Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
Trenutno vreme je: 26. Dec 2024, 21:32:20
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 3 gostiju pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
1 ... 12 13
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Romanticne price  (Pročitano 225527 puta)
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Chrome 22.0.1229.94
mob
Nokia 
Da li je to bila ljubav ili samo strast?


Kada sam prvi put na svom pragu ugledala Dejana, izgubila sam tlo pod nogama. Dvadesetogodišnjak, u punoj snazi, lep i krupan, u trenutku je osvojio moje srce. Iako smo se voleli, niko nije odobravao našu vezu, pogotovo su joj se protivili njegovi roditelji. Ipak, bila sam presrećna kada sam zatrudnela ali moja sreća nije bila duga veka…


Bile su mi 34 godine kada sam upoznala Dejana. Sasvim slučajno, kako to obično biva… Došao je da mi okreči stan. Prijatelj Darko, vlasnik građevinske firme, poslao mi je jednog svog radnika, najboljeg, kako je rekao, a upravo takvog sam tražila jer, kad sam konačno postala vlasnica stana, htela sam da svaku prostoriju obojim drugom bojom i da sve uredim u skladu sa svojim raspoloženjem.

Želela sam da zidovi u kuhinji budu crveni, nasuprot uvreženom mišljenju da ta boja podstiče agresiju, jer mi bio potreban osećaj živosti u njoj pošto sam živela i obedovala sama. U dnevnoj sobi imala sam društvo – televizor, pa je mogla da “prođe” i plava boja jer se uz njega nisam osećala usamljenom. Ili to nisam htela da priznam… Spavaća soba mogla je da bude jedino bela, da doslovno reprezentuje svog stanara jer sam i u četvrtoj deceniji bila – nevina. Hodnik i kupatilo nisu bili važni, nameravala sam da izbor prepustim moleru.

Iako sam se pripremila da mu izložim svoje predloge, kada je tog jutra pozvonio na moja vrata, nisam bila spremna za takvu mušku snagu, lepotu i mladost. Naime, preda mnom je stajao najzgodniji muškarac koga sam u životu videla. Visok, ošišan na popularnu “jedinicu”, izazvao je nemir u meni. Široka ramena odisala su snagom, a ruke, iako radničke, bile su kao stvorene za milovanje. Nisam znala u šta pre da pogledam, u “pločice” koje su se nazirale kroz majicu, u pune usne koje su mamile na poljubac ili prodorne oči, crne kao ugalj. Belo radničko odelo umazano krečom kao da je bilo na njemu zarad snimanja neke reklame jer je, tako zgodan, morao da bude maneken.

 
Knjiga mi je bila preokupacija

Umesto da progovorim, zamišljala sam kako bih jednim potezom skinula majicu sa tog torza, pitala sam se kako je ljubiti te sočne usne… Primetio je moju zanesenost.
- Jesam li pogrešio adresu? – tek tada shvatila sam da je nešto pričao dok sam kao omađijana zurila u njega.
- Ne, ne… – koncentrisala sam se krajnjim naporom.
- Dobro je… – rekao je ulazeći u hodnik. – Pitam vas, a vi me gledate i ne progovarate… Već sam pomislio da sam pogrešio.
Oblilo me je rumenilo kada sam shvatila da se predstavio, a ja ništa nisam čula od uboda Amorovih strelica u moje srce.
- Darko mi je rekao da ćete me čekati u stanu. Dogovaram se sa vama ili je tu i vaš muž? – žurilo mu se da počne posao, a ja sam želela da što duže ostanem u njegovom društvu. – Nemam muža – prvi put mi nije bilo neprijatno da to kažem. Godinama sam bila izložena kritici roditelja, rođaka i prijatelja, znanih i neznanih čim bi čuli koliko mi je godina. Želela sam i ja vezu, ljubav i brak, ali jednostavno mi se nije dalo. Kada je trebalo da izlazim, da iskusim čari mladosti i prve ljubavi, knjiga mi je bila glavna preokupacija.
Kao revnosna studentkinja medicine učenju sam davala prioritet, a druženje sam potpuno zanemarila. Po završetku fakulteta nametnule su mi se druge obaveze: posao, dežurstva i usavršavanje smenjivali su se ostavljajući mi malo slobodnog vremena. Kako sam tada bila već na izmaku treće decenije, svakodnevno sam slušala pridike roditelja što se još nisam udala. Potencijalnog kandidata nije bilo na vidiku pa sam shvatila da ću, zarad svog duševnog mira ali i dobrog odnosa sa roditeljima, morati da rešim stambeno pitanje. Prihvatila sam se još jednog posla, svaki zarađeni dinar ostavljala sam na stranu i, uz nezaobilazni dugogodišnji kredit i pomoć roditelja, u tridesetčetvrtoj postala sam ponosna vlasnica stana u centru grada.
I, u trenutku kada sam nameravala da počnem da ga uređujem, pojavio se ovaj zgodni mladić podsetivši me na činjenicu da u životu postoji još nešto osim posla i stana sa imenom u vlasničkom listu.
- Još sam devojka… – nastavila sam.
- Oh, izvinite… mislio sam…
- U redu je, znam šta ste mislili – potpuno sam ga razumela.


Nikada nisam privlačila pažnju

Izgledala sam starija nego što sam zapravo bila. Genetika nije bila moj saveznik, a godine “ćoretanja” nad knjigom i svakodnevni rad sa teško bolesnim ljudima uzele su danak. Nikada nisam bila lepotica, pre bih sebe mogla nazvati prosečnom, u najbolju ruku simpatičnom. Niska i mršava, nikada nisam privlačila pažnju muškaraca, a sa prvim borama na čelu nisam izgledala kao devojka, pre kao sredovečna majka i supruga. Zato od ovog slakiša nisam očekivala da uoči moju “unutrašnju” lepotu.
- Ma… nemojte pogrešno da me shvatite… lepi ste i to… samo… danas mlade žene retko same kupuju stan bez podrške partnera. Nisam šovinista niti omalovažavam žensku sposobnost, ali takvo je vreme…
Morala sam da priznam da se dobro snašao.
- Izvukao si se – nasmejala sam se. – U stvari, mislila sam…
Iznela sam mu svoje ideje i kada smo se dogovorili, potpuno rastrojena otišla sam na posao, a on je ostao da radi. U četiri sata popodne trebalo je da odem po ključ i u inspekciju urađenog posla. Teže nego inače pregrmela sam radni dan jer su mi misli bežale prema mom moleru.
Nezadovoljstvo me je preplavilo kad sam ušla u stan, ne zato što boje nisu bile dobre, nego zato što su njegove vredne ruke ostavile tek nešto malo posla za sledeći dan, što je značilo da ga više neću videti. Zato sam, iako se žalio na umor, naručila picu da bih još koji trenutak ostala u njegovom društvu. Pojeli smo je u slast na podu, smejući se i nutkajući jedno drugo. Pokušavala sam da saznam sve o njemu.
- Koliko ti je godina? – prikupila sam hrabrost da ga pitam, spremna da se suočim sa činjenicom da je mlađi od mene, to je bilo očigledno.
- Dvadeset.
Ipak me je šokirao taj podatak. Četrnaest godina stajalo je između nas…
- Pa, ti si dete naspram mene – iskreno sam mu rekla nesvesno prešavši na “ti”. I pored te činjenice, moje zanimanje za njega nije splasnulo.
- A vama je?
- Mnogo više nego tebi… Čak trideset četiri…
Nije pokazao da je iznenađen.
- Godine nisu važne – mudro je rekao. – Važnije je kako se čovek oseća i šta želi…
Nije bio samo lep, nego i pametan. Uglavnom, iste večeri znala sam da sam se prvi put u životu zaljubila.

 
Želela sam ga

I sledećeg dana videli smo se popodne. Iako sam se celog dana trudila da pronađem način da se opet vidimo, ničeg pametnog nisam se setila. Sticaj okolnosti i Dejan pomogli su mi… Naime, nije se slagao sa mojim izborom boje za kuhinju, a ja nisam htela da odustanem jer se i nameštaj koji sam izabrala savršeno uklapao sa njom.
- Belo i crveno? Ne, ne, to ne ide… Preveliki je kontrast. Dajte da je obojimo u bež, belo… – insistirao je.
- Ne, kad vam kažem, savršeno se slaže. Evo, pozivam vas da sledećeg petka dođete na večeru i da se uverite da se sve savršeno uklapa, dotad će i nameštaj biti na svom mestu – začudila me je sigurnost kojom sam ga pozvala praktično na sastanak, ali već tada nisam bila gospodar svog razuma u njegovom društvu. Sitnu nesigurnost odalo je persiranje…
- Sumnjam – odmahnuo je glavom nasmešivši se. – Ali, dobro, to moram da vidim…
Iako mi je vreme do tog petka bilo ispunjeno brojnim obavezama, kako redovnim, tako i onim oko preseljenja, sate i sate provela sam pitajući se šta hoću da postignem tim susretom.
Htela sam njega, htela sam sve sa njim, ljubav, strast, brak i decu, ali je maštarije u mojoj glavi periodično, kao gong, prekidala pomisao na to da sam mnogo starija od njega. Ne smem da se upuštam sa njim, uveravala sam sebe.
Zaključci su mi se smenjivali kao na traci, a toga dana, dok sam nestrpljivo iščekivala njegov dolazak, preovladao je jedan: želim ga bez obzira na sve…
Sve je, počev od nameštaja do hrane i dekoracije bilo na svom mestu, čak sam i ja tog dana bila kod frizera i kozmetičara, i samo je on nedostajao da sve bude savršeno. Sve moralne dileme nestale su u trenu kad sam ga ugledala u tamnim farmericama i beloj košulji, sa buketom kala u rukama. Obradovala sam se, i njegove namere bile u jasne…
- U pravu si, zaista odlično izgleda – prokomentarisao je kada je video kuhinju. – Vidim da si je isprobala – pokazao je očima na sto prepun raznoraznih đakonija spremljenih samo za njega.


Moj prvi put

Tokom večeri probala sam sva jela ali ukuse nisam registrovala, mirisa nisam bila svesna… Zaslepila me je Dejanova lepota, moju pažnju držale su iskre koje sam nazirala u njegovim očima, a fascinaciju su produbili njegovi smisleni komentari. Ponašao se prirodno, bio je opušten i zainteresovan.
Ne, nisam grešila, i u njegovim očima sevale su varnice, sevale su i pogađale direktno u moje srce. Ni u jednom momentu nije se osetila razlika u godinama, on je bio zreo i iskusan mladić, a ja sam kraj njega podetinjila i osećala sam prve leptiriće u stomaku, kao da mi je šesnaest godina. Bez obzira na to kada mu se to desi, čovek prvi put voli isto, slepo, iracionalno i tvrdoglavo. Ako nisam bila u prilici da u ranoj mladosti ispoljim emocije, one su sve ovo vreme bile nagomilane u meni, i usmerile su se baš na Dejana. Dobro podgrejani vinom kojim smo cele večeri nazdravljali, završili smo u zagrljaju punom želje, iščekivanja, snage njegove mladosti i nespretnosti mog neiskustva. Njegove ruke vešto su klizile po mom telu kao žeravice ostavljajući za sobom vrele tragove. Ja sam bila nespretna, ali neumorna i željna.
- Fantastična si – rekao je kasnije dok sam ležala na njegovim grudima.
- Ne verujem ti baš – napravila sam uvod u prizanje. – Znaš, meni je ovo prvi put i ako nije bilo baš savršeno, to je zbog toga…
- Pssst… – stavio mi je prst na usne. – Fantastična si, jaka, samostalna, odlučna… sve ovo oko nas, ova večera, sve je savršeno…
Te večeri Dejan je ostao u mom stanu. Sledećeg dana doneo je garderobu iz podstanarske sobe u kojoj je stanovao otkad je sa obližnjeg sela došao da radi u grad. Njegovi roditelji ostali su na selu.
- Šta bi oni rekli na ovo? – upitala sam ga jedne večeri kad više nije bilo sile koja bi me odvojila od njega, a taj blagoslov želela sam samo zato da bih zaokružila savršenstvo u našem odnosu.
- Ne znam – slegnuo je ramenima.


Svi su bili protiv nas

Odbijanje njegovih roditelja da prihvate našu vezu ne bi bilo usamljeno. Iako smo najveći deo vremena provodili u stanu, kad god bismo izašli na ulicu, izazivali smo, u najmanju ruku, čuđenje.
I poznati i nepoznati, čitala sam to u njihovim pogledima, bili su protiv nas. Prijateljice su me upozoravale da naša veza nema budućnost, da se temelji na strasti, da će me ostaviti čim naiđe neka mlađa i da meni Dejan, zapravo, nadoknađuje nedostatak deteta. Uveravala sam ih da se volimo, redom sam ih upoznavala sa Dejanom i pozivala na druženja u paru. Kada sam slomila prvi otpor okoline, red je došao na roditelje, moje, pa njegove.
- On te koristi, kakva ljubav, crna Zoro – rekla mi je majka kada sam im sve ispričala. Otac je dohvatio novine sa stola.
- Ne želim da se bavim glupostima niti da ispredam priče o tvojim kratkotrajnim avanturama – rekao je i povukao se.
- Imaš stan, auto, dobar posao… Ko to još danas može da ponudi jednom moleru? – nastavila je majka.
- Sve to on može da nađe i kod neke mlađe – razuveravala sam je.
- Teško, ali recimo da može… – potvrdila je. – Oko mlađe bi morao da se trudi, tebe je lako dobio… Plašim se da je video da si izgubila glavu za njim pa je iskoristio tvoju zaluđenost bez imalo truda. Čudno mi je da je spreman da se odrekne svoje mladosti tek tako…
Dva sata uveravala sam ih da je “to ono pravo”, pričala sam bez prestanka, demantovala svaku njihovu crnu prognozu hvaleći Dejana. Plan koji je počeo da se rađa u mojoj glavi potpuno će ih razoružati, znala sam…
- Želim da rodim dete – rekla sam mu te večeri. Pošto je to prihvatio, nadala sam se da ću baš te večeri ostati trudna…
Kako smo već dugo živeli zajedno a on se nije viđao sa roditeljima, morali smo i njih da upoznamo sa novostima. Zajedno smo otišli u selo. Dejan me je predstavio kao verenicu.
- Koliko si starija od njega? – odmah je upitala njegova majka nakon što je osmotrila svaku boru na mom licu. Nije rekla ni “čestitam” ni “kad će svadba?”
- Četrnaest godina – nisam htela da krijem. Naši planovi bili su ozbiljni pa smo morali da izložimo otvorene karte kao zalog za budućnost.
- Vidi se – zlobno je nastavila. – Pogledaj se, sram te bilo! Ocvala si kao stara šljiva… dođeš mu kao umorna i ojađena tetka… Mršava si, nikakva, ni Bog u tebi nije video ništa…
- Majko – prekinuo ju je Dejan. – Zora je lekarka, dobra žena, samostalna, ima svoj stan, u njemu živimo… – znala sam da o tim stvarima priča samo da ih ućutka, da se postide pred mojom titulom…
- Neka mačku o rep okači diplomu kada ništa nije naučila o životu. Prokleta bila kada zavodiš mlade momke – gunđala je ignorišući me.

 
Ostala sam u drugom stanju

Tada je njegov otac zabrundao:
- Idite odavde – rekao je tonom koji nije trpeo protivljenje. – Idite i neka vas đavo nosi ostanete li u toj bolesnoj vezi…
Nemajući kud, pokunjeni i razočarani, vratili smo se u grad.
Ipak, nisam htela da odustanem. Danima, da Dejan ne zna, odlazila sam njegovima, uveravala sam ih, molila, plakala i obećavala da ću njihovog sina voleti kao nijedna druga. Sticajem okolnosti, otac se tada razboleo pa im je dobro došla doktorka u kući. Kada sam mu pružila neophodnu stručnu pomoć, led oko njihovh srca počeo je da se otapa.
Bila sam presrećna i time sam učinila uslugu svom organizmu, a on je na najbolji način reagovao. Ostala sam trudna.
Bila sam opijena od sreće kao i Dejan. Moji roditelji pokazali su staru nežnost prema meni kada su me videli sa stomakom, kako sam i očekivala.
Matijino rođenje sve nas je rasplakalo, a moj život dobio je najsavršeniji okvir. Iako sam bila u godinama rizičnim za prvu trudnoću, sve je proteklo bez problema, beba je bila zdrava, a mladi tata ushićen i ganut.
Konačno smo utroje uživali u večerima u našem porodičnom gnezdu, nakon svih svađa, neodobravanja i prepreka na koje smo naišli.
Idila, međutim, nije dugo potrajala. Pošto sam, a to je normalno, manje vremena posvećivala Dejanu, on se kod kuće dosađivao pa je vikendom bez nas dvoje odlazio roditeljima na selo.
Da se oni nikada iskreno, u srcu nisu pomirili sa njegovim izborom, shvatila sam vrlo brzo. Dejan se promenio, postao ćutljiv i odsutan, dekoncentrisan i zamišljen. Nije više bilo one nežnosti u ophođenju prema Matiji niti zanimanja za “upražnjavanje braka” sa mnom. Nadala sam se da je to samo faza prilagođavanja, trenutna kriza…
- Imam drugu – rekao mi je jednog dana za istim onim stolom za kojim je sve počelo. Bez uvijanja i bez mnogo objašnjenja, jednostavno, kao da priča o vremenskoj prognozi. – Iz mog sela je, mojih godina, majka me je sa njom upoznala. Baš sam se zaljubio, ne mogu da ti opišem…
Bila sam u potpunom šoku.
- A mi? – promucala sam glasom koji je zvučao kao tuđi.
- To me je prošlo, šta da radim… Iseliću se još večeras – rekao je i požurio da spakuje stvari. Iako mlada, ta nova nije imala vremena da čeka…
Nestao je iz mog života… kao da nikad nije bio tu…
Danima sam bila šokirana, povređena do srži, depresivna i letargična.
Matijin osmeh održao me je među živima, zbog njega sam morala da nastavim dalje.
Nju sam videla jednoga dana u Dejanovom zagrljaju, slučajno. Oni mene nisu videli, srećom. Tek tada sam se postidela svojih bora i godina. Onako jedra, kože napete kao struna, bujnih grudi i kose, učinila me je još starijom, jadnijom…
Danas moj život čine Matija i posao. Ljubav ne treba da boli ovako kako je bolela mene, zato to možda i nije bila ljubav, nego strast, kako su mi mnogi govorili.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Chrome 22.0.1229.94
mob
Nokia 
Trenutak večnosti vredan


Pošto sam često poboljevala, roditelji su me odveli na planinu, kod bake, kako bih se malo oporavila. Kada sam se obrela u toj divljini, mislila sam da tu neću izdržati ni dana. Međutim, meseci koji su suledili bili su nešto najlepše što sam doživela do tada. Tu se desila i moja prva ljubav, sa čobaninom, Milom, sa kojim sam provela nezaboravne trenutke

 
Često čitam ljubavne priče i uvek se divim tome kako ljubav pronalazi najčudnije načine da poveže dvoje ljudi, međutim, dosad nisam pronašla nijedan slučaj sličan mojoj ljubavnoj priči.

Davnih šezdesetih, bila sam učenica trećeg razreda Prve beogradske gimnazije. Pluća su mi bila slaba pa sam celu zimu i proleće pobolevala. Smenjivali su se zapaljenje pluća, pa bronhitis, pa uporni kašalj… Lekovi su mi donekle pomogli, a moj dobri stari doktor preporučio mi je odmor i oporavak na nekoj visokoj planini, po mogućnosti na mestu gde se sudaraju morski i planinski vazduh. Uz to, trebalo je da konzumiram samo zdravu, prirodnu hranu, a mladost će, kako je rekao, učiniti sve ostalo. Pošto materijalno stanje mojih roditelja nije bilo sjajno, naš mali kućni savet doneo je odluku da leto provedem kod tatine dalje rodbine na planini Bjelasici u Crnoj Gori. Naime, tatina stara strina živela je preko leta u katunima, čuvala je ovce i krave. Prihvatila je da dođem kod nje u goste i da ostanem, ako želim, celog leta. Iskreno, nisam se radovala letovanju na vrhu planine među ovcama i kravama, ali bila sam svesna činjenice da od tatine radničke plate kojom izdržava četvoročlanu porodicu ne mogu da letujem u hotelu sa pet zvezdica. Uostalom, treba da se lečim, a ne da izvoljevam.

Odmah po završetku školske godine spakovala sam svoje stvari i krenula sa tatom na dug put. Prvo smo išli vozom, pa autobusom ali, kada smo došli do podnožja Bjelasice, mogli smo da biramo: ili pešačenje ili jahanje na konjima. Nikada do tada u životu nisam videla konja a kamoli da sam ga uzjahala, pa izabrah pešačenje. Seljak koji nam je bio vođa puta nije gubio vreme na to da se sa nama ubeđuje. Natovario je naše stvari na konja, drugog je uzjahao i krenusmo uzbrdo. Dugo smo pešačili. Kako sam još uvek bila iscrpljena od bolesti, u jednom momentu zavapila sam:

- Molim vas, podignite me na konja, lipsaću od umora. Ne mogu dalje…
Brkati seljak se nasmeši i ništa ne reče. Dalje smo jahali tata i ja na jednom konju. Tata je sedeo napred i upravljao dizginima, a ja sam bila iza njega čvrsto ga obujmivši oko struka. Klatila sam se čas na jednu, čas na drugu stranu, i činilo mi se da ću se svakog časa survati na zemlju. Negde pred veče, ukočenih udova, potpuno sluđena od straha, ugledah predivnu poljanu.


Rajski predeo

Pod kosim, zlatnim zracima sunca izgledala je kao predeo iz raja. Šumeći posred livade, kotrljao se potočić. Sjahasmo sa konja. Stajala sam raskrečena, na nesigurnim nogama. éedni i umorni konji požuriše da se napoje na bistrom potoku. Naš vodič pokaza nam rukom na mesto udaljeno pet stotina metara. Tek tada primetih katune jedva malo odlepljene od tla. Ne znam kako sam zamišljala svoje letnje boravište, ali ono što sam videla nije mi ulilo poverenje u dobar smeštaj. Pokupismo svoje stvari i polako krenusmo prema malom naselju. Kada smo se primakli, ugledala sam desetak istovetnih kolibica ozidanih kamenom i pokrivenih slamnatim krovovima. Lepo, ali nemoguće je da tu čovek može da živi. Na vratima jedne kolibice pojavi se krupna, postarija žena.
- O, Rale, sine, jabuko moja, jesi li to ti?
Otac spusti kofere i potrča starici u zagrljaj. Biće da je to strina Petrana.
- Je li ovo naša cura, rano moja, daj da je strina izljubi – potom i ja padoh u čvrsti zagrljaj strine Petrane i poljupci, oni sitni, mnogobrojni, počeše da pljušte po mojim vrelim obrazima.
- Vidi mene, budale stare, sigurno ste gladni i žedni, nego, ulazite u kuću da šta jedete i popijete.
Uđosmo u kolibu kroz minijaturna vrata. Čak sam i ja, iako visoka samo metar i šezdeset, morala da se sagnem da bih ušla. Unutra nas dočeka mrak. Kako su se oči privikavale, prvo ugledah nasred sobe otvoreno ognjište i u njemu vatru, a iznad, na lancima, okačen veliki kotao i u njemu ogromna količina mleka koje se kuva.

Unaokolo, po čađavim zidovima raspoređene drvene police, potamnele od dima i gareži, a na njima priprosto suđe, plehani tanjiri, okrnjene, emajlirane šolje, poneki drveni krčag, drvene kadice za mleko, nekoliko šerpi i lonaca. Odmah iznad ognjišta mnoštvo grumenova sira koji se na dimu suši. Plafona nema, samo crne grede i na njima vise komadi suvog mesa i slanine. Uza sve to, intenzivni mirisi na koje nisam navikla i dim koji štipa za oči. Ne izdržah unutra ni minut i uplakana od dima izleteh napolje. Tata i strina Petrana izađoše za mnom.

- Hajde de, naviknućeš se na dim, lutko moja, evo, nikome od nas to više ne smeta. Zdravo je kad dim štipa. Izneću tronošce napolje pa ćemo ovde večerati.
Neverovatnom brzinom i okretnošću neprimerenoj njenim godinama i korpulenciji, strina Petrana je za nekoliko časaka iznela pred kolibu okrugli stočić, siniju i tri tronošca na koja posedasmo. Onda spusti na siniju hleb još prašnjav od pepela u kojem se pod sačem pekao. Strina ga samo malo oduva i ispraši i poče da seče duge kriške. Sveže kuvano mleko pušilo se iz činije. Mirisao je žuti kajmak, mlad sir se beleo, a crveni luk strina iseče na grube kriške i stavi pred svakoga po komad. Ne znam da sam ikada pojela komadić luka kod kuće, ali kada videh kako ga ona i moj tata slatko grickaju uz sir i kajmak, zagrizoh i ja. Ne pamtim slađu večeru. Posle napornog pešačenja i dobrog obroka, omamljena svežim, planinskim vazduhom, osetih da mi se oči sklapaju. Uđoh u kolibicu pogledom tražeći krevete, a njih nigde. Bože, gde ću spavati? U to baba Petrana iz jednog ćoška poče da izvlači bele, vunene deke, i da ih prostire po zemljanom podu. Namešta nam ležaj. Na podu. Poželeh da se tog časa vratim kući. Nisam mogla da zamislim da spavam na podu, na utabanoj zemlji. Ali, tek što sam se spustila na improvizovanu postelju, ušuškana u grube, vunene deke, zaspah snom pravednika. Sunce je tek zašlo iza najvećeg planinskog vrha.


Sasvim prirodno

Probudi me zvuk lupkanja lonaca po kolibi i meketanje ovaca. U prvi mah nisam znala gde sam. Onda ugledah tatu uspavanog pored mene. Baba Petrana je već poslovala oko ognjišta.
- A, cura mi je vredna, već se probudila. Hajde, rano moja, oblači se da ideš sa mnom u tor da muzemo ovce – odmah me je zaposlila baba.

Započeh dan bez tuširanja i jutarnje toalete. Već sledećeg trena bila sam usred gomile ovaca. Baba mi je naredila da kroz uzak prolaz na tarabi propuštam jednu po jednu. Čim je ja propustim, baba je uhvati, brzo pomuze i pošalje na drugu stranu tora. Kada je svih tri stotine ovaca bilo pomuženo, ponele smo teške kante pune mleka u kolibu. Tu se vatra već razgorela na ognjištu. Mleko smo sipale u ogromni kotao nad ognjištem. Tek je tada bilo vreme za umivanje i uređivanje. Tata se probudio i, sav srećan, udisao je sveži planinski vazduh pred kolibom dok se sunce podizalo sa istoka.
- Šta misliš, Tanjice, hoćeš li moći ovde da preživiš leto? – pomalo zabrinuto čekao je moj odgovor.
- O, i te kako hoću! Mislim da će to biti nezaboravan doživljaj – oduševljeno odgovorih.
Tata je već prepodne morao nazad, pa započe moj planinski život.

Dan sam provela upoznajući najbližu okolinu. Nisam mogla da se nadivim livadama, cveću, potocima, planinskim vrhovima koji su uglavnom bili pod večnim snegom. Prijao mi je oštar planinski vazduh, disala sam prvi put u poslednjih pola godine punim plućima. Baba Petrana je stalno bila nečim zaposlena. Nisam želela da joj smetam, pa je zamolih da i meni nađe neki posao. Priprosta, draga bakica jedva dočeka ponuđenu pomoć. Pomagala sam joj da izliva mleko i da pravi pavlaku. U stupi sam mutila maslac i, kada sam ga napravila, probala sam prvi put sveže maslo, mojih ruku delo. Sve mi se to sviđalo i bila sam zaista srećna.

Predveče se počeše vraćati stada sa pašnjaka. Prvo se čuo meket, a onda zvuk svirale i umilna melodija. Sviranje se ponekad prekidalo i onda bi se čuo jak usklik kojim je čobanin terao ovce. Psi su lajali, ovce blejale, a kosovi na suvim granama pevali svoju večernju pesmu. Sunce na zalasku sve je pozlatilo i beli planinski vrhovi sada su bili ružičasti. Nikada nisam videla lepši prizor. I u svemu tome pojavio se momak. Visok, tanak, crne kovrdžave kose, divljeg pogleda, stajao je preda mnom u neobičnoj odeći. Gledala sam ga nekoliko trenutaka razmišljajući o tome da li je on stvaran ili je neki čarobni lik, vilenjak ili šumski vražić.
- Je si li ti ta gradska cura koja je došla kod Petrane? – obrati mi se momak.
- Da, ja sam Tanja, a kako se ti zoveš? – uzvratih odvažno.
- Ja sam Milo, moja koliba je odmah do Petranine. ‘Oćeš li posle da dođeš kod nas? Mi se uveče okupljamo na poselu i pevamo – nikad jednostavniji ni iskreniji poziv za druženje nisam čula. Naravno da sam pristala.
Kada sam pomogla baba Petrani oko muže ovaca kao i jutros, upitah je za dozvolu da odem u susednu kolibu na druženje. Ona me je začuđeno gledala, kao, šta tu treba da se pita, pa to je normalna stvar, a ja se zaputih kroz sumrak onih nekoliko koraka do komšija. Pred Milovom kolibom bilo je nekoliko devojaka i momaka starih između četrnaest i dvadeset godina. Malo dalje, u drugom krugu, okupili su se mlađi. Kasnije, kroz razgovor, saznala sam da se dele na ovčare i jagnjare. Dakle, stariji su imali složeniji zadatak da čuvaju ovce, a mlađi jaganjce. Jednostavna podela na mlađe i starije tinejdžere. Prirodnost kojom su me prihvatili ne dade mi vremena da se snebivam. Već posle nekoliko trenutaka smejala sam se njihovim pomalo sirovim šalama. Iznenadih se sa kakvom neposrednošću komuniciraju. Sve je jednostavnije nego kod nas u gradu. Ako imaju zamerke na nekoga, sve se kaže neposredno tu, dok sede u krugu oko vatre. Ukoliko je neko nekome simpatija, taj jednostavno sedne pored svog izabranika pa se to odmah razreši. Primetih da su se već izdvojili parovi koji su slobodno iskazivali međusobne nežnosti. Sve je bilo potpuno prirodno. Nikakvih prenemaganja ni koketiranja.

 
Zaljubljena u planinu

U neko doba poče pesma. Neobičan zvuk, iste takve reči, sve mi je bilo novo. Onda, posle nekog vremena počela sam da prepoznajem harmoniju u tim jednostavnim napevima. Pokušah i ja da pevam sa njima, ali mi nije išlo od ruke. Na kraju savim slobodno zapevah jednu pop baladu. Slušali su me utišani i zadubljeni. Iako to nije bila njihova muzika, dopala im se. Onda je Milo uzeo svoju sviralu i razlegli su se zvuci kola. Nekoliko momaka i devojaka skočiše i počeše da igraju. Pri tom su podvriskivali i visoko, visoko skakali. Nisam se odmah usudila da zaigram, ali hoću, naučiću. Sve mi se sviđalo u toj divnoj planinskoj noći, pod zvezdama, a nikada ih toliko nisam videla.

Na spavanje se išlo rano, jer se rano ustajalo. Nerado se odvojih od novog društva ali me tešilo to što je celo leto preda mnom.

Sutradan ujutro, i pre nego što je svanulo, ispred naše kolibe zasvira frulica. Milo me je dozivao.
- Tanja, o Tanja, hoćeš li sa mnom za ovcama?
Još nerazbuđena, u čudu sam gledala u baba Petranu.
- Šta je ovo, kud da idem? – upitah.
- Zove te Milo da sa njim ideš čuvat’ ovce. Vidi vraga, već te begenis’o.
Nisam razumela šta reče baba Perana, ali se ipak spremih na brzinu ne želeći da propustim tu predivnu avanturu.

Baba mi u čobansku torbicu stavi dimljeni sir, glavicu luka i povelik komad hleba, a u bocu litru mleka. Moja hrana za put. Preko uobičajene odeće baba mi prebaci vuneni ogrtač jer se dešavalo da na planini naglo zahladi. Tako opremljena, krenuh za Milom i ovcama. Dugo smo išli prikupljajući ogromno stado ovaca uz pomoć tri velika ovčarska psa dok ne dođosmo do neviđeno lepe planinske zaravni. Tu je trava bila lepa, zelena, sočna. Ovce navališe da pasu, a ja i moj novi prijatelj smestismo se pod jedno razgranato stablo. On svoj ogrtač prostre ispod mene, a sam se izvali na travu i spusti glavu u moje krilo. Ukočih se.
- Šta ti je, bona, šta si se udrvenila, de me malo češkaj po glavi. Nema mi ništa draže. Odma’ mogu da zaspim kad me neko miluje po glavi – Milo je bio oličenje prirodnosti.

Milovala sam ga i češkala, a on se mazio kao mače u mom krilu. Osetih čudnu toplinu oko srca. Šta je ovo, ljudi moji, tako mi je lepo sa ovim poludivljim momkom koji voli da ga češkaju. Dok je Milo dremuckao, imala sam vremena da ga proučavam. Pravilne crte lica, beli, zdravi zubi, udovi čvrsti kao od kamena, visok, vitak. Kosa meka i sjajna. Da je negde u Beogradu, sve bi devojke poludele za njim. A zašto u Beogradu? Zašto ne i ovde? Oh, kako je lep ovako snen i opušten. Ne znam šta mi bi, sagnuh se i poljubih ga u pune, poluotvorene usne. On se samo nasmeši. Postideh se i odgurnuh njegovu glavu sa svog krila. Ali, njegove ruke su već sledećeg trena bile oko mog struka. Ljubio me je a ja sam mu uzvraćala. I bilo nam je lepo, toliko lepo da nismo želeli da prestanemo. Prekinulo nas je dozivanje čobana sa druge strane zaravni.
- Milo, Milo, đavo da te nosi, šta radiš, vidiš li gde ti odoše ovce?
Milo i ja se trgnusmo i već sledećeg trena trčali smo niza stranu za razbežalim ovcama. Srećom, sve smo ih prikupili pa naš prvi dan ljubavi ne postade i dan štete. Naveče, na poselu oko vatre, Milo i ja sedeli smo jedno kraj drugog i svima je bilo jasno da smo par. To je bilo tako prirodno. Posednički je držao ruku oko mog ramena i svaki čas ljubio me je u obraze. Nisam se stidela. I drugi su to radili.

Svakog dana Milo i ja išli smo na pašnjake da čuvamo ovce. Upoznavala sam Biogradsku goru i bivala sve zaljubljenija u te divne predele i u mog Mila. Vodili smo ljubav kraj potoka, u šumi na mekom tepihu od opalog lišća, na livadi. Išli smo na izlet u Biogradsku šumu. Kupali smo se u hladnom planinskom jezeru. Uz njega mi je sve bilo divno i zanimljivo. Svirao mi je na frulici, a ja sam njemu pevala pesme na engleskom i francuskom. Iako dva sveta, potpuno različita, tog leta bili smo srećni.

 

Krajem avgusta došlo je vreme za rastanak. Tata se pojavio jašući konja. Kada me je ugledao, razrogačio je oči od čuđenja. Porasla sam i ugojila sam se tog leta. Postala sam prava devojka. Rumeni obrazi i sjajne oči odavali su potpuno zdravlje. Tata nije mogao da se nadivi koliko sam se promenila. Kada je prišao da me poljubi, malo mu se namreškao nos jer je osetio moj prirodni parfem zvani “tor i ovca sa dodatkom dima”. Dok sam spremala svoje stvari, gorko sam plakala. Moj Milo bio je na pašnjaku sa ovcama. Oprostili smo se prethodne noći, ležali smo pod zvezdama i nikako nismo mogli da se odvojimo jedno od drugog. Srce mi je krvarilo, a znam da je i njegovo. Bili smo svesni činjenice da se naši životi kreću različitim tokovima i da za našu ljubav nema budućnosti. Sve što smo imali bio je taj trenutak i produžili smo ga na celu noć. Moja dobra baba Petrana nije me ometala. Znala je ona šta je ljubav. Kraj noći obeležila je zvezda Danica. Obeležila je i kraj naše ljubavi. Zakleli smo se da ćemo dok živimo pomisliti jedno na drugo kada ugledamo tu najsjajniju zvezdu. Tako ćemo biti jedno uz drugo zauvek u mislima.
Vratila sam se u Beograd oporavljena fizički, ali tužna. Znala sam da tamo negde u svojim planinama tuguje i moj Milo. Ali, moj svet i njegov svet nigde se ne preklapaju. Moralo je tako da bude.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije


Ego sum qui sum.

Zodijak Libra
Pol Muškarac
Poruke 15076
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Opera 12.02
REKA LJUBAVI

Mnogo mi se svidja Darko. Gledam ga ceo semestar, otkako se pojavio na mom fakultetu. Sve mi se kod njega dopada: nemirne smedje kovrdže koje svaki čas sklanja sa čela, kestenjaste oči pune topline, način kako hoda, kako se osmehuje i kako govori sa drugima, jer ja do sada još nisam razgovarala sa njim. Gledam ga iz prikrajka i maštam o njemu.

Saznajem preko moje koleginice Slavke, koja je vrlo popularna na fakultetu i uvek okružena velikim društvom da se doselio iz Novog Sada i da ima indeks pun desetki. Ponaša se nenametljivo, tih je i povučen. Pitam se da li me uopšte primećuje. Doduše, mnogo puta me je pogledao u prolazu toplim, iskričavim pogledom, ponekad mi se i gotovo neprimetno osmehnuo, ali ništa više od toga.

- Suviše si staromodna – govori mi Slavka, dok šetamo po fakultetskom holu.. – Osedećeš čekajući da ti on pridje. Sada je dvadeset prvi vek i sasvim je normalno da devojke prve prilaze mladićima. Shvati to već jednom!

- Šta, očekuješ da ga zaustavim u hodniku i da mu kažem: “ Darko, ja sam Milica. Luda sam za tobom!“

- Ne moraš baš tako, upitaj ga za neko predavanje, za nekog profesora, povedi razgovor o bilo čemu…

- Kako mogu, kad mi na čelu piše da sam zaljubljena u njega?! Ako bi pomislio da mu se namećem, propala bih u zemlju od stida…

Prilaze nam dvojica kolega i pokazuju nam plakat na oglasnoj tabli. Fakultet organizuje splavarenje Tarom. Kažu da su se prijavili i nagovaraju i nas dve da im se priključimo. Slavka je oduševljena:

-. Hajde odmah da se prijavimo, to je divna avantura! Fantastična priroda, druženje sa kolegama, žestoki adrenalinski skok na rečnim brzacima. Šta ima lepše od toga?!

Za razliku od nje, koja je uvek u pokretu, ja ne volim žestoke avanture. Stoga pokušavam da je smirim:

-Sačekaj malo. To može da bude opasno. Ja nisam baš neki plivač, a koliko znam nisi ni ti.- pokušavam da je odgovorim, ali ona me ne sluša:

- Vidi, piše da ide samo jedan autobus i da je ograničen broj mesta. A cena je prava bagatela. Odmah ćemo se prijaviti!

Autobus je već bio popunjen, ali su dva studenta bila upravo odustala, pa smo se nas dve prijavile. Ostalo nam je još tri dana da se pripremio za put.

U petak popodne, ispred fakulteta, sa rancima na ramenima čekamo da stigne autobus. Medju okupljenim studentima iznenada sam ugledala Darka.

- Vidi, Slavka! I on se prijavio!- šapućem svojoj drugarici na uvo, sva uzdrhtala od sreće.

- Pa to je divno! Ovo putovanje je odlična prilika za vas dvoje! Smatraj da ste već postali par! – smeje se ona zadovoljno.

Još jednom bacam pogled u pravcu Darka i počinjem da se gušim.

- Kakav par?! – moj glas liči na jecaj. – Pogledaj, došao je sa devojkom!

I zaista, sa njim je nepoznata devojka, malo niža od njega, duge smedje kose i vedrog pogleda.

- Mora da se dugo zabavljaju i da se mnogo vole kad su potpuno isto obučeni – dodajem, već sasvim slomljena.

- U pravu si – kaže mi Slavka, tonom punim sažaljenja i počinje da nabraja: – Na njima su iste farmerke, iste majice i patike. Iste jakne nose preko ruke. Imaju čak i iste rance!

Gorko sam razočarana. Borim se sa samom sobom da ne zaplačem. Nehotice podižem oči i susrećem njegov topli pogled. Istog trenutka spuštam glavu. Ne smem više da se topim od njegovog pogleda, da zamišljam da mu nešto značim. Sad mi je jasno da on tako gleda sve devojke odreda.

Dok Slavka vodi glavnu reč u autobusu, a šale i začikavanja pljušte na sve strane, ja se isključujem iz veselog društva. Sve vreme puta provodim natmureno gledajući kroz prozor. Nakon duge vožnje stižemo do kampa u samom kanjonu Tare.

- Odavde ćemo ujutru krenuti u splavarenje! – kaže mi Slavka, koja sve vreme drži program putovanja u ruci i čita ga po hiljaditi put.

Izlazeći iz autobusa osećam se kao da sam došla u pravi raj. Kamp se nalazi na cvetnoj livadi u zagrljaju bujne četinarske šume, okružene visokim liticama. Ljupke drvene kućice prekrasno se uklapaju u raskošnu prirodu. Slavka i ja dobijamo preslatki mali bungalov sa dva ležaja, obložen sa unutrašnje strane lamperijom.

Sa grupom studenata i vodičem krećemo u obulazak okoline. Dugo razgledamo vodopad zadivljujuće lepote i stari viseći most preko Tare. Slavka i ja šetamo okružene grupom kolega. Trudim se da se skoncentrišem na interesantne priče našeg vodiča, ali mi slabo šta ulazi u glavu. Sva pažnja mi je usmerena prema Darku, koji se sa svojom devojkom priključio našoj grupi. Čini mi se kao da ne skida pogled sa mene. Još juče bih bila presrećna zbog toga, a sada se trudim da nam se pogledi ne sretnu. Ljuta sam na njega: zašto me gleda kad ima devojku?

U osam uveče je večera. Slavka uživa u jagnjetini ispod sača, vrućoj pogači i skorupu. Ja samo prevrćem po tanjiru ječmeni kačamak.

- Zar ti nije ukusno? – pita me ona, a ja uzdišem:

-Ma odlično je, ali sasvim sam izgubila želju da jedem…

Posle večere kažem joj da odlazim u naš bungalov na spavanje.

- Zar ćeš da propustiš veselje uz logorsku vatru? – čudi se ona, ali ja ne popuštam:

- Nemam volje da gledam Darka sa devojkom.

- Ne obraćaj pažnju na njih dvoje. Ponašaj se kao da on nije pošao na ovaj put. Uživaj u veseloj žurci pod otvorenim nebom! – nagovara me ona bezuspešno.

- Ne mogu da prestanem da mislim na njega. Boli me što sada znam da nemam nikakve nade…- kažem joj tužno i dodajem: – Samo ti idi i lepo se provedi. Ja ću odmah da zaspim.

Slavka se pridružuje ostalim studentima a ja ostajem sama.
Dok ležim u čistoj, mirisnoj postelji, do mene dopiru zvuci harmonike i gitare, melodije poznatih pesama i veseli žagor. Iako sam umorna, dugo ne mogu da zaspim od tužnih misli koje me muče.

Ujutru, psle doručka, koji jedva da sam okusila, dobijamo opremu za splavarenje: kacige, gumena odela i čizme, sigurnosne prsluke i vesla.

Slavka i ja smo dobile prevelika odela i glomazne čizme, a kacige nam pokrivaju pola lica. Ne mogu da se ne nasmejem našem izgledu:

- Vidi kakve smo! Kao slepi miševi u čizmama od sedam milja!

Primećujem da Darkova devojka, naprotiv, izgleda sasvim lepo u odelu koje joj je kao po meri. Crv ljubomore grize me sve jače. Opet osećam njegov pogled na sebi, ali mu ne uzvraćam. Moraću da ga izbegavam što više mogu – odlučujem u sebi.

Pred početak splavarenja na obali vlada užurbana atmosfera i opšta gužva. Počinje ukrcavanje. Slavka i ja ulazimo u veliki gumeni čamac specijalno napravljen za divlje vode sa još šestoricom naših kolega. Krajem oka vidim da su Darko i njegova devojka ušli u čamac koji se nalazi iza našeg.

Pred polazak primamo poslednja uputstva od našeg kormilara, kršnog Crnogorca, koji nam objašnjava kako da veslamo i pokazuje gde da zakačimo noge da ne bismo ispali tokom vožnje. Kormilar seda iza nas i svom snagom vuče kroz vodu veslo kojim upravlja čamcem. Otiskujemo se od obale. Počinje spust niz nabujalu reku. Zapljuskuje nas gusta pena iz rečnih brzaka. Srce mi ubrzano lupa. Hvata me adrenalinska groznica

Najveće uzbudjenje izazivaju bukovi, divlji brzaci koji se redjaju na svakih sto do dvesta metara. Do našeg odredišta, Šćepan polja, ima ukupno 13 bukova. Kormilar nam govori njihova imena. Nisam znala da svi bukovi na Tari imaju svoja imena i svoju opaku ćud.

Na bukovima zaustavljamo dah od žestokog uzbudjenja, pitajući se na koju stranu će nas baciti vodena stihija. Izmedju bukova, u mirnoj vodi osvaja nas lepota netaknute prirode. Ne mogu da odvojim oči od obala obraslih gistom šumom i prelepih vodopada koji se u kaskadama slivaju sa visokih stena, prekrivenih gustim slojem mahovine. Vodena zatišja su varljiva, jer slede novi brzaci, koji nas nose ka sve jačim uzbudjenjima.

Nabujala Tara huči i valja se preko kamenja noseći naš čamac kao orahovu ljusku. Nailazimo na buk Ćelije, najveći, najopasniji i najnepredvidiviji buk na ovoj planinskoj reci.

-Hajdemo desno! Veslajte brzo da izbegnemo stenu! – uzvikuje kormilar, a mi se upinjemo iz petnih žila da ispravimo nagnuti čamac.
-Brže! Brže! Progutaće nas! – viče kormilar

Zapljuskuju nas veliki talasi. Vrištimo i naši glasovi odjekuju po kanjonu. Mokra sam od glave do pete. Veslamo iz sve snage, ali se čamac ponovo naginje na bok. Još jedan veliki talas i čamac se prevrće izmedju oštrih stena.

Svi smo u uzburkanoj vodi, koja nas silovito okreće i baca. Snažna struja me ogromnom brzinom nosi nizvodno. Reka me čas izbacuje na površinu čas uvlači u dubinu. Tek što udahnem vazduh, već sam ponovo prekrivena talasima. Iscrpljena sam od borbe sa vodenom stihijom, osećam bolove po celom telu. Ovo je kraj. Nema mi spasa. Udaviću se.

Odjednom osećam na sebi nečije ruke. Snažno me grle i iznose na površinu. Spašena sam! Prestajem da se plašim i punim plućima udišem vazduh. Moj spasilac me nosi kroz vodu prema obali. Pokušavam da mu vidim lice i u istom trenutku ga prepoznajem. To je Darko! Iskočio je iz svog čamca da me spase!

Darko me iznosi na obalu.

- Gde je Slavka? Šta je sa ostalima?- pitam ga tresući se od pretrpljenog šoka. On me nežno grli i kaže:

- Svi su već na obali. Smiri se, Milice, molim te! Nema više opasnosti!

Pa on zna moje ime! Snažna struja, mnogo jača od vodene stihije počinje da me trese od glave do pete. Kako da se smirim u njegovom naručju? O ovakvom trenutku sam samo maštala…

- Hvala ti što si me spasao! Izložio si se velikoj opasnosti iskačući iz čamca usred brzaka – kažem mu, milujući pogledom svaku crtu njegovog dragog lica.

- Ne zahvaljuj mi se, molim te! Kako bih mogao da dopustim da se udavi najlepša devojka na našem fakultetu? – kaže mi sa vragolastim osmehom.

Dok slušam njegove reči, oči mi se pune suzama radosnicama.

Darko me spušta na travu, a ja se i dalje grčevito držim za njega. On me miluje po mokroj kosi i teši kao da sam malo dete:

- Molim te smiri se. Milice, devojčice moja! Samo da znaš kako dugo mislim na tebe, koliko mi se svidjaš.
.
Pitam se da li ja ovo sanjam? U zanosu izgovaram reči koje nikad nisam mislila da ću mu reći.

- I ti se meni mnogo dopadaš.

Zatvaram oči i osećam njegov vreli dah na svom licu. Gorim od želje da me poljubi. Pružam mu svoje uzdrhtale usne i prepuštam se njegovom strastvenom poljupcu.

Trenutak kasnije pridružuju nam se Slavka i ostali iz našeg čamca. Brinuli su za mene jer me je voda najdalje odnela. Pitaju me kako se osećam, da li mi je dobro, a ja samo potvrdno klimam glavom. Milo mi je što je opasnost prošla i što smo na sigurnom.

Istovremeno, želela bih da svi odu, da ostanem nasamo sa Darkom. Ni za trenutak se ne odvajam od njega. Odjednom se vraćam u surovu stvarnost i počinje da me hvata panika. Čvrsto ga stežem za ruku:

- Darko, a tvoja devojka?

-Moja devojka? Kakva devojka? Ja nemam drugu devojku osim tebe!- kaže on nežno me obgrlivši.

.- Devojka koja je ovde sa tobom…

- Tijana? Ona je moja sestra bliznakinja. Mislila si da mi je devojka? Zašto?

- Putuješ sa njom, isto ste obučeni…

Nasmejao se:

-Aha, to je u pitanju…Pošto smo blizanci, roditelji su nas od rodjenja jednako oblačili. Navikli smo da imamo iste stvari, pa se i sada isto oblačimo. Nemoj da obraćaš pažnju na to.

Ohahnula sam.

- Ma, ne smeta mi. Samo sam pogrešno protumačila…A gde je sada ona?

- Ostala je u čamcu. Sigurno je već blizu Šćepan polja. Sve koji uspešno završe splavarenje tamo čeka autobus da ih doveze natrag u kamp.

Slavka jadikuje što je ispustila svoj foto aparat u reku:

- Propale su mi fantastične slike. Šta ću sada da radim?

Jedan kolega je teši i obećava da će joj pokloniti sve fotografije iz svog aparata.
Nagovara je da zajedno skoče sa stene u jezerce ispod obližnjeg slapa. Ona se nećka, ali ipak kreće sa njim. Njihov skok svi propraćamo burnim povicima i aplauzom.

Darko i ja koristimo priliku da se udaljimo od ostalih. Utomuli u bujno zelenilo grlimo se strastveno, kao da želimo da nadoknadimo svaki dan koji smo proveli jedno bez drugog. Darkovi vreli poljupci zaustavljaju mi dah.Nisam slutila da mogu da budem tako srećna.

Kasnije se pridružujemo ostalima. Po nas stiže kombi, koji nas vraća u kamp. U suvoj odeći, uz topli čaj, sasvim zaboravljam na pretrpljeni strah.

Vreme do ručka provodimo sa ostalim studentima u šetnji po okolini. Uživam u branju šumskog voća. Darko vešto plete venčić od poljskog cveća i stavlja mi na kosu. Osećam se kao na sedmom nebu. Naš vodič Milo pokazuje nam jezerce u kome se noću kupaju vile i priča legendu o čudesnom gradu, koji je pre mnogo vekova nestao medju visokim četinarima.

U kamp stiže autobus iz Šćepan Polja sa ostalim splavarima. Upoznajem se sa Darkovom sestrom Tijanom. Ona je jako simpatična i draga devojka. Čudim se sebi kako nisam odmah primetila da liči na Darka.

Pred polazak autobusa za Beograd služe nam bogat ručak. Bacam se na vruću pogaču i jagnjetinu kao mećava, jer odavno nisam ništa jela. Slavka mi namiguje:

- Vidim da si dobila apetit! A vidim i razlog!

Darko se sve vreme ne odvaja od mene:

- Sinoć sam bio očajan što si posle večere nestala. Želeo sam da ti najzad pridjem, da ti kažem koliko mi se svidjaš, ali nigde te nije bilo. Zato te više ne puštam, da mi opet ne umakneš.

-Neću ti više nikad pobeći! Ni ovde, ni u Beogradu. Budi u to siguran! – kažem mu blistajući od sreće.
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows XP
Browser
MSIE8.0
mob
Nokia 
Bili smo suđeni jedno drugom

Prvi sastanak sa Slatkicom, kako sam “krstio” Sašku jer joj ime nisam znao, bio je prava katastrofa. Umesto da popijemo piće veselo čavrljajući, jedna pogrešna reč koju je izgovorila isprovocirala me je u toj meri da sam je, samo nekoliko minuta nakon što smo se sreli – izbacio iz auta. Međutim, naša priča nije se tu završila. Nekoliko godina kasnije slučajno sam kupio kuću u njenom komšiluku…


Koncert je bio totalno ludilo! A kakav i može da bude kada se na podijumu gura deset hiljada rasplesanih tela, mladih i uzavrelih. I ja sam urlao iz sveg glasa. Neoprezno, usmerio sam svoj pevački talenat na uho devojke koja je stajala pored mene. Nisku rastom, nisam je primetio do trenutka kada se, sa grčem na licu i rukom na uhu, ljutito okrenula prema meni.

- Izvini, izvini… – spontano sam uzeo njenu za ruku poljubivši je. – Nisam te video…

Već je počinjala nova pesma i novi haos, pa sam prestao da se izvinjavam jer je i devojka već vrištala u taktu nove melodije. Međutim, kako je koncert odmicao, moj pogled se sve češće zadržavao na njoj. Preslatka je, morao sam da priznam. I ona se nekoliko puta okrenula, valjda da vidi sa kim sam. Ja sam već “snimio” da je ona sa drugaricom.

- Moja sestra – pokazao sam prstom na Olju kada se slatkica još jednom okrenula. Nasmejala se. Nisam shvatio da sam odgovorio na nepostavljeno pitanje jer je pivo moje reakcije već tada dobrano uspavalo. Hrabriji nego inače, samouvereno sam je, slušajući jednu baladu, privukao u naručje. Nije se opirala. Dok smo plesali, pevala je pa nisam mogao ništa da je pitam. Zato sam, kada je bend pred kraj balade najavio završetak koncerta, morao da zatražim od nje broj telefona, vremena više nije bilo, pogotovo kada je mnoštvo krenulo prema izlazu. Izdiktirala mi je šest magičnih cifara za koje sam mogao samo da se nadam da su tačne. Znajući da ću ih zaboraviti pre nego što pivo ispari iz mene, izdiktirao sam ih Olji, mojoj sestri i savezniku u dobru i zlu. Popreko me je pogledala, ali je ipak zapamtila broj. Slatkica kojoj ime nisam znao, u međuvremenu se izgubila.

Ulica u Nedođiji

Narednih dana bio sam zatrpan polaganjem kolokvijuma iz anatomije. Nisam mislio ni na šta drugo osim na kadaver u naftalinu čiji sam svaki milimetar morao savršeno da poznajem. Čim sam u secir-karti dobio ocenu, odahnuo sam i prvi put posle nekoliko dana pomislio na dešavanja mimo knjige. Setio sam se Slatkice, tako sam je “krstio”. Vodeći se maksimom “nemam šta da izgubim”, okrenuo sam broj koji mi je Olja zapisala na nekoj knjizi. Nameravao sam da se pravdam greškom ako se javi ozbiljniji glas jer nisam znao koga da tražim. Srećom, ovaj koji je rekao “halo”, mogao je da pripada samo mojoj Slatkici. Odlučio sam da se poigram i tako prikrijem smušenost.

- Dobar dan – rekao sam ozbiljno.

- Dobar dan.

- Saša ovde, vi i ja sreli smo se na koncertu pre neko veče pa sam tražio vaš broj telefona da saniramo povrede bubne opne, koje su nastale mojim nesmotrenim ponašanjem.

S druge strane žice začuo se veseli smeh.

- U redu – rekla je smejući se.

- Dakle, gospođice, jeste li za kafu u mom društvu, da razmotrimo ozbiljnost povrede?

- Naravno. Usput, ja sam Saška – predstavila se.

- Ja sam Saša.

Opet se nasmejala.

- Zezaš me?

- Ne. Moraćeš da mi objasniš kako da dođem po tebe – potisnuo sam teatralnost.

- Nije teško – učinilo mi se da se ona i dalje šali. – Skreneš levo na kraju civlizacije, onda preko nekoliko kozijih staza, sa kozije staze na makadam i tu si.

Bilo je očigledno da je duhovita, ali želeo sam što pre da je vidim, pa sam hteo da mi kaže tačnu adresu.

- U kojoj je, kažeš, to ulici u Nedođiji? – upitao sam našalivši se, na šta mi je Saška rekla adresu.

Spremao sam se kao za prvi sastanak. Lickao sam se, parfemisao i prebacivao razdeljak sa jedne na drugu stranu. Slatkica po imenu Saška bila je zaista po mojom meri i hteo sam da ostavim utisak na nju. Posle upornog moljakanja otac mi je dao ključeve automobila. Nisam bio vešt vozač pa ga nisam često uzimao, ali ove večeri probudio se džentlmen u meni i morao sam autom da upotpunim utisak.

Aždaja u lepom pakovanju

Adresa koju mi je Saška dala nije mi bila poznata ali sam se informisao gde bi približno mogla da bude i u dogovoreno vreme krenuo sam po nju. Usput sam pitao ljude za adresu i svi su me upućivali dalje. Ulice su odmicale, asfalta zaista više nije bilo, a ljudi su juš uvek govorili – dalje. Pitao sam se da li se to neko našalio sa mnom kad me uputio na u tu pustaru jer zelenilo više nisam video.

Da ugođaj bude potpun, pojavio se i makadam iz Saškine priče pa je stari automobil poskakivao preteći da se raspadne. Crvena lampica mog besa uveliko je sevala kada je auspuh zapeo za kamenčinu koju nisam primetio. Stao sam nasred puta da vidim je li otpao. Na sreću, držao se na mestu, ali je lupao kao da vozim neki super automobil, a ne očev krš koji posle ovoga sigurno više neću dobiti. Opsovao sam i koncert, i Sašku, i makadam!

- Slatkice, bolje bi ti bilo da ljubaznošću i raspoloženjem popraviš štetu – rekao sam nazirući u daljini broj kuće pred kojom sam je ugledao. Kao i na kocertu, bila je preslatka. U farmericama i pamučnoj majici izgledala je bolje nego neka druga u glamuroznoj haljini. Kosa joj je bila vezana visoko u rep, što je otkrilo njeno prelepo lice. Leptirići su zalepršali u mom stomaku.

- Je li bilo teško da me nađeš? – pitala je nevešto, svesna da jeste. Tu adresu, verujte, niko lako ne bi pronašao.

- Ma, ne – lakonski sam odgovorio, siguran da ću jednoga dana da joj prigovorim što me je tako povukla za nos ne rekavši na kakve ću prepreke naići na putu do nje. Otvorio sam joj vrata.

- Oh – uzdahnula je kad je na sedištu pronašla ružu. – Za mene? – zatreptala je okicama. Sad sam već bio siguran da je oborena s nogu… Klimnuo sam glavom.

Samo što sam okrenuo automobil u nameri da pođem u suprotnom pravcu, njen umilni glasić postao je ozbiljan.

- Šta ovo lupa? – upitala je na ivici podsmeha i zgražavanja. E, tu sam pukao gore nego moj auspuh. Povukao sam ručnu na trideset metara od njene kuće, okrenuo sam se, vratio do ulaza i, na njeno zaprepašćenje, otvorio sam joj vrata i rekao:

- Izvoli.

Zbunjena i crvena u licu, izašla je ne pogledavši me.

- Ti ćeš mene… – zvocao sam sam usput. – Dođem u neku divljinu u kojoj živiš, izmaltretiram se usput… I ti se na to rugaš i čudiš mom lošem automolibu!

Bio sam besan kao furija.

Razočarao sam se u sve žene tog dana. Posvetio sam se knjizi odlučan da na nju usmerim svu svoju kreativnost kada već žene to nisu zaslužile.

Polagao sam godinu za godinom dozvoljavajući sebi tek povremene avanture sa ženama. Nikada nijednoj više nisam kupio ružu niti sam tražio od oca automobil. Uostalom, posle one večeri grmeo je da na vožnju mogu da zaboravim.

Sašku nisam viđao niti sam to želeo, a pamtio sam je samo kao dobro upozorenje na te aždaje u lepom pakovanju.

Ljubavni život na čekanju

Završio sam fakultet u roku. Penzioneri u mom stanu, sa večnom funkcijom roditelja, i kada sam postao svoj čovek, nisu propuštali priliku da sa mnom podele još neku životnu lekciju.

- Šta imaš od toga što si završio fakultet u roku? – pitao je otac u pozi za raspravu.

- Dobiću specijalizaciju – mirno sam odgovorio.

- Bolje bi ti bilo, umesto što i dalje ganjaš te knjige, da si specijalizirao život! – i majka je umela da doda poneku mudrost. – Da si našao ženu, unuke da nam podariš… Zar ni toliko nismo zaslužili, a sve smo ti dali? – skretala je priča u pravcu žalopojki. Zato sam gledao da svaki trenutak provedem van kuće jer drugačije nisam mogao da izbegnem neprestane kritike. Odrađivao sam i svoje i smene svojih kolega, što je načelnik, kad je došlo vreme za dodelu specijalizacija, i te kako umeo da ceni. Ispunio se moj san…

Kada sam i doškolovavanje obavio u rekordnom roku, porasla su mi primanja. Još jedno ispunjenje sna pomaljalo se na vidiku… Sopstveni stan, samostalan život, kritike samo kad roditeljima dođem u posetu… Svake večeri legao sam i budio se sa tim rečima na usnama.

Realizacija tog sna, međutim, pokazala se težom nego što sam zamišljao. Cene nekretnina u to vreme, iz meni nejasnog razloga, skočile su i postala je misaona imenica pomoću jedne plate uknjižiti šezdesetak kvadrata na svoje ime. O manjoj kvadraturi nisam hteo da razmišljam jer nije predstavljala dugoročno rešenje, a za veću ni tri moje plate ne bi bile dovoljne. Otežavajuća okolnost za podizanje kredita, koji je bio jedini put da se približim ostvarenju tog sna, bila je činjenica da roditelji neće ni da čuju da stavim hipoteku na njihov stan.

- Ti još nisi sazreo – govorili su. – Ko zna šta može da ti padne na pamet… U tim godinama zreo čovek uveliko ima porodicu… Propićeš se, prokockaćeš, pa nas na ulicu…

Često sam se pitao na šta bi ličio naš suživot da njih dvoje nisu bili udruženi protiv mene. Da jedno vuče na jednu, a drugo na drugu stranu, tek onda bismo goreli od svađe svakog dana, tešio sam se. Ovako sam mogao da se, uprkos titulama, pokupim i odem u svoju sobicu, a oni bi udruženi zajedničkim ciljem, nastavljali da prekraćuju penzionerske dane kritikujući mene.

- Zašto nisi pogledao po agencijama kakve se kuće nude na prodaju? – predložio mi je kolega. Dotad mi ta varijanta nije pala na pamet. Zaista, grad se brzo širio i ono što je nekada bilo predgrađe, danas se smatralo gradom.

Obišao sam nekoliko agencija i dobio adrese koje su zadovoljavale moje opisane prohteve. Kako sam koju obilazio, spisak se skraćivao. Jedna je bila skupa, druga trošna, trećoj je bilo nerešeno imovinsko pitanje… Na kraju me je put odveo u kraj gde sam nekada davno doživeo prvo i poslednje ljubavno razočarenje. Odveo me je pravo na Saškinu adresu. Na prodaju je bio jedan deo kuće.

Tada to nisam uočio – zaslepljen Saškom, pa besom – ali kuća je bila dupleks, na velikom i dobro pozicioniranom placu. Shvatio sam, ni makadama više nije bilo, dovezao sam se širokim, asfaltiranim putem. Neko vreme proveo sam osmatrajući kuću ali i nadajući se da iz nje niko neće izaći. Bilo bi glupo tu i sada sresti ogorčenu ili srećno udatu Sašku. Zapravo sam se pitao i da li još uvek stanuje tu, da li je kuća u kojoj je živela uopšte njena… Pomislio sam kako sudbina ume da se poigra sa nama kada me je, godinama kasnije, odvela na mesto koje je na čudan način obeležilo moj život.

U njenom komšiluku

Iako je kuća naoko bila u dobrom stanju, nisam hteo da tako važnu odluku donosim na prečac. Da znam da Saška ne živi sa druge strane zida, sasvim sigurno bih se lakše odlučio za kupovinu, priznao sam sebi.

Koliko god se kolebao, ekonomski razlozi bili su apsolutno – za. Grad se širio u tom smeru, divlja gradnja je legalizovana, a lokacija je postajala atraktivnija iz dana u dan. Poznavaoci prilika savetovali su me da ne propustim ponuđenu kuću čudeći se kako dosad nije prodata.

I to je sudbina, pomislio sam kada sam sa vlasnikom, sumnjičavim čovekom godina mojih roditelja, potpisao ugovor o kupoprodaji posle nekoliko dana. Dok sam se radovao dobrom pazaru, on je u pratnji policajca prebrojao novac tri puta i otišao. Brzo sam ga zaboravio.

Trebalo je preurediti kuću po mom ukusu. Dogovorio sam se sa stručnjacima ali sam, kada je došlo vreme da radovi počnu, naleteo na problem. Morali smo, zbog obijanja zidova, isključiti i struju i vodu pa sam bio prinuđen da pokucam na vrata najbližeg komšije s molbom da mi tih dana omogući priključak. Najbliže komšije bile su, naravno, sa druge strane dupleksa. Kako tokom mojih obilazaka kuće niko nikada nije izlazio iz tog stana, nisam znao ko će mi otvoriti kada pozvonim.

Zadržavao sam dah dok sam čekao da se vrata otvore. A onda se na njima pojavila ona, Slatkica. Obučena kao nekad, u jednostavne pantalone i majicu, doduše uflekanu na nekoliko mesta. Godine kao da su stale za nju, izgledala je jednako mladoliko i veselo. Smrkla se posle nekoliko, čini mi se, dugih trenutaka.

Naslonila se na dovratak neprijateljski prekrstivši ruke na grudima. Progutao sam knedlu kada sam shvatio da me je prepoznala.

- Zdravo – rekao sam refleksno joj pruživši ruku pa se povukao kada sam video da je i dalje u istom stavu. – Ja sam vaš novi komšija – pokazao sam rukom na kuću.

I dalje nije progovarala pa sam odlučio da kažem ono zbog čega sam došao, pa šta bude.

- Imaću radnike ovih dana i hteo sam da vas zamolim…

- Tamo – pokazala mi je rukom na ulaznu kašiju gde su bile česma i utičnica za struju.

Zinuo sam da joj se zahvalim, a ona mi je zalupila vrata pred nosom. Zanimljivo, promumlao sam dok sam se vraćao radnicima.

 

Hepiend

Radovi su tekli predviđenim tempom pa sam posle nekog vremena veselo mahao roditeljima na rastanku. I dalje su bili ljuti na mene.

- Umesto da nađeš ženu, ti prekidaš svaku vezu sa svetom i ideš u samoću – rekli su, nesvesni da će biti lakše i meni i njima kada jedni drugim budemo samo gosti.

Nakon što sam se smestio, najteži zadatak ostavio sam za kraj. Ipak, morao sam da pozvonim i da joj se zahvalim.

Otvorila mi je jednako neuredna i jednako neljubazna. Smušeno sam joj se zahvalio i pošao nazad kada sam čuo njen glas:

- Jeste li za kafu?

Poslušno, poput dečaka, pošao sam za njom.

Prostorija u koju smo ušli bila je puna štafelaja i slikarskog pribora. Obasnilo mi je to fleke na njenoj odeći.

- Živećeš sam? – spontano je prešla na ti kad se vratila sa kafom na poslužavniku. Nije joj pristajao ljutiti izraz koji je navlačila čim bi me videla.

- Da.

- Nikakvo čudo – rekla je servirajući kafu. – Ako si svaku svoju vezu rešavao na onakav način…

- Ali… – crvenilo me je oblilo. – Nisi mi rekla da stanuješ tako daleko… Auto mi se pokvario…

- Rekla sam ti kad smo prvi put pričali. Sećaš se?

- Mislio sam da se šališ.

- A ja sam pomislila da voliš šalu pa sam te zato ono upitala kada sam sela, da malo opustim afmosferu…

I tako smo, kao i pre gotovo deset godina, Saška i ja končano popili tu kafu, i dalje smušeni i neiskusni. I ona je zaključala srce posle mog drskog postupka kriveći mene kao što sam ja krivio nju.

U razgovoru sam saznao da sama živi. Roditelji su joj u inostranstvu, a druga polovina kuće pripadala je stricu i strini.

- Zašto su je prodali? – zanimalo me je.

- Sukob generacija, znaš – rekla je, a ja sam je savršeno razumeo.

Danas su zadovoljni i moji roditelji, a i stric i strina.

- Da smo ranije znali da ćeš tako da se udaš, davno bismo prodali kuću – šale se dok moji nemaju vremena ni da nas pogledaju motreći sve vremena unuku. Više od svih srećni smo Saška i ja. Srećni i uvek raspoloženi da ispričamo našu neobičnu ljubavnu priču sa hepiendom
.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Jet set burekdzija


Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 5701
Zastava
OS
Windows XP
Browser
Chrome 24.0.1312.56
Jao bre,ubijaju me ove price  Smile
IP sačuvana
social share
- Besramno, Mefisto, zaista besramno - reče zgađeno Gospodar Raja i stade pred mene, ne skrivajući docrtane rupe od zarđalih eksera. Apostolke rupe, masna kosa preko ramena i belo haljinče. Gospodar Raja. Tužno i smešno u isti mah.
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 ... 12 13
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 26. Dec 2024, 21:32:20
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Nova godina Beograd :: nova godina restorani :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.11 sec za 19 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.