ватикана о брисању српског националног имена и српског језика код Срба католика мора да се објасни, јер су разлози за овакав ватикански поступак научно и верски необјашњени, а имали су за последицу сталне злочине геноцида над преосталим православним Србима - уз стално уништавање српске културне баштине. Проблем је планетарни и Цивилизација не може више подносити овакав однос према српском народу - однос који, у сваком светском немиру, доноси недужним Србима страховите губитке у животима.

        Кривац је Ватикан, јер тисућу година подстиче, па и спроводи, у мањим и већим размерама, злочин геноцида над Србима. Зато је Влада РС Крајине одлучила, да се поднесе тужба против Ватикана и да судска пресуда омогући уклањање последица оваквог односа према Србима - и правослвним, и католицима (који су претворени у Хрвате), и муслиманима (који су претворени у Бошњаке).

        Стручни тим Владиних правника прикупља најважније податке о ватиканском доприносу узастопним злочинима геноцида над Србима и тужба ће против Ватикана бити, у најскорије време, поднесена. Донеће се одлука, да ли ће тужба бити поднета првостепеном суду у једној од српских земаља, или Међунарондом суду правде у Хагу, или Међународном суду у Стразбуру, или у неком од судова у Сједињеним Америчким Државама, где је већ у току судски процес у Сан Франциску против Ватикана, јер је његова банка депоновала новац и драгоцености убијених Срба, Рома и Јевреја у Другом светском рату, а том судском материјалу су придодати и подаци да се Папа Јован Павле II јавно залагао и помагао (од 1990. до 1999.) разбијање Југославије, што је имало за исход хрватски прогон Срба из Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН) и НАТО прогон Срба с Косова и Метохије.

        Охрабрује и чињеница, да је Федерални суд у Чикагу (судија Рубен Кастиљо) отворио процес против америчке фирме: Military Profesional Resources Inc, која је ангажовала америчке генерале, да хрватској војсци припреме војну агресију и окупацију Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН), уз прогон целокупног српског становништва и запоседање приватне својине прогнаних Срба - а за то се залагао и Ватикан.

        Влада РСК моли све праведне људе да помогну - да се ова тужба што стручније уобличи и да се изабере најпогоднији суд за тужбу.

        Ко има непобитне податке о деловању Ватикана против српског народа и српске православне цркве, нека то достави Влади, или нека упути Владин стручни тим где то да пронађе“.


http://fakti.org/serbian-point/tuzba-protiv-vatikana-zbog-nasilnog-katolicenja-i-hrvacenja-srba

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА – ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ: ОТВОРЕНО ПИСМО ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ ФРАНЦУСКЕ

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА

ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

11070 Земун, Магистратски трг 3 – Тел. 3077-028, vladarsk@gmail.com

Бр.1489/12 – 01. IX. 2012.

ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ ФРАНЦУСКЕ
Његова Екселенција Франсоа Оланд

(путем Амбасаде Републике Француске у Београду)

Ваша Екселенцијо,

Република Француска је једна од најзначајнијих чланица Европске уније и њено друштвено и државно устројство служи за пример државама кандидатима за чланство у ЕУ – од којих се захтева да своје државно и друштвено устројство (пре учлањења у ЕУ) усагласе с француским, или устројством осталих чланица ЕУ – СР Немачке, Велике Британије, Холандије, Белгије… Мене је, као премијера окупиране Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН),
подстакла Ваша одлука – да Ви, у духу с Уставом и законодавством Француске, а у циљу заштите француског друштвеног и државног устројства, прогнате с француске територије стране држављане, који су угрожавали безбедност и хигијену Француске. Тако су јавна гласила објаснила разлоге за прогон држављана Републике Руминије, који су ромске националности.

Ваша Екселенцијо,

С обзиром на обавезу српских земаља (Србије, Босне и Херцеговине и Републике Српске Крајине), да уједначе државно и друштвено устројство са државним и друштвеним устројствима чланица ЕУ, обавештавам Вас, да страни држављани у српским земљама представљају много већу опасност, него што то представљају у Француској Роми – држављани Републике Румуније. Подсетићу Вас на две групе тих страних држављана у српским земљама:

1. Држављани Албаније су у Републици Србији – у Аутономној Покрајини Косова и Метохије (која је, тренутно, окупирана од стране чланица ЕУ и НАТО-а).
Број ових држављана је неколико стотина хиљада и њих су из Албаније довеле у Србију колонијалне државе: Турска – до 1912; Италија – од 1941.до 1943; Немачка – од 1943. до 1945. и комунистичка (несрпска) власт у Југославији – од 1945. до 1980.
Све ове државе су, приликом досељавања држављана Албаније, прогонили српско становништв с Косова и Метохије, а на исти начин су поступиле и чланице ЕУ и НАТО-а – прогнале су српско становништво, а на српска имања су доселиле нове држављане Албаније (1999).

2. Држављани Хрватске су у Републици Српској Крајини (Зони под заштитом УН), коју је Хрватска окупирала 1995. и прогнала 80% српског становништва (уз помоћ чланица ЕУ и НАТО-а). Хрватска је ту населила држављане Хрватске – припаднике хрватске нације.

Ваша Екселенцијо,

Страни држављани у Републици Србији (Албанци) и страни држављани у Републици Српској Крајини (Хрвати) никад нису подносили захтеве за пријем у држављанство српских држава, те се они и данас (по уставима и законодавству) сматрају страним држављанима. Запосели су ти стрнци куће, станове, пољоприевредна добра, индустријске погоне и трговинске радње Срба.
Само у Приштини су страни држављани, примера ради, узели станове 60.000 Срба, који су протерани у друге крајеве Србије, а из Загреба је прогнано око 100.000 Срба, чије станове су запосели држављани Хрватске.

Приватно властништво је неповредиво, али ниједна чланица ЕУ, па ни
Француска, не жели да помогне, да се та српска имовина врати Србима – а да се претходно одузме од страних држављана – како би, у таквим случајевима, поступили и на територији Француске.

Ваша Екселенцијо,

Да Вас подсетим на обавезу сваке државе – кандидата за чланство у ЕУ, да своје државно и друштвено устројство усклади с државним и друштвеним устројством чланица ЕУ. У том случају, Република Србија има право да откаже гостопримство албанским држављанима, а Република Српска Крајина хрватским држављанима – КАО ШТО ЈЕ ФРАНЦУСКА ОТКАЗАЛА ГОСТОПРИМСТВО РУМУНСКИМ ДРЖАВЉАНИМА, РОМСКЕ НАЦИОНАЛНОСТИ.

Ваша Екселенцијо,

Надам се да ћете, сходно старом пријатељству француског и српског народа, одговорити на ово моје писмо и на питање – ИМАЈУ ЛИ СРБИ ПРАВО ДА ПОСТУПЕ КАО И ФРАНЦУЗИ, КАД ЈЕ У ПИТАЊУ ИСТА ПОЈАВА У ДРУШТВУ И ДРЖАВИ?

Извор

Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част поздравити дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и обавестити их,да се у уставима западних држава сепаратизам оцењује као најтеже кривично дело

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
11070 Земун, Магистратски трг 3 – Тел. 3077-028, vladarsk@gmail.com
Бр.1499/12 – 11. 9. 2012.

Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част поздравити дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и обавестити их,да се у уставима западних држава сепаратизам оцењује као најтеже кривично дело. Влада Републике Српске Крајине, због ове чињенице, обавештава дипломате, да чланице ЕУ и НАТО-а не могу помагати, организовати и спроводити ово најтеже кривично дело у другим државама, а оне су тоучиниле. Обавиле су војну агресију на Републику Србију (1999), окупирале Косово и Метохију у Србији и тамо поставиле сепаратистичку управу. То значи, чланице ЕУ и НАТО-а су извезле најтеже кривично дело у другу земљу, а најтеже кр
ивично дело се не може обављати на територији трећих земаља, као што се не може обављати ни на сопственој територији – јер је уставом забрањено. Влада РС Крајине моли дипломатско-конзуларна представништва, да обавесте своје владе о овом тешком кршењу међународног права и кршењу одредби у сопственим уставима чланица ЕУ и НАТО-а. Ово обављање тешког кривичног дела би требало да се стави на дневни ред Савета безбедности УН, међународних организација, међународног судства и да се о томе расправља у парламентима свих држава, па и у парламентима чланица ЕУ и НАТО-а. Влада РС Крајине је претходних година о овоме обавештавала дипломатско-конзуларна представништва, Владу Републике Србије и уредништва јавних гласила, али није било реакција ни из једне чланице УН, нити из Републике Србије, нити су јавна гласила ову чињеницу објављивала. Влада подсећа дипломате, да је јучерашње окончање надгледаног управљања сепаратистичке власти на Косову и Метохији (10. IX 2012) последња етапа извоза најтежег злочина – извоза најтежег злочина из Сједињених Америчких Држава, Велике Британије, СР Немачке, Француске и осталих чланица ЕУ и НАТО-а на територију суверене Републиек Србије.** Влада РС Крајине у прогонству користи и ову прилику, да дипломатско-конзуларним представништвима у Републици Србији понови изразе свог високог поштовања.

ДИПЛОМАТСКО-КОНЗУЛАРНА ПРЕДСТАВНИШТВА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ
11. септембар 2012.

Извор

Влада Српске Крајине у прогонству мора опстати

Преносимо у целости саопштење Владе РСК у прогонству:

I

1. Рад Владе се не може поистовећивати с радом избегличких друштава. Влада одржава државотворност Срба Крајишника, стечену у Мађарској – 1471, у Млетачкој Републици – 1647, у Аустрији – 1630. и у Југославији – 1918, 1943. и 1945. Ову српску државотворност, у двонационалној федералној Хрватској, укинули су, противуставно – прегласавањем, скупштински и владини представници хрватске заједница. ВЛАДА РС КРАЈИНЕ ЈЕ ЧИНИЛА СВЕ, ДА ДОБИЈЕ ПОМОЋ СРБИЈЕ, ЦРНЕ ГОРЕ И РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ – РАДИ ЗАХТЕВА ПРЕД УН И ЕУ О ОКОНЧАЊУ ХРВАТСКЕ ОКУПАЦИЈЕ РС КРАЈИНЕ И ОМОГУЋАВАЊЕ СРБИМА ДА ОДЛУЧУЈУ О СВОЈОЈ ДРЖАВНОСТИ НА ИСТОРИЈСКОЈ И ЕТНИЧКОЈ СРПСКОЈ ЗЕМЉИ. Државници ове три правне наследнице Југославије, с већинским српским тановништвом, нису ни одговориле.

2. Размере хрватског прогона Срба Крајишника се ничим не смеју скривати, а власт у Србији то чини, јер је све Крајишнике брисала из списка прогнаника – кад им је уручивала решења о пријему у држављанство Републике Србије. Статус прогнаника не престаје чином пријема у билочије джављанство: Србије, Црне Горе, БиХ, САД, Немачке, Аустрије, Шведске, Британије, итд. Статус прогнаника престаје кад се уклоне све последице хрватског злочина геноцида над Србима Крајишницима – у Другом светском рату и од 1990. до 1995.

3. Дипломатија Србије, захтевом код сваке државе, захтевом у УН, ЕУ и у Међународном црвеном крсту, дужна је прикупити податке о броју прогнаних Срба из Републике Српске Крајине и Хрватске, од 1990. до 1995, јер је Србија створила бившу Југославију, 1918. године – државу с већинским српским становништвом.

4. Влада РС Крајине је, својим радом од 2005. године, надокнађивала прогнаним Крајишницима много тога што им нису чинили државни и судски органи Републике Србије:

А) Заштиту приватне имовине и других права прогнаних Крајишника. Приватна својина је неповредива и Хрватска враћа Крајишницима целокупну имовину и надокнађује власницима нанету штету ако је реч о Крајишнику који је примио држављанство неке од држава Запада. На захтев америчке амбасаде у Загребу, Хрватска одмах враћа имовину Крајишнику – држављанину САД. Овакав однос према дипломатским захтевима других земаља је подстакао Владу РС Крајине, па је затражила руско држављанство за све прогнанике из РС Крајине и Хрватске, али то Влада Руске Федерације није прихватила. ВЛАДА РС КРАЈИНЕ ЈЕ МОЛИЛА ДРЖАВНИКЕ СРБИЈЕ, ДА ОД ХРВАТСКЕ ЗАТРАЖЕ ТРЕТМАН ПРЕМА ИМОВИНИ КРАЈИШНИКА С ДРЖАВЉАНСТВОМ СРБИЈЕ – КАКАВ ХРВАТСКА ПРИМЕЊУЈЕ ПРЕМА ИМОВИНИ КРАЈИШНИКА С ДРЖАВЉАНСТВОМ АМЕРИКЕ, АЛИ ВЛАДИ РС КРАЈИНЕ НИЈЕ ОДГОВОРИО НИ ПРЕДСЕДНИК, НИ ВЛАДА, НИ НАРОДНА СКУПШТИНА РПЕУБЛИКЕ СРБИЈЕ.

Б) Према одредбама међународног права (а то је регулисано и законодавством сваке државе), обавезна је реконструкција документације, која је у рату: заплењена, уништена, оштећена, изгубљена: изводи из МК, сведочанства, дипломе, инвалидска и пензиона решења, медицинска документа, привредни уговори, документација из банака, итд, али то општински и судски органи у Србији не чине. Влада РС Крајине је, овером изјаве два сведока, изгубљену документацију прогнаницима реконструисала. Кад то надлежни у Србији нису признавали, Влада РСК је писала жалбе и тужбе за процесе – до Уставног суда Републике Србије.

В) Влада РС Крајине је, овером изјаве два сведока, прибављала прогнаним Крајишницима радни стаж из РС Крајине и Хрватске, а посебно дупли ратни стаж Крајишницима – који су служили, од 1990. дои 1995, у војскама Републике Српске Крајине, Републике Српске и ЈНА. Кад ПИО и војни органи Србије нису признавали Крајишницима ратни стаж у дуплом трајању, Влада им је писала жалбе и тужбе – у процесима до Уставног суда.

Г) Влада РСК је помагала (упућивањем на судски процес) оним Крајишницима којима нису признавали документа РС Крајине – ни Србија, ни Хрватска (сведочанства, дипломе, изводе из матичних књига, итд).

Д) Влади РС Крајине су се обраћале и породице прогнаника с Косова и Метохије, јер често ни њима нису помагали државни органи Србије, мада су на то обавезни – према међународном и националном праву. Тако је Влада РСК покретала одштетне захтеве од УН, кад су Срби на КиМ били у служби КФОР-а, а шиптарски терористи су их убили. Дипломатија Србије није тражила од Савета безбедности, у оваквим случајевима, одштетни захтев за породице убијених.

II

Влада РС Крајине је закључила, да се прогнаним Крајишницима у Србији мора помоћи на сасвим нов начин – с позивом на Бечку конвенцију о конзуларним пословима, међународно право и Устав Републике Срије. У односу на ове правне изворе, Република Србија је дужна да својим држављанима (путем дипломатије) заштити целокупну имовину и сва права у осталим чланицама УН и у међународним организацијама. Међутим, од 2005. године, дипломатија Србије то није чинила. У неколико случајева, Амбасада у Загребу је тражила од Владе Хрватске враћање одузете имовине крајишкој породици, али су хрватски државни органи одговарали тако, да су се позивали на неке одредбе свог законодавства (које је противсрпско) и дипломате Србије су само тај одговор враћале странкама, без даљег ангажовања на заштити имовине Срба Крајишника.

С обзиром на обавезу Србије да заштити имовину својих држављана, Влада је одлучила – да саветује Крајишнике (држављане Србије), да поведу судски поступак код општинских судова против Министарства за спољне послове Србије. Уколико дипломатија не може да заштити приватну имовину својих држављана (а приватна имовина је неповредива), онда је она дужна да оштећеном држављанину надокнади целокупну вредност те изгубљене имовине.

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ

Буха Милорад, премијер


http://www.srbel.net/2012/08/06/vlada-srpske-krajine-u-progonstvu-mora-opstati/?lang=cir

Србија да тражи ратну одштету од СР Немачке

Поштована господо,

Влада Републике Српске Крајине у прогонству је веровала, да неуклоњене последице хрватског злочина геноцида над Србима Крајишницима од 1990. до 1995, неће бити запостављене после избора у Републици Србији 2012, као што је све то било запостављено у државним органима – од 2000. до 2012, али смо доживели, да нам из кабинета Председника Републике Србије ништа није одговорено, мада смо тамо послали писмо бр. 1456/12  - 4. јула 2012. године.

Мада је покретање питања хрватске окупације Републике Српске Крајине и прогона српског становништва историјска обавеза српских држава, Влада и Скупштина Републике Српске Крајине у прогонству немају ништа ново да уграде у своју документацију. Ових седам година су све чињенице о злочину геноцида над Србима биле унесене у прослеђена документа државницима Србије, Савету безбедности УН, ЕУ, ОЕБС-у, Међународном црвеном крсту, Међународном суду правде… Али, ништа није предузимано. Овај пут желимо да вам скренемо пажњу, да Савезна Република Немачка и Аустрија (наследнице фашистичке Немачке), заједно са својим савезницима из Другог светског рата, нису исплатиле ратну одштету српском народу и српским државама, те је историјска обавеза Републике Србије, да тај захтев упути Савезној Републици Немачкој и њеним савезницама, јер злочин геноцида (извршен у Другом светском рату над Србима, Ромима и Јеврејима у Југославији) не застарева.

Историјска обавеза за овај корак је у вашим рукама (без њега се наноси страховита морална и материјална штета српском народу и његовим државама).

Те обавезе су свесни представници Рома и Председник Светске организације Рома и самостални народни посланик у Србији, господин Јован Дамјановић, обавестио је, да су на Конгресу Рома у Београду, од 20. до 22. априла 2012, учествовали представници Рома из 26 држава и да су закључили, да је захтев за ратну одштету од Савезне Републике Немачке потврда да ромске организације раде у интересу своје нације. Овај корак Светске организације Рома, саопштио је за београдску „Политику“ (18. мај 2012), подржали су на Конгресу Рома дипломати САД, Израела и Норвешке, затим, Савез јеврејских општина, Фондација „Хајнрих Бел“ и Фонд за отворено друштво. У оваквим међународним околностима – везаним за неисплаћену ратну одштету Немачке и њених савезница – надамо се, да ћете поступити на исти начин као и Светска организација Рома, при чему би се Републици Србији прикључила и Влада Републике Српске Крајине, а то би биле обавезне да учине и: Република Српска, Црна Гора и Македонија.

С обзиром да органи Републике Србије не сарађују с Владом и Скупштином Републике Српске Крајине од 2000. до данас, ово писмо има одлике отвореног.

 


ВЛАДА РС КРАЈИНЕ                                                         

Милорад Буха, премијер 

     

http://www.srpskinacionalisti.com/2012/09/srbija-da-trazi-ratnu-odstetu-od-sr-nemacke/               

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
11.080 Земун, Магистратски трг 3, Република Србија
Слободан Јарчевић
Тел: 3077-028, vladarsk@gmail.com
Бр. 1502/12 – 26. 9. 2012.

*НЕМА ИНДОЕВРОПЉАНА – ИМА СЛОВЕНА (АРИЈЕВАЦА)*

Влада Републике Српске Крајине у прогонству је једина од влада српских земаља (остале су у Црној Гори, Републици Српској и Републици Србији) пратила и учествовала на Међународној научној конференцији “На изворишту културе и науке”, у Београду – у Сава центру и у Свечаној сали Ректората београдског универзитета, од 21. до 23. септембра 2012, коју је организовала Регионална друштвена организација “Обједињење Срба” у Москви, “Сербское земљачество” у Москви, Удружење за очување и неговање винчанске култруе “Винчански нолит” у Винчи, Друштвена организација за заштиту азбуке “Ћирилица” у Београду, Удружење “Милутин Миланковић” у Београду, Лекарска комора Србије у Београду и Удружење “КолоВенија” у Београду. Председник
Организационог одбора Конференције, био је проф. др Божидар Митровић.

Филозофски факултет Београдског универзитета је доставио јавним гласилима допис с наводом да ова конференција нема никакву научну вредност – што ће веома штетити угледу Београдског универзитета. Није јасно, да ли је садржај овог дописа у складу са ставовима Владе Републике Србије, САНУ и других научних установа у Београду.

Како ће Филозофски факултет у Београду одбранити свој став, кад му то затражи Харвардски универзитет из Сједињених Америчких Држава, чији је представник био на Конференцији – проф. др Анатолиј А. Кљосов? Професор Кљосов је, као и остали академици и доктори наука из иностранства, био запањен саопштењем Филозофског факултета у Београду. Изјавио је, да ће Харвард, званично, затражити објашњење од Филозофског факултета у Београду – шта је то ненаучно у раду о Словенима професора др Кљосова.

Проф. др Кљосов тврди, да је прапостојбина свих Словена Балкан и Подунавље и ево извода из његовог рада, прочитаног на Конференцији:

„У раду се разматра питање *“порекла Словена“,* или „порекла полазне словенске заједнице“, односно тражење «индоевропске» «прапостојбине».

Одговор на питање прапостојбине Словена и Индоевропљана даје ДНК-генеалогија. Помоћу ДНК-генеалогије, могуће je пратити кретања народа и без помоћи лопате и четкице археолога, или мерења лобања, и без довитљивог расплитања сазвучја и значења речи у живим и мртвим језицима, већ просто пратећи маркере у нашим ДНК. Њих, те маркере, не могу „асимиловати“ или „прогутати“ други језици, културе или народи, како се то дешава хиљадама година – у оквиру појмова историје, лингвистике, антропологије. Износи се гледиште, да се хаплотипови и хаплогрупе не асимилују, омогућавају да се израчуна време када су њихови преци живели. Појам „предачка хапло-група“, или „хаплогрупа рода“ одређују маркери, или *слика мутација у** **мушком полном хромозому*. Овај метод је омогућио да се убедљиво покаже како нису „индоевропски језици“ првобитни – већ *прасловенски, аријевски.*„Индоевропски језици“ је еуфемизам – настао услед несхватања шта повезује санскрит и његове варијанте и европске језике.

Закључује се да словенски/аријевски језици представљају основ и европских језика, и санскрита, и „индоевропских“ иранских језика. На простору Лепенског Вира, Винче, Дњепра, Дона и на реци Уралу, нису живели „народи који су говорили на иранским језицима“. *Овде на простору** **Лепенског Вира и Винче и тамо на Дњепру,** **Дону и реци Урал су живели Словени, Прасловени, Аријевци и то је био њихов језик. Тај** **су језик донели у Индију, Иран, Авганистан**“**.*

Влада Републике Српске Крајине је, годинама, колико је била у могућности, помагала истраживаче древне историје Словена, који су заступали став, да је прапостојбина Словена Балкан и Подунавље, како је то, на основу хемиских и биолошких истраживања, утврдио и професор др Анатолиј А. Кљосов.

Милорад Буха, премијер Дипл. инж. Рајко Лежаић,
председник Скупштине

26. септембар 2012. 01.09,
Весна Радојловић

http://facebookreporter.org

Обавезна деколонизација словенских земаља

Влада Републике Српске Крајине у прогонству је једина од влада српских земаља (остале су у Црној Гори, Републици Српској и Републици Србији) пратила и учествовала на Међународној научној конференцији “На изворишту културе и науке”, у Београду – у Сава центру и у Свечаној сали Ректората београдског универзитета, од 21. до 23. септембра 2012, коју је организовала Регионална друштвена организација “Обједињење Срба” у Москви, “Сербское земљачество” у Москви,

Милорад Буха, Дипл. инж. Рајко Лежаић, 27.09.2012

***

Удружење за очување и неговање винчанске култруе “Винчански нолит” у Винчи, Друштвена организација за заштиту азбуке “Ћирилица” у Београду, Удружење “Милутин Миланковић” у Београду, Лекарска комора Србије у Београду и Удружење “КолоВенија” у Београду. Председник Организационог одбора Конференције, био је проф. др Божидар Митровић.

Филозофски факултет Београдског универзитета је доставио јавним гласилима допис с наводом да ова конференција нема никакву научну вредност – што ће веома штетити угледу Београдског универзитета. Није јасно, да ли је садржај овог дописа у складу са ставовима Владе Републике Србије, САНУ и других научних установа у Београду.

Филозофски факултет у Београду ће морати објаснити свој став, јер ће то захтевати Харвардски универзитет из Сједињених Америчких Држава, чији је представник био на Конференцији – проф. др Анатолиј А. Кљосов. Професор Кљосов је, као и остали академици и доктори наука из иностранства, био запањен саопштењем Филозофског факултета у Београду.

Учесник на Конференцији је био и академик Слободан Јарчевић – с радом: „Српски трагови у ‘Илијади’“ и, уз то, прочитао је предлог да владе свих словенских држава, преко Комитета УН за деколонизацију, почну с уклањањем колонијалних наслага у друштвеним наукама сваке од словенских држава. Као што су колонијалне државе наносиле штету културној баштини народа у Африци, Азији, Америци и Аустралији, тако су то чиниле и у времену кад су држале под окупацијом територије данашњих држава: Пољске, Чешке, Словачке, Словеније, Хрватске, Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Македоније, Бугарске, Украјине, Белорусије и Русије. Колонијалне државе Западне Европе су уништиле темељне трагове историје словенских народа, јер су Словене представиле у друштвеним наукама као нецивилизоване и неписмене све до 9. столећа Нове ере, а историју су им избрисале до 6. столећа Нове ере. Ове подвале су у школским и универзитетским књигама у свим земљама, те би словенске државе требало, најхитније, да предузму кораке код Комитета УН за деколонизацију, да би се кривотворена историја словенских народа уклонила. У сарадњи с овим комитетом УН, народи из бивших колонија (у Азији, Америци, Африци и Аустралији) су се ослобађали наметнутог колонијалног садржаја у друштвеним наукама, а словенски народи су, супротно томе, неговали и ојачавали историјску измишљотину о словенској античкој и средњевековној историји. Једна одредница из те измишљене и Словенима наметнуте историје је невероватна – пише у историјској литератури да су Јужни Словени дошли на Балкан из Русије у 7. столећу Нове ере, а за Русе се каже да су доселили у Русију с Подунавља и Балкана – такође, у 7. столећу.

Ова измишљотина је коришћена у ратним временима, јер су, по њој, и Руси и Јужни Словени оптуживани – да су запосели туђе територије у 7. столећу Нове ере. За Чехе, Словенце, Словаке и Лужичке Србе се, такође, тврди – да су тада дошли на туђе (германске) земље. У вези с Лужичким Србима је немачка историја фалсификовала, да Лужички Срби нису имали своју државу, а Лужички Срби су, с још неколико словенских племена, имали две државе на територији данашње Немачке. Немачка их је покорила тек у 12. столећу Нове ере, али податке о две српске државе у Немачкој се не могу наћи у историјским књигама европских држава.

Крајње је време, да словенске државе предузму мере деколонизације и да, поред осталог, напишу своју историју – онако како је већ писана у многим делима самосталних интелектуалца из многих држава. Међу њима је, како смо претходних дана обавештавали, професор др Анатолиј Кљосов с Харвардског универзитета у Сједињеним Америчким Државама. Он тврди, да је прапостојбина свих Словена Балкан и Подунавље и да су, одатле, у давна времена – предисторијска, насељавали Азију до Индије, Иран, Блиски исток, Средњу, Северну и Западну Европу. Проф. др Кљосов правилно истиче – да су западноевропски језици стварани на бази словенских, укључујући и латински и грчки.

 

Милорад Буха, Дипл. инж. Рајко Лежаић,

премијер председник Скупштине

 

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
11.080 Земун, Магистратски трг 3, Република Србија
Тел: 3077-028, vladarsk@gmail.com <mailto:vladarsk@gmail.com> -
Бр. 1503/12 – 27. 9. 2012.

http://www.novinar.de/2012/09/27/obavezna-dekolonizacija-slovenskih-zemalja.html

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
11.080 Земун, Магистратски трг 3, Република Србија
Тел: 3077-028, vladarsk@gmail.com
Бр. 1505/12 – 29. 9. 2012.

СРПСКИ ЈЕЗИК ПРЕТВОРЕН У ТРИ НЕСРПСКА

Влада Републике Српске Крајине у прогонству је једина од влада српских земаља (остале су у Црној Гори, Републици Српској и Републици Србији) пратила и учествовала на Међународној научној конференцији “На изворишту културе и науке”, у Београду – у Сава центру и у Свечаној сали Ректората београдског универзитета, од 21. до 23. септембра 2012, коју је организовала Регионална друштвена организација “Обједињење Срба” у Москви, “Сербское земљачество” у Москви, Удружење за очување и неговање винчанске култруе “Винчански нолит” у Винчи, Друштвена организација за заштиту азбуке “Ћирилица” у Београду, Удружење “Милутин Миланковић” у Београду, Лекарска комора Србије у Београду и Удружење “КолоВенија” у Београду. Председник Организационог одбора Конференције, био је проф. др Божидар Митровић.

 Филозофски факултет Београдског универзитета је доставио јавним гласилима допис с наводом, да ова конференција нема никакву научну вредност – што ће веома штетити угледу Београдског универзитета. Није јасно, да ли је садржај овог дописa у складу са ставовима Владе Републике Србије, САНУ и других научних установа у  Београду. Није јасно ни да ли је у београдском часопису „НИН“, бр. 3222, од 27.  9. 2012, стр. 48, новинар Марко Ловрић подржан од неког државног органа, да  објави подругљив чланак о Конференцији, под насловом „Часни потомци Сербона“, у  којем није оспорио ниједан навод из дела билокојег научника, али се наругао свим научним установама балканских држава, називајући балканске историчаре „псеудоисторичрима“.

Новинар угледног српског часописа „НИН“ нека погледа рад проф. др Светозара Радишића: „Србица је искра и источиште српског живота“, па ће видети – да државници Србије и њене научне  установе дозвољавају крађу српског језика, његово преименовање и пријављивање Уједињеним  нацијама (УНЕСКО), да није реч о српском језику, него о језицима: ХРВАТСКОМ, БОШЊАЧКОМ И ЦРНОГОРСКОМ. Новинар Марко Ловрић је објавио, да учесници Конференције не износе никакве научне вредности, па би требало да објасни – да ли је проф. др Радишић ненаучно (или научно) оценио преименовање српског језика  у хрватски, бошњачки и црногорски. Ловрић не може оспорити тврдњу проф. Др Радишића. Могао је, једино, скренути пажњу српским државницима и научним установама, да су омогућили (последња два столећа) овакво скрвнављење српске културне баштине. И да су на то упозоравали многи српски и страни историчари, правници и лингвисти, као што су упозорили (ових дана) учесници Конференције у Београду. Проф. др Радишић је нашао такво једно упозорење из 1934. године о „чупању српских корена“:

„О мистерији у вези  са лажима и крађама, које су послужиле за креирање историје, писао је и правник Илија  М. Живанчевић. Он је 1934. године, у књизи Будућем покољењу, записао: ‘Српском народу је требало почупати корене, унаказити му историју, изопачити све појмове о њему и његовој прошлости, а изнад свега – отети му и раскомадати језик, о којем је речено толико много и лепих и узвишених ствари од стране највећих европских ауторитета’”.

 Зар не би требало, да новинар часописа „НИН“ – искористи своје перо за одбрану српске културне баштине, а не да јој се руга? Зар не би требало да упути упозорење српским државницима – да више не трпе крађу српског језика? Да свакодневно истичу, да је службени језик у Хрватској српски, да је службени језик СРПСКИ и у Босни и Херцеговини и у Црној Гори? Да нема службеног и књижевног језика на Балкану под именима: ХРВАТСКИ, БОШЊАЧКИ И ЦРНОГОРСКИ?

 Милорад Буха,  премијер

Дипл. инж. Рајко Лежаић, председник Скупштине


http://facebookreporter.org

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
11070 Земун, Магистратски трг 3
Тел. 3077-028, vladarsk@gmail.com
 

САОПШТЕЊЕ
Бр. 1472/12 од 17. 8. 2012.

ЗЛОЧИНИ ВАТИКАНА НАД СРБИМА

Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част поздравити дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и обавестити их да је Ватикан (Света Столица, или Римокатоличка црква), више од тисућу година, непосредно или помоћу католичких држава Европе, подстицао и организовао злочине геноцидa над Србима, њихово превођење у хрватску нацију, и најистрајније брисао и уништавао српску културну баштину у свим српским земљама.

Влада РС Крајине, у духу настојања ЕУ на уклањању међудржавних, међунационалних и међуверских несугласица, жели упознати дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији с чињеницом да је Ватикан више од тисућу година био најдоследнији и у спровођењу злочина геноцида над Србима и на уништавању српске културне баштине – те би, у приликама кад се то данас не може скривати, био обавезан да се макар извини Српском народу.

Влада РС Крајине ће стога навести неке од мера Ватикана против Срба и српске културне баштине, да би дипломатско-конзуларна представништва могла обавестити своје владе да те противсрпске мере и данас трају и да су имале учинка и када је ЕУ – на челу с Немачком, уз помоћ Ватикана и папе Јована Павла II – организовала грађанске ратове у Југославији између 1990. и 1995, и када је НАТО оружано напао Србију и Црну Гору 1999.

Наиме, столећима уништавајући српску културну баштину, Ватикан се тешко – тиме – огрешио и о европску.

Сваком приликом усто, посебно у ратним временима, Ватикан се трудио да што више Срба буде убијено.

Влада РС Крајине ће корене овог ватиканског зла против православних Срба лако доказати управо документима саме Римокатоличке цркве, који јасно указују на столетни континуитет ватиканске политике расног и верског геноцида над православним Србима, која их је стајала на милионе побијених и још више асимилованих у хрватску и друге нације, и потпуног затирања њихове културне баштине у многим српским крајевима.

Ваља обратити пажњу и на то да је Ватикан одвајкада скривао документацију о спомињању Срба у антици. Где је писало Срби, у Ватикану је то превођено као „Словени“, мада се за назив Словени није знало до 6. столећа. Тиме је скривана културна баштина Срба и њихово (’‘словенско’‘) староседелаштво на Балкану. Стога се ни повеља Александра Македонског, о даривању привилегија Србима, не помиње у образовној литератури европских држава.

Но, о српском староседелаштву на Балкану сведочи и католички свештеник, доминиканац фра Винко Прибојевић са Хвара, крајем 15. и почетком 16. столећа. У књизи О подријетлу и слави Славена, пише да су Словени у антици имали народна (то јест племенска) имена: Венети, Илири, Трачани, Дачани, Готи, Гети, Мизи, Рашани, Македонци, Далматинци… Наводи и да су Александар Македонски, Аристотел, и Свети Јероним Словени са Балкана. Кад описује границе државе Филипа и Александра Македонског пре Александровог похода на Египат, Иран и Индију, видимо да нису обухватале малу област, како иначе стоји у званичној историји света. Римокатолички свећеник, Србин, Винко Прибојевић (Прибојевић, фра Винко: О подријетлу и слави Словена, Загреб, Народне новине и Golden Marketing, 1997) вели да је граница те државе била на Северном (Балтичком) мору, а јужна на егејским острвима. Представљајући састав Александрове војске тврди да су је сачињавали Словени и Грци. Прибојевић каже и да је Александар Македонски у својој вишенационалној и вишерасној држави даровао Словене привилегијама. Поред Прибојевића то помињу и други писци. (Тамо, где је уместо „Срби“ Ватикан уписао „Словени“, Хрвати су у свом издању то накнадно преиначили у „хрватски народ“.)

Бележење словенског имена у времену кад се за њега није знало упућује, ко зна који пут, да је Ватикан из неког разлога избегавао да спомене Србе. Таква се одлука морала поштовати и у вези с наредбама великог Александра Македонског. Јер, ако би се признало да је српски народ имао тако значајну улогу у царству Александра Македонског тешко би се Србима тада могле качити покуде каквих је препуна званична средњевековна историјска литература Западне Европе, или говорити о њиховом досељавању на Балкан у 6. и 7. столећу наше ере. Морало би се, тада, поставити и питање српске (словенске) писмености, пошто је неодбрањиво  да су Срби (Словени) у антици били неписмени а скандинавски рибари и гусари, или турански номади писмени. Ватикану је зато било најједноставније да уместо „Срби“ у преведене документе с грчког на латински упише „Словени“, будући да се Словенима, као групацијом „Азијата“, западноевропска наука задуго није одвише бавила.

Чудно је да се у Европи нико није запитао откуд словенско име у документу Александра Македонског, ако је било непознато у његово време? Но, уклањање српског имена из литературе Романа и Германа – која је постала узор и Словенима последњих столећа – имало је циљане последице: Срби је престало бити назив за све Словене како је било у антици, и задржало се само као национално име већине становништва на Балкану и неасимилованих Лужичких Срба у Немачкој.

Очита је, благо речено, нетрпељивост Ватикана према православним Србима коју су прихватале и западноевропске државе. Она се да видети и у заповести папе Григорија XV, унетој у булу од 22. јуна 1622. којом је основана Конгрегација за ширење вере (Congregatio de propaganda fide). У њој се некатолици географски од Ватикана одвојени само Јадранским морем изједначавају са животињама! Задатак Конгрегације римокатолицима јесте закон, пошто преноси налоге „непогрешивог“ папе. Лако је уочити да се одлуке Немачке и Хрватске о биолошком истребљењу Срба, Рома и Јевреја у Другом светском рату ослањају на ове заповести папе из Рима:

„Да спасава народе који су заблудели због незнања или смртоносног греха, те су преобразили своју људску природу у животињску, која би их најзад одвела у огањ вечни, спреман за ђавола и његове слуге.“ (Прота Славко Максимовић и др Зоран Милошевић, Искушења православља у Босни и Херцеговини, Српска православна општина Брчко, Брчко 2002, стр. 13.)

Ватикански западноевропски колонијализам према православним Србима – њихово превођење у другу веру и укључивање у хрватску и друге нације – нису престајали од 1054. Обавеза за католичке државе и Ватикан о примени свих средстава ради покатоличавања православних Срба и других Словена унета је и у Декларацију о унији, усвојену на Римокатоличком сабору у Фиренци давне 1439 – мада је тај приступ и пре тога служио као упутство за рад католичког свештенства и католичких држава:

„Света Римска црква чврсто верује, да нико који не припада Католичкој цркви, не само незнабошци, него ни Јудеји, ни јеретици, ни шизматици, не могу ући у царство небеско, него ће сви поћи у вјечни огањ, који је спремљен за ђаволе, ако се, пред смрт, не обрате к правој цркви“ (Др Славко Гавриловић, Из историје Срба у Хрватској, Славонији и Угарској, 15–19. век, Београд 1993, стр. 28-29)

Такав став према Србима Ватикан ће испољити и током своје сарадње с фашистичким државама Немачком, Италијом и Хрватском у 20. столећу, а његове државне и црквене установе у Независној Држави Хрватској чиниће све на биолошком истребљењу православних Срба. О томе је писала и Францускиња Ани Лакроа Риз у књизи Ватикан, Европа, Рајх…, нашта нас подсећа и српски књижевник Предраг Драгић Кијук:

„Ани Лакроа Риз је, 1996, објавила веома значајну књигу о историји Ватикана, консултујући два највећа француска архива, и непобитно је утврдила да постоји дуга веза између Ватикана и фашизма. Позивајући се на документа, она утврђује да нема апсолутно никакве разлике између папа Пија XI и Пија XII и самог Хитлера, односно да нема разлике у новом поретку света, или антисемитизму оних који су покушали да владају светом и папа у Риму, који су, на сличан начин, желели да остваре свој циљ – служећи се вером као политичким средством (…) Односи Ватикана и Немачке су били све учесталији већ негде око 1918. У том периоду, Римокатоличка црква је оснивала лаичке организације под називом Католичка акција, али су оне, све до једне, с појавом Мусолинија и Хитлера, престале да се баве слободом људских права, или синдикалним потраживањима, и укључиле се у фашистичке организације (…) Будући хрватски надбискуп, Алојзије Степинац, јавио се као добровољац у српску војску на Солунском фронту управо 1918. године. Али, како то тврди ова француска историчарка, несумњиво као ватикански шпијун. Овај хрватски надбискуп и потоњи промотер ватиканског холокауста над Србима у Другом светском рату (кога је језуитска Европа прогласила првом жртвом комунизма, а потом и блаженим), укључио је лаичке католичке организације у хрватску фашистоидну усташку организацију. Ништа мање није занимљива ни тврдња француске историчарке да је за Свету Столицу Србија имала значење фобичног рефлекса. Од свих словенских земаља, према наводима ове историчарке, нема нити једног народа према којем Ватикан гаји у тој мери склоност фобичности – какав је то случај са српским православним народом“ (Предраг Р. Драгић Кијук, Хришћанство без Христа, Рашка школа, Београд 2011, стр. 192-193).

Влада РС Крајине подсећа дипломатско-конзуларна представништва да ово запажање француске историчарке показује да је ватикански презир према Србима и српском имену имао за последицу чињеницу да више не постоји ниједан Србин католик, пошто је сваки који је прихватио католичку веру (или био силом нагнан да је прихвати) морао прихватити и припадност хрватској или некој другој католичкој нацији – италијанској, немачкој, мађарској, итд.

Пошто је војска Независне Државе Хрватске од 1941. до 1945. убила више од милион Срба и десетине хиљада Рома и Јевреја, ваља знати да Ватикан није ни покушао заштитити Србе, да су римокатолички свећеници оснивали хрватску фашистичку војску у Другом светском рату, а Србима претили и нагонили их да пређу из православне у католичку веру. Овај податак забележили су и Хрвати антифашисти Јожа Хорват и Зденко Штамбук, сведочећи да су римокатолички свећеници католичили Србе, а да то католичење под претњом смрћу Ватикан никад није поништио. А ти свећеници су били под руководством надбискупа Алојзија Степинца, којег Ватикан намерава прогласити за свеца. Тако је и жупник Божидар Шантић био послат од надбискупа Степинца да католичи Србе у селу Слобоштини код Славонске Пожеге, претећи им клањем и слањем у концентрациони логор смрти у Јасеновцу:

„У фебруару 1942, дошао је у наше село жупник Божидар Шантић, послан из Загреба, те се настанио код нашег учитеља, Веселина Рачића. Његовим доласком, одмах је почело присилно покатоличавање (…) Одржао нам је говор: ‘Послан сам у ваше село као и у околину, да извршим прекрштавање Срба. Сваки онај који ће се прекрстити бити ће му сигурније по живот, те, према томе, потребно је да и ви сви на то пристанете, јер вам је то једини спас. А у противном, вас би могла стићи само сигурна смрт, логор и сва остала зла…’ Споменути жупник је имао тесне везе с табором хрватске војске у Вилић Селу, а нарочито с биљежником Луком Лончаревићем, који је највише одговоран за све који су поубијани и поклани у нашем селу, као и за оне који су отјерани у логоре смрти и нису се више вратили (…) Поменути жупник је одговоран за почињена звјерства у нашем селу (…) садистички се наслађивао над нама“ (Јожа Хорват и Зденко Штамбук, Документи о протународном раду и злочинима једног дијела католичког клера, Штампарија Рожанковски, Загреб 1946, стр. 79).

Ваља знати да је Ватикан 1942. наредио свом надбискупу Алојзију Степинцу у Загребу да, у фашистичкој војсци Независне Државе Хрватске која је већ до тада убила више стотина хиљада Срба, Рома и Јевреја, заузме високи положај војног викара. На том положају је остао до краја рата. О свом постављењу Степинац је написао окружницу, обавештавајући римокатоличко свештенство у Независној Држави Хрватској:

„ЈУРИСДИКЦИЈА ДОМОБРАНСКИХ ДУШОБРИЖНИКА – Представништво бискупских конференција, бр. 22/БК – 1942, Пречасном Надбискупском Ординаријату у Сарајеву.

Част ми је извијестити пречасни Наслов, да сам од Свете Столице именован Војним викаром ‘sine titulo‘ за хрватску војску. Својим замјеником сам именовао пречасног господина Стипу Вучетића, бившег стожерног душобрижника код Министарства хрватског домобранства, и велечасног господила Вилима Цецељу, замјеника вишег стожерног душобрижника код Министарства хрватског Домобранства, те сам им подијелио, у ту сврху, потребну јурисдикацију са свим овлаштењима, која су ми, од Свете Столице, дана. Надаље сам именовао домобранске душобрижнике и подијелио им жупничку јурисдикцију… Који војни душобрижници дјелају на Вашем територију, бит ће обавјештени накнадно из канцеларије Војног викаријата код Министарства хрватског домобранства.

У Загребу, 20. сјечња 1942, Доктор Алојзије Степинац, Предсједник Бискупске конференције“ (Милорад Лазић, Крсташки рат Независне Државе Хрватске, Сфаирос, Београд 1991)

Треба знати да је хрватску фашистичку војску управо и основала Римокатоличка црква 1941. О томе Хорват и Штамбук пишу:

„У самим зачецима стварања усташких група ми наилазимо међу оснивачима и најактивнијим сарадницима усташа и представнике католичког клера. Сами зачеци усташке организације у земљи створени су и загребачкој каноничкој курији, на Каптолу бр. 4. Из чланка у новинама Усташа, бр. 3. од 3. јула 1941, на стр. 4, који је овдје фотографиран, разабиремо да су се у Каноничкој курији на Каптолу бр. 4, састали први организирани усташи у земљи, и то: Марко Храниловић, Матија Солдин, Мијо Бабић и Звонко Поспишил. Чланак је донесен под насловом: ‘Први усташки рој‘… У чланку налазимо ово признање: ‘Тихо и непримјетно, с највећим опрезом, споменута су четворица радила и припремали се за ту тешку борбу. Повјесне ‘катакомбе’ у згради на Каптолу број 4, биле су свједоком касних ноћних састанака хрпице људи, првих дјелатних усташа, који су након дневног посла у радионицама, потајно дошли тамо, да се договоре и да припреме све за ту борбу, о којој у Хрватској готово нитко није знао ништа, а која је тако брзо имала започети’ “ (Хорват и Штамбук, наведена књига).

Влада РС Крајине подсећа дипломате, да је др Алојзије Степинац уступао своје бискупске просторије за организовање будуће хрватске геноцидне, војске, а да је Света Столица на путу да прогласи свецем Римокатоличке цркве! Уз то, Хорват и Штамбук бележе да су римокатолички свећеници радили на организовању будуће хрватске фашистичке војске (усташа) у Далмацији још пре рата, 1938. А ти свећеници су били под руководством Степинца:

„Злогасни усташа-фрањевац и свећеник, др Иво Губерина, исказао је у записнику о саслушању од 28. маја 1945, састављеном пред нашим истражним властима, дословце овако:

‘Од 1938. године, прешао сам сасвим франковачкој (националистичкој) струји, која је била у Далмацији. Сарађивао сам с др Тарлом у Шибенику, затим – проф. Никшићем, Данијелом Црљеном, др Николићем – касније жупаном, Беламарић Здравком, итд. Године 1940, положио сам усташку заклетву пред инж. Булићем, каснијим државним тајником. Исте године у студеном, отишао сам у емиграцију (у Задар, у Италију) и тамо се састао с Рељом, који ме је послао Павелићу. Павелић ме је примио у Пизи и послао ме у Сиену, у Италији, као свећеника. Године 1941, 12. травња, вратио сам се, са осталим емигрантима, у Загреб, у Хрватску’.“ (Хорват и Штамбук, наведена књига, стр. 30. и 31)

Под руководством надбискупа Степинца, приликом римокатоличења Срба, био је и овај свештеник из Подравске Слатине:

„Јосип Селак, жупник из Нове Буковице, насилно је прекрштвао Србе. Он је, преко сеоског старјешине, позивао Србе на прекрштавање – пријетећи онима који се не прекрсте протјеривањем из Хрватске. Приликом прекрштавања, вријеђао је присутне Србе и називао их најпогрднијим именима (…) Селак је говорио Србима: ‘Али, по наређењу надбискупа Степинца, морам вас прекрстити, то јест, примити’. Прекрштавање су вршили фратри по наређењу попа Селака, а помагала им је и хрватска фашистичка власт из Нове Буковице, као и Винко Божурић, опћински начелник из Нове Буковице.“ (Хорват и Штамбук, наведена књига, стр. 67).

И Срећко Мајсторовић, гвардијан самостана на Каптолу, у Загребу, прекрштавао је Србе у Вировитици, претећи им слањем у концентрациони логор смрти у Јасеновцу уколико се не покатоличе:

„У 1941. години, од стране хрватске фашистичке власти, било нам је, преко војних таборника, Пчелића и Мишка Угларика, саопћено, да, ако хоћемо остати у својим домовима, те да не будемо изгоњени, морамо се покрстити, тј, пријећи на римокатоличку вјеру. Послије неколико пријетњи од стране истог Угларика, а да бисмо сачували своје породице од прогањања и мучења по логорима, видећи шта су у стању хрватски усташки плаћеници учинити од Срба у Хрватској, с болом људи који имају осјећаја према својој обитељи, били смо присиљени покрстити се – само да нам не би дјеца и жене били мучени и убијани у логорима.“ (Хорват и Штамбук, наведена књига, стр. 74).

И жупник Кучманић је послан од надбискупа др Алојзија Степинца да католичи Србе у селу Каменском, код Карловца, претећи им клањем и слањем у концентрациони логор смрти у Јасеновцу уколико то не прихвате. На овом католичењу су били представници више тела Римокатоличке цркве у Хрватској, па нема места неким тврдњама да су само појединци из редова Римокатоличке цркве обављали геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима. Чиниле су то, нажалост, бискупије и надбискупије Римокатоличке цркве. Ово је навод из документа католичке цркве и новина Хрватски народ:

„Карловац, 12. сјечањ 1942 – Јучер прије подне, обављено је у Каменском крај Карловца, крштење прелазника грко-источне вјере из Поповића Брда. Ово је крштење обавио жупник и декан на Каменском, Кучманић, који је већ прије тога извршио с повратницима све потребне црквене обреде, па је јучерашњи чин крштења обављен без икаквих потешкоћа.  Чину крштења преко 400 повратника, присуствовао је велики жупан Велике жупе Покупје, др Анте Никшић, равнатељ жупанијског редарства, Иван Бетлехем, поузданик стожера, Дружак, у име заповједништва Усташке младежи из Загреба, Рудолф Павлек, жупски промичбени извјеститељ, проф. Фрањо Микшић, те други. Прије самог чина покрштења повратника, одржао је присутнима веома топао и лијеп говор декан Кучманић, који је све позвао да своју задану ријеч на Божије Еванђеље држе и да буду одани Богу, Независној Држави Хрватској и њеном Поглавнику.“ (Наведена књига, стр. 94)

И уништавање српске културне баштине наређивао је др Степинац. Пљачкана је сва имовина, драгоцености, књиге и остало из српских православних храмова, а цркве и друге зграде су прелазиле у власништво Римокатоличке цркве. Ватикан још није вратио опљачкану и уништену српску културну баштину, нити је за невраћено исплатио ратну одштету:

„Према писму бискупског ординаријата Ђаково, бр. 2733/942, од 8. јуна 1942. године, упућено Државној комисији Хрватског државног музеја, које се писмо налази у архиву Музеја за умјетност и обрт у Загребу, под бр. IV 26510 – 1942, претворене су, само на подручју те бискупије, до тада, слиједеће православне цркве – у католичке: Брачевци – Котар Ђаково, Мајар – Котар Ђаково, Паучије – котар Ђаково, Велико Набрђе – Котар Ђаково, Допсин – Котар Осијек, Тење – Котар Осијек, Даљ – Котар Осијек, Маркушица – Котар Вуковар, Капелна – Котар Доњи Михољац, Кућанци – Котар Доњи Михољац, Будимци и Погановци – Котар Нашице, Бијело Брдо – Котар Осијек, Борово Село – Котар Вуковар, Трпиња – Котар Вуковар, Пачетин и Бршадин – Котар Вуковар, Чепин – Котар Осијек, Мартинци Чепински – Котар Валпово, Трњани – Котар Брод, Топоље – Котар Брод, Брод на Сави (укупно 21 храм Српске православне цркве). Загребачки надбискуп др Алојзије Степинац моли Павелића, да се препусти трапистима и православни манастир у Ораховици. О томе, говори писмо од 3. октобра 1941. године и одговарајуће рјешење…“ (Наведена књига, стр 118–122)

Уз то што су католички свештеници организовали хрватску фашистичку војску, они су и командовали њеним јединицама и лично учествовали у убијању Срба, Рома и Јевреја. Убијањем невиних цивила ова три народа такви су напредовали у служби. Но, њиховог напредовања није могло бити без одлуке папе, или његових великодостојника у Риму. Наиме, када су своје одлуке потписивали они су пред собом имали податке да се дотични унапређују за своје злочине над Србима, Ромима и Јеврејима. Ево како је један католички свештеник убијао Србе, и за то био награђен од својих старешина у Риму:

„Римокатолички жупник Божидар Брале је, одмах након успостављања Независне Државе Хрватске (1941), постављен за замјеника усташког повјереника у Сарајеву. Након напада Њемачке на Совјетски Савез, дао је наређење за масовна хапшења свих родољуба. Помоћу окупатора, сакупљао је пропале типове у хрватске усташке формације. Те банде, по њему руковођене, врше масовне покоље у непосредној околици Сарајева: на Али-пашином мосту и Рељеву, и у тим покољима невиног српског сељачког народа, Брале и сам лично учествује – пушком у руци, те се с тих похода враћа с групама сељака, које су довођене у логор у Сарајеву и касније су нестале (…) Брале је то све радио на очиглед свог заштитника надбискупа др Шарића. Није прошло ни мјесец дана како је Брале почео да руководи споменутим бандама, а надбискуп Шарић именује га почасним предсједником надбискупског Врхбосанског духовног стола – с правом на ношење љубичастог појаса. Опћенито је познато, да је Брале био Шарићев миљеник и, ради тога, дошао је, унаточ своје младости, до одговорних дужности у цркви.“ (Наведена књига, стр 124-125)

Хорват и Штамбук су забележили и како су два католичка свештеника, Петар Сивјановић и Јакоб Марјановић, организовали истребљење Срба у Грубишином Пољу, у Западној Славонији:

„Сивјановић Петар је радио као покретач, организатор и помагач код масовних хапшења, убијања, присилног исељавања одвођење Срба у концентрационе логоре и присилног превођења на католичку веру (…) Концем априла 1941. године, написао је један лист, заједно са свећеником Марјановић Јакобом (…) Услјед тога листа, дошли су (26. 04. 1941) из Загреба Ивица Шарић и Дидо Кватерник и још неки усташки официри у посебном влаку – с одредом полиције од 120 људи (…) Посљедица њиховог рада је било хапшење 504 Србина. Сви су отпремљени у логор ‘Даница‘ у Копривници, касније у онај логор на Пагу, и, коначно, у Јадовно, гдје су сви, осим неколицине, убијени. Сивјановић је, надаље, позивао Србе, да се покрсте на католичку вјеру. Као мотив њихова прекрштавања, наводио је могућност спасавања главе. Наплаћујући високе таксе, успио је да преведе око 100 Срба у католичку вјеру, који су, свеједно, касније одведени у логоре.“ (Наведена књига, стр. 137)

Хорват и Штамбук наводе и како су католички свештеници у Ливну забранили превођење Срба у католичку веру и наредили да се сви побију. Међу свештеницима Римокатоличке цркве у Ливну је први био фра Срећко Перић, а покољ је обављало још 20 римокатоличких свећеника:

„Овим описаним покољем Срба у срезу Ливањском, руководио је фратар др Срећко Перић, фрањевац из самостана Горица, крај Ливна. Овај је фратар родом из среза ливањскога, а имаде једну сестру – удату за једног Србина. Он је прије покоља Срба, једне недеље, с олтара у цркви Горици, сакупљеним Хрватима, наредио да започну покољ Срба, рекавши: ‘Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе. Најприје, закољите моју сестру – која је удата за Србина, а онда све Србе одреда. Када овај посао завршите, дођите к мени у цркву, гдје ћу вас исповиједити, па ће вам онда сви гријеси бити опроштени’. Послије тога, започео је покољ. Упоредо с покољем Срба, пљачкали су хрватски војници српске домове и куће, а потом их палили (…) У ливањском срезу, нису Срби нагоњени да пријеђу на римоктоличку вјеру, јер су били осуђени на покољ – сви до једнога. До 20. августа 1941, убијено је и поклано у срезу ливањском, према доста точно прикупљеним подацима, укупно 5.600 Срба, мушкараца, жена и дјеце. Особито се у прогону и убијању Срба истакао, као усташа, др фратар Срећко Перић, који је за вријеме Југославије био дуже време римокатолички свећеник у Нишу, у Србији. Уз Перића су били активни у прогону Срба и остала браћа из римокатоличких самостана – њих 20 (двадесет). “ (Наведена књига, стр 163-164).

Забележили су и податке о најкрволочнијем кољачу, римокатоличком свештенику, фра Мирославу Филиповићу-Мајсторовићу, који је клао српску децу и био командант концентрационог логора смрти у Јасеновцу – основаног пре немачког у Аушвицу. Положио је заклетву фашистичког хрватског војника 1940, пре рата у Југославији.

„Један од многих његових злочина је покољ Срба поред Бањалуке у Босни: у Дракулићу, Шарговцу и Мотики. Он 7. фебруара 1942. с једном сатнијом Павелићеве тјелесне бојне одлази у споменуто село (Дракулић), да обави покољ над тамошњим српским живљем. Прва жртва је пала од руке свећеника Филиповића – и то дијете Ђуре Гламочанина, које је он заклао говорећи: ‘Усташе, хрватски војници, ово је у име Бога, покрштавам ове изроде и ви слиједите мој пут. Ја први примам сав гријех на своју душу, а вас ћу исповиједити и ријешити свих гријеха’. Тим поступком, он даје подстрека усташким зликовцима, који послије тога убијају око 1.500 људи, жена и дјеце – сјекирама и мотикама. Како се том приликом показао звјер-човјек, такав је требао усташама. Они га премештају и именују командантом злогасног логора ‘Јасеновац‘. Као командант јасеновачког логора, он лично, свакога дана, врши убијања, углавном жена и дјеце – и то маљем (чекићем) у главу. За заслуге убијањем и клањем невиних људи, жена и дјеце, Павелић га награђујем чином бојника (…) У јасеновачком логору, убијали су Србе, Роме и Јевреје и други римокатолички свећеници: Звонко Брекало, Звонко Липовац, фра Чулина и други (…) Римокатоличник свећеник Филиповић је изјавио: ‘У Јасеновцу сам био усташки часник и управитељ Логора од конца липња 1942. до краја листопада 1942. Признајем да сам лично, код јавних стријељања, убио око 100 заточеника логора Јасеновац и Стара Градишка (…) За моје вријеме, по мом рачуну, ликвидирано је у логору Јасеновац од 20 до 30 хиљада заточеника. Кад су се вршиле ликвидације жена и дјевојака у Градини, знам да су се над млађима извршила и силовања (…) У Градини, убијало се маљем, и то тако да би жртва морала сићи у ископану јаму, нашто је слиједио ударац маљем по глави – одострага. Осим тога, убијало се и стријељањем и клањем.“ (Наведена књига, стр. 165-166).

Хорват и Штамбук су забележили и имена хрватских римокатоличких часних сестара, које су у болницама убијале рањене српске борце антифашисте (партизане). Међу Хрватицама била је и једна Пољакиња:

„Часне сестре учествују у покољу рањених партизана (Срба). Из пресуде Окружног суда – Госпић, бр. К. 30/1946 – 9, од 7. фебруара 1946, произлази да је утврђена ова кривица часних сестара Ивасић Жарке-Јулијане – рођене 1908. у Крашићу – Џимберг Данице-Хубертине – рођене 1920. у Отоку, котар Сињ – Радошевић  Луције-Целестине – рођене 1914. у Прњавору – и Фостаз Јадвиге-Венере – рођене 1898. у Ласковски, Пољска (…) Оне су, за вријеме од мјесеца травња 1943. до 13. рујна 1943, у Оточцу, као болничарке у болници у Оточцу, нечовјечно поступале с повјереним им партизанским рањеницима и болесницима, не посвећујући им и не пружајући им сву потребну бригу, његу и пажњу, на коју су, по звању, биле дужне. Ноћу од 13. на 14. рујан 1943, у Оточцу, знајући да ће фашистичке усташке банде провалити у Оточац, исте су одушевљено дочекале у болничком ходнику, с њима се грлиле и љубиле, те, након довршеног покоља, фашистичке бандите почастиле ракијом и јабукама, и с њима исте ноћи побјегле у правцу Госпића. Ивасић Јулијана-Жарка је, у ноћи од 13. на 14. рујан 1943, у Оточцу, на степеницама болнице, фашистима показала једног партизанског команданта, којега су усташки фашисти одмах заклали. Затим је водила фашистичке бандите усташе, од собе до собе у болници, тамо им показивала партизанске рањенике и болеснике, тако да су бандити, пушкама и ножевима, на најокрутнији начин, измрцварили и побили 12 тешко рањених другова антифашистичких бораца… “ (Наведена књига, стр. 179).

Ове злодела изазвала је и одлука Ватикана 1941, која је предата у Риму хрватском надбискупу Степинцу. Њему је одобрено да позове целокупни католички клер у Хрватској да у тој „држави“ помогне програм биолошког истребљења Срба, Рома и Јевреја. Документацију Римокатоличке цркве о овоме је унео у своју књигу др Милан Булајић:

„Хрватски бискупи су посетили Ватикан (1941), у току редовних ad limineзаседања. Католички свештеници, Папа и чланови Римског суда, имали су много могућности да се упознају с приликама у Хрватској. Ови свештеници, посебно фрањевци, предводили су масакре над православним Србима. Они су одобрили принудно преобраћање православних Срба, о којем је Ватикан редовно обавештаван – преко парохијана источне цркве. Истог дана, 28. априла 1941, када је убијено 250 Срба у Гудовцу код Бјеловара, прочитано је, са олтара католичких цркава, Степинчево пасторално писмо, које је свештенике и вернике позивало на сарадњу с поглавником (фашистичке) Хрватске. У овом пасторалном писму, надбискуп Степинац је тражио од клера да без оклевања одговори на његов позив да учествује у узвишеном задатку одбране нацистичке усташке Независне Државе Хрватске – ‘Треба зато, да одмах одговорите на мој позив, да се прихватите узвишеног задатка очувања и напретка Независне Државе Хрватске (…) Покажите се, поштовна браћо, и испуните сада своју дужност према младој Независној Држави Хрватској’. Он је изразио своје дубоко уверење, да ће напори поглавника Хрватске наићи на свеопште разумевање и подршку, заснивајући ту веру на свом познанству с човеком који непосредно управља судбином хрватског народа. Католичка црква не негира да је надбискуп Степинац ‘послао окружницу 28. травња 1941. свом свећенству, у којој изражава своју радост и усхит над слободом’.“ (Др Милан Булајић: Јасеновац – улога Ватикана у нацистичкој Хрватској, Фонд за истраживање геноцида и Пешић и синови, Београд 2007, стр. 59–60)

Ватикан је 1941. пружио подршку руководству фашистичке Хрватске, које је папа примио мада је знао да се у Хрватској врши геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима. Податке о саучествовању Ватикана у томе прикупила је и велики познавалац међународног права, проф. др Смиља Аврамов:

„Злочин геноцида у НД Хрватској је изведен плански, уз активну помоћ Надбискупије загребачке (…) Одмах након рата, изречене су тешке оптужбе на име папе Пија XII. Уследила је, потом, жестока одбрана на страницама католичке штампе широм света. Нова дебата о одговорности папе, започела је 1963 – у нешто мирнијем тону; поставило се питање – зашто је ћутао папа Пије XII (…) кад се зна да је, до танчина, био обавештаван о концентрационим логорима смрти у Хрватској и о страдању Срба, Рома и Јевреја (…) Принудно покрштавање православаца у католичанство у Хрватској је изведено у пуној сагласности и сарадњи са Светом Столицом, о чему постоји обилата документација. Ватикан је био обавештен о рушењу православних цркава, о прогону и о масакрирању православног свештенства (…) Ватикан је обавештаван о злоделима храватских усташа и злоделима католичких свештеника над српским народом – обавештаван и од стране највиших представника Италије. Стављени су папи на располагање филмови о хрватским злочинима, које је снимала италијанска армија (…) Уместо да мобилише духовне снаге у борби против зла, он је свој ‘очински благослов’ подарио хрватском вођи Павелићу; није презао ни да ‘благослови’ најокорелије хрватске усташке зликовце, представнике хрватске полиције на челу са Еугеном-Дидом Кватерником, 22. јула 1941 (у Ватикану) (…) Папа Пије XII и Римска курија сносе политичку, моралну и метафизичку одговорност за геноцид на Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватској.“ (Проф. др Смиља Аврамов, Геноцид у Југославији у светлу међународног права, Политика, Београд 1992, стр. 471–473)

Ниједна држава на свету, осим Хрватске, није имала концентрационе логоре смрти за децу. Ти логори имали су особље из римокатоличких храмова. Углавном су то биле часне сестре (старешина им је био надбискуп др Алојзије Степинац), о чему су остали многи подаци везани нарочито за дечији логор смрти у Јастребарском, поред Загреба, где су, као и у неколико других, убијана српска, ромска и јеврејска деца старости до 14 година. Податке о томе је забележио др Милан Булајић. Навео је само број убијене деце чији је идентитет утврђен:

„Злочини геноцида над децом су извршени у Јасеновцу само зато што су та деца рођена у породицама обесправљеног народа, религије, или групе. Хрватска војска (усташе) је организовала посебне логоре за децу (Јастребарско, Горња Ријека, Сисак). Ови злочини се сматрају најокрутнијим злочинима против човечности и међународног права; злочинима за које не може бити помиловања (…) Један од хрватских министара, Ловро Сушић, јавно је изјавио да су православна српска деца ‘непријатељи хрватског народа’. Исто су то изјављивали заповедници концентрационог логора смрти Јасеновца, Лубурић и Милош (…) До 2007. године, пописано је 19.432 деце, жртава хрватског усташког злочина геноцида – старости од једног дана до 14 година. Идентификовани су по имену и презимену, родитељима, датуму рођења и датуму смрти – 11.888 су били Срби (5.877 с подручја планине Козаре у Босни), 5.469 Роми, а 1.911 су Јевреји.“ (Булајић, наведено дело стр. 10)

И као што ниједна држава на свету, осим Хрватске, није имала концентрационе логоре смрти за децу, ни у једној држави ниједан народ није нагоњен да промени веру и нацију уз обећање да ће бити заштићен, а онда убијан. Хрвати су Србе католичили, проглашавали их Хрватима, а онда их и убијали – уз поругу да су срећни јер умиру као католици. Ни ова врста злочина геноцида није подстакла Ватикан да заштити своје нове вернике – Србе. Податке о овом невероватном злочину изнела је проф. др Смиља Аврамов:

„Заповједништво II домобранског збора (хрватска војска), у свом извештају од 22. 12. 1941, наводи да ‘започета акција о прелазу на католичку вјеру напредује добрим резултатима’, али исто тако да ‘Срби на јужном подручју остају некомпромисни и непопустљиви’ (…) Исто заповједништво, у акту од 5. фебруара 1942, упућено Главном стожеру домобранства, извештава да прелази Срба ‘на римокатоличку вјеру (…) могу се, једино, сматрати као покушај да буду заштићени од наших власти и да спасу своју имовину (…) Многи извештаји са терена, писани у горњем стилу, послужили су као основ за масовно физичко уништење Срба – преведених у католичанство! (…) ‘Дне 29. и 30. свибња 1942, заповједник хрватске усташке обрамбене службе у Босанској Дубици је покупио све хрватске православце у Босанској Дубици, Хрватској Дубици и околним селима, и оне који су прешли на римокатоличку вјеру, као и државне чиновнике православце и прелазнике и депортовао их – непознато куда’. Куће су им одмах запосела ‘момчад из наведених усташких постројби’. Велики жупан Барање, др Стјепан Хефер, известио је Министарство хрватског домобранства о пљачки и убиствима у селу Газије – од стране хрватских усташа из Ђуршеновца и Доње Мотичине, иако су сви Срби села Газије ‘прешли на римокатоличку вјеру, а из њиховог села имаде, такођер, и неколико домобрана – који активно служе’. Фратар Сидоније Шолц је наредио да се убије православни парох у Нашицама, Богић Ђорђе, да би Србе присилио на прелаз у католичанство. Извели су га из стана у пола ноћи и искасапили га (одрезали му нос, језик, уши, огулили браду).“ (Аврамов, наведено дело, стр. 385-386)

Влада РС Крајине поново подсећа да су још у 17. и 18. столећу, на основу замисли Ватикана спровођених преко римокатоличких бискупија и надбискупија у српским земљама, Срби присиљавани да се католиче и одричу свог народног, српског имена, како би, касније, били проглашеним за припаднике хрватског народа:

http://www.srpskilist.net/saopstenja-vlade-rsk/zlocini-vatikana-nad-srbima

наставак

„Та делатност је бујала у 18. столећу. Препознаје се и у деловању католичког надбискупа у Задру, Вићентија (Винка) Змајевића, кад је Далмација била у саставу Млетачке Републике. Папа Климент XI је Змајевића именовао 1701. године за Барског надбискупа и апостолског визитатора Римокатоличке цркве у Србији, Албанији, Македонији и Бугарској (…) Деловао је у Задру на покатоличавању православних Срба у Далмацији. Узгред је писао о њима све најружније – и то је завештао у својим књигама: Огледало истине и Дијалог између Србина и Католика. Наслов друге књиге овог високог достојанственика Свете Столице је злослутан – назначено је, да Србин може постати католик, али се више не сме звати Србином! Мора да буде: Католик, Латин, Италијан, Мађар, Немац, Шиптар, Хрват (…) Србин никако! На овој ватиканској одредници су истрајавале колонијалне западноевропске државе – до нашег времена (…) Змајевић није признавао православној вери хришћанске одлике, па ју је ословљавао шизмом, а православне вернике шизматицима, патеренима, богумилима, неверницима и Божијим отпадницима.“ (Слободан Јарчевић, И од Истре до Дрине Србија, Мирослав, Београд 2010, стр. 51–52)

Влада РС Крајине моли дипломате да својим владама саветују да се обрате Светој Столици и Папи Бенедикту 16, и затраже да се присилно католичење православних Срба извршено под смртном претњом, а што спада у злочин геноцида, прогласи ништавним, а да католичке свештенике, организаторе и извршиоце биолошког истребљења Срба, Рома и Јевреја, потсхумно искључе из Римокатоличке цркве, а не да их, као др Алојзија Степинца, припремају за свеце. Осим тога, неопходно је, ради успостављања равноправних односа између цркава, да Ватикан врати сву имовину и предмете културне баштине опљачкане у храмовима Српске православне цркве од 1941. до 1945.

Влада РС Крајине у прогонству доставља Вам историјске податке о ватиканском злочину геноцида над Србима и уништавању њихове културне баштине с надом да ће Његова Светост Папа Бенедикт 16. смогнути снаге да се извини Српском народу.

http://www.srpskilist.net/saopstenja-vlade-rsk/zlocini-vatikana-nad-srbima