РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА И СКУПШТИНА У ПРОГОНСТВУ
11080 Земун, Магистратски трг 3. Србија
Тел. 3077-028; vladarsk@gmail.com

НАГРАДА ЗА ГЕНОЦИД

Саопштење бр. 1429/12 – 9. 1. 2012.

ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
БОРИСУ ТАДИЋУ
11.000 Београд, Андрићев венац бр. 1

 

Господине Председниче,

Желимо Вас подсетити на опасан антидржавни и антинационални корак Владе и Вашег кабинета, препознатљив у изјавама др Тибора Варадија и других представника власти Републике Србије. Овим кораком се намерава опростити Хрватској и Муслиманско-хрватској Федерацији – наследницама фашистичке Хрватске из Другог светског рата – те Мађарској, Албанији, Немачкој, Бугарској и Италији за злочине геноцида над Србима, Ромима и Јеврејима у Другом светском рату, као и за злочин геноцида Хрватске над Србима у Републици Српској Крајини и Хрватској од 1990. до 1995. Наиме, проф. др Тибор Варади је поред осталог предложио вансудско поравнање између Србије и Хрватске, као да је Србија вршила злочин геноцида над Хрватима и другим народима, то јест, као да су и Хрватска и Србија једнако криве и једнако у праву. („И даље сам уверен да је за две државе боље да дође до вансудског поравнања“, изјавио је он за Политику од 8. јануара 2012, стр. 9).

Господине Председниче,

Овим предлогом, изговореним у име Републике Србије, проф. др Варади се потпуно оглушио о европске стандарде, у које се куну сви чланови Владе и Ваши сарадници. Зашто се у случају државног геноцида над Србима, Ромима и Јеврејима не примењују европски стандарди? На њих су се својевремено позвале Британија, Француска, Белгија, Холандија, Совјетски Савез, Норвешка, Данска и Грчка при наплати репарација за људске жртве и разарања нанета им од Италије и Немачке у Другом светском рату. Да та штета није наплаћена благовремено, свакако да ни данас не би било мира и сарадње између Немачке и њених европских жртава из доба нацизма.

Српске државе треба стога да траже истоветан третман у односу на поравњање ратне штете какву су државе извршиоци ратних злочина геноцида исплатиле, рецимо, Великој Британији и Француској. Јер, једина фашистичка држава од које је Југославија наплатила ратну штету за злочине геноцида над Србима, Ромима и Јеврејима јесте Италија. Од ње су наиме одузете територије: Истра, Задар и неки отоци, и уступљени Југославији, а Осимским споразумима се она обавезала да ће, мимо изгубљених територија, исплатити и вредност имовине Италијана прогнаних из тих крајева. Но, ово обештећење за злочине геноцида над Србима требало је да припадне српским земљама: Србији, Црној Гори, будућој Републици Српској и Републици Српској Крајини, а то се није десило, него су територије припојене Хрватској, чиме је она награђена, мада је обавила најмонструозније покоље над Србима, Ромима и Јеврејима – по концентрационим логорима смрти, разним јамама и стратиштима, у свим деловима Независне Државе Хрватске.

Овакво награђивање Хрватске за биолошко истребљење три народа је заправо злочиначко – Хрватска је за терор, пљачку и геноцид сопственог становништва богато награђена, а друга награда јој следи ако Република Србија, како то изјављује проф. др Варади, повуче тужбу против Хрватске за њен геноцид над Србима од 1990. до 1995, и одустане од тужбе за ратну штету против Хрватске и других фашистичких држава за геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима, током Другог светског рата.

Господине Председниче,

Пошто је Република Србија наследница СФР Југославије, она је надлежна за Осимске споразуме, чије су одредбе регулисале део надокнаде за ратну штету проистеклу из геноцида над српским, ромским и јеврејским народом у Независној Држави Хрватској – чије су наследнице Република Хрватска и Муслиманско-хрватска Федерација Босне и Херцеговине.

Наравно, за злочине у Независној Држави Хрватској и осталим крајевима бивше Југославије су одговорне и државе које су обавиле агресију и окупацију Краљевине Југославије: Немачка, Италија, Мађарска, Бугарска и Албанија. Посебно се при том истиче одговорност Немачке и Италије за оснивање Независне Државе Хрватске и прихватање њеног плана биолошког истребљења Срба, Рома и Јевреја.

Уз то, посебно је неприхватљиво за Српски народ то што је Југославија једина жртва фашистичких држава којој после Другог светског рата није исплаћена ратна штета. Немачка је то избегавале под изговором да Југославија ратну одштету није тражила од Мађарске, Бугарске и Албаније, јер су постале социјалистичке државе. Немачка је замерала Југославији и што не тражи репарације од Демократске Републике Немачке, својевремено такође социјалистичке државе и чланице Варшавског уговора.

Господине Председниче,

Злочин геноцида не застарева, те за оне у Другом светском рату треба да одговарају Немачка, Италија, Бугарска, Мађарска, Албанија, Хрватска и Муслиманско-хрватска Федерација БиХ, а за геноцид над Србима од 1990. до 1995, те окупацију Републике Српске Крајине и прогон преосталих Срба мора да одговара Република Хрватска – уз евентуалну одговорност и својих савезника: Ватикана, чланица НАТО-а и Европске уније.

На Вама је и одговорност у вези разграничења с наследницама СФР Југославије, пошто оно није обављено по међународном праву. Наиме, по тим основама, при подели неке приморске државе на више држава наследница свакој мора припасти део морске обале. Но, море нису добиле ни Македонија, ни Србија ни Босна и Херцеговина, а својим делом морске обале није задовољна ни Словенија. Наиме, своједобно су једино владе Републике Српске Крајине и Словеније покренуле ревизију разграничења међу наследницама СФР Југославије – ради праведне поделе морске обале, која је, за сада, највише у границама Хрватске.

Покретање одговорности за геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима је у надлежности Вашој и шефова држава других српских земаља – Републике Српске и Црне Горе. Такође, у Вашој надлежности је и ревизија разграничења на обали Јадранског мора, и то је историјско питање о које се не бисте смели оглушити.

На све ово смо Вас ми, из Републике Српске Крајине, више пута подсећали.

С обзиром да Ваш кабинет одбија сарадњу с Владом и Скупштином Републике Српске Крајине у прогонству, и ово писмо је отворено.

Милорад Буха, премијер
Дипл. инж. Рајко Лежаић, председник Скупштине


ДОСТАВЉЕНО:
– Скупштини Републике Србије
– Влади Републике Србије
– Министарству за иностране послове
– Тужилаштву

 
Напомена: Влада и Скупштина РС Крајине у прогонству уз ово писмо упућују и прекор редакцијама медија у Републици Србији, јер од фебруара 2005. не објављују крајинска саопштења, што је тешко огрешење о националне и државне интересе и кршење новинарског кодекса.

http://www.srpskilist.net/saopstenja-vlade-rsk/nagrada-za-genocid

Влада РСК: Српски песник Петар Прерадовић проглашен хрватским песником


Хрватска влада је организовала прослављање своје независности 15. јануара 2012. године и главна свечаност је приређена у Загребу – на Тргу Петра Прерадовића. Нећемо се освртати на чињеницу, да је Хрватска окупирала Републику Српску Крајину (Зону под заштитом УН) 1995. године, да је прогнала 80% српског становништва и да је Србима одузела сву имовину,
него скрећемо пажњу, да Хрватска, темељно, присваја и српску културну баштину. Хрватска држава не преза, при томе, ни од најочигледнијих фалсификата. Јучерашња прослава хрватске државности на Тргу Петра Прерадовића, није сметала председнику Хрватске, Иви Јосиповићу, што је Петар Прерадовић био чисти Србин православне хришћанске вере, а у данашњој Хрватској је проглашен Хрватом и, на основу тог фалсификата, главни трг у Загребу носи име Петра Прерадовића.

Петар Прерадовић је Србин. Отац му је Јован (свештеник Српске православне цркве), а мајка Пелагија. Рођени су у Грубишном Пољу, у Крајини, или у Републици Српској Крајини, коју су Хрвати окупирали 1995. године. Петар Прерадовић је рођен 19. 3. 1918. године у засеоку Грабовници, у селу Питомача у Крајини и крштен је у српској православној цркви у Грубишном Пољу.

Петар Прерадовић је један од највећих српских песника 19. столећа. Певао је о Србима од бугарске границе до Трста и Беча. Те српске песме, писане на српском језику, Хрватска академија знаности и уметности у Загребу је прогласила хрватским песмама. Једно време је Петар Прерадовић био уредник и српског часописа у Задру – „Зора далматинска“. Овај часопис су, заједно, основали Срби православне и Срби римокатоличке вере и штампан је на српском језику. Тада су католици у Далмацији себе звали Србима и нико од њих није знао хрватски језик. А тај хрватски језик ће Влада Аустрије избацити из службене употребе средином 19. столећа, тако да су Хрвати у Загребу и околини били обавезни да уче српски језик.

Петар Прерадовић уопште није знао хрватски језик, те није могао уређивати хрватски часопис, нити је могао писати своје дивне песме на хрватском језику.

Требало би да јавност упита хрватског председника, Иву Јосиповића, како ће хрватски академици објаснити чињеницу, да је хрватска војска похапсила већину потомака Петра Прерадовића и потомке Петрове браће и сестара и усмртили их у хрватском концентрационом логору смрти у Јасеновцу, од 1941. до 1945. Мањи део потомака породице Прерадовић је преживео и они су у Србији, Аустрији, САД и Канади. Део потомака је у Бечу – прешли су у римокатоличку веру, али чувају успомену на своје претке и у стану имају икону крсне славе своје породице – Светог Николе.

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ

Ратко Личина, министар

http://www.srpskinacionalisti.com/2012/01/vlada-rsk-srpski-pesnik-petar-preradovic-proglasen-hrvatskim-pesnikom/

---

Догодине у Книну!

Влада РСК: Хрвати потомци Срба


Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част да поздрави дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и да их подсети на четрдесет шест нота – с чињеницама, да се у Западној Европи и у САД износе неистине о Србима и српским државама. Влада РС Крајине то бележи – од 28. 6. 2007, почевши нотом бр. 432/07. Једна од тих неистина је и прећуткивање на Западу, да је велики део Срба преведен у хрватску нацију – колонијалним инжињерингом Аустрије и Ватикана.

Циљ је био да се онемогући словенска држава на свим српским етничким и историјским земљама. У том циљу, Аустрија
и Ватикан су православне Србе католичили и проглашавали Хрватима. Истовремено, аустријске власти су у 19. столећу избациле из употребе хрватски језик, приморавајући Хрвате и покатоличене Србе да користе српски језик и да га зову хрватским. Колонијална мера је успела, те се званични језик у Хрватској, мада је српски, у филолошкој науци бележи као хрватски.

Влада РС Крајине изражава чуђење, да се данашњи државници и интелектуалци у Западној Европи, Ватикану и САД односе према овим историјским чињеницама – као да не постоје. Требало би да заузму супротан став, јер је њихова цивилизацијска обавеза – да се тај вековни антисрпски поступак колонијалних држава призна и да се његове последице уклањају. ЕУ и САД се свакодневно заклињу – да уважавају равноправност међу државама, нацијама и верским заједницама, а не поможу деколонизацију на српским земљама, чиме би се исправила неправдана према српском народу, јер је он католичен, па превођен у хрватску нацију у Босни и Херцеговини, Далмацији, Истри и у Републици
Српској Крајини. Ево податка о томе, да у Херцеговини и граду Мостару уопште није било хрватског становништва, а Мостар, данас, фигурира за један од хрватских центара:

*“На примеру Мостарске бискупије, најбоље се може пратити начин како је Римска курија у прошлости, на Балканском полуострву, оснивала нове бискупије и како се, и од чега, почињало (*примедба*: *ради превођења Срба
у хрватску нацију*). Мостарска бискупија, о чему сведочи један извештај Конгрегације за пропаганду вере из 1623. године, на простору на којем је деловала у време оснивања, није имала ни цркава, ни верника, ни свећенства.
Једина хришћанска богомоља на простору бискупије, била је капелица Светог Стевана у Читлуку, коју су 1540. разрушили Турци. Уз залагање макарског бискупа, фрањевци су је обновили 1614. године. Није искључено, да је та
црквица, претходно, била православна. Поред те цривице (обновљене), биле су само три римокатоличке куће. У самом граду Мостару, у време оснивања бискупије, било је само десет римокатоличких трговачких породица“.*

Влада је податке о Мостару и Херцеговини без Хрвата пренела из књиге проф.др Зорана Милошевића: „Унија – политика Римокатоличке цркве према православним Словенима“, Бгд, Институт за политичке студије, 2005, стр. 200-201.

---

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА И СКУПШТИНА У ПРОГОНСТВУ
11080 Земун, Магистратски трг 3. Србија
Тел. 3077-028; vladarsk@gmail.com

Догодине у Книну!

Саопштења Владе Републике Српске Крајине

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА И СКУПШТИНА У ПРОГОНСТВУ
11080 Земун, Магистратски трг 3, Србија
Тел. 3077-028; vladarsk@gmail.com
 

Саопштење
Бр. 1410/11 од 16. 11. 2011.

 О ДОГОВОРУ БиХ, СРБИЈЕ, ХРВАТСКЕ И ЦРНЕ ГОРЕ О ИЗБЕГЛИЦАМА

Недавна Заједничка декларација за проналажење решења проблема избеглих и расељених лица Босне и Херцеговине, Хрватске, Црне Горе и Србије ослобађа Хрватску сваке одговорности за прогон до 800.000 Срба и за отимање њихове непокретне и покретне имовине – уз ускраћивање Србима најосновнијих људских права.

Грађански рат у СФР Југославији је завршен 1995, а НАТО агресија на Србију и Црну Гору, уз окупацију Косова и Метохије, 1999. Наступио је мир и он траје, у првом случају 16 година, и 12 у другом. После свих ратова у свету, мир се користи за уклањање последица ратовања. Једино се то не чини на српским земљама и једино се Србима не враћају отета имовина и ускраћена права, а на њиховим етничким и историјским територијама – Косову и Метохији и Републици Српској Крајини – се не окончава окупација. Трајање оваквог стања показује наивност српских државника, без обзира да ли су они из Србије, Црне Горе или Републике Српске.

Да није тако, нико од њих не би пристао да потпише Заједничку декларацију за проналажење решења проблема избеглих и расељених лица, него би тражио:

1. окончање окупације Републике Српске Крајине,

2. окончање окупације Косова и Метохије,

3. враћање стотина хиљада Срба и Рома прогнаних из Републике Српске Крајине и с Косова и Метохије,

4. враћање станова, кућа, привредних објеката, ораница, ливада, шума и друге српске и ромске имовине на Косову и Метохији и у Републици Српској Крајини,

5. обезбеђење прогнаницима пензија, инвалиднина, штедних улога и осталих ускраћених права.

Државници Републике Србије су одбили да прихвате предлог представника избегличких организација из Републике Српске Крајине и Хрватске да се у Заједничку декларацију унесе одредба Бечког споразума, која је више него јасна: „Приватна својина и стечена права“ . Пошто је у питању одредба међународног права, Република Србија је требало да се позове на њу, јер она предвиђа „да ће права на покретну и непокретну имовину бити призната, заштићена и враћена свим грађанима, која су они имали на дан 31. 12. 1990. године, а да ће сви уговори који су склопљени за време рата, под притисцима и претњама, бити проглашени ништавним“ .

Ако су се српски државници оглушили о овако јасну одредбу међународног права, која гарантује враћање Србима целокупне имовине и ускраћених права, онда је сасвим јасно да су поступили наивно. Ова одредба би обавезивала Хрватску да уклони све последице свог злочина геноцида над српским народом у Републици Српској Крајини и Хрватској од 1990. до 1995. Но, с потписаном „Заједничком декларацијом“ , Хрватска ће се правдати да више ништа не дугује за своје злочине геноцида, а Србија ће сносити највеће трошкове за збрињавање социјално најугроженијих прогнаника из РС Крајине и Хрватске, уместо да све трошкове око њих сноси држава кривац, Хрватска.

Милорад Буха, премијер

дипл.инж. Рајко Лeжаић, председник Скупштине

http://www.srpskilist.net/saopstenja-vlade-rsk/o-dogovoru-bih-srbije-hrvatske-i-crne-gore-o-izbeglicama

---

Догодине у Книну!

Влада РСК: Политика краде српску баштиину


Влада Републике Српске Крајине је обавештавала јавно мњење, да је давно започето отуђење српске културне баштине и данас на делу и да га присвајају Хрвати и државе правне наследнице СФР Југославије – у којима се од српског становништва стварају нове несрпске нације. Да би се та српска културна баштина представила као баштина хрватског народа, Влада Хрватске ту културну баштину региструје у УНЕСКО-у као хрватску, а томе се, званично, не супротстављају владе у српским државама: Србији, Републици Српској, Црној Гори. Хрваћење у УН је остварено, или започето са: Сињском алком (игра се у част српске победе над Турцима 1715), песмама ојкачама и банатским песмама – бећарцима.

Београдски лист „Политика“ је, у броју од 17. јануара 2012, на стр. 12, обавестила читаоце, да је Хрватска пријавила регистровање у УНЕСКО-у бећарца за хрватску народну умотворевину. У тексту је тачно наведено, да је ова врста народних песама настала у српским областима: Банату, Срему и Бачкој и да се налази и у Барањи, Славонији, Банији, Кордуну и делимично у Лици. Уредно су наведени и српски књижевници који су се бавили овом врстом српских песама и споменуте су новине из 19. и почетка 20. столећа које су објављивале бећарац.

Оно што запрепашћује у чланку „Политике“ је одсуство жеље, да се области где је бећарац настао не означавају за српске. Ниједном речју се не каже да су Славонија, Барања, Банија, Кордун и Лика древне српске области. А то је било више него обавезно истаћи, јер је чланак објављен под насловом: „ЧИЈИ ЈЕ БЕЋАРАЦ“. А ове области су српске – и етничке и историјске. На њима су Срби стекли државотворни статус у Угарској 1471.године, у време краља Матије Корвина и у Аустрију 1630, у време цара Фердинанда. Овде, нико није живео осим Срба до 1750, када је аустријска
царица Марија Терезија почела насељавати Немце, Мађаре, Словаке и друге припаднике римокатоличке или протестанске вере. У овим српским областима,до 20. столећа, живели су само Срби православне и Срби католичке вере. Споредно је то што су у 20. столећу, Срби католичке вере убеђивани и присиљавани да припадају хрватској нацији. То је учињено на основу одлуке Католичког конгреса у Загребу 1900. године – тад је закључено, да ће се сви католици на Балкану сматрати припадницима хрватске нације. Но, ти католици су говорили српским језиком – и данас њиме говоре и свој бећарац су певали на српском језику. И данас га певају на српском језику.

„Политика“ је стари српски дневни лист и не би смела свој углед нарушавати оваквим нагрђивањем историјске истине. У тексту је, кад је реч о томе којем народу припада бећарац, била обавезна да наведе, да се бећарац не пева на хрватском језику („кајкавском дијалекту“), а и да истакне да је хрватски језик избацила из употребе Аустрија у 19. столећу, приморавајући Хрвате да користе српски језик.

Да је „Политика“, овим чланком, учинила светогрђе према српској културној баштини, види се у закључку овог чланка, у којем се предлаже да се бећарац прогласи и српским и хрватским:

*“Поводом бећарца на Балкану, дакле, решење је у заједничком (српско-хрватском) номиновању“.*

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ
Ратко Личина, министар

http://www.srpskinacionalisti.com/2012/01/vlada-rsk-politika-krade-srpsku-bastiinu/

---

Догодине у Книну!

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
11080 Земун, Магистратски трг 3
Тел. 3077-028, vladarsk@gmail.com

САОПШТЕЊЕ
Бр. 1430/12 – 12. 01. 2012.

КОГА ЗАСТУПА ДР ТИБОР ВАРАДИ?

Европска унија свакодневно истиче своју приврженост људским правима, демократији и равноправности држава, нација и верских заједница, а тих начела се сама не придржава.

Хрватска је 1990. променила устав, те српском народу одузела државотоворност и почела с прогоном Срба (то је као кад би у Белгији Валонци одузели државотворност Фламанцима и почели да их прогоне). Хрватска је од 1990. до 1995. минирала, палила и рушила српске привредне објекте, куће и станове, а Србе прогонила у Србију и треће државе. ЕУ и САД нису ништа учиниле да спрече овај хрватски злочин геноцида над Србима – мада су се у то време хвалиле поштовањем људских права, демократијом, равноправним третманом држава, нација, и верских заједница. ЕУ, Ватикан и САД су омогућили Хрватској да 1995. окупира РС Крајину, зону под заштитом УН, а 80 посто српског становништва прогна, уз заплену имовине.

Трагично је што ЕУ и САД не показују ни најмању бригу за овај хрватски злочин геноцида над српским народом Крајине и Хрватске, мада је он истоветан хрватском злочину геноцида над Србима, Ромима и Јеврејима од 1941. до 1945, кад су Хрватску помагале Немачка Адолфа Хитлера и друге фашистичке државе. ЕУ и САД и данас славодобно истичу да су војном агресијом на Србију и Црну Гору 1999. успостављале демократске односе у српској држави, мада су рушиле стамбене зграде, болнице, мостове, привредне објекте, електропостројења и убијале цивиле, укључујући и децу најмлађег узраста, усто целу територију Србије и Црне Горе трујући радиоактивним бомбама и хемијским отровима. Чланице НАТО-а  су окупирале део Србије, Аутономну Покрајину Косово и Метохију, и одатле прогнале 80 посто српског и ромског становништва, чију су имовину – куће, станове, привредне објекте, пољопривредна имања… – заплениле и уступиле породицама шиптарске националности.

Жалосно је што држављани Републике Србије не чине ништа да би се извршиоци злочина геноцида над Србима од 1990. до 1999. и извршиоци злочина геноцида над Србима, Ромима и Јеврејима од 1941. до 1945 – Хрватска, Немачка, Италија, Мађарска, Бугарска и Албанија – извеле пред Међународни суд правде у Хагу, јер ратни злочини и злочини геноцида не застаревају. Насупрот тога, државници Србије чине све да се пред Хашки трибунал изведу и суде представници српског народа – народа над којим су извршени геноцид и етничко чишћење од 1990. до 1999. У току судских процеса у Хагу умрло је 14 Срба, а судски поступак против др Војислава Шешеља траје већ девету годину. Овакав поступак Трибунала према представницима страдалог Српског народа је део антисрпске стратегије чланица ЕУ и НАТО-а и спроводи се с лакоћом, јер Влада Републике Србије не чини ништа да би се на суд извели прави кривци за разбијање Југославије и злочине над становништвом. Такви кораци би омогућили истину и о Трибуналу и његовој ропској послушности ЕУ и САД. Српски државници помажу неправедни однос Трибунала према Србима. Тако, правни представник Владе Републике Србије, др Тибор Варади, као да не види ово светогрђе Хашког трибунала према правди и правичности, па кад спомиње деветогодишње тамновање др Војислава Шешеља, тврди да је то због тога што механизам Трибунала није усавршен. Дословно је рекао: „Ово је, очигледно, несавршеност тог механизма, ту нема оправдања“ (дневник Политика, 8. јануар 2012, стр. 09).

Нажалост, ако највећи правни стручњак Владе Србије закључује да је неправедан поступак према др Војиславу Шешељу искључиво последица несавршеног механизма Трибунала, онда тај неће ни покретати питање одговорности за разбијање Југославије и за прогон српског и ромског становништва из Републике Српске Крајине и с Косова и Метохије. Колико ће овакав став Владе Србије помоћи ЕУ и САД да сакрију своје злочине геноцида над Србима и Ромима – обављене преко Словенаца, Хрвата, муслимана и Шиптара – види се и из још једне изјаве правног заступника Србије, Тибора Варадија. Говорећи о др Војиславу Шешељу с омаловажавањем он као да не схвата да је обавезан да га брани свим правним средствима и да га уважава пред јавним мњењем, јер је реч о српском државнику, министру Републике Србије, посланику у Народној скупштини, универзитетском професору и председнику најмасовније политичке странке у српским земљама. Мимо тога, међутим, у истом броју Политике др Тибор Варади овако представља др Војислава Шешеља:

„Ја, заиста, не спадам међу симпатизере Шешеља, али то је заиста крајње дуго суђење“.

Ниједан бранилац не би смео овако говорити о особи коју брани, а камоли о свом оптуженом државнику. Изјава, да не симпатише др Војислава Шешеља, односи се на Шешељево државничко и патриотско деловање, а оно би морало бити светиња за др Варадија.

Јер, евентуална кривица др Шешеља сматраће се кривицом и државе коју др Варади заступа. Невероватно је да он то, као правни представник Владе Србије, не схвата!

Милорад Буха, премијер

Дипл. инж. Рајко Лежаић, председник Скупштине

http://www.srpskilist.net/saopstenja-vlade-rsk/koga-zastupa-dr-tibor-varadi

Србија и Европа распарчавају српски језик


Српско племе Буњевци у Војводини је, колонијалним инжињерингом Ватикана, Западне Европе и комунистичког режима у Југославији, расрбљивано и његови припадници су убеђивани да припадају хрватској нацији. Том распарчавању српског националног ткива се, ових дана, помаже и фалсификатима у филолошкој науци. Најављено је да ће се Буњевачки национални савет залагати да упозна свет о живом буњевачком језику и да ће ове године „експертски тим у Савету Европе донети одлуку о томе – да ли је у питању језик или говор“. Та одлука ће бити донесена кад се буде одлучивало у ЕУ и о ромском, и о влашком језику.

Најтужније је што се у Европској унији не јавља ниједан филолог и ниједан државник – ради уклањања циркуске представе везане за српски књижевни  језик. Својеврсан циркус око српског језика је премештен и у Палату Уједињених нација у Њујорку. Тамо је код УНЕСКО-а српски језик пријављен под четири различита имена: СРПСКИ, ХРВАТСКИ, ЦРНОГОРСКИ и БОСАНСКИ. Историјске чињенице показују, да је Аустрија избацила из употребе хрватски језик средином 19. столећа и да је присилила окупирани хрватски народ – да се служи српским језиком. Тако је хрватски језик, једини у Европи, осуђен на смрт – да би се то прикрило, аустријски професори су унели фалсификат у филологију и записали да то није био језик, него „кајкавски дијалекат“.

То што намерава Буњевачки национални савет је фалсификат над фалсификатима и видећемо, да ли ће Европска унија свој углед уништити – залажући си за прихватање фалсификата у филологији. Наиме, језик којим говоре Буњевци у Војводини је српски језик. Буњевачко српско племе се користи једним наречјем српског језика које се зове ИКАВСКО. Исто наречје користе и становници града Азбуковице и околних села у Западној Србији, близу града
Ваљева. Овим наречјем су се служили и становници Београда и околине – све до средине 19. столећа, кад је уведен књижевни српски језик с ЕКАВСКИМ наречјем. Иначе ово наречје се користи код Срба православне и католичке вере у Далмацији, Херцеговини и Босни, а делимично у Срему, Славонији и Барањи. (Треба имати у виду, да су, реченим колонијалним инжињерингом, у овим крајевима Срби католици преведени у хрватску нацију – као и део
Буњеваца у Суботици и околини).

Ако Европска унија и Буњевачки национални савет у Суботици желе да спасавају европску културну баштину, могу се заложити за спас хрватског језика. Још се говори у кругу хрватских породица у Загребу и Загорју и требало би га спасити од нестајања, као што се то чини с хиљадама угрожених светских језика на списку УНЕСКО-а.

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ
Ратко Личина, министар

http://www.srpskinacionalisti.com/2012/01/srbija-i-evropa-rasparcavaju-srpski-jezik/

Европа прећуткује чињеницу о убијању 8000 Срба у Сарајеву


Европска унија свакодневно шаље саопштења и савете о демократији, правди и стандардима – а тих стандарда, истиче ЕУ, треба да се придржавају кандидати за њено чланство. Из европских престоница су свакодневна заклињања, да ће сви организатори и извршиоци ратних злочина у време разбијања Југославије, од 1990. до 1999, бити изведени на суд и кажњени. Историја неће дати за право ЕУ, јер оваква залагања су неискрена и, може се рећи, истоветна изјавама државника Европе у време њене најцрње прошлости. Тако су се државници Немачке, од 1933. до 1945, заклињали, да су носиоци најузвишенијих идеала – уверавајући да граде нови светски поредак.

Да данашњи државници Европске уније искрено прилазе поштовању међународног права и праведности, не би скривали чињеницу, да су муслимански војници, од 1992. до 1995, убили у Сарајеву око 8.000 Срба. Облици овог злочина су најгрознији, јер су убијани сви чланови српских православних породица, а размере злочина су немерљиве – кад се упоређују са злочинима у другим крајевима Југославије, па и с оним надводним злочином над муслиманима у Сребреници (где су изгинули само муслимански војници – у много мањем броју од оног којег ЕУ). Попис убијених Срба у Сарајеву је обављен – с именима и презименима, старосној доби, адресама, месту злочина… Извршен је и попис кућа, станова и друге непокретне имовине породица уморених српских породица у Сарајеву, а ту имовину сад користе припадници муслиманске вероисповести из Босне и Херцеговине, Рашке, Црне Горе и муслимани из афричких и азијских држава.

Ове чињенице највећег злочина геноцида не интересују чланице ЕУ, Ватикан и Сједињене Америчке Државе – можда зато што су, свим мерама – па и оружјем, помагали хрватску и муслиманску војску у време разбијања Југославије. Оно што запрепашћује и што ће у историји бити забележено је чињеница, да су представници Европске уније, Ватикана и САД били од 1992. до 1995. у Сарајеву, да су знали и пратили ово геноцидно истребљење православних Срба, а о томе нису обавештавали јавност, нити Уједињене нације. Према одредбама међународног права – и они се морају третирати као организатори и извршиоци ових злочина. А зашто су, преко њих, владе ЕУ, САД и Света Столица биле присталице овако масовног истребљења православних Срба
у једном граду, одговориће Историја.

Уз ту неминовност, могу се упитати владе Запада – да ли би тако подстицале и одобрили убијање 8.000 Немаца у Берлину, Француза у Паризу, Белгијанаца у Бриселу, Енглеза у Лондону, Американаца у Вашингтону, Италијана у Риму, Мађара у Будимпешти, Холанђана у Хагу…? На крају, може се упитати и Влада Републике Србије – зашто, енергично и свакодневно, не ставља на дневни ред тела УН, ЕУ и Међународног суда правде овај најмонструзнији злочин геноцида у Југославији – над православним Србима?

Милорад Буха, премијер
Рајко Лежаић, председник Парламента

http://nasisrbija.org/2012/01/27/evropa-precutkuje-cinjenicu-o-ubijanju-8000-srba-u-sarajevu/

---

Догодине у Книну!

Срби Крајине под терором Европе

Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част да поздрави дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и да их, како је најављено у ноти бр. 1379/11, 9. 9. 2011, подсети, да бивше колонијалне
силе Западне Европе примењују против српског народа, последњих 20 година, све оно што су чиниле и у претходним столећима, а истовремено подржавају хрватску државу, која им је само полуга у том антисрпском настојању.

Влада РС Крајине уверава дипломате у Београду, да Европска унија запоставља допринос светској културној баштини Срба из Републике Српске Крајине, који су, од 15. столећа, имали своје државотворне установе (српску самоуправу) у Млетачкој Републици (Италија), Мађарској и Аустрији. Етничке и историјске земље Срба Крајине су данас у саставу Румуније, Мађарске, Србије и Хрватске. Срби Крајине су, од 15. до краја 19. столећа били најбројнији у војсци Мађарске и Аустрије (Хабсбуршке Монархије), држава које су се на Балкану и у Средњој Европи сукобљавале с колонијалном Турском. Уместо да западноевропске државе посвете овом периоду европске историје дужну пажњу, да Србима Крајине признају историјске заслуге и да спрече присвајање српске културне баштине – што се чини (и данас) од стране научних установа у Румунији, Мађарској, Хрватској, Италији и Аустрији, чланице Европске уније су задужиле Хрватску – да она, од 1990. до 1995, обави нови злочин геноцид над Србима, уз прогон око 800.000 Срба из Републике Српске Крајине и Хрватске, а 30.000 Срба је покатоличила и прогласила их Хрватима.

Колико је овај хрватски злочин геноцида био ослоњен на давни европски програм против Срба у Републици Српској Крајини, показује и закон у Аустроугарској 1907. године. Тада је ова држава имала у свом саставу
данашњу Словенију, Хрватску, Републику Српску Крајину, Босну и Херцеговину, Војводину и западне територије данашње Румуније. У оквиру Аустроугарске, Мађарска је уставно користила високи вид аутономије и имала је свој праламент, а припадале су јој скоро све земље Срба Крајине. Тада је Мађарска увелико чинила са Србима оно што је Хрватска учинила са 30.000 Срба – Хрватска их је расрбила и похрватила, мада је то, по документима УН, злочин геноцида. Е, тако је и Мађарска раније чинила са Србима – расрбљивала их је, католичила и проглашавала Мађарима, или Хрватима. О томе је оставио записе мађарски гроф Апоњи, министар вере и просвете. На његов предлог је донесен у Парламенту Мађарске (1907) Закон о националним мањинама, чији је 27. члан предвиђао, да се у школама националних мањина (српским школама) примени такав наставни програм који ће избрисати код ученика сваки траг српске националне припадности. Било је предвиђено, да се
сви Срби помађаре у року од 40 година – до 1947. године. Овај закон је био само допуна сличног (а блажег) закона Аустроугарске из 1879. године. Срби су одржали конгрес против ових закона у Зрењанину 31. марта 1907. године и изгласали Резолуцију о њиховом неприхватању, истичући – да се у школама настава мора одржавати на српском језику, а не на мађарском. Наравно, мађаризација је настављена постепено – не у размерама које су биле предвиђене овим законом из 1907. године.

Влада РС Крајине подсећа дипломатско-конзуларна представништва, да су чланице Европске уније биле обавезне да 1990. имају у виду ову историјску истину о колонијалном односу Аустроугарске према Србима Крајине и да нису смеле да организују и подрже исту колонијалну меру према Србима од стране Хрватске. Наведени антисрпски закон у Мађарској, из 1907. године, био је само један од весника злочина геноцида – којег ће обавити немачке државе над Словенима, Јеврејима и Ромима у Првом и Другом светком рату – подижући
(у ту сврху) и концентрационе логоре смрти.

Влада РС Крајине уверава дипломатско-конзуларна представништва, да чланице Европске уније и чланице НАТО-а нису имале у виду допринос Срба Крајине општесветском прогресу (или – тај допринос нису уважавале). Неки од њих су међу најзнаменитнијим научницима света, а Западноевропљани су организовали и спроводили над њиховим народом злочине геноцида и етничка чишћења. Ево неколико Срба Крајине – светских великана:

1. Руђер Бошковић (1711-1787) – астроном, физичар, конструктор, оптичар, књижевник – претеча великог Николе Тесле. Први је описао најмању материјалну честицу – кварк и утемељивач је квантне теорије.

2. Михаило Пупин (1854-1935) – Професор Универзитета Колумбија у САД. Заслужан је за развој телеграфије, безжичне телеграфије и телефоније, рендгенологије и електротехнике. Проналазач је пупинових калемова. Био је члан Америчке академије наука и почасни доктор 18. светских универзитета.

3. Никола Тесла (1856-1943) – Најзначајнији научник 19. и почетка 20. столећа. Захваљујући његовим изумима, свет је доживао свеукупни прогрес. Патентирао је 700 проналазака. Између осталих: полифазни систем, обртно
магнетно поље, аснихорни мотор, синхрони мотор, теслин трансформатор, итд. Подигао је електричну централу на Нијагари у Америци.

4. Mилутин Миланковић (1879-1958) – Астроном и климатолог. Развио је теорију ледених доба (Миланковићеви циклуси). Чувено му је научно дело: „Осунчавање Земље и његова примена на проблем ледених доба“.

5. Петар Текелија (1720-1792) – Био је аустријски војник у Крајини, у делу који данас припада Румунији – град Арад. Прешао је у Русији и у руској војсци је брзо напредовао. Успешно је ратовао против Турске и Немачке – 1760. се истакао у руском освајању Берлина. Добио је касније чин генерала и успео је да мирно разоружа руске граничаре према Турској (козаке), који су, државном реформом, изгубили ранији статус.

6. Петар Прерадовић (1818-1872) – Син је српског православног свештеника и аустријски војник у Крајини. Напредовао је до чина аустријског генерала. Био је један од највећих српсих песника 19. столећа. Прешао је у католичку веру, али се никад није одрекао своје српске припадности. Његови потомци у Бечу су били веома познати. Унука Паула Малден фон Прерадовић (1887-1951) је једна од најпознатијих аустријских писаца. У току Другог светског рата, спасила је више Срба из хрватског концентрационог логора смрти у Јасеновцу. Писала је романе и песме. Аутор је данашње аустријске химне: „Land der Berge, Land am Strome“. Један од потомака генеала Петра Прерадовића је и Николаус фон Прерадовић, историчар из Беча. Написао је обимне књиге о Првом
и Другом светском рату. Чланови његове породице су одбили предлгог хрватског председника, Фрање Туђмана, да се изјасне – да су Хрвати. Обавестили су хрватског дипломату – да су Срби.

http://www.srpskinacionalisti.com/2012/02/srbi-krajine-pod-terorom-evrope/

---

Догодине у Книну!

Муфтија Муамер Зукорлић не схвата да је Србин и не схвата суштину окупаторске власти: Турске, Млетачке Републике и Аустрије на српској земљи, од 14. до 20. столећа. Он борбу српског народа против окупатора осуђује и тврди, да су Срби у време Првог српског устанка убијали припаднике неке несрпске нације у Београду, Смедереву, Ужицу, Ваљеву, Нишу , Краљеву, Сјеници…

Невероватно је, да један верски поглавар (чије се високо образовање подразумева), изјављује, да у овим местима и у околним селима није живео српски народ у време Првог српског устанка – 1804 – 1813. године. А живео је једино српски народ – као што живи и данас. Тај народ је био хришћанске и исламске вероисповести. Нису ти муслимани били Турци, него их је само окупатор приморавао да се тако представљају. Није тај народ припадао ни несрпској бошњачкој нацији, јер ће ту «нацију» створити од Срба тек Аустроугарска после 1878. године.

Мутфтија Зукорлић тврди, да су Срби у време Устанка убијали припаднике других нација, а мисли на Србе муслимане. Не схвата, да је Турска користила Србе муслимане у борби против Срба православних  – то је био међусрпски обрачун. А многи преци данашњих муслимана у Рашкој (одакле је и муфтија Зукорлић), у време Првог српског устанка, били су православне вере и војници вожда Карађарђа. Већина ће их бити исламизирана у другој половини 19. столећа и до 1912. године – чиниће то Турци у договору с Аустријанцима и уз подршку осталих западноевропских држава. Тако ће те исламизиране Србе, колонијалисти (Турска и Аустроугарска) прогласити припадницима несрпске бошњачке нације. Учиниће то и са исламизираним Србима у Рашкој и у другим деловима Србије, те у Црној Гори, Херцеговин и Македонији, мада они, завичајно, нису из Босне. А сви су Срби.

Муфтија Зукорлић, приликом својих антисрпских изјава, не схвата, да је у питању његова велеиздаја, јер организује и подстиче вернике против сопствене (српске) нације и против сопствене државе – Србије. А велеиздаја је најтеже кривично дело.

Мустафа Зукорлић, приликом својих антисрпских изјава, прећуткује чињеницу о стратешкој одлици Турске – везаној за територије које би ослободили хришћани. На таквим територијама, муслимани нису смели да се задржавају, него су их морали напустити и преселити се на територију у оквиру турске државе. Тако је то наређивао султан, јер је знао, да ће ти муслимани, ако остану у хришћанској држави, вратити се вери својих предака и постати најогорченији непријатељи исламској држави – Турској. У таквим наредбама, подразумевало се да муслимани мора да оставе и своје некретнине и своје верске објекте. Тако су џамије остајале празне – без верника у својој околини. Ако муфтија Зукорлић не верује у ову стратешку доктрину Турске, нека прочита Хатишериф из 1830. године – који се односи на обавезу муслимана да напусте Кнежевину Србију.

Мустафа Зукорлић би требало да буде свестан ове трагичне судбине српског народа у претходним столећима – непријатељ је користио у ратовима једне Србе против других Срба, као што ће то чинити западноевропске државе (Аустрија, Немачка…), користећи у ратовима Србе католике и Србе муслимане против Срба православних.

http://nasisrbija.org/2012/02/20/vlada-rsk-muftija-zukorlic-ne-shvata-da-je-srbin/

---

Догодине у Книну!