Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

Registracijom prihvatate pravila foruma.
ConQUIZtador
banner
Trenutno vreme je: 19. Avg 2019, 04:41:10
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
1 ... 11 12 14
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Romanticne price  (Pročitano 172942 puta)
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 9.0.1
mob
Nokia 
Pogrešan korak

Nepromišljenost me je koštala ljubavi. Trebalo mi je trideset pet godina da sretnem ljubav svog života. Zavoleo sam je posle samo nekoliko dana, a jedan nepromišljeni potez bio je dovoljan da je izgubim.

Pre nepuna dva meseca bio sam čovek čije samopouzdanje ništa nije moglo da poljulja. Hrabro sam stajao „obema nogama na zemlji“ šta god da se oko mene dešavalo, a taj osećaj samouverenosti bio je najjači u ženskom društvu. Nikada se nisam libio da priđem onoj koja mi se dopada i da joj jasno dam na znanje šta od nje želim. Kada bih to morao statistički da obradim, skor bi bio apsolutno u moju korist. Ne govorim ovo da bih se hvalio, već da bih objasnio da su čak i one koje su se u prvi mah prenemagale govoreći da sam prost, nevaspitan i bezobrazno direktan, posle kraćeg vremena ipak podlegle mom šarmu.

Vernost mi, priznajem, nikada nije bila jača strana, ali uvek sam vodio računa o tome da devojka ne sazna i da je na taj način ne povredim. Ako se to nekad desilo, nije bilo namerno. Ipak, „sedenje na dve stolice“ svojoj partnerki nikada nisam tolerisao i na prvu naznaku da je nekoj devojci nešto slično palo na pamet, vezu sam prekidao.

Uglavnom, da skratim: činjenica je da sam bio takav dok nisam upoznao Sanju, a onda se sve preokrenulo.

Vredelo je potrčati

Kao što sam spomenuo, devojke sam osvajao samouverenošću. Nijedna me za trideset i pet godina, koliko sam u januaru napunio, nije odbila. S tom mišlju i odlučnošću da smuvam to nepoznato, novo i anđeosko lice koračao sam do stola za kojim je sedela s drugaricom.

- Je l’ slobodno? – upitao sam sedajući na stolicu pored devojke za koju sam bio zainteresovan.
Jedva me je udostojila pogleda da bi svojoj drugarici rekla:
- Čitala sam nekom prilikom, ali sad ne mogu da se setim kako se nazivaju ljudi koji postavljaju pitanja a da pritom ne nameravaju da čuju odgovor, nego čine što im je drago.
Nisam sačekao da njena drugarica uzme „banku“, već sam odmah „utrčao“:
- Ne znam kako njih nazivaju, ali ja sam Boško. Pretpostavljam da si ti Anđela s obzirom na to da ti takvo ime baš pristaje.
Nekoliko puta kucnula je dugim, predivnim prstima po stolu uporno gledajući svoju drugaricu. Stekao sam utisak da se očima domunđavaju i to me je iznerviralo, ali nisam gubio prisebnost. Neprijatnu tišinu, u svakom slučaju, nisam želeo da trpim pa sam se ponovo oglasio:
- Možda ti delujem nadobudno i preterano samouvereno, ali to ne mogu da promenim.
- I ne treba – rekla je ne pogledavši me, i ponovo se obratila drugarici: – Ako hoćeš, sačekaj Ivanu, ja moram da idem.
Takav obrt nisam očekivao, a poslednje što sam želeo bilo je da informacije o devojci koja me je zainteresovala tražim od njene ljubomorne drugarice. Bilo mi je jasno ko sedi za tim stolom mnogo pre nego što sam im se pridružio, ipak sam imao dovoljno životnog iskustva da na prvu loptu procenim koga ženski rod smatra konkurencijom.

Ono što nisam mogao da procenim jeste kondicija devojke za koju sam se zainteresovao. Za nekoliko sekundi uspela je da mi odmakne pedesetak metara. Kako se razdaljina između nas povećavala, nije mi bilo druge nego da se žrtvujem i potrčim. Vredelo je biti i zadihan i crven jer kada sam se takav zaustavio pred njom, konačno me je pogledala a posle kraćeg skeniranja (od glave do pete) nasmešila mi se.
- Negde sam pročitala da ljudi u ozbiljnim godinama ne bi trebalo fizički da se forsiraju.
Hvatao sam vazduh kao riba na suvom ali sam ipak uspeo da sačuvam dostojanstvo ignorisanjem opaske u vezi sa mojim godinama.
- Ti, izgleda, mnogo voliš da čitaš ali imaš jedan problem.
- Koji? – zainteresovano me je pogledala.
- Previše vremena trošiš na to. Da si manje čitala, mene bi ranije srela, ovako moramo da se snalazimo s vremenom koje nam je preostalo.
Skinula je torbu s ramena obuhvativši je obema rukama i, fiksirajući me pogledom, izgovorila je rečenicu kojoj se, priznajem, nisam nadao.
- I šta misliš da učiniš povodom toga?
Iznenađen, a pomalo i ošamućen njenim odgovorom, zakoračio sam prema njoj.
- Kako ti je ime? – upitao sam prilazeći joj toliko blizu da sam mogao da osetim njen dah.
- Sanja – odgovorila je.
Nekoliko sekundi stajali smo gledajući usne jedno drugom. U glavi su mi se mešali mirisi njene kože i kose koja me je pod naletima vetra milovala po licu. Od njene blizine umalo da se onesvestim. Ipak, iako sitnija od mene, uspela je da me rukama i poljupcem održi na nogama. To što sam ja u mislima s njom već odleteo u spavaću sobu, dodatno je otežalo moju stabilnost.
- Jesi li dobro? – pitala je odvajajući se od mene.
- Bio sam… dok se nisi pomerila.

Prvi naleti ljubomore

Kao što sam negde napred spomenuo, kroz moj život prošlo je mnogo devojaka ali nijedna nije bila kao Sanja. Na stranu to što je savršeno izgledala, bilo je u njoj nečeg mnogo značajnijeg od spoljašnje lepote. Da je volela da čita, shvatio sam pri prvom susretu, ali da je bila zainteresovana za fudbal koliko i za dnevnu politiku, filmove, muziku… zaista nisam očekivao. Još kada mi je rekla da je učiteljica u jednoj osnovnoj školi i da je od septembra dobila svoje prvo odeljenje, bio sam zapanjen. Ja sam, naime, mislio joj je jedva osamnaest godina.
- Punih dvadeset pet – rekla je ponosno – mada tek sada razumem zašto me deca posle svake petice grle i zaboravljaju da im nisam drugarica.
Da li će mi se neko smejati ako kažem da sam bio ljubomoran na tu decu? Smejali se ili ne, fakat je da su ti mali pametnjakovići s mojom Sanjom dnevno provodili mnogo duže vremena od mene. I vrlo često se događalo da je izlazak sa mnom pomerala za neki minut zato što je, tamo nekim budućim genijalcima, pripremala nastavnu jedinicu. Više puta sam joj rekao:
- I ja bih daleko dogurao da sam imao takvu učiteljicu. Kladim se da su svi učenici zaljubljeni u tebe.
Smejala se objašnjavajući mi da devojčice sigurno nisu zaljubljene, ali da im se svakako sviđa. Kako je vreme prolazilo a ja sve ljubomornije spominjao ljubav đaka prema njoj, sve manje se osmehivala da bi jednom prilikom izgovorila:
- I poneki profesor.
Ta me je izjava pogodila kao grom iz vedra neba. Neko je na poslu pokušavao da šarmira moju Sanju, a po načinu na koji mi je to rekla, stekao sam utisak da je taj neko na dobrom putu.
- Je l’ treba da se zabrinem? – pitao sam je.
- Zašto? – odgovorila mi je pitanjem, što mi je bio dovoljan znak da se nešto dešava.
Bili smo u vezi dobrih mesec dana kada sam počeo da joj pravim sačekuše ispred škole. Uglavnom je izlazila okružena decom držeći jedno ili dvoje za ruku. Kada me je prvi put ugledala kako nestrpljivo stojim s roditeljima i čekam, široko se osmehnula.
- Prijatno si me iznenadio – rekla je.
- Ako je tako, nastaviću svakodnevno da te iznenađujem – uzvratio sam.
- Onda to neće biti iznenađenje – nežno je izgovorila hvatajući me pod ruku, a onda je spustila glavu na moje rame.
Poljubio sam je u kosu topeći se u samo njoj svojstvenom mirisu.
Kako sam u tom trenutku bio ponosan! Sva ona dečurlija i svi roditelji, a možda i poneki šmokljan iz zbornice, mogli su da vide kako se Sanja privila uz mene.

Greška u proceni

Sačekivanje ispred škole, koliko sam shvatio, Sanji nije smetalo. Više je smetalo onima koji su me poznavali od ranije. Primećivali su da sam proredio samostalne izlaske, kao i to da, osim Sanje, nisam želeo nijednu drugu ženu. Ranije, dok sam bio u vezama s drugim devojkama, uporedo sam održavao kontakte i s onima koje su mi odavno postale bivše. Nije mi to smetalo, one se nisu bunile. Međutim, kada je Sanja postala sastavni deo mog života, bivše me nisu više zanimale ni za jednu jedinu noć. Zvrckale su me telefonom nadajući se da nisam ozbiljno mislio kada sam im, svakoj ponaosob, rekao da sam pronašao ženu svog života.
Ipak, Milena je želela da se lično uveri u istinitost mojih reči. Da sam malo razmislio pre nego što sam joj rekao da nemam ništa protiv, verovatno danas ne bih pisao ovu priču u nadi da će je Sanja pročitati i da će mi se vratiti. Ali, šta reći osim da sam živ čovek i da ponekad grešim.
Dakle, sve je počelo Mileninim pozivom i šturom pričom o tome da je načula da sam se zaljubio… i promenio.
- Da li bih mogla to da proverim? – pitala je, a ja sam kao poslednji majmun, ne razmišljajući o mogućim posledicama, izgovorio:
- Nemam ništa protiv.
Istog popodneva došla je u moj stan. Nije pokušala ni da me zavede ni da me navlači na „tanak led“, ali je više puta spomenula da bi njenoj mami mnogo značilo kada bismo kasnije zajedno otišli da joj čestitam slavu. Čak ni u tome nisam video ništa loše jer, napokon, s Milenom sam pre desetak meseci raskinuo višegodišnju vezu i njena majka me je zaista obožavala. Sanja je tog popodneva ionako bila u školi i, koliko me je pamćenje služilo u vezi s njenim rasporedom, pre 19 časova nije bilo šanse da napusti učionicu. Mislio sam da ću stići da odem na slavu i da se vratim pred školu i sačekam svoju ljubav. Međutim, to što sam mislio bilo je sasvim drugačije od onog što se desilo.
Milena je već izašla iz mog stana i krenula do lifta dok sam ja u mračnom hodniku pokušavao da zaključam vrata.
- Boško, držim vrata, požuri – doviknula je u trenutku kada sam, buljajući po hodniku, pokušavao da napipam prekidač za svetlo.
Umesto prekidača, pod prstima sam osetio nežnu ruku. Istovremeno smo uključili svetlo i ugledali jedno drugo. Preda mnom je stajala Sanja, s osmehom koji mi je govorio da je želela da me iznenadi. Pred njom sam stajao ja osećajući da se protekom svake sekunde smanjujem za po centimetar. U glavi sam pokušavao da sklopim smislenu rečenicu kada se ponovo začuo Milenin glas:
- Ljubavi, je l’ stižeš ili da pustim lift?
Dok me je Sanja skenirala pogledom, nisam imao snage bilo šta da joj objasnim. Postiđeno sam spustio glavu i izgovorio najgluplju rečenicu koju sam smislio:
- Nisam te očekivao.
- Naravno da nisi – glas joj je podrhtavao. – Ovo je trebalo da bude iznenađenje, ali izgleda da si me preduhitrio.
Potom mi je okrenula leđa i uputila se prema liftu. Logično, krenuo sam za njom i sve troje stajali smo u metalnoj kutiji koja se nikada sporije nije spuštala s petnaestog sprata do prizemlja. Ćutao sam obuzet malopređašnjom scenom i svime što je Sanja mogla da pomisli. Ona je preturala po svojoj torbi, takođe ćutke, ali je zato Milena „vezla“ bez prestanka.
- Boško, dragi, nemaš pojma koliko mi je drago što ćeš se videti s mojom mamom. Nedostajao si joj… Jedva čekam da joj vidim izraz lica kada te bude ugledala. Ubeđivala me je da te pozovem i priznajem da sam to dugo odlagala a onda rekoh sebi: ajde da probam. Pa, nema te zaljubljenosti koja može da poništi našu četvorogodišnju vezu…
Sanja ju je ovlaš pogledala i nastavila da traži nešto po svojoj torbi, ali je Milena to primetila i počela njoj da se obraća:
- Vidiš, devojčice, kako je ljubav čudna. Nas dvoje se volimo ali do ovog trenutka nismo bili spremni da to priznamo. Trebalo je da zaboravim ponos i da period kratkotrajne razdvojenosti posmatram kao da ga nije bilo. Gledaj i uči na tuđim greškama, to ti je moj savet.
- Gledam… – odsutno je izgovorila Sanja.
To je bio trenutak u kojem smo konačno stigli u prizemlje. Sanja je prva izašla iz lifta uljudno nas pozdravivši, na šta joj je Milena odgovorila, a ja sam i dalje ćutao.
Nema potrebe da kažem da sam po izlasku iz zgrade pogledom potražio Sanju, ali nisam je video. Milena me je nekoliko puta nešto pitala, nisam je čuo. Izgledala mi je kao slika bez tona jer mi je u glavi sve jače tutnjalo. Naposletku, zbog pritiska koji sam osećao, rekao sam Mileni da je sve bilo greška. Ne sećam se kojim me je imenima „počastila“, ali nisam imao ni volje ni nerava da je slušam. Otrčao sam nazad u svoju zgradu i kao mahnit počeo da pozivam Sanjin broj.
- Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan – čuo sam tog i narednog dana.
Nekoliko puta otišao sam do njene zgrade, ali uzalud. A da sve bude još gore, bio je vikend i nisam mogao da je sačekam ispred škole. Ta dva dana bila su mi duga kao večnost jer sam se plašio da me je osoba koju volim isključila iz svog života.

Očekivani susret s neželjenim ishodom

Uporedo sam je zvao i na mobilni i na fiksni telefon. Bila je nedelja popodne kada je konačno podigla slušalicu. Spetljao sam se, iznenađen njenim ravnodušnim glasom.
- Ja sam, Boško – rekao sam.
- Znam.
- Šta radiš? – upitao sam jer mi u tom momentu ništa pametno nije palo na pamet.
- Spremam se.
- Ideš nekud?
- Da, do drugarice.
Poželeo sam da pitam da li je ta „drugarica“ muško ili žensko, ali sam se ujeo za jezik i umesto tog postavio drugo pitanje:
- Hoćeš li imati vremena kad se vratiš, da se vidiš sa mnom?
- Ne znam, ako ne bude kasno.
- Odgovara mi svako vreme.
- U redu – rekla je posle kraćeg razmišljanja. – Vidimo se u devet.
- Gde?
- Tamo gde nema tvojih devojaka. U kafiću, na primer.
- Sanja, sve ću ti objasniti… – počeo sam da se pravdam a ona me je prekinula spustivši slušalicu.
Nisam se predao. Spuštanje slušalice nakon pristanka da se ipak vidi sa mnom ništa nije moralo da znači. Bilo je četiri popodne kada sam pogledao na sat i to mi je dalo dovoljno vremena da se psihički i fizički pripremim za razgovor sa ženom koju sam voleo.
Kao lav u kavezu šetao sam po stanu pokušavajući da pronađem prave reči da objasnim neprijatnu situaciju kojoj je u petak prisustvovala. Koliko god da mi je neki unutrašnji glas govorio da će sve biti dobro, drugi glas je nadmoćno urlao da niko ne bi prešao preko Mileninog monologa i hvalospeva o četvorogodišnjoj vezi za koju je Sanja (ubeđen sam) verovatno mislila da nikada nije prekinuta.
Doveo sam se u red koliko sam bio u stanju da to učinim. Na mestu na kojem je sve počelo, obreo sam se pola sata pre dogovorenog termina. Čekajući je, ispijao sam piće za pićem u pokušaju da povratim samopouzdanje koje me je sve više napuštalo.
Najzad sam je kroz prozor video kako prilazi i poskočio sam od sreće. Konobarica me je prekorno pogledala.
- Nemoj tako da me gledaš – obratio sam joj se. – Čekam ženu svog života, debelo sam zabrljao i ako nisu u stanju da sarađuješ sa mnom, bolje pošalji kolegu da nas posluži.
- Žao mi je – rekla je – ako vam se iz nekog razloga ne dopadam, predlažem da promenite lokal.
Hteo sam da nastavim raspravu, ali kako je Sanja već ušla u kafić, odustao sam. Ustao sam sa stolice i široko se osmehnuo.
Uzvratila mi je dugim pogledom i kratkim pozdravom.
- Dobar dan – rekla je.
- Ćao i tebi – uzvratio sam što sam opuštenije mogao. – Odlično izgledaš.
- Nemoj da lažeš! Nisam klinka i ne padam na komplimente a, osim toga, u kući imam ogledalo.
Zaista je delovala umorno i zabrinuto, ali to nije umanjilo njenu lepotu. Počeo sam da prevrćem rečenice po glavi nadajući se da ću pronaći pravu. Tišina je lagano ispunjavala prostor između nas i bio sam vrlo blizu trenutka kada će me strpljenje izdati.
- Sanja – počeo sam svoju „ispovest“ – hteo sam da ti objasnim događaj od petka. Devojka koju si videla moja je bivša, što si i sama shvatila. Otkad smo raskinuli, a to je bilo nekoliko meseci pre nego što sam tebe upoznao, nisam imao ništa s njom. Mogu da ti se zakunem… Malo je ćaknuta i voli da bude u centru pažnje pa je zato ispričala u liftu sve one gluposti.
Po Sanjinom pogledu shvatio sam da mi ne veruje. Zato sam stao dajući joj priliku da me uljudno prekori.
- Nemam ništa protiv njene potrebe da bude u centru pažnje – rekla je smireno – ali si svojim ćutanjem, nažalost, potvrdio sve što je tog dana izgovorila… Nisam nameravala nikome da preotimam dečka, a upravo je tako ispalo… Što se mene tiče, ova priča završena je mnogo pre nego što je počela.
- Sanja, molim te, shvati. Oduzeo sam se kada sam te video. Prvo, nisam te očekivao, što naravno ne znači da sam hteo da petljam tebi iza leđa… Volim te i kunem se da te nijednom nisam prevario. Stvar je u tome što nisam bio spreman da te upoznam s onom lujkom.
- Ne znam – rekla je ustajući sa stolice – gde se izgubio onaj samouvereni čovek koji je na ulici trčao za mnom, ali je očito da ga više nema. Volela bih da ostanem, da mu dam šansu da se opet pojavi, ali razum mi govori da moram da odem… Želim ti mnogo sreće.
Možete da pretpostavite da sam trčao za njom, ali ne možete ni da zamislite kakve sam vratolomije izveo narednih nedelja u želji da je odobrovoljim da mi se vrati. Na telefonske pozive i poruke sasvim je prestala da mi odgovara. Uzalud sam je danima čekao ispred škole dok nisam saznao da se prebacila u drugu školu.
Od tada razmišljam i tragam pokušavajući da pronađem način da izbrišem nemilu scenu iz ne tako davne prošlosti. Nažalost, dugme kojim bih to izbrisao imam samo na računaru. A u ovoj priči posvećenoj Sanji ne želim ništa da menjam niti da brišem, jer sam upravo napisao sve što osećam. Ako ovo javno ogoljavanje moje duše ne shvati kao iskreno izvinjenje, ne znam da li će išta drugo moći da je uveri u to da se kajem zbog onoga što sam joj priredio.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 10.0.2
mob
Nokia 
Konačno sam pronašla pravog

Nikada nisam bila lepotica, ali ni ružna. Ako ćemo iskreno, devojke koje su mnogo ružnije od mene imale su momke a ja… Večito sam bila sama i zaista ne znam zašto je to tako bilo. A onda sam naručila picu koju mi je na vrata dostavio on. Verujte, znala sam da mi je suđen. Kako? Pojma nemam ali sam morala da ga pronađem i da preuzmem inicijativu…

Da li vam zvuči poznato priča o devojci koja je oduvek sama, koja je celog života maštala o velikoj ljubavi, veoma je osećajna i svoju osećajnost skriva pod maskom oholosti, i koja pati i očajava? Verujem da jeste. Isto tako verujem da su nekim ljudima te priče pomalo dosadne, da su nekima čak i smešne. Verujem da mnogi kažu da je takva devojka sama kriva za svoju sudbinu, ali ja ne mislim tako. Žao mi je te devojke jer shvatam njenu tugu, razumem njen bol koji se javlja s prvim sumrakom, shvatam njenu pretprazničnu depresiju i razumem to što je bole ljubavne priče njenih prijateljica. A znate li zašto?! Zato što sam i ja nekada bila takva.

Bila sam večito sama

Nikada nisam bila lepotica, ali ni ružna. Ako ćemo iskreno, devojke koje su mnogo ružnije od mene imale su momke (i to kakve!), a ja… Večito sam bila sama.
I zaista ne znam zašto je to tako bilo. Ponekad mi se činilo da na mojoj majici piše: “Čuvaj se, ujeda!” Umišljala sam da je neko bacio prokletstvo na moju porodicu, da sam pod crnom magijom i zato sam posećivala vračare u želji da konačno pronađem momka. I sve je bilo uzalud.
Kada mi je bilo četrnaest, šesnaest, osamnaest godina, roditelji su me tešili govoreći: “Milena, ne žuri, mlada si. Ima vremena, život je pred tobom”, ali kada sam prešla dvadesetu, pa ušla i u dvadeset sedmu, počeli su da me (uglavnom za ručkom) zabrinuto ispituju…

Tog dana sam, očajna, uletela u stan svoje najbolje prijateljice i s vrata povikala:
- Sandra, spremi se, idemo u kazino! Kažu: ko nema sreće u ljubavi, ima na kocki, što znači da ću ih opustošiti!
- Milena, a šta kažeš o tome da večeras ne odemo nikud i da tu “silnu” ušteđevinu potrošimo na picu? – Sandra je pokušala da me oraspoloži.
- Može, pod jednim uslovom: hoću da u videoteci uzmemo “Onjegina”.
- Zar opet?! Pobogu, Milena, koliko smo ga puta već gledale? Hajde da uzmemo nešto veselo, neku dobru komediju…
- Onjegin ili kockarnica: biraj! – tvrdoglavo sam insistirala a Sandra je nemoćno slegnula ramenima i pomirljivo promrmljala:
- U redu, Onjegin.
Kada smo se vratile iz videoteke i naručile dve velike pice, sele smo da gledamo film. Udubila sam se u sudbinu nesrećne Tatjane. Plakala sam nad njenom sudbinom, nad sudbinama Onjegina i Olge, plakala sam žaleći sebe, a Sandra je za to vreme nezainteresovano turpijala nokte (njoj je bilo lako, oduvek je bila ljubimica muškog roda). I baš kada je trebalo da se Tanja i Onjegin ponovo sretnu, pred vratima se oglasilo zvono.

Prijatno lice

- Milena, idi i otvori, upravo sam nalakirala nokte.
Na brzinu sam pokušala da se dovedem u red i pošla sam da otvorim vrata.
- Ćao! – pred vratima je stajao mladić prijatnog izgleda, mirisa i (Bože mi oprosti, u tom trenutku pomislila sam: i ukusa).
Stajala sam kao opčinjena i nisam mogla ni reč da progovorim. Nervozno sam prstima nameštala kosu, smešila sam se, premeštala s noge na nogu, a mladić se zbunjeno osmehivao. Bože, u tom trenutku pomislila sam da dobijam krila. Niko, ali verujte, niko mi se dotad nije tako divno osmehnuo.
- Ohladiće se ta pica! – odjednom sam iza leđa čula Sandrin glas i istog časa pocrvenela sam kao rak.
- Izvinite – promrmljao je mladić, uručio mi narudžbinu i otišao.
Tek kada sam za njim zatvorila vrata, shvatila sam da mu nisam platila.
- Šta ti bi? – upitala me je Sandra i, ne sačekavši odgovor, navalila je na picu.
Nije mi više bilo ni do Onjegina, ni do “ženskih razgovora”, ni do pice, ni do vina… Želela sam da što pre odem kući, da legnem u krevet i da u tami sobe “premotavam” naš susret.
- Sandra, nešto mi nije dobro. Da li bi se naljutila ako bih sada otišla kući?
- Naravno da ne bih, i naravno da ti nije dobro kad po ceo dan sediš u zatvorenom, gledaš filmove “oni se vole, pa se ne vole, pa se opet vole” i oplakuješ svoju sudbinu.
- Sačuvaj kritike za drugu priliku, molim te. Večeras nisam raspoložena da ih slušam – molećivo sam je pogledala, a ona je odmahnula rukom u stilu “ti nikada nisi raspoložena” i ispratila me je do vrata.
Do jutra sam razmišljala o raznosaču pica. “Koliko mu je godina? Čini mi se da je malo mlađi od mene… Pa šta! I mama je starija od tate tri-četiri godine…. Milena, smiri se…”, nervozno sam se prevrtala po krevetu očajnički pokušavajući da zaspim. Ali čim bih se “primirila”, u glavi mi se rađalo novo pitanje: “Kako mu je ime?”, “Koju muziku sluša?”, “Da li voli filmove?”, “Kako ponovo da ga sretnem?”
- Moram opet da ga vidim! – nekontrolisamo sam uzviknula i skočila iz kreveta.
Verujte, znala sam da mi je on suđen. Kako? Pojma nemam ali jednostavno sam znala i zato sam morala da ga pronađem i da preuzmem inicijativu. Znala sam da ga ne smem tek tako pustiti iz svog života.

Doterala sam se za njega

Sledeće večeri opet sam naručila picu očekujući, naravno, njega. Potrudila sam se da izgledam kao princeza. Našminkala sam se, obukla svoju jednu svečanu haljinu, nabacila najzavodljiviji osmeh na lice i mirno sela u fotelju očekujući zvono na vratima.
- Milenice, što si mi večeras lepa! – uzviknula je zadivljeno mama a potom mi je zavernički namignula i prošaputala: – S kim to izlaziš?
- Ni sa kim! I uopšte ne izlazim – besno sam odgovorila.
- Mislila sam… Pa, doterala si se – zbunjeno je mucala mama.
- Pa šta?! Da li je to zabranjeno? Bože, ne mogu ni u svojoj kući da se ponašam kako hoću!

- Ma, sine moj, radi šta god hoćeš samo… – mama se obuzdavala da ne zaplače.
Znam, njoj je moja “situacija” padala teže nego meni, znam da je patila, da je strahovala da ću zauvek ostati sama i znam da se te večeri prvi put iskreno uplašila da joj je kćerka poludela. Ali, hajde, recite mi kako sam mogla da joj kažem: “Mama, doterala sam se za raznosača pica koga sam videla samo jednom u životu”. Kako?! Tek tada bi se zabrinula za moje mentalno zdravlje.
Posle pola sata oglasilo se zvono i sva srećna potrčala sam da otvorim vrata. Unapred sam pripremila pitanja koja ću postaviti “svome raznosaču”, čak sam nameravala da ga pozovem da uđe na piće (u znak izvinjenja što mu juče nisam platila narudžbinu), ali kada sam ga videla, reči su mi zastale u grlu.
- O, opet vi? – ljubazno mi se osmehnuo i pružio kutiju s picom. – Izvinite ako je to nekulturno, ali zamolio bih vas da mi ovoga puta platite – šarmantno se smešio.
- N… naravno da hoću – uspela sam da promucam.
- Bravo! Bravo, smotana! Nikakvo čudo što svi beže od tebe kada ne umeš da pričaš kao čovek – očajno sam povikala kada sam zatvorila vrata.
Da ne bih slušala radoznala pitanja zabrinutih roditelja, otrčala sam u svoju sobu, uključila televizor i od muke navalila na picu. Istina je da hrana smiruje tugu i nervozu, ali samo dok se žvaće. Kada se proguta poslednji zalogaj, depresija se samo pojača.

Od ljubiteljke pica do debele devojke

I tako sam sita (i presita) i, naravno, nezadovoljna, legla da spavam. Nisam čak imala snage ni da skinem šminku ni da raspremim krevet. Samo sam sklopila oči i utonula u san. Sanjala sam njega, njegov osmeh i glas. Iste te večeri, u istom tom snu, “javila” mi se jasna slika da je moja misija da naručujem pice sve dok konačno jedno od nas dvoje ne skupi hrabrost da kaže nešto više od “Ćao” i “Izvoli”.
Dani su prolazili, smenjivala su se godišnja doba, ekonoska situacija bivala je sve teža, a picerija “Pikolo” radila je sve bolje zahvaljujući zaljubljenoj matoroj devojci (meni) koja je svakodnevno naručivala veliku picu. Iskreno, nikada nisam planirala da je pojedem, ali kada bi moj raznosač otišao, postajala sam toliko depresivna da sam picu gutala bukvalno u jednom zalogaju.
Više nisam bila sigurna da li svake večeri naručujem picu zbog njega ili zato što sam postala zavisna od “Mađarice”.
Moji roditelji postali su zabrinutiji nego ikad, Sandra mi je u šali predlagala da se “bacim na osvajanje nekog trenera fitnesa”, a ja sam i dalje smišljala strategije, tražila utehu u hrani, uvežbavala osmehe pred ogledalom sve dok jednog dana u odrazu nisam ugledala debelu, podbulu i neurednu devojku.
“Pa kako očekujem da on obrati pažnju na mene? Pretvorila sam se u čudovište”, uplašeno sam pomislila.
I tada sam odlučila – nema pice do daljeg, nema zatvaranja u kuću! Teškom mukom pomirila sam se sa činjenicom da mi on ipak nije suđen jer, da je želeo nešto, odavno bi napravio prvi korak. Takođe mi je bilo jasno da su njegovi ljubazni osmesi zapravo sastavni deo njegovog posla i suočila sam se sa surovom istinom da se meni tako ”posebno” osmehuje zato što sam stalna mušterija picerije za koju radi.
- Konačno si došla sebi – Sandra me je prijateljski zagrlila. – Slušaj, mala, prvo da se upišeš na aerobik, da skineš taj višak, a posle ćemo videti šta ćemo. U stvari, prvo bi mogla da promeniš frizuru…
- I to mi je uteha! – cinično sam uzvratila. – Kada ti ne ide u životu, udri po kosi!
- Dalje – nije obraćala pažnju na moje zajedljive komentare – moraćemo da te naučimo da se smeješ, da se raduješ… Doduše, to će biti težak posao, ali kada savladaš tu “životnu disciplinu”, stvari će same od sebe početi da se rešavaju!
U drugoj situaciji možda ne bih pristala na ovo, ali bila sam premorena sopstvenim strategijama, a ipak rešena da nešto promenim u svom životu.
Naredinih nekoliko meseci bili su mi veoma teški – treneri u fitnes klubu nisu bili baš ljubazni (ponekad su umeli da budu i strogi), nisu bili tako slatki i šarmantni, doduše, isključivo prema meni dok su “zategnute plavušice” imale drugačiji tretman. Naravno, ne treba da spominjem koliko se ukus žitarica razlikovao od moje omiljene “Mađarice”. Nedostajali su mi dani kada sam iščekivala da se oglasi zvono pred mojim vratima, nedostajao mi je njegov osmeh (makar bio i poslovni), ali sam odlučila da istrajem.

Slučajni susret posle duže vremena

Posle četiri meseca napornih treninga, dijeta i “uvežbavanja osmeha”, Sandra je predložila da izađemo u grad da proslavimo moj uspeh i novi, neuporedivo bolji izgled.
- Mala, večeras ponesi sa sobom osmeh i duge noge, a glavu ostavi kod kuće. I nemoj da te vidim da se večeras ogledaš u ogledalu. Smeš samo da baciš oko pre nego što napustimo stan. Dalje, večeras nam je sve dozvoljeno: i da se napijemo, i da se najedemo, i da koketiramo, ali ne i da se zaljubimo. Večeras je naša noć, tvoja noć i bogami ćeš je iskoristiti! Jasno?! – izgovorila je u dahu.
- Više nego jasno – iskreno sam se nasmejala i pošla da se spremim za “noćni pohod”.
Te večeri prvo smo otišle u kineski restoran, tek da se zagrejemo. Čim smo sele, našem stolu prišao je konobar i zbunjeno promucao:
- Izvolite?
Moje dobro raspoloženje nestalo je istog trena. Kraj našeg stola stajao je bivši raznosač pica, sadašnji “kineski konobar”. Gledao je zbunjeno čas u mene, čas u Sandru, a onda je konačno prikupio hrabrost i uzviknuo:
- Ja vas znam!
- Ne znaš! – presekla ga je Sandra brzo naručivši vino.
- Slušaj, čim ovo pojedemo, bežimo odavde. Ne treba mi da postanem zavisna od kineske hrane – rekla sam uplašeno kada se šarmantni mladić udaljio od našeg stola.
- E, neće moći! Večeras ćeš ga “peći na tihoj vatri”. Smej se, pričaj mi gluposti i nemoj da gledaš u njega. Jasno?!
Nije mi bilo druge nego da je poslušam. Svojski sam se trudila da se koncentrišem na hranu i da ne podižem pogled kada nam on priđe. Kada smo večerale, Sandra je pozvala konobara da plati.
- Ali siguran sam da se znamo! Jedno vreme naručivali ste pice iz “Pikola”. Jesam li u pravu?
- A, to ste vi – “najednom mi je sinulo”. – Ne radite više u piceriji? – posle toliko vremena uspela sam da započnem davno uvežbanu konverzaciju.
- Ma, plata je ionako bila mala. A otkad ste vi, nemojte mi zameriti, prestali da naručujete pice, postala je mnogo manja.
Iskreno sam se nasmejala a onda bolno jauknula – Sandra me je svom snagom očepila ispod stola.
- Izvinite, moramo da pođemo – ubacila se moja prijateljica i bukvalno me je izvukla iz restorana. – Milena, jesam ti zabranila da ”poneseš glavu”, ali nisam mislila da ćeš kod kuće ostaviti i poslednji gram mozga. Samo ti treba da se ponovo uvališ u istu glupost.
- Sandra, cenim sve što si dosad uradila za mene. Zaista cenim… Zahvaljujući tebi, postala sam samouverenija, otvorenija, snalažljivija i pusti me da to pokažem. Večeras je moje veče i hoću da celog života pamtim ovu noć – nisam mogla da prepoznam sebe.
- Onda mogu samo da ti kažem: srećno – pozdravila me je i krenula svojim putem.
Kada sam ostala sama, bar deset puta izgovorila sam u mislima “Očenaš”, potom sam duboko udahnula i pošla da uradim ono što je odavno trebalo. Uletela sam u restoran i bez razmišljanja prišla svom raznosaču pica.

Konačno u njegovom zagrljaju

- Ja sam Milena i želela bih da porazgovaramo.
- Drago mi je, Milena. I ja bih želeo da popričam s tobom, ali moraćeš da sačekaš da mi se završi smena. Uzgred, ja sam Ognjen.
Sela sam za sto u uglu posmatrajući Ognjena. “Sigurna sam! Sigurna sam da je on taj… Sigurna sam da ću ovu noć pamtiti dok sam živa. Sigurna sam…”, šaputalo je moje zaljubljeno srce.
- Možemo da krenemo – Ognjen je konačno završio smenu, a mene je tek tada uhvatila panika i poželela sam da pobegnem.
I možda bih pobegla da me on nije nežno uzeo pod ruku. Tog časa shvatila sam da sam zarobljena za celi život i da od njega nikada neću moći da pobegnem, ma šta se desilo.
- Ako nemaš ništa protiv, predlažem da odemo u moj stan. Tamo je mirno i moći ćemo o svemu da razgovaramo – predložio je.
Iz američkih filmova, ljubavnih romana i priča svojih drugarica znala sam šta takav poziv znači, ali nije mi to smetalo. Štaviše, nadala sam se da su te priče tačne. Želela sam da još s vrata počene da me ljubi, želela sam da osetim njegove ruke na svom telu, htela sam da budem žena!
Pokušaću da opišem kako sam se osećala te večeri mada je ta osećanja teško rečima dočarati. Ognjen me je ”naterao” da se smejem iskreno, nevino, kao što se deca smeju, potom je bio uz mene kada sam prvi put ”poletela”, a onda me je zaštitnički grlio dok sam u njegovom naručju jecala kao beba.
- Milena, da li sam negde pogrešio? Šta ti je? – šaputao je.
- Srećna sam, Ognjene. Ranjivo srećna, bolno srećna. Ti ne možeš da zamisliš kako izgleda dvadeset sedam godina živeti u samoći, ne znaš šta znači biti uskraćen za ljubav i dodire. I ne znaš šta znači za jedno veče sve to dobiti…
- Pssst – pokrio mi je usne prstom i jače privio uza se.
Te noći više nismo pričali. Pustila sam da me vodi kuda hoće, dopustila sam sebi da letim i nije me bilo briga šta će biti sutra. Htela sam da živim makar samo tu noć…
Sledećeg jutra probudila sam se pre Ognjena. Polako sam se obukla i na prstima krenula iz njegovog stana.
- E, neće moći tako… – sanjivo je promrmljao. – Mesecima sam čekao da se ovo dogodi, čeznuo sam za tvojom blizinom još od prvog susreta, maštao o tome da si moja… I ti bi sada sve ovo da pokvariš? Čega se plašiš, Milena?
- Plašim se sreće koja me je najednom snašla… Treba mi vremena da se priviknem.
- Prvo sam čekao da se ohrabriš… Znaš, svaki put kada sam ti donosio picu, radovao sam se kao dete, svaki put sam želeo da te pozovem da izađemo, da ti kažem šta budiš u meni, ali strahovao sam da ću te uplašiti, strahovao sam da ćeš me odbiti, da ćeš prestati da zoveš i da te nikada više neću videti… Milena, veruj mi, da nisi sinoć došla u restoran, došao bih kod tebe. Opčinila si me… Ne znam da li veruješ u sudbinu, u ljubav na prvi pogled…
- Verujem u tebe, Ognjene – potrčala sam mu u zagrljaj i šćućurila se uz njega.
Od tada je prošlo pet godina. Ognjen i ja se ne razdvajamo i naša ljubav je svakim danom sve jača a ja sam beskrajno srećna…
Znam da na ovom svetu ima mnogo usamljenih devojaka, znam da su one sada, kada su pročitale ovu priču, bolno uzdahnule i da su pomislile kako je lepo biti srećan. I shvatam njihov bol. Ali hoću da znaju da je njihov bol prolazan i da će možda neka od njih baš danas, dok bude prelazila ulicu, naići na ljubav svoga života. Verujte mi, znam da je to istina, jer sam usamljena nekada bila i ja.

Izvor: Lepota i Zdravlje
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 10.0.2
mob
Nokia 
Ćutanjem sam zapečatio život i sebi i svom sinu

Imam utisak da sam čitav život proveo ispod mamine suknje. Oblačio sam se, ponašao sam se i češljao kako je ona htela. Da se nikada nisam uspeo osloboti nje, pokazalo se i kada sam se oženio i doveo svoju veliku ljubav u našu kuću. Odmah nakon prve bračne noći moja majka je uspela da me okrene protiv Vesne i zauvek me odvoji od žene u koju sam bio zaljubljen...


Trebalo je da izgovorim te reči, trebalo je da imam dovoljno pameti i hrabrosti da ih izgovorim na vreme…
Persida bi se ljutila, znam da bi eksplodirala kao i uvek kad bi nešto krenulo naopako. Baš sam bio (i ostao) slabić, Persida je uvek histerisala i pucala po svim šavovima, a to dugoročno ništa nije menjalo, ostala je isti namćor… Obično se gojazni ljudi smatraju dobroćudnim, ali ona je očigledna greška u toj tezi. Prekomerni kilogrami sprečavali su je da bude okretna, ali je ipak stizala da deci iz komšiluka u dva poteza sekirom preseče loptu koja bi pala na njen bolesno uredni cvetnjak. “Preopterećeno” srce “popuštalo” je svaki put kad joj nešto nije bilo po volji, hvatala bi se za grudi i simulirala gubitak vazduha, ali mu nije smetao pritisak kojem bi ga izložila cikom, vriskom i večnom kritikom. Najupečatljivija slika vezana za nju jeste treskanje masnog podvaljka dok bi iz ko zna kog razloga podizala glas na nekoga u kući. Baš zato je za nas bila i ostala strah i trepet, ona, moja majka i supruga mog sirotog oca. Uvek sam se pitao šta ih je spojilo, kako je moguće da su se njihovi putevi ikada ukrstili. Nisam pitao, nikada naš odnos nije bio tako otvoren. Mog Anđelka je priroda, naime, predodredila za to da bude slabić, a nju da takve ugnjetava. Mršav, gotovo rahitičan, kao da je padao pod teretom života sa njom, Persidom, krupnom i goropadnom.
- Anđelkooo – kad bi otegnuto vrisnula, ceo komšiluk bi se primicao prozorima znajući da se sprema nova predstava, on sirotan bi, šarajući pogledom po zemlji, tražio spas, a ja bih čekao svoju porciju jer Persida nikom nije ostajala dužna kad bi je uhvatila “žuta minuta”. Zašto veš nije dovoljno beo, supa vrela, a živica jednako podšišana, bile su neke od zamerki “majke kritike” posle vrištećeg zazivanja očevog imena. On se nije trudio da joj odgovori. Mora da je nekad pokušao, pa dobio “po njušci”…

 

Poput Edipovca

Meni je tako uzvraćala za neposlušnost. Ipak, uprkos tome, nisam postao apsolutno poslušan posle prvih, trećih, ni stotih batina. I bolje što nisam jer bi ona svejedno pronašla razlog da ispolji svoju nagomilanu frustraciju.
Iako bih s vremena na vreme dozvolio sebi da u mislima osporim njen autoritet, zbog stalne kontrole, strogoće i prisiljavanja na slepu poslušnost, u meni se razvio crv nesigurnosti koji je vremenom prerastao u kompleks, Edipov. Mislio sam da je samo moja mama dobra jer je jedino ona posteljinu prala gotovo svakodnevno a kuću je usisavala triput dnevno. Zanoktice koje je uvek imala jer je ruke dugo držala u vodi, smatrao sam odrazom čistoće. Prošlo je mnogo godina dok nisam shvatio da je opsesivna čistoća poremećaj, manija. Uglavnom, držao sam se suknje majke svetice i kao dete, ali i kasnije, u godinama u kojima se beži iz majčinog krila. Doduše, večno me je kritikovala i galamila, ali me jedino ona nije smatrala čudakom. Svi ostali rugali su se mojoj patološkoj vezi sa majkom.
- Mali Nikolica, mamina prikolica – vikala su deca za mnom na ulici. A ja sam patio što nisam u njihovom društvu, ali sam i izgarao od želje da udovoljim zahtevnoj majci. Ni ja nisam podnosio nečistoću, pa sam čak i kad bih se osmelio i uključio u društvo onih koji su me zadirkivali, uglavnom sedeo po strani jer me je sve moglo isprljati: i pesak, i lopta, i žmurka i trke. Valjalo je rukave bele košulje održati blistavo belim jer me je inspekcija mame Perside čekala pri svakom ulasku u kuću.

U večnom strahu od nove manifestacije njene manije, otac je uz majku proveo celi život iako je mnogi ne bi trpeli ni dva dana. U njihovom braku on je bio potlačen, obrnuli su uloge tipičnog porodičnog nasilja i otac je samo fizički bio muškarac, a majka žena. Iako smo živeli u miroljubivom i povezanom komšiluku, niko nam nije rado svraćao niti nas je zvao na porodične proslave. Prevarila se jednom stara gospođa Anka pozvavši nas na kafu i kolače i, verujem da je zažalila. Siromah otac toliko se razgalio što je konačno prihvaćen u komšiluku da je popio koju više trudeći se da ne gleda u pravcu iz kojeg su sevale varnice Persidinog besa. Ona je to neko vreme gledala i gutala, a onda je, zaduvana kao da će doživeti srčani udar, skočila sa stolice, jednim potezom ruke zgrabila oca i naočigled svih izvukla ga je iz prostorije. Prizor je svima koji ga nisu doživljavali intimno bio smešan, pa su izašli da isprate našu komičnu družinu. Meškoljili su se i gurkali, teškom mukom se savlađujući da ne prasnu u smeh. Možda bi i izdržali da oca noge nisu izdale u važnom trenutku, zateturao se i skljokao na pod. Persidi je bes od kojeg se sva zajapurila dao nadljudsku snagu pa ga je zgrabila, prebacila preko ramena i poput krpene lutke odvukla u pravcu naše kuće. Komšijama su suze išle na oči od smeha, a prizor je bio smešan i meni iako sam znao da ću za taj smeh dobiti po ušima. Elem, ta scena ušla je u anale našeg komšiluka i bila je godinama garancija dobre zabave kad god bi se prepričavala. Tek posle te epizode majka je komšiluk “pomnožila sa nulom”, ljuta što su napili oca. Tako je ona razmišljala. Radi miroljubive koegzistencije u četiri zida, otac je prekinuo svaki kontakt sa komšijama napravivši tako još veći jaz između njih i nas.

 

Strahovi i kompleksi

Slabić, kukavica i osobenjak, to sam postao kada sam odrastao. Zar sam u takvom okruženju mogao drugačije? Završio sam srednju školu sedeći sam u klupi, naravno, a onda imao sreću da se zaposlim u jednom preduzeću. Nije mi ni to pomoglo da postanem društveniji jer su moji strahovi i kompleksi već bili duboko ukorenjeni. I ovde sam služio za zabavu kolegama, Persida se pobrinula za to kada me je jednog jutra potražila u kancelariji da vidi zašto nisam ispod džempera obukao košulju koju mi je ona prethodne večeri pripremila. A meni je samo bilo vruće. Bilo mi je tada već 29 godina, a živeo sam i osećao se kao starac…

Ne znam kako me je primetila, ona, nasmejana i druželjubiva Vesna. Istina, radili smo na istom spratu i bili smo razdvojeni tek jednom kancelarijom, ali ja sam bio tip čoveka koji je neprimetan i među dvojicom. Visoka crnka bila je “tiha patnja” polovini muškaraca iz preduzeća, koliko sam načuo usput. Godinama je bila u vezi sa bogatim jedincem iz ugledne familije ali je on, kad je došlo vreme da se uzmu, shvatio da Vesna ipak nije za njega jer, osim skromnosti i lepote, nije imala ništa u materijalnom smislu. Dugo je patila zbog toga, pričalo se. Valjda je jedino zbog osećaja povređenosti kraj sebe poželela mene. Sušta suprotnost bogatom šarmeru, verovatno nikada neću ni pomisliti da je povredim, možda je pomislila.

Ispočetka mi se stidljivo obraćala, a kad je videla da sam smotan i nepreduzimljiv, kafe u kantini počela je da pije isključivo u mom društvu. Ispričala mi je sve ono što sam dotad saznao iz usputnih tračeva potvrdivši u suštini glasine koje su o njoj kružile. Podstaknut njenim blagim osmehom i pitomim očima, poželeo sam da joj ispričam sve o sebi ali je moj životopis bio siromašan. Njoj se, međutim, svidelo moje očigledno neiskustvo. Valjda joj je značilo i to što nisam prepreden ni pokvaren. I nisam bio, ali sam imao Persidu… Kao dete koje je kasno dobilo prvu igračku, vezao sam se za Vesnu neverovatno brzo. Bio sam staro stablo u koje se lijana uvukla sa svih strana… Odlučio sam da je zaprosim, ne pitajući nikoga, na zahtev srca koje je divljalo u njenoj blizini. Nijednom nismo zajedno izlašli na večeru ili u provod, nije bilo ni poljubaca ni zagrljaja, ali osetio sam da je to “ono pravo”.

Zaprosio sam je

I uplašio sam se da ću je izgubiti ukoliko ne preduzmem konkretne mere. Raširila je oči u čudu kada sam drhtavim glasom, brišući dlanove o kolena, povukao najhrabriji potez u životu u kantini tog jutra. Namrštila se za trenutak, na toliko je i moje srce stalo, a onda je pružila ruku preko stola, stegnula je moju i, sa suzama u očima, rekla:
- Hoću, ti si divan mladić i mislim da će nam biti lepo u braku. Jeste, ne poznajemo se dovoljno, ali valjda čovek ne može dva puta u životu da bude nesrećan… Činilo mi se da ću eksplodirati od sreće kad je pristala. Prvi put u životu i ja sam bio ponosan na nešto što imam.

Persidi i Anđelku rekao sam iste večeri iako nisam smislio konkretan plan u vezi sa venčanjem i zajedničkim životom sa Vesnom. Otac je bio srećan, a majka, kao i uvek, kritički nastrojena.
- I vreme ti je… Nadam se da je čestita, da mi ne dovodiš svakog… – rekla je majka koja ženi sina jedinca, ali za ono na šta sam navikao, bila je to sasvim zadovoljavajuća reakcija.
Kako je i Vesna živela sa roditeljima, nismo imali kud nego mojima pod krov. Znao sam koliko je Persida teška ali sam se nadao da će Vesna umeti sa njom i ni pomislio nisam na to da odemo u podstanare.
- Kada si ti tako miran, mora da su i tvoji roditelji takvi. Neće tu biti problema – rekla je Vesna ne sluteći kakvo je pravo stanje.

Venčali smo se u krugu porodice i kumova, a moj svedok bio je muž Vesnine najbolje prijateljice jer svojih prijatelja nisam imao. Možda je to Vesni bilo čudno, ali nije naglas izgovorila sumnju koju sam pročitao u njenim očima. Ni u najluđim snovima pored sebe pred oltarom nisam mogao da zamislim bolju devojku. Plašio sam se da ću se probuditi iz najlepšeg sna kad je izgovorila sudbonosno “da”… Prva bračna noć bila je magična, ispunjena ljubavlju, pomešanim sa emocijama, strahom, nestrpljenjem i olakšanjem… Sledeće jutro osvanulo je lepše nego ikad, Vesnin poljubac bio je dovoljan za to…
- Dođite na doručak – začuo sam ljubazni glas moje majke. – Pospremiću sobu, ostavite sve kako jeste, mora da ste gladni i umorni…

Jutro u kući moje majke

U trpezariji nas je čekao sto prepun đakonija iz kućne radinosti moje majke. Obradovao sam se što će makar prvi utisak moje supruge o njoj biti pozitivan jer je sve ličilo na srdačnu i iskrenu dobrodošlicu… Tek što sam stavio prvi zalogaj u usta, začuo sam poznato preteće tabanje prema trpezariji… Znao sam da ne sluti na dobro… Besna kao furija, Persida je uletela u prostoriju noseći čaršav u ruci. Vesna i ja smo se pogledali začuđeni iznenadnom promenom raspoloženja.
- Tako, znači! – rekla je Persida stropoštavši se na najbližu stolicu. Na onoj pored sedeo je otac, ali on je po običaju gledao u pod. – Mislili ste mene da prevarite… Ajde ti, mala, što si pokušala, ionako nemaš šta da izgubiš ali, ti, nesrećo… mene koja sam te rodila…
Počela je kao i obično da se guši, a Vesna, nenaviknuta na ovakve scene, izbezumila se. Dok je otac majci stavljao lek pod jezik, ja sam joj pogledom dao do znanja da je sve u redu, da se smiri. Sumnjičavo je gledala čas mene, čas majku. A ova je, nakon dramske pauze, nastavila…
- Rekla sam ti samo poštena da bude, svemu drugom progledala sam kroz prste… a ona… ko zna… i bataljon je mogla kroz noge da propusti…
Tada sam shvatio: po belom čaršavu shvatila je da Vesna u brak nije ušla nevina. Nisam to očekivao, pre svega zbog njenih godina, današnjih shvatanja, a i istorije njene dugogodišnje veze za koju sam znao.
- Ko se još čuva za brak, majko? – pokušao sam da je smirim dok su suze navirale iz Vesninih očiju.
- Poštene devojke sine, poštene devojke…
Čim je shvatila da je ona uzrok besa moje majke, suznih očiju Vesna je otrčala u sobu. Tek tada Persida je izgubila kontrolu…
- Evo, reci, da li ti je rekla da joj nisi prvi? Prevarila te, je l’ da?
- Nije me prevarila, o tome nismo pričali. Znam da je bila u dugoj vezi, pa sam to pretpostavljao…
- Je li?! Bila je u jednoj dugoj i ko zna koliko kratkih… – siktala je. – Crni sine, namamila te je na priču o dugoj vezi… Ko zna koliko ih je prošlo kroz njen krevet…
Moguće, odjednom mi se nametnulo. Čim je pristala onako iznenada da se uda za mene, nisu tu čista posla. Čarolija prvog bračnog jutra nestala je u trenutku… Čak ni sada nije se potrudila da me razuveri, a lopov uhvaćen na delu nikada ne negira, sve je jasno i očigledno… Persida mi je opet bila zaštitinica, a ne posesivna ludača…

Shvatio sam da je volim

Ljutit i povređen, pošao sam u sobu. Tamo je Vesna, plačući, već zatvarala kofer koji je prethodne noći raspakovala. Podigla je pogled, a tuga u njenim crnim očima bila je beskrajna… Kao da mi je poručivala: “Nije kasno, reci nekoliko pravih reči i sve će biti u redu…” Umesto toga, drsko sam je pogledao bez reči joj dajući na znanje da se slažem sa majčinim mišljenjem. Tiho, još uvek jecajući, izašla je iz sobe zatvorivši za sobom vrata. Nije me zanimalo kuda će otići, nije me bilo briga kako se oseća, u meni je carovao uplašeni i iskompleksirani mamin sinčić.

Ponosna kao paunica, Persida je ostatak dana likovala, tog, ali i sledećih.
Kad sam se vratio na posao, niko me ništa nije pitao, navikli su na mene čudaka, a možda ih je Vesna već upoznala sa onim što se desilo. Ubrzo je promenila radno mesto, što sam dočekao sa olakšanjem jer smo i tako okretali glavu jedno od drugog u prolazu. Šest meseci kasnije sreo sam je u gradu. Bila je mršavija nego što sam je pamtio, a njene oči bile su tužne kada me je slučajno pogledala, ali nije to bilo najupečatljivije: naime, bila je trudna, u poodmakloj trudnoći. Nije mi trebalo mnogo da saberem dva i dva. Zastao sam u nameri da popričamo, ali me je ona samo prezrivo pogledala i produžila.

Istina mi je “pukla” pred očima kao da mi je neko skinuo maglenu zavesu. Shvatio sam da tu ženu volim i da sam bio lud što sam tek tako poslušao presudu moje majke. Shvatio sam da mi nije važno sa kim je bila pre mene, važno je to da moje dete nosi pod srcem.
- Vesna je trudna – rekao sam roditeljima kad sam se pribrao. Ne znam zašto sam se ponadao drugačijem stavu jer je majka, kao i uvek, bila bezosećajna i radikalna…
- Ko zna čije je – nastavila je da briše prašinu sa blistavo čistog stola.
Jasno kao dan, video sam da je žena koja me je rodila poremećena. Žalosno je bilo to što sam dozvolio da upravlja mojim ponašanjem kao da sam balavac, kao da sam lud: čak i to sam pomislio kada sam shvatio šta sam imao i izgubio…

Pokušao sam u više navrata da obnovim kontakt sa Vesnom ali nailazio sam na zaključana vrata, prekid telefonske veze i okretanje glave. Nisam imao pravo da podižem tužbu protiv nje jer sam joj dovoljno zagorčao život i bez povlačenja po sudu. Rodila mi je sina, liči na mene. Sada mu je pet godina i verovatno zna da je njegov otac najobičnije đubre, dovoljno je veliki da razume. Ne znam kako Vesna, kao samohrana majka, izlazi na kraj sa finansijama, ali znam da novac sa računa koji sam otvorio na njeno ime ne podiže. Ne znam ni kako žive, znam samo to da su oboje nasmejani kada ih vidim, što znači da su srećni i bez mene… Nastavio sam da živim još usamljenije i čudniji sam nego ikad.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Krajnje beznadezan


Ego sum qui sum.

Zodijak Libra
Pol Muškarac
Poruke 14073
Zastava
OS
Windows 7
Browser
Chrome 17.0.963.79
Ti I ja

Jutro je.Petak,prvi Juli.Letnji vetar lud I vreo,kapucka kisa tu I tamo.Stojim naprozoru I gledam kako vetra raznosi kapi kise.Pesma bez reci.Malkice postoji razocarenje jer ne postoje reci za pesmu.Ne znam samo da li sam razocaran zbog toga,ili neke svoje nesvesnosti.Postavljam sebi pitanje,”Zasto moram da te volim?Zasto bas ti?”Nemam sa tobom nista ali te ipak volim.Ustvari,ne znam da li volim tebe ili osecaj koji mi pruzas dok si sa mnom tu.Zracis svojim plamenom,zraci I moje srce sa tobom.Odlazim na dorucak razocaran,sa pitanjem bez odgovora.Dorucak mali,ali zadobvoljavam se mali stvarima.Parce hleba,malo mesa,casa hladne vode.Prijatan dorucak.Sedim mirno I nepomicno za stolom.Zadovoljan time sto imam.Razmisljam o tebi.Odlazim,pripremam se za sastanak sa tobom.Dok te drzim samo osecam nesto prema tebi.Na neki cudan nacin ja te volim,uzivam u trenucima sa tobom.Najvise mi prija trenutak kada smo zajedno na prozoru,ti I ja.Zajedno posmatramo svet.Cutis,a I ja sa tobom.Komuniciramo nemustim jezikom.Nikada se ne zalis,ne prigovaras,jedino ti.Kda nekud odes,ja jedva docekam trenutak tvog povratka.Samo ti I ja.Razmisljam I shvatam da te sve vise volim.Mada,ne voli kada si stalno tu.Iscekujem te ponekad I to mi tako mnogo prija.Veca je zelja za tobom.Nekada zelim da ostanes I duze,ali ti ipak odes bez razmisljanja.Mozda je tako bolje.Ipak,volim te.
P.S.
Nemoj nikada nikome reci da te jako volim.Neka to bude tajna tvoja I moja.Da zajedno zivimo u njoj.
Jos samo jedna tren I odlazis,gasis se kao fenjer.
Dovidjenja do sledeceg susreta.
Cekacu te.

IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 11.0
mob
Nokia 
Kad dete razočara

Moja Staša bila je svojeglava odmalena, sve je moralo da bude onako kako ona želi. Znam, kriva sam što sam joj povlađivala ali moje majčinsko srce nije moglo drugačije. Samoživa, kakva je bila, upropastila nas je materijalno ali, što je najgore, rasturila je našu porodicu. Muž mene krivi za sve…


Kcerka

Oduvek mi je san da imam dvoje dece, dečaka i devojčicu. Maštala sam o tome da prvo rodim dečaka plavih očiju, a onda plavokosu, kovrdžavu devojčicu, da budu zdravi, veseli i srećni. Kad mi ih je Bog, u prvih pet godina braka, podario upravo takve, savršene, mislila sam da su svi moji snovi ostvareni.
Kao lekar opšte prakse radila sam u državnoj bolnici i bila sam veoma zadovoljna. Negde pri kraju fakulteta upoznala sam kolegu specijalistu, radiologa Miroslava sa kojim sam se venčala posle dve godine zabavljanja. Bila sam već zrela žena kad smo dobili decu, pa sam ih valjda zato dočekala tako spremna.

Uživala sam u svakom danu njihovog vaspitanja, zadovoljna činjenicom u kakve su ličnosti odrasli. Boris je bio više vezan za roditelje i sve je radio u dogovoru s ocem i sa mnom, dok je Staša bila nezavisnija, odlučna i pomalo neobuzdana. Bila je veoma talentovana za slikanje, pa sam to tumačila crtama njenog umetničkog karaktera. Muž je, pak, bio patrijarhalniji od mene i uvek je govorio da im preterano posvećujem pažnju i da ću imati problema ako ih razmazim:
- Nemoj da im ispunjavaš baš svaku želju. Jednom to nećeš moći ili će poželeti nešto pogrešno, a ti ćeš se naći u “nebranom grožđu”.
- Zašto da im ne pruištim tu igračku ako je toliko žele, a možemo da ih obradujemo? – pitala sam jer se bližio Sveti Nikola, a klinci su poželeli čitavu skupocenu mašineriju koju su videli na TV-u i mogla je da se nabavi samo u inostranstvu. Zato sam, uprkos Miroslavljevom negodovanju, nazvala sestru koja je živela u Nemačkoj i sa njom dogovorila da mi do praznika isporuči željenu igračku.

Kad su je nekoliko dana kasnije klinci izgustirali, pokvarili i gurnuli u ćošak kao najobičniju krpu, moj muž je likovao:
- Eto, šta sam ti rekao?
Nisam htela da priznam da nisam u pravu i opet sam stala na njihovu stranu:
- Deca k’o deca, kome, uostalom, da čuvaju igračke ionako namenje za kratkotrajnu zabavu.
- Ako sada nauče tako, biće takvi i u vezi sa drugim stvarima u životu – opominjao me je, ali bila sam zaslepljena ljubavlju prema njima, činilo me je ispunjenom to što ih usrećujem i mislila sam da će im naša ljubav pomoći da sazru.

Glava u oblacima

Jedno za drugim, godinu za godinom, postali su brucoši. Boris je, ugledavši se na oca i mene, zavoleo medicinu, a maštovita Staša izabrala je Likovnu akademiju. Pošto su oba ta fakulteta bila u našem gradu, radovala sam se što će moja deca studirati neopterećena spremanjem ručka ili pranjem rublja. Miroslav je ipak mislio da bi bolje bilo da su otišli od nas jer odlazak iz roditeljskog gnezda donosi veću samostalnost, što je smatrao presudnim za kasnije snalaženje u životu.

Ipak, život je tekao kao kada su bili srednjoškolci, s tim da su moji studenti sada imali više obaveza i postajali su, činilo mi se, zreliji. Fakultet je veoma ozbiljno shvatio Boris. Učenje mu je postalo glavna preokupacija i, malo-pomalo, zapostavio je društveni život. Ponekad sam pokušala da zapodenem razgovor sa njim, ali bi me on brzo prekinuo izvinivši se obavezama oko još jednog kolokvijuma ili ispita.

Staša je, međutim, više “šarala”. Moja devojčica se, priznala mi je, zaljubila. Upravo zato često sam je viđala zamišljenu, zagledanu u jednu tačku sa, za zaljubljene karakterističnim, osmehom na licu. “Glava u oblacima” nije mogla da se koncentriše na učenje i predavanja, ali nisam joj to zamerala jer sam videla da ju je Zoran usrećio. Znala sam da su posledice slomljenog srca u njenim godinama teže od obnovljene godine pa je nisam kritikovala, a ni Miroslav nije razgovarao sa njom nego je zamerke upućivao meni:
- U redu je da ima dečka u tim godinama, ali nije u redu da mu sve podredi.

Međutim, dve godine kasnije, i Miroslav je morao da prizna grešku jer je, na Zoranovo insistiranje, Staša položila većinu zaostalih ispita i bilo je jasno da taj mladi čovek pozitivno utiče na našu kćer.
- Vreme je da ga upoznamo, zar ne? – predložio je moj muž.

Došao je popodne na božićni ručak, sa cvećem za mene i pićem za Miroslava. Uredno podšišan i obrijan, sa belom kragnom koja je virila ispod svetloplavog džempera, izgledao mi je kao školarac, a ne asistent na fakultetu već nekoliko godina. Svidelo mi se to što je ozbiljan jer je još uvek nezreloj Staši bio potreban neko stabilan i čvrst. Videlo se da je voli iskreno po pažnji koju joj je posvećivao i po pogledu kojim ju je milovao. Za jednog roditelja zaista je bila sreća znati da mu je dete uz takvog čoveka.

Od tog dana Zoran je postao redovan gost u našoj kući, a neretko se dešavalo da on i Miroslav zajedno odu na pecanje. Mene je, pak, potpuno “kupio”, pa je redovno pre nego što bi Staša i on izašli zajedno, sa mnom pio kafu kao sa drugaricom. Ispovedio mi je da su njegove namere prema Staši najozbiljnije, ali nije hteo da je požuruje pre nego što sama poželi da se skrasi pored njega.

Baš u to vreme Boris je završio fakultet i priuštio nam još jedan povod za zadovoljstvo. Kako je sreća varljiva, brzo posle toga tamni oblak nadvio se nad nas. Zoran je, naime, kao istaknuti stručnjak, dobio priliku za doškolovavanje u Nemačkoj. To je značilo odvajanje od Staše, što nije padalo lako ni njoj ni njemu. Upravo zato mi se Zoran požalio da se koleba da li da ode:
- Nisam siguran da je to vredno ovog drugog. Gotovo da sam spreman da odustanem…
- Zorane, dete, takva prilika pruža se jednom u životu, ne znam da li je pametno da je propustiš. Prava ljubav prevazići će sve prepreke, pa tako i daljinu, a Staša te veoma voli, veruj mi.
- Možda ste u pravu. Razmisliću.
Očigledno je da je prihvatio moju sugestiju jer je nekoliko nedelja kasnije spakovao stvari i otišao. Staša je prvih dana po njegovom odlasku provela plačući, izgledala je kao da su joj sve lađe potonule. Požalila sam se na to Zoranu kad je nazvao jednom prilikom, a on je, na svoj magični način, uticao na nju ubedivši je da će vreme do susreta s njim prekratiti učeći, jer ju je od diplomskog delilo desetak ispita.
I, zaista, prihvatila se knjige kao nikada pre znajući da će joj Zoran poslati garantno pismo da ga poseti. Tako se i desilo. Otprilike godinu dana dana kasnije, Staši je još ostao diplomski rad, ali je odlučila da mu se posveti kad se vrati iz posete Zoranu.

U to vreme zemlja se borila sa inflacijom i primanja su iz dana u dan bivala niža. Otišla sam u prevremenu penziju žrtvujući svoje radno mesto za Borisovo zaposlenje. Njegova plata bila je mizerna, moja penzija gotovo ponižavajuća, pa su se naša mesečna primanja svela na Miroslavljevu platu. To nas je primoralo da se odreknemo mnogih zadovoljstava, ali smo Stašu u Nemačku ispratili sa povećom sumom novca jer je planirala da vidi i proba mnoge stvari kojih kod nas nije bilo. Vratila se mesec dana kasnije prepuna utisaka.
- Ljudi moji, to je zapad. Kako ljudi žive, treba to da vidite. Luksuz na sve strane, mogućnosti mnogo veće, malograđanština iskorenjena. Mogla bih tamo da provedem život!
Bilo nam je drago što se lepo provela ali su nas njene sledeće reči zaprepastile:
- Htela bih da se preselim tamo, odlučila sam. Mogla bih da slikam i da prodajem slike, ali bih za to morala da imam galeriju. Raspitivala sam se, procedura nije komplikovana, samo treba malo više novca. éivela bih sa Zoranom, naravno, ali ne na njegov račun, a ne mogu odmah da se zaposlim pa bih vas zamolila za pomoć. Za zakup galerije i troškove života u prvo vreme trebalo bi mi otprilike dvanaest hiljada maraka. Dok vi to obezbedite, a ja dobijem papire za stalni boravak, diplomiraću i onda: pravac Nemačka! A, šta kažete?

Nerealni novčani zahtev

Zurili smo u nju u čudu. U to vreme, i u našoj situaciji, cifra koju je nonšalantno spomenula bila je misaona imenica za nas. Kredit nije bilo moguće podići, a pozajmica je bila prava ludost. Pokušali smo da joj to kažemo biranim rečima:
- Dušo, nisu to male pare u današnje vreme – bila sam obazriva jer sam znala da je Staša plahe naravi i da ni povišeni ton ne bi podnela mirno. Zato je Miroslav manje o tome brinuo:
- Ma, Bog s tobom, dete, sedi gde jesi, završi već jednom taj fakultet, a onda ovde potraži posao, vratiće se Zoran. Ne živi se samo u Nemačkoj.

Podrhtavanje njenih usnica najavilo je buru. Staša je prvo prekrila lice rukama, a onda je počela grčevito da plače. Ja sam je, naravno, odmah zagrlila i počela tešiti:
- Dušo, nemoj to tragično da shvatiš. Vrlo malo ti treba da se domogneš diplome, a onda će ti se i ovde otvoriti mnoga vrata, videćeš. Nije realno da očekuješ da ti u ovom trenutku damo taj novac jer ga jednostavno nemamo. Trebalo je da mućeš tom lepog glavicom pre nego što si nam to predložila. Je l’ da da nije realno? Kako si to zamislila?

Odjednom se pribrala i počela da nam izlaže svoju ideju. Smatrala je, naime, da bi najbolje bilo da prodamo stan u kojem smo živeli i da kupimo manji, a razlika od prodaje će, između ostalog, podmiriiti i njene potrebe. Imali smo veliki trosobni stan u prizemlju na dobroj lokaciji u gradu i nadali smo se da ćemo vremenom uspeti da deo prostora pretvorimo u predijatrijsku ordinaciju, što je bio Borisov san. Kad nam je to obrazložila, povukla se u svoju sobu, bez plača, što je značilo da od namere nije odustala i da čeka povoljan trenutak da poradi na ostvarenju svoje zamisli.

U međuvremenu Zoran se javio kao poručen jer sam baš želela da čujem njegovo mišljenje.
- Ma, naravno da je ne podržavam u tome – odgovorio je kad sam ga pitala šta misli o njenom predlogu. – Znate kakva je Staša. Pokušao sam da joj ukažem na to da greši jer je rizično uletati u takva ulaganja, ali me nije shvatila na pravi način. Više ne smem da insistiram jer će me optužiti da je ne volim i da ne želim da dođe ovde, što je u jednu ruku dobro, a u drugu loše. Naime, moje doškolovavanje će se produžiti, pa ne mogu da joj obećam da ću se uskoro vratiti. Nadao sam se da će se ohladiti kad se vrati posle razgovora s vama…

Nisam znala šta da učinim. Staša je iz revolta sledećih dana živela na kafi i cigaretama odbijajući redovne obroke i ugrožavajući svoje zdravlje. Neispavana i sa tamnim podočnjacima, izgledala je kao avet. Bolela me je patnja mog deteta koliko god bila odglumljena. I, umesto da je išamaram, počela sam da razmišljam o njenom predlogu. »ak sam i Miroslavu natuknula tu temu.
- Ma, neću uopšte da razgovaram o tome! Ti, ako hoćeš, pošto se stan vodi i na moje i na tvoje ime, prodaćemo ga, ali u tom slučaju hoću razvod braka, koliko god da te volim. Dobrovoljno neću potpisati propast ove porodice.
Znala sam da se ne šali. U našem braku dugom tri decenije ne pamtim trzavice, čak ni ozbiljniju svađu, ali nije bilo ovakvih iskušenja.

Muževljev odlazak

Noćima ne spavajući, prelomila sam. Oglasila sam stan na prodaju, a Miroslav se, čim sam mu to rekla, preselio roditeljima na selo podnevši zahtev za razvod braka. To me je potpuno dotuklo, ali sam se, s druge strane, radovala videvši da je Staša živnula kad je čula da se stan prodaje. Za očev odlazak nije marila. Borisu je sve to teško palo, čak se jadničak trudio da pomiri oca i mene, ali mu je Miroslav stavio do znanja da je njegov odlazak ozbiljna, zrela odluka, za razliku od moje da prodamo stan.

Agent za prodaju nekretnina doveo je potencijalnu mušteriju posle nekoliko dana. Atraktvina lokacija bila je presudna i već sledećeg popodneva u rukama smo imali novac. Potražili smo stan za iznajmljivanje i preselili smo se u roku od sedam dana. Staša je sa dipolomom u rukama ponovo postala stara, nestašna devojčica koja je nestrpljivo čekala da napokon ode u Nemačku. I, zaista, u najkraćem mogućem roku Zoran joj je poslao potrebne papire, ja sam joj dala više novca nego što je tražila i ispratila sam je u novi, nadala sam se, bolji život.

Naravno da mi nije bilo lako samoj, u tuđem stanu i bez dovoljnih primanja. Boris je dane uglavnom provodio na klinici, a ja tugujući za Miroslavom i životom koji je gotovo preko noći nestao. Miroslav me je pozvao nekoliko puta i svaki put malo je nedostajalo da ga molim da se vrati ali znala sam da ne bi bilo svrhe. Duša me je bolela posle svakog našeg razgovora ali nazad nisam mogla. Svi poznanici čudili su se mojoj odluci da žrtvujem stabilan brak zarad hirova razmažene kćerke, ali svoju ljubav prema detetu nikome nisam morala da pravdam, mislila sam. Bilo je vreme da krenem i u potrgu za garsonjerom koju sam sada mogla da kupim, ali me je letargija u koju sam zapala sprečavala da se trgnem i da uradim ono što je neophodno.

“Srodna duša”

Kao svetlost na kraju tunela iščekivala sam dobre vesti iz Nemačke. Neće joj Zoran dozvoliti da propadne ili da pogrešno investira novac, nadala sam se. U prvo vreme Staša me je redovno obaveštavala o dešavanjima pa sam znala da traga za odgovarajućom galerijom. A onda se neko vreme nije javljala. Pretpostavila sam da je prezauzeta ali sam, ipak, jednog popodneva, ne čekajući njen poziv, okrenula broj telefona stana u kojem su živeli. Javio se Zoran.
- Zorane, sine, gde ste, zašto se ne javljate?
- Pomalo mi je neprijatno da zovem, a kćerka će vam se, verujem, javiti – rekao je neodređeno.
- Zašto bi ti bilo neprijatno ako je ona zauzeta? Važno je samo da znam da ste dobro.
- Staša i ja smo raskinuli – rekao je uzdahnuvši. – Da ne kažem: ostavila me je.
- Molim?! äališ se? äta se desilo?
- Najkraće rečeno, nisam se složio sa njenom idejom da iznajmi za velike pare galeriju koja je na lošoj lokaciji a koju je pokušao da joj uvali brat nekog njenog poznanika. Naljutila se na mene, jedne večeri nije došla kući a onda se, ruku pod ruku s njim, idućeg jutra pojavila u stanu, pokupila je stvari i otišla.
Zujalo mi je u glavi. Pomislila sam da je to samo još jedan kapric hirovite Staše, koji će je brzo proći. Niko sa njom nije umeo tako dobro kao Zoran, u to sam bila sigurna.
- Proći će nju to. Možda se trenutno naljutila, nemoj da se brineš.
- éao mi je što se tako završilo, hteo sam da provedem život sa njom… – završio je drhtavim glasom.
Nisam pronalazila prave reči da ga utešim pa sam zato oćutala.
Nekoilko dana kasnije Staša se konačno javila. Zvučala je veselo, a očigledno je pretpostavila da znam za u međuvremenu nastale promene, pa se nije čak ni potrudila da mi ih objasni.
- Gde sad živiš? – pitala sam.
- éivim sa Matijom – rekla je. – Zaljubila sam se preko ušiju.
- A galerija? Dokle si stigla po tom pitanju?
- Matija ima lepu galeriju koju mu plaćam. Znaš kako se kaže: “»ist račun, duga ljubav”.
- A on, čime se bavi?
- I on je slikar. Moja srodna duša, kažem ti! Ma, savršeno mi je.
Uvek sam se plašila da bi Staša mogla da završi sa nekom umetničkom, “srodnom dušom” kakva je i sama, a Zoran joj je bio idelana protivteža, sa obema nogama za zemlji.

Alkoholičar i propalica

Moja bojazan bila je opravdana jer je, ni mesec dana posle tog razgovora, Staša nazvala i zatražila još novca. Nisam mogla da verujem.
- Bilo je povećeg zajedničkog ulaganje u galeriju – rekla je. – Malo-pomalo, novac je iscurio. Znam da još nisi kupila stan pa ti neće biti problem da investiraš u moju budućnost. Vratiću ti čim se opomognemo.
äta sam mogla da uradim? Nikom ne govoreći, poslala sam joj sumu koju je tražila unapred znajući da mi taj novac nikad neće vratiti. Nije mi to više bilo važno. Brinulo me je na šta su, u stvari, potrošili taj novac i hoće li se, sama i neiskusna, snaći pored intereždžija i grebatora koji su vrebali na sve strane. Nisam imala drugu opciju, nazvala sam Zorana i zamolila ga da se raspita o tom Matiji.
- Nemojte pogrešno da me shvatite, uradiću to za vas, ali da budemo načisto: Staša i ja smo završili za sva vremena. Prevarila me je i to joj nikada ne mogu oprostiti.

I, zaista, kako je obećao, nekoliko dana kasnije javio se sa informacijama o famoznom Matiji.
- éao mi je što ovo moram da vam kažem ali, kako sam čuo, on je alkoholičar. Nema redovne prihode, a vuku mu se neki dugovi odranije pa je verovatno na to otišao novac od prodaje vašeg stana. Prevejani je švaler, već nekoliko puta zavodio je devojke u sličnoj situaciji i, kada im izvuče novac, veza se okončava.
Veoma sam se zabrinula. Nadala sam se da će Staša brzo shvatiti sve njegove mane i da će pobeći glavom bez obzira jer, kad joj nije valjao predani Zoran koji ju je čuvao kao malo vode na dlanu, ni ovaj joj neće dugo biti zanimljiv.

Međutim, pogrešno sam procenila. Ubrzo posle Zoranovog poziva Staša se javila zabrinutija nego ikad. Kratko me je pozdravila, a odmah potom, na moje iznenađenje, počela je da plače. Znala sam da se desilo ono na šta me je Zoran upozorio u vezi sa njenim novim izabranikom.
- Matija me je prevario… – jedva sam razabirala njene reči kroz plač. – Uzeo mi je sav novac pod izgovorom da će renovirati galeriju, a onda me je izbacio iz stana, sa koferom i bez dinara u ruci. Sad sam na ulici, zovem te sa javne govornice i ne znam šta da radim…
- Nazovi Zorana, on će ti pomoći, a ja ću sve regulisati s njim.
- Ne mogu, mama, stid me je, ružno sam se ponela prema njemu, kao najobičnije đubre.
- Samo se ti njemu javi i ne brini. Već sutra ćeš krenuti kući.
»im je prekinula, nazvala sam Zorana zamolivši ga da joj pomogne. Naravno da se nije dvoumio, čovek kao on uvek je spreman da pomogne. Sutradan ujutro javio mi je da je Staša na putu kući.
Sačekala sam je na autobuskoj stanici. Grčevito me je zagrlila a suze koje su potekle niz njene obraze istog trenutka pokazale su mi da je moja curica konačno nešto shvatila. Nažalost, svi smo to skupo platili.
Danas Boris, Staša i ja živimo u garsonjeri na periferiji grada jer nam je samo za to posle svega ostalo novca. Staša se oporavlja od razočarenja koje je doživela, Boris je odustao od sna o otvaranju privatne ordinacije, a ja živim životom koji nisam zamišljala, daleko od voljenog muža i nesrećna što sam promašila kao roditelj uprkos silnoj ljubavi i žrtvi koju sam uložila kao majka.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 11.0
mob
Nokia 
Tugu lečim pićem

Oduvek sam bio praktičan i racionalan. Poštovao sam roditelje uzvraćajući im kako sam najbolje znao i umeo za to što su mi omogućili udoban život. Kada sam se prvi put zaljubio, zamalo da ih razočaram. Da se to ne bi desilo, prihvatio sam njihov savet i trudio sam se da zaboravim devojku koja i danas ima posebno mesto u mom srcu...


Tugu lecim picem

Moji snovi nikada nisu bili preterani. Po prirodi sam vrlo praktičan tip koji ne dozvoljava da mu ishitrene ideje poremete jasno zacrtani cilj. Moji roditelji su oduvek bili imućni ali su se, uprkos tome, trudili da moja sestra i ja ne postanemo snobovi. Na tome sam im danas zahvalan mada mi se čini da bih im dugovao još više zahvalnosti da ne moram da pišem ovu priču jer patim zbog nekih postupaka. Da su me naučili da budem opušten i da ne analiziram svaku situaciju do besvesti “da me neki loši ljudi ne bi izlevatili za pare”, danas bih bio drugi čovek. Bio bih srećan i sigurno ne bih, po ko zna koji put, bio prinuđen da kopam po uspomenama.

Rodio sam se u Lazarevcu gde sam završio osnovnu školu, a zatim upisao gimnaziju u centru Beograda. Prvih godinu dana srednje škole pamtim po svakodnevnom trčanju za busom i brojanju stanica koje su preostale na putu do škole i nazad, do kuće. Po nagovoru moje starije sestre Snežane, tata nam je po uspešno završenoj školskoj godini iznajmio mali stan na Zvezdari. Nije bio luksuzan, ali je bio dovoljno komforan da svako u svojoj sobi može da radi šta mu se prohte.

Samački život

Istina je da sam ja u svojoj sobi više učio, dok je Snežana u svoju dovodila jednu po jednu drugaricu, ali o tome tatu, naravno, nikada nisam obavestio. Pred Snežaninu veliku maturu, kada su danonoćna tračarenja sa drugaricama ostavila neizbrisiv trag na njenom, jedva dovoljnom, uspehu, otac je odlučio da je kazni povratkom u Lazarevac i poslom u našoj poslastičarnici, a meni je, zahvaljujući činjenici da sam odličnim završio razred, iznajmio jednosobni stan na Vračaru povećavši svotu namenjenu za džeparac. Poslušao sam njegov savet da budem štedljiv, da pazim sa kim se družim i da se trudim da ne narušim roditeljsko poverenje.
Lako sam se navikao na samački život. Mama mi je vikendom donosila klopu koju sam uredno raspoređivao za svaki dan u nedelji. Kako sam tokom trajanja nastave često ostajao bez apetita, novac nisam trošio čak ni za užinu. Retko sam izlazio ili, bolje reći, uopšte nisam poznavao noćni život Beograda.
Dok su moji ortaci iz razreda uveliko obilazili poznate diskoteke i splavove, ja sam sedeo kod kuće uz udžbenik ili TV. Nije da sam bio škrt, jednostavno nisam razumeo njihovu stalnu potrebu za islascima. Ali, kad su počeli da pričaju o devojkama koje su u trećoj godini gimnazije postale glavna tema naših muških razgovora, priznajem da sam se zainteresovao za te, gorepomenute, izlaske. U početku se nisam najbolje uklapao jer, pre svega, nisam pio i nisam pušio. Govorili su mi da se opustim, da je život jedan, ali me je, ma koliko da sam se trudio, proganjao jedan glasić koji je govorio da ne smem da budem bahat i da treba da mislim i na sutra.
Jedne večeri, kada mi je sasvim prekipelo zbog sopstvenog ustezanja ali i zbog nagovaranja mojih drugova, opustio sam se i napio kao zver. Ne znam koliko sam vinjaka popio, ali znam da sam sutradan jedva držao glavu na ramenima. Tada sam rekao sebi: nikada više. I zaista nisam, sve do pre četiri meseca.
Treću godinu gimnazije završio sam odličnim uspehom i odlučio sam da, s obzirom na to da sam mogao da biram, leto provedem u Beogradu.

Leto je krivo za sve

Nije bilo loše, za promenu, ne otići na more i osetiti čari beogradskih vrućina. Bio sam bezbrižan. Dane sam ispunjavao odlascima na Adu sa ortacima iz razreda koji su, kao i ja, ostali preko leta u gradu. Bilo je milina voziti se polupraznim busevima, ne juriti kroz mnoštvo sveta koji svakodnevno trči na posao i, napokon, ne sedeti nad knjigom koju bih, da sam otišao sa roditeljima na more, svakako morao da ponesem.
Krajem avgusta, dok sam zadovoljan posle celodnevnog provoda na Adi čekao bus, prišla mi je plavokosa devojka.
- Izvini – rekla je – imaš li upaljač?
- Nažalost, nemam – ukapirao sam da mi je prvi put u životu bilo žao što nisam pušač.
Nasmešila se u znak razumevanja i nastavila je da se osvrće pogledom tražeći nekog eventualnog pušača u blizini. Mehanički, i sam sam počeo da se osvrćem u potrazi za plamenom za kojim je vapila njena nezapaljena cigareta. Kada sam konačno primetio čoveka koji je pušio, nisam časio časa. Otrčao sam do njega, pripalio sam cigaretu i, boreći se s kašljem koji me je napao već prilikom povlačenja prvog dima, vratio sam se do one devojke.
- Izvoli – rekao sam sav zadihan.
Podignutih obrva, gledala me je nekoliko sekundi dok sam pokušavao da uspostavim normalno disanje.
- Nisam strastveni pušač da moraš toliko da se trudiš – rekla je. – Hvala ti.
- Nema na čemu – odgovorio sam. – Bilo mi je zadovoljstvo.
Zapalila je cigaretu o cigaretu, povukla je dim i vratila mi ono đubre kojim zamalo da se ugušim koji sekund pre. Mogao sam da je bacim, ali sam pomislio da bi bilo interesantnije glumiti pušača. Kad sam se ponovo zakašljao, rekla je da ne želi da se meša jer me ne poznaje, ali da primećuje da mi pušenje smeta. Dobrodošla mi je ta njena konstatacija jer sam već u sledećem trenutku rekao:
- Možda baš želim da se ti umešaš, pa zato namerno kašljem.
Nasmejala se tako da su svi okupljeni ljudi na stanici pogledali u nas, a ja sam, osećajući blam, molio Boga da se zemlja otvori i da me proguta.
- Izvini – rekla je brišući suze od smeha – nisam htela da ti se smejem, ali način na koji si to rekao, i izraz lica koji si složio, nisu mi ostavili drugu mogućnost. Izvini još jednom.
Šta sam mogao da kažem? Ispao sam debil. U trenutku kada sam pokušavao da iz malog mozga izvučem neku pametnu rečenicu koja bi me bar malo izvukla iz novonastale situacije, nežno je dodirnula moju ruku i rekla:
- Nemoj, molim te, da se ljutiš. Zaista nisam htela… Evo, u znak izvinjenja, vodim te na piće.
Ćutao sam misleći da će opet, na neki način, napraviti budalu od mene.
- Je l’ idemo? – upitala je nežno me opet dodirnuvši po ruci.
Dok mi je od njenog dodira lagana jeza prožimala telo, čuo sam sebe kako, kao u bunilu, govorim:
- Idemo na piće, ali dozvolićeš da ja platim.
- Samo opušteno – rekla je. – Za početak, ja sam Una.
- Drago mi je, Bojan.

Trčao sam za Unom

Od tog dana pa do prvog septembra saznao sam o sebi više nego za prethodnih osamnaest godina. Prvo i najvažnije, saznao sam da o životu pojma nemam, kao i da ono što sam mislio da je provod nema veze sa pravim uživanjem i zadovoljstvom. Tih dana, čini mi se, nisam spojio ni dva sata sna. Trčao sam sa Unom po gradu. Vukla me je na Kališ, pa na ludu vožnju u luna-park, i sve je začinjavala poljupcima koje ću pamtiti dok me bude. Pokazala mi je svoju kolekciju narukvica koje je sama pravila od konca, recitovala mi je pesme koje je napisala. Upoznala me je, kako je govorila, sa njoj najdražim ljudima, pokazala mi je kako da pivsku flašu bez problema otvorim viljuškom, ali i trik koji vešti ljudi primenjuju kad žele da piju, a neće da se napiju.
Upijao sam svaku njenu reč, uživao sam u svakom njenom pogledu, divio sam se svemu što zna i ume. Pomislio sam u jednom trenutku da bih lako mogao da zaboravim na sve obaveze koje me očekuju od prvog septembra samo ako bi ona to zahtevala. Imao sam dovoljno ušteđevine sa kojom nisam mogao da uradim ništo spektakularno, ali mesec-dva lagodnog života moglo je da nam bude zagarantovano tom sumom. Međutim, ona je bila izričita:
- Zezamo se dok se zezamo, kad počne škola, moraćemo da se saberemo. Biće sve drugačije, videćeš – rekla je.
Kada je došao taj prvi dan septembra i kada je razredna spektakularnim govorom predstavila novu učenicu koja će četvrtu godinu pohađati u našem razredu, nisam znao da li da se smejem ili da plačem od sreće.
- Ćao svima – rekla je moja plavokosa kratko. – Ja sam Una.
Pogledom je brzo preletela preko naših glava i spontano je sela na prvo upražnjeno mesto, iza mene.
To je, dakle ono njeno “biće drugačije”, mislio sam, samo je zaboravila da mi napomene da će biti još bolje. Do kraja prvog časa sedeo sam kao na ekserima. Nisam mogao da dočekam zvono pa da pred svima pokažem da je baš ona, Una, devojka u koju su se svi muškarci zagledali kada je ušla u učionicu a devojke počele da ljubomorno skupljaju usne, baš moja i samo moja devojka.
Do kraja prvog velikog odmora već je čitava gimnazija, od tetkica do profesora, znala da smo nas dvoje u vezi. Bio sam ponosan, srećan i važan što sam konačno imao nekoga kime mogu da se pohvalim pred društvom. Do kraja dana, kada se nekim čudom razredna opet pojavila u učionici, moja euforija nije spala.
- Bojane – rekla je razredna. – Primećujem da si danas veoma dobro raspoložen. Volela bih da vidim tvog oca.
- Mog oca? Zašto? – upitao sam zbunjeno. – Šta sam uradio?
- Nisi ništa… još, ali da ne bi uradio… Pozovi ga, molim te, važno je da ga vidim.
- Dobro – rekao sam.
Nekom ludom srećom, moj otac je toliko bio zauzet poslom do kraja oktobra da mu nije padalo na pamet da dolazi u školu i da razglaba sa razrednom, i to baš u završnoj godini kad problema, po pravilu, nije moglo da bude. Iskreno govoreći, taj njegovo posao bio mi je sasvim dobrodošao jer nisam primetio da sam za nepuna dva meseca uspeo da pojedine rubrike u dnevniku “zakitim” kečevima, a one druge da ostavim potpuno prazne.
Na tromesečju me je razredna zvanično obavestila, pred celim odeljenjem, da će, ukoliko se moj otac ne pojavi u dogledno vreme, zahtevati da me ostave neocenjenog na kraju prvog polugodišta, što će značiti da ću morati na polaganje razrednog ispita jer sam u međuvremenu prikupio i užasan broj neopravdanih časova.

Vreme otrežnjenja

Posle višečasovnog predavanja koje mi je otac očitao pred celim kućnim savetom, odnosno pred sestrom i majkom, bilo je jasno da će stan na Vračaru otkazati istog sekunda, da ću zaboraviti na džeparac, ali i na Unu. Mogao sam da se protivim i da vičem da ću za koji mesec postati “svoj čovek” i da neće više moći da me ucenjuje, mogao sam da kažem šta sam hteo, ali ipak sam morao da ispoštujem sve što je tražio od mene. Od stana na Vračaru nije mi bio problem da se odvojim, od džeparca još manje, ali od Une… I dalje je sedela iza mene ali, kao da je i ona prisustvovala predavanju moga oca, potpuno se povukla, otuđila se od mene.
Njenih ocena što se tiče, mogli su svi da joj pozavide, ali je isto kao i ja morala da napiše molbu nastavničkom veću da je zbog velikog broja neopravdanih časova ne izbace iz škole. Ukapirao sam, mada kasno, da je ona devojka koja može dobro da izbalansira i ljubav i obaveze, i da sam bar se u tom pogledu ugledao na nju, ne sumnjam da bismo i mnogo godina po završetku gimnazije bili zajedno. Ovako usledili su meseci mučenja. Nisam smeo da joj se obratim jer sam se plašio da bi samo jedan pogled u njene oči mogao da me vrati u period života koji sam, priznajem, najviše voleo. Poštovala je to moje “ignorisanje” i nijednim gestom nije mi dala do znanja da nešto treba da učinim.
Do mature sam se “otkotrljao” na teško stečenim trojkama i četvorkama, a kada je na red došlo matursko veče, bio sam odlučan da joj ponovo priđem i da joj objasnim svoje ponašanje. Međutim, nije mi se ukazala prilika, Una se nije pojavila.

Hoću da kažem: trudio sam se sve do pre četiri meseca kada je u moju kancelariju ušla Una, nekada moja Una.
Jedan pogled na nju, na njeno divno lice i plavu kosu, vratio me je deceniju unazad i bio sam spreman da kleknem pred njom.
- Izvini – rekla je ušavši u moju kancelariju – imaš li upaljač?
- Nemam, nažalost – odgovorio sam.
- Neke stvari se nikada ne promene, zar ne?
- Nažalost – ponovio sam kao omađijan dok mi je prijateljski stezala ruku.
Taj pozdrav vratio me je na autobusku stanicu, u onaj predivni avgustovski dan kada sam je prvi put sreo.
- E, Bojane, vreme je da se nešto promeni – rekla je tutnuvši mi neki paketić u ruke. – Ovo je praktičan poklon za tebe, od danas mog prvog saradnika.
Nisam znao o čemu govori a ona je, kao i uvek, “čitajući” mi misli rekla:
- Od danas počinjem da radim u ovoj firmi. Biću u kancelariji do tvoje. Kada su mi rekli ko će mi biti najbliži saradnik, prvo mi je proletelo kroz glavu da ću na tebe moći da se oslonim bar kada je paljenje cigarete u pitanju. I, da te ne bih izlagala bespotrebnom trčanju i nasilnom pušenju, odlučih da ti poklonim upaljač.
- Pametno razmišljaš – rekao sam i pokušao da dodam: – Una, dugujem ti izvinjenje…
- Ništa mi ne duguješ, sve je u redu.
- Ali, zaista želim da ti objasnim…
- Bojane, nemoj – rekla je staloženo. – Bilo pa prošlo. Nadam se da ćemo moći da sarađujemo bez prisećanja na prošlost.
- Moći ćemo – rekao sam posle kratkog razmišljanja.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 11.0
mob
Nokia 
Nikada je nije preboleo

Siniša i Verena godinama su živeli u harmoničnom braku. Jednog popodneva, dok su ručali sa prijateljima, Siniša je saznao da se njegova stara prijateljica Silvija iz inostranstva vratila u Beograd i da namerava da mu se obrati za pomoć u vezi sa nasledstvom. Vereni se to ime učinilo poznatim… Nekoliko dana kasnije, čitajući stranice svog dnevnika, shvatila je da je Silvija bivša verenica njenog supruga...


Brod, letovanje, fotografija

Uz hladno piće, u bašti hotela “Moskva”, na temperaturi od trideset šest stepeni, Verena, Petra i Danko čekali su Sinišu. U vazduhu su se osećala isparenja usijanog beogradskog asfalta. Prolaznici su žurno koračali želeći da se što pre sklone sa užarenog sunca.
- Gde se dosad zadržao? – nestrpljivo je pitala Petra. – Uvek ga čekamo, kao da ne možemo da se dogovorimo bez njega. Zar ne odlučuje većina?! – pokušala je da šalom prikrije negodovanje što njen suprug Danko bez starijeg brata nije mogao da donese ni tako beznačajnu odluku u vezi sa odlaskom na vikend.
U tom trenutku na ulazu u baštu pojavio se Siniša žurno prilazeći njihovom stolu.
- Kakav pakao! – rekao je sedajući pored Verene. – Dugo me čekate? – prelazio je pogledom preko njihovih lica.
- Izgleda da se samo meni odužilo čekanje – nije mogla da oćuti Petra.
Danko je osetio nadolazeću oluju pa je pozvao konobara. Naručili su ručak a onda se obratio bratu.
- Zamisli koga sam sreo?! Silviju! Došla je iz Amerike, prodaje bakin stan. Dao sam joj tvoju vizit-kartu ako joj zatreba pomoć. Rekla je da će te nazvati.
Na to se se ponovo oglasila Petra.
- A ko je Silvija?
Verena je sve vreme ćutala. Pokušavala je da se seti otkud joj je poznato to ime pri tom se istovremeno boreći sa osećanjem nelagodnosti koje ju je obuzelo u trenutku.
Danko joj je odgovorio.
- Silvija je devojka iz našeg komšiluka. Zapravo, njena pokojna tetka imala je stan do našeg. Po završetku fakulteta otišla je u Čikago gde je dobila posao menadžera. Udala se za Italijana, inače suvlasnika kompanije u kojoj je radila. Nekoliko godina kasnije razveli su se. Prilikom razvoda dobila je nešto akcija, pa je sada i ona suvlasnik. Pre nekoliko dana doputovala je u Beograd nakratko, da sredi papire u vezi sa nasledstvom.

Ko je Silvija?

- Verena i Anđela će morati da krenu sa vama jer ja u subotu imam zakazan sastanak sa Turcima oko iznajmljivanja poslovnog prostora. Ne znam koliko će potrajati, moraćemo da izađemo na teren ali, čim završim, pridružiću vam se. Ručali su, a potom ih je Siniša napustio.
Siniša Petrović je imao advokatsku kancelariju u centru Beograda. Važio je za uspešnog, ali skupog advokata. Njegovi klijenti su uglavnom bile poznate ličnosti iz različitih društvenih sfera, imućni sugrađani i stranci. Verena je bila navikla na njegove obaveze pa joj odlazak na vikend sa trinaestogodišnjom kćerkom bez Siniše nije bila novost.
Četvrtak popodne. Julska vrućina postala je nesnosna, živa u termometru popela se do četrdesetog podeljka. Verena je pakovala stvari za predstojeći vikend kada je zazvonio telefon. S druge strane čula je melodičan ženski glas sa prizvukom starnog naglaska.
- Stan Petrović?
- Izvolite – ljubazno se javila.
- Treba mi advokat Siniša Petrović.
- Nije kod kuće. Hoćete li da ostavite broj da vam se javi kada dođe? – upitala je Verena.
- Kada ga očekujete?
- Oko osam.
- Hvala, nazvaću tada – žena je spustila slušalicu.
Verena je navikla na ovakve i slične pozive, ali ovoga puta naslutila je da ženski glas pripadao pomenutoj Silviji, pa je osetila nervozu.
Siniša je posle večere seo u fotelju uključivši televizor, Anđela je odavno bila u svojoj sobi, a Verena je radila u kuhinji. Telefon je pozvonio i Siniša se javio. Verena je dobro čula Sinišu kada je rekao:
- Danko mi je rekao da si došla… Naravno da ću ti pomoći, koliko dugo ostaješ? Sutra u osam dođi u moju kancelariju.

Kada se Verena narednog trenutka pojavila u dnevnoj sobi, Siniša joj je rekao da je zvala Silvija kojoj treba njegova pomoć da proda tetkin stan.
- Moraću za vikend to da rešim jer već krajem sledeće nedelje mora da otputuje – rekao je više za sebe.
U petak posle podne Danko i Petra došli su po Verenu i Anđelu pa su se uputili u zajedničku vikendicu na obali Srebrnog jezera.

Lepša nego pre

Siniša je nešto pre osam bio u kancelariji. Otvorio je prozore da provetri prostoriju i naručio je kafu. Čim je seo za računar, čuo je kucanje na vratima.
Silvija je bila lepša nego što mu je ostala u sećanju. Prošle su godine od njihovog poslednjeg susreta ali na njoj vreme nije ostavilo trag. Naprotiv, izgledala je bolje nego pre petnaest godina. Miris njenog parfema ispunio je prostoriju.
Dok su ispijali kafu, predala mu je dokumente.
- Želim da prodam tetkin stan, a bakin bih zadržala. Možda ću se vratiti, čini mi se da u Beogradu ima prostora za biznis.
- Da. Mnogo se toga ovde promenilo – rekao je Siniša ne skidajući pogled sa nje.
- I, kako ti se čini? Ima li nade za mene? – upitala je.
- Ne znam. Možda.
Silvija se zvonko nasmejala.
Dogovorili su se da se oko jedanaest nađu u “Maderi”, kao nekad, potom će napraviti uobičajen krug oko Kalemegdana.
Kada je Silvija napustila njegovu kancelariju, pozvao je sekretaricu naloživši joj da otkaže sve sastanke za taj dan jer mora hitno da otputuje.
- Da učinim isto i za sutra? – upitala je.
Trenutak je razmišljao, a onda potvrdio:
- Tako je najbolje.
Silvija je, kao i uvek, bila tačna. Kada je ušla u “Maderu”, svi pogledi bili su uprti u nju a Siniši je imponovalo to što je u društvu tako lepe žene.
Popili su piće, a onda su pošli u šetnju do Kalemegdana. Silvija je često zastajkivala ispred izloga. Bila je oduševljena novim izgledom Knez Mihailove ulice, ali je istovremeno osetila nostalgiju za starim lokalima kojih više nije bilo.
Ispred spomenika Pobedniku počela su da joj naviru sećanja i protiv njene volje. Ovde, pre petnaest godina, Siniša ju je zaprosio. Bio je to najsrećniji dan u njenom životu. Međutim, nekoliko dana kasnije sve je ostavila i otišla je bez pozdrava. U oproštajnom pismu objasnila mu je neminovnost njihovog rastanka.
Izazov je bio preveliki da bi mu odolela jer joj se ukazala prilika da ostvari svoj san. Između ljubavi i karijere odabrala je ovo drugo.
Siniša ju je posmatrao neko vreme a onda se naslonio na ogradu zagledavši se u ušće. Dok je polako uvlačio dim cigarete gledao je kao se grle Sava i Dunav, tu pred njima, bez stida, i za trenutak im je pozavideo. Utešila ga je spoznaja da je, iako ih je život razdvojio, Silvijina i njegova ljubav ostala netaknuta.

Uplašio se svojih osećanja

Uplašio se sopstvenih misli ali i osećanja koja su odjednom nabujala u njemu od trenutka kada mu je Danko rekao da je Silvija u Beogradu.
Silvija mu je prišla, a on ju je spontano zagrlio. Gledali su niz reku, zaokupljeni svako svojim mislima. Tišinu je prvi prekinuo Siniša.
- Hoćemo li do “Skadarlije” na ručak?
Klimnula je glavom, još uvek ophrvana avetima prošlosti.
U “Skadarliji” im se, uz pesmu tamburaša, raspoloženje vratilo. Ručak su zalili dobrim vinom a potom su pošli da pogledaju tetkin stan.
Suton se kao lopov uvlačio u svaki kutak bojeći plavičastim tonovima sve čega bi se dotakao. Siniša je obišao stan čiji mu je raspored prostorija bio dobro poznat. I dalje je sve bilo na istom mestu, kao da je vreme u tom stanu zaustavljeno. Silvija je skuvala kafu koja je trebalo da simbolizuje njihov oproštaj.
Sela je u fotelju naspram njega pripalivši cigaretu. Gledala ga je kroz poluspuštene trepavice praveći kolutove od dima. Bio je to njihov tajni poziv na ljubav, kojem Siniša nije umeo da se odupre. Prišao joj je, seo je na naslon njene fotelje i počeo da je miluje po leđima. Silvija se protegnula a onda mu je obavila ruke oko vrata…
Završili su u spavaćoj sobi kao i mnogo puta ranije. Kasnije nijedno od njih nije znalo da li je sve to bilo posedica ošamućenosti vinom ili ljubavlju koja je sve ove godine tinjala u njihovim srcima.
Oko ponoći Siniša je napustio stan. Pokušavao je da svežinom noći rashladi usijanu glavu. Znao je šta je učinio ali se nadao da Verena neće saznati. Ovo je bio njegov prvi vanbračni “izlet” i osećao je grižu savesti. Ipak, umirivala ga je spoznaja da se Silvija za nekoliko dana vraća u Čikago.
Narednog jutra čim je otvorio oči, okrenuo je broj njenog telefona. Još uvek je bio u krevetu kada se začulo zvono na ulaznim vratima. Odveo ju je pravo u spavaću sobu, više nije bio u stanju da razmišlja o posledicama, o Vereni, o neverstvu. Jedino mu je bilo važno da je pored njega nežna i poželjna Silvija.
I narednu noć proveo je u njenom zagrljaju, ali u nedelju ujutro morao je da se pridruži svojoj porodici. Dok je vozio prema Srebrnom jezeru, razmišljao je o Silviji bez griže savesti što je počinio brakolomstvo.
Kada je parkirao auto ispred kuće, Anđela mu je potrčala u susret raširenih ruku:
- Tatice, stigao si!
Verena ga je dočekala na vratima, spremna za plažu.
- Hoćeš li nešto da pojedeš pre nego što pođemo na kupanje? – upitala ga je.
- Nisam gladan, radije bih kafu – odgovorio je ovlaš je poljubivši.
Naizgled, sve je bilo kao pre ali Verena je osetila grč u utrobi.
Dan su proveli na obali jezera a predveče su krenuli u Beograd.
Kada su ostali sami, Verena mu je rekla:
- Sutra putujem u selo.
Iako iznenađen, Siniša je ništa nije pitao.

Duboko u sebi osećala je tugu

Vereni je bio potreban mir roditeljske kuće da bi mogla da razmisli o svemu. Nije mogla da bude sa Sinišom a da svaki put kada ga pogleda pomisli na to da je tek izašao iz Silvijinog kreveta. Predosetila je…
Kuća je bila tiha i prašnjava. Otkako su njeni roditelji umrli, niko tu nije živeo. Verena se bacila na posao, morala je prvo sve da počisti. Ceo njen dosadašnji život prošao joj je pred očima kao na filmskom platnu. Bilo je mnogo razloga da bude srećna i zadovoljna, ali je duboko u sebi osećala tugu.
Umorna, ali zadovoljna, uveče se smestila u ljuljašku na terasi. U rukama je držala stari dnevnik koji je pronašla u svojoj devojačkoj sobi. Bio je na istom mestu kao i pre petnaest godina, u fioci noćnog stočića. Otvorila ga je i počela napreskok da čita.

19. april 1985.

Posle uskršnjih praznika vratila sam se u Beograd. U studentskom domu još uvek nije bilo gužve jer se većina studenata još nije vratila. Mislila sam da ni Marija nije stigla, što mi je na neki način odgovaralo. Ušavši u sobu koju smo delile, zatekla sam je na krevetu kako plače. Kada me ugledala, poskočila je i zagrlila me. Ispričala mi je da se posvađala sa momkom. Bezuspešno sam pokušavala da je utešim.
- Hoćeš li da ideš sa mnom do Krsta? – upitala me je.
- Kada?
- Sada. Čula sam se sa Dankom, hoće da porazgovaramo.
- Samo da se presvučem.
To je bilo najmanje što sam mogla da učinim za cimerku. Dok smo stigle do Krsta, sumrak se spustio na grad. Danko nam je otvorio vrata. Bilo mi je neprijatno jer sam znala da njih dvoje treba da razgovaraju. Međutim, Danko me je ljubazno zamolio da ih sačekam u sobi njegovog brata. Nisam imala izbora, pristala sam.
Pokucala sam na vrata i ušla. U sobi je bilo mračno. Pored prozora, meni okrenut leđima sedeo je mladić. Nije se okrenuo, samo mi je rekao da sednem.
Osećala sam se glupo u nepoznatoj kući, u mračnoj sobi, sa mladićem kome ni lice nisam videla.
Pokušavala sam da razaznam obrise predmeta u sobi u nadi da će mladić uključiti svetlo. Međutim, on je prekinuo tišinu pričom o devojci koju je mnogo voleo i koja ga je ostavila zbog karijere. U prvom trenutku pomislila sam da je u pitanju poremećena osoba ali ubrzo sam shvatila da sam mu poslužila kao rame za plakanje. Valjda nam je najlakše da dušu otvorimo neznancima.
Kada me je Marija pozvala, bila sam joj zahvalna. Još uvek sam pod utiskom događaja u kući na Krstu i tužne priče nepoznatog mladića mada me se to, u suštini, ne tiče.

1. januar 1990.

Najluđa noć – Nova godina! Prvi put proslavljam je u studenjaku. Studente koji su otputovali kući zamenile su beogradske kolege sa našeg i drugih fakulteta. Najviše ih je bilo sa pravnog, tako sam upoznala Sinišu. Divan je dečko, na završnoj je godini kao i ja. Pronašli smo mnogo zajedničkih tema. Pripreme su protekle u dobrom raspoloženju kao, uostalom, i novogodišnja noć. Već 1. januara shvatila sam da sam zaljubljena do ušiju u Sinišu.

10. jul 1990.

Sa Sinišom sam već šest meseci. Oboje smo diplomirali i on me je zaprosio. Večeras me vodi na večeru u stan njegovih roditelja. Žele da me upoznaju pre nego što se venčamo. Imam tremu. Hoću li im se dopasti? Hoće li se oni dopasti meni?

11. jul 1990.

U totalnom sam šoku! Veče kod Sinišinih roditelja proteklo je u najboljem redu ali šokiralo me je saznanje da Sinišu znam odranije, a da ga nisam prepoznala. Naime, on je brat bivšeg dečka moje cimerke Marije, onog Danka sa Krsta.

Sinoć, posle večere kod njegovih roditelja, Siniša mi nije dopustio da se vratim u svoju studentsku sobu.
- Sada si moja verenica, prespavaćeš kod mene – rekao mi je zaljubljeno.
Prihvatila sam ne sluteći kakvo me iznenađenje očekuje.
Kada me uveo u svoju sobu u kojoj je vladao polumrak kao pre četiri godine kada sam prvi put bila tu, paralizovala sam se. Prepoznala sam fotelju pored prozora, kao i onu na kojoj sam sedela. Setila sam se njegove priče o Silviji, devojci koju je mnogo voleo. Za trenutak sam osetila povređenost, bol i ljubomoru ali sam se savladala. Trebalo mi je mnogo napora da od Siniše sakrijem svoje otkriće.
Mislim da mu ne bi bilo prijatno kada bih ga podsetila na naš prvi susret. Uostalom, ko zna kako bi reagovao. Odlučila sam da to zadržim kao svoju malu tajnu.

Sve je znala

Zatvorila je dnevnik, a suze su joj se slivale niz lice. Dok je čekala Sinišu u njihovoj vikendici na jezeru, stalno je razmišljala o tome odakle joj je poznato Silvijino ime. Tada nije mogla da se seti priče koju joj je Siniša ispričao pre toliko godina. Siniša nikada nije saznao da je oženio devojku kojoj je otvorio srce u trenutku usamljenosti. Verena mu to nikada nije rekla. Ni Danko je nije prepoznao kada je počela da se zabavlja sa Sinišom. Nikakvo čudo, video ju je samo dva puta. Marija i on su raskinuli ubrzo posle one aprilske posete.
Zagledana u noć, izgubila je osećaj za vreme. Jutro je dočekala budna ali mirna. Donela je odluku. Jedno pitanje vrtelo joj se po glavi: da li će Siniša biti srećan sa Silvijom?
Nekoliko dana kasnije Verena se vratila u Beograd. Anđela je bila sa drugaricama na bazenu, a Siniša u svojoj radnoj sobi. Iznenađena što ga je tako rano zatekla kod kuće, odlučila je da iskoristi priliku za razgovor. Bez ikakvog uvoda Verena ga je upitala:
- Kako je bilo sa Silvijom? Jeste li završili u tetkinom stanu?
Preneraženo ju je pogledao, kao da pred sobom vidi avet. Iskoristila je njegovu zbunjenost pa je nastavila:
- Prvo ste se našli u “Maderi”, potom ste prošetali do Kalemegdana, zatim ste otišli u “Skadarliju” na ručak i šetnju ste završili na Krstu, u tetkinom stanu.
Glas joj je bio tih i siguran, bez greške je opisala njihov zajedno provedeni dan. Siniša ju je gledao zanemeo od zaprepašćenja ne verujući u ono što je čuo. Nije imao izbora, zatečen, priznao joj je sve, kao i to da ju je prvi put prevario za sve godine njihovog braka pri tom je zamolivši da mu oprosti.
Verena ga je gledala ali njen pogled nije odavao osećanja. Ponašala se kao da je sve u najboljem redu. Jedino ju je glas odao kada je izgovorila:
- Sutra ću podneti zahtev za razvod.
- Verena, nemoj! Misli na Anđelu – preklinjao ju je Siniša.
- A da li si ti mislio na Anđelu? – ogorčeno ga je upitala.
Siniša je ćutao. Bila je u pravu. On nije mislio ni na koga osim na Silviju. Kada je ona bila pored njega, gubio je razum.
Verena je uzela posteljinu i otišla je u dnevnu sobu. Nije mogla noć da provede u istoj prostoriji sa Sinišom…
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 12.0
mob
Nokia 
Lagala je zbog naše ljubavi

U kasirku Vesnu zaljubio sam se na prvi pogled. Naša veza bila je puna ljubavi ali smo malo vremena provodili zajedno. Razlog tome bila je užasno stroga gazdarica kod koje je Vesna živela. Za moj rođendan, koji je trebalo da proslavimo zajedno, prijatelji su mi priredili zabavu iznenađenja i počastili su me telefonskim seksom. Tada sam saznao istinu o svojoj devojci...


Pospano sam ušetao u novi supermarket na uglu ulice. Iako je već bilo podne, hodao sam sanjivo sporo tražeći namirnice za doručak i kafu koja mi je posle sinoćnje žurke bila neophodna. Kada sam prišao kasi, susreo sam se sa najlepšim bićem koje sam ikada ugledao. Na svetlom, porculanskom licu isticale su se krupne, nestvarno zelene oči i lepo oblikovane rumene usne. Niz njena ramena spuštala se duga smeđa kosa. Žuta uniforma kasirke lepo joj je pristajala. Uputila mi je širok osmeh pruživši mi kesu.

- Hvala, vidimo se – procvrkutala je veselo a ja sam promumlao nešto što je ličilo na pozdrav i brzo sam izleteo napolje.

Ta devojka ima tako lepo lice bez trunke šminke. Ulepšala mi je dan svojom prirodnošću.

Tek kada sam stigao kući, shvatio sam da sam raščupan i da na nogama imam kućne papuče. Cinično sam se nasmejao svom odrazu u ogledalu. “Maler”, procedio sam i zavrteo glavom.

Tog, i svih narednih, dana trudio sam se da se koncentrišem na predavanja na fakultetu ali… Kada sam shvatio da sam se “navukao” na česte kupovine u supermarketu na uglu ulice, sve mi je bilo jasno. Neprestano sam mislio na zelene oči pune sjaja i iskričave topline, ali bilo mi je nezamislivo da priđem devojci kojoj ni ime nisam znao i da je pozovem na piće. I to još u marketu! Pojma nisam imao kako da joj priđem a onda je sudbina umešala prste…


Drugaričina drugarica

U čast fakultetske diplome moj drug Laza priredio je žurku u svom stanu. Naravno, otišao sam, ali bez namere da te večeri nešto “ulovim” jer sam i dalje razmišljao o devojci iz supermarketa. A onda… Okrenuo sam se u jednom trenutku i ugledao sam nju. Podigao sam obrve a Laza je rekao:

- Drugaričina drugarica.

Klimnuo sam glavom mada se nisam trudio da shvatim.

- Vesna – pružila mi je svoju malu, glatku šaku.

- Nikola, drago mi je – odgovorio sam.

Žurka je potrajala još neko vreme, a onda su počeli da se razilaze. Ostali smo samo ona i ja, i spontano smo počeli da ćaskamo. Posle smo izašli na svež vazduh, šetali smo opustelim ulicama bez cilja i razgovarali.

Vesna je bila otvorena i komunikativna dvadesetdvogodišnjakinja, nedavno se doselila u naš grad ali naletela je na baksuza od gazdarice, matoru opajdaru koju je jedva namolila da joj te večeri da ključ od stana.

- Zašto ne promeniš gazdaricu? – upitao sam.

- Zato što ne mogu da se požalim na smeštaj a ne plaćam joj bogzna koliko.

U jednom trenutku zaćutali smo kao da nam je ponestalo reči, Vesna je zastala, pogledala me je pravo u oči i rekla:

- Znaš, sviđaju mi se tvoje karirane papuče.

- Jaooo… – zakolutao sam očima i prasnuo u smeh. Ona se smejala kao anđeo, lepo i od srca. Imala je na sebi široku plavu košulju čiji su krajevi bili vezani u čvor otkrivajući delić njenog ravnog stomaka, i farmerice. Na licu, naravno, ni traga šminke.

- Šta je toliko upadljivo na meni? – upitala je.

Nisam odgovorio. Na njoj je bila primetna upravo ta jednostavnost, prirodnost, spontanost… Ma, bila je savršena. Neka druga, a znao sam ih mnogo, uplašila bi se da joj se šminka razmazala ili da joj je vetar pokvario frizuru… neka druga, ali ne Vesna. Ona je bila obična i posebna istovremeno i to me je bacilo na kolena. Umesto odgovora, potražio sam njene usne. Ljubili smo se nežno, mirisala je na letnje kiše, tako zanosno… kao sećanje na nešto davno i lepo.


Kao jedno biće

I tako smo Vesna i ja postali kao jedno. Umeo sam da pročitam svaku želju iz njenih prelepih zelenih očiju, voleo sam je onako kako joj je prijalo, a bilo mi je žao što nismo odlazili jedno kod drugog. Svojim roditeljima nisam rekao ko je devojka sa kojom izlazim jer mlada kasirka iz iznajmljenog sobička nije neka prilika za sina jedinca uvaženih advokata. Mislim da takvu “bruku” ne bi preživeli, a nisam želeo da povredim Vesnu. I ona je imala sličan problem – staru, bolesnu, džangrizavu gazdaricu. Morala je da poštuje kućni red: nema večernjih izlazaka, a nije smela ni da pomisli na to da u stan dovede prijatelja. Naravno da sam želeo da više vremena provodimo zajedno ali okolnosti su nam dopuštale da se viđamo tek na sat ili dva.

Tako je proletela naša prva zajednička godina a kada sam joj predložio da za taj naš “jubilej” pobegnemo na nekoliko dana u moju vikendicu, gotovo se uplašila. Odmahnula je rukom rekavši da to ne dolazi u obzir jer bi, u protivnom, morala da traži drugi, verovatno mnogo skuplji, stan.

Kako je vreme odmicalo, sve više smo razgovarali o zajedničkoj budućnosti jer smo oboje bili sigurni u našu ljubav. Naravno, pretpostavljao sam da će se moji roditelji usprotiviti.

- Šta?! – otac je iskolačio oči. – Nikola, zar te nije stid? Ne mogu da verujem da voliš neku seljančicu koja nosi žuti kačket i verovatno ima rečnik kamiondžije. Da drugi ispiraju usta i da nam se smeju iza leđa?! – podviknuo je.

- Zaboga, zar ne možete da joj pružite šansu? Uostalom, nije seljančica, fina je devojka. I zašto čitavog života brineš o tome šta će drugi reći?

- Zato što smo bogati, školovani, cenjeni…

Htedoh reći “i snobovi” ali prećutao sam. Ipak, nisam izdržao, morao sam da ga pecnem.

- Postigao si više nego što je potrebno, zašto si tako nesiguran? Zar ćeš i sada, pod stare dane, da se dokazuješ? Kome?

- U redu – odmahnuo je rukom. – Ali, upamti, dobićeš samo jednu šansu. Nadam se da sebe nećeš dovesti u situaciju da biraš između nje i nas.

Iskreno, sumnjao sam u pozitivni ishod ali šta sam drugo mogao?

Naravno, Vesna je umela da se snađe u svakoj situaciji, bila je i dama i devojčica, i znala je kako treba da se ophodi prema dvoje pristojnih, sredovečnih ljudi. Nažalost, moji roditelji ponašali su se kao da sam im doveo Vesnu na ispitivanje. Ona je sa osmehom i neverovatno smireno odgovorila na svako njihovo pitanje.

Ne želim da se sećam uvreda koje smo otac i ja uputili jedan drugom, a onda sam pokupio neophodne sitnice, ščepao Vesnu za ruku i izleteo iz kuće.

- Nikola, sve mogu da razumem. Nema razloga da ćutiš i da kriviš sebe – kazala je tiho kada smo seli u auto.

- Znam. Izvini za ovo ali sada želim da ćutim. Pričaćemo sutra – rekao sam i nastavio da vozim prema njenom stanu.

Izašla je iz auta bez reči. Situacija nije bila nimalo naivna ali osokolila me je pomisao na to da se zbog Vesne žrtvujem.


Strpljenje me je polako napuštalo

Vikendica je bila idealna za oslobađanje od stresa. Na usamljenom mestu, okružena četinarima, podsećala je na kućicu iz bajke. Sedeo sam na drvenom tremu posmatrajući veličanstveni zalazak sunca. Zamišljao sam Vesnu i sebe, srećne i zaljubljene, i našu dečicu kako trčkaraju po travi. Povremeno sam je danju dovodio ovamo, a u intimnim trenucima umela je da izgovori poneku divnu, “prljavu” rečenicu koja mi je raspaljivala maštu.

Planirao sam da sutradan Vesnu ukradem od zle gazdarice i da bar jednu noć provedemo u vikendici pa sam sa tim mislima zaspao. Ali…

- Ne dolazi u obzir! – Vesna se energično usprotivila mom predlogu a mene je strpljenje polako napuštalo.

- U redu – rekao sam ozbiljno. – Uskoro ću napuniti dvadeset pet godina, nadam se da ću diplomirati pa se nadam i da ćemo bar to proslaviti zajedno.

Klimnula je glavom nežno me poljubivši u ugao usana. Ma, voleo sam je uprkos svemu. Navalio sam na knjigu, želeo sam da što pre postanem “svoj čovek”, a kako sam živeo u vikendici i niko me nije ometao, rezultat nije izostao. Nestrpljiv da joj kažem da sam diplomirao, pokucao sam na vrata njenog stana.

Vrata mi je otvorila žena kakvu sam najmanje očekivao. Krupna, crnokosa, rumenih obraza, nije joj bilo više od pedeset godina. “Ako je neko lud i bolestan, ne mora tako i da izgleda”, pomislio sam. Kazao sam da tražim Vesnu. Njen odgovor bio je poražavajući: Vesna je otputovala u rodni grad i gazdarica ne zna kada će se vratiti.

Naravno da sam bio razočaran ali i zbunjen. Trebalo je da budemo zajedno… Ko je žena koja mi je otvorila vrata? Zašto je Vesna otišla baš sada, zašto bez najave? Nisam mogao da se setim kada je poslednji put posetila roditelje. A znao sam i zašto ne mogu da se setim: zato što ih nikada ranije nije pomenula.

Nisam bio ljut. Zaljubljen i slep, verovao sam da je nešto zaista iskrslo. Nije želela da priča o svojoj muci i to sam poštovao pa mi je preostalo da čekam da se vrati. To veče proveo sam sam, pred televizorom, nadajući se da ćemo moj dvadeset peti rođendan proslaviti zajedno.

Vesna se pojavila tri dana kasnije. Bilo je dovoljno da je poljubim i da zaboravim sve dileme i pitanja koja sam želeo da joj postavim. Obećala je da ćemo nadoknaditi sve propušteno ali…

- Nikola, žao mi je. Danas su gazdaricu odvezli u bolnicu, nema nikoga svog i molila me je da budem kraj nje, a mama je javila da je tatin oporavak bio trenutan i da mu je sada još gore. Ne znam na koju ću stranu, nije mi ni do čega – izgovorila je tiho u slušalicu.

Nisam znao šta da joj kažem. Činilo se kao da sudbina nije na našoj strani ali učinilo mi se da je bilo previše “slučajnosti”.

- Vesna, da li mi ovo namerno radiš? – upitao sam nervozno.

- Ne, Nikola – izgovorila je tiho.

- Samo ćeš to da mi kažeš? – progutao sam knedlu a potom sam prevalio preko usana jedino što mi se učinilo logičnim: – U redu. Mislim da bi bilo najbolje da se neko vreme ne viđamo. Uzgred, upoznao sam tvoju gazdaricu. Možda je bolesna, ali svakako nije stara i ne liči na vešticu – prekinuo sam vezu pre nego što je uspela bilo šta da kaže.

Osećao sam bes, poniženje, bio sam razočaran i očajan, znao sam da će mi sada biti još teže, ali izdalo me je strpljenje. Dovezavši se pred vikendicu, dočekalo me je iznenađenje. Iza čempresa su poiskakali moji prijatelji sa bocama pića u rukama.

- Iznenađenje! – viknuo je Laza noseći ogromnu tortu.

Naravno, obradovao sam se i to mi je donekle odvuklo misli od Vesne. Ipak, potajno sam se nadao da će se pojaviti i da će reći da je i ona deo tog iznenađenja. Uzalud.

- A sada, ono najbolje – rekao je zaverenički Laza posle nekog vremena. Već sam bio dobro “naliven”, ali ne baš toliko da ne znam šta radim.

- Pošto znamo koliko voliš svoju devojku i da ne bi otišao u krevet sa drugom, priušti sebi telefonski seks. Ostaćeš veran, a mi ćemo platiti utrošene impulse – bacio je pred mene neke časopise nestrpljivo trljajući šake.

Razočarenje i haos u glavi


Iskreno, nije mi bilo do toga ali oni su to očekivali, a ja nisam želeo da ih uvredim. Bio sam srećan što ih imam, jedino oni nisu zaboravili na moj rođendan.

“Maca, vatrena crnka zanosnih oblina. Pozovi me i pretvori svoje fantazije u stvarnost”, pročitao sam oglas u dnu stranice i dohvatio sam telefon, a oni su se šćućurili uz mene.

Sa druge strane začuo se mazan, zvonak ženski glas.

Očigledno uvežbana i bestidna, raspaljivala je maštu a potom je, pri kraju naše “igrarije”, izgovorila nešto što mi se učinilo poznatim. Otreznio sam se u deliću sekunde, bila je to ista ona slatka i bezobrazna rečenica koju je moja Vesna često ponavljala dok smo vodili ljubav.

Nikome nisam rekao šta me muči. Spustio sam slušalicu uz blaženi osmeh i ovacije svojih prijatelja, a zapravo sam jedva čekao da ih ispratim i da ostanem sam.

Sutradan sam ustao sav “polomljen”, što od pića, što od tuge, a ponajviše od neke crne slutnje. Palio sam cigaretu za cigaretom i jedva sam čekao da padne noć.

Opet se javio isti, cvrkutavi ženski glas i ponovio je onu uvežbanu priču od prethodne večeri. Nažalost, ista je bila i poslednja rečenica. Veza je “pukla” pre nego što sam uspeo bilo šta da kažem, a sa njom sam pukao i ja.

Nikola, ne budi blesav, možda je tako nešto Vesna pročitala u nekom časopisu, možda joj je drugarica kazala šta muškarci vole da čuju posle dobrog seksa ili devojke to naprosto znaju, tešio sam sebe, ali… taj zvonak, cvrkutavi glas…

Sumnja me je toliko izjedala da sam mislio da ću poludeti, a da ne bih poludeo, odlučio sam da sve isteram na čistac.

Laza mi je rekao da sam lud, ali me je pozvao da mu se pridružim za večerom sa nekim sumnjivim tipovima kojima sam morao da se smeškam, a oni su me “prosledili” još sumnjivijem tipu. Bar je bio iskren.

- Ćorava posla, prijatelju – kazao je. – Ima ih na stotine, sve su to izmišljena imena, a regrutuju se iz svih staleža. Bilo da su uličarke, narkomanke, domaćice, majke, studentkinje, jedno im je zajedničko: potreban im je novac. To je “hot-lajn” bez dopunskih “usluga”, zaštićene su pa tražiš nešto što zapravo ne postoji. Ne mogu ti pomoći, a ti pitaj tu svoju, pritegni je pa, ako ti prizna…

Ništa nisam saznao ali tada sam shvatio da mi je preostalo samo jedno: odlučio sam da u Vesninom odsustvu popričam sa onom ženom koja mi je otvorila vrata, naravno, ako zaista nije “zaglavila” u bolnici, kako je Vesna kazala.

Narednog jutra, kao da sam nešto predosećao, ustao sam nervozniji nego ikada. Ipak, uspeo sam da se upristojim, duboko sam udahnuo i pokucao na vrata stana Vesnine gazdarice. Otvorila ih je ista crnokosa žena, a nasmejala se kao da mi se obradovala.

- Uđi, sinko – ispružila je ruku pomerivši se u stranu.

Vesnina sudbina


Iznenadio sam se kada sam za trpezarijskim stolom ugledao malog, plavokosog dečaka koji je nešto žvrljao po listu papira. Zle gazdarice ne vole decu a kako ova žena nije ličila na oštrokonđu, nije mi bilo jasno zašto je Vesna tog mališana isključila iz priče.

Videvši da sam iznenađen, žena se blago nasmešila.

- Sedi, mladiću. Sada ću da pristavim kafu pa ću sve da ti ispričam. Andrija, dušo, idi u svoju sobu – obratila se dečaku i on poslušno ustade i otrča niz hodnik.

Posmatrao sam gospođa Ljilju kako se lagano kreće, spušta šoljice na sto, odlazi u kuhinju. Mogla je da bude i majka i baka onom mališanu, ali svakako nije ličila na osobu koja je upravo stigla iz bolnice. Naprotiv, činilo se da puca od zdravlja, ali i od želje da mi ispriča istinu.

- Vidiš, sinko… Vesna je divno biće, kulturno, pošteno, pametno. Nažalost, i takvi ljudi ponekad pogreše. Da je imala podršku najbližih, možda na svoju sudbinu ne bi gledala kao na grešku ili promašaj. Ona potiče iz veoma ugledne i bogate porodice, uvek je bila dobro dete, dobar đak, dobijala je sve što bi poželela, a želela je da jednog dana upiše likovnu akademiju ali… mladost-ludost. Kada je ostala u drugom stanju, bilo joj je sedamnaest godina. Taj mangup je nestao a ona je krila dok je mogla da krije… Otkad su ga stigle godine i bolest, njen otac je pozove a ona otputuje kada mu je potrebna ali nikada mu nije oprostila to što ju je onda izbacio iz kuće. Sećam se, pojavila se na mojim vratima praznih ruku, bez ijednog kofera, sa stomakom do zuba. Inače, ja sam njena tetka, nisam zla gazdarica. Razvedena sam, dece nemam, pa sam Vesnu prihvatila kao da sam je rodila. Valjda tome služe tetke – nasmešila se i nastavila: – Svemu sam je naučila, podizala sam i nju i bebu, ali nismo mogle da živimo od moje bedne plate. Kada je ojačala, Vesna je pošla u potragu za poslom. Kad mi je kazala za te telefone i noćni rad, nimalo nisam bila oduševljena ali šta ćeš… ponekad čovek radi ono što ne voli kada se mora. Bila je presrećna kada se zaposlila u supermarketu, ali nije htela da napusti onaj grozni posao. I tako, večito umorna i neispavana, sa jednog posla na drugi, ali srećna zato što detetu može da priušti sve što mu je potrebno. A pričala mi je o tebi. Toliko te voli da je svaka druga reč tvoje ime, a ti… ne znam, pokušaj da razumeš i oprostiš. Veruj mi, vredna je toga. Prerano je odrasla, namučila se, a ima dobru dušu – završila je očiju punih suza.

Zabolela me je duša, bolela me je Vesnina sudbina, ali i sve njene laži.

Nazvao sam je iste večeri. Nije bila ljuta, došla je na naše staro mesto ali nismo se ni poljubili ni osmehnuli jedno drugom. Oboje smo ćutali.

- Znam da znaš – konačno je razbila mučnu tišinu.

- Molim? – upitao sam odsutno.

- Znam da znaš – ponovila je glasnije. – Za moje dete, moj posao za moj život. Nisam imala smelosti da ti kažem istinu. Valjda mi je zato bilo drago kada su me tvoji roditelji odbacili. Želela sam da me prvo zaista zavoliš pa da ti sve ostalo bude manje važno. Želela sam, i još uvek želim, da ostatak života provedem sa tobom.

Brecnuo sam se kao da me je nešto ubolo.

- Kakav život, Vesna? Da sediš kraj mene, u jednoj ruci držiš dete a u drugoj slušalicu u koju govoriš bljuvotine? Zar tako zamišljaš naš život? – glas mi je toliko podrhtavao da sam jedva čuo sebe.

- Nikola, kako možeš? Da si osetio na svojoj koži… – zastala je a potom je briznula u plač.

- Vesna, bole me tvoje laži! Ili se opet praviš luda, ne znaš šta želim da ti kažem?! – odmakao sam se od nje odmerivši je od glave do pete. Bog mi je svedok, voleo sam je više od života ali nisam imao snage da se izborim sa svim tim.

- Žao mi je, nismo uspeli. Ovo je kraj – okrenuo sam se, uleteo u auto i nestao uz škripu kočnica. Nisam želeo da vidim njene suze, bio sam ubeđen da ću preboleti…

Narednih dana nisam izlazio iz vikendice. Nisam spavao, nisam radio gotovo ništa sem što sam mislio na Vesnu. Želeo sam da zaboravim svaki trenutak proveden sa njom, a zapravo sam shvatio da bez nje moj život nema nikakvog smisla, da bi svaka druga bila samo mlaka kopija. Da, bio sam spreman da joj oprostim, da prihvatim njeno dete… da je zagrlim i nikada više ne pustim iz naručja.

Seo sam u auto i vozio sam tako brzo da je pravo čudo da sam stigao pred njenu zgradu “u jednom komadu”. Kako je bilo kasno, pretpostavio sam da je na “onom” poslu i da je neću zateći kod kuće. Želeo sam da porazgovaram sa njenom dobrom tetkom ali… za divno čudo, vrata mi je otvorila Vesna.

- Zar ti nisi… – počeo sam.

- Ne, nisam. Više nikada… sem ako ti ne smeta to što sam obična kasirka – pogledala me je pravo u oči kao da traži dozvolu, a potom mi se bacila u zagrljaj.

Tada sam bio siguran da je to za celi život i da je više nikada neću pustiti da ode od mene.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 14.0.1
mob
Nokia 
Plakao sam na njenom venčanju

Anita nije moja prva ljubav, ali jeste najveća. Imao sam i pre nje devojke ali se ni pored jedne nisam zadržavao. Mislio sam da je ljubav, koju oseća prema meni, dovoljna da mi oprosti sve gluposti. Međutim, prevario sam se, nakon jednog pijanstva i mog ludila, ostavila me je. Utehu sam pronašao u Maji, kćerki jedinici bogatog stomatologa sa kojom imam dve kćerke. I ko zna kako bi se sve završilo da na ulici nisam ugledao Anitu koja se pravila da me ne poznaje…
 

Nikada kao danas nisam osećao strah. Ni kada mi je Maja zapretila da više neću videti decu, ni kada me je Veran precrtao, ni kada su mi zelenaši uz slepoočnicu prislonili hladnu metalnu cev… Nijedan rafal nije se mogao uporediti s onim koji je “štektao” u mojim grudima. A čekao sam samo reč “da”…
Stao sam pored ulaza, iza nekog stuba, dovoljno daleko od glavnih aktera ali i zvanica zaokupljenih pićem i ćaskanjem.
Na sreću, Anitina svadba bila je u toj velikoj sali pa sam mogao da ostanem neprimećen. Naslonio sam se na zid i osluškivao… Najvažnije je to što me niko nije video. Doduše, ni ja njeno lice nisam morao da vidim, mogao sam da ga zamislim do najsitnijeg detalja… Samo što je u mojoj glavi ta sreća u njenim očima bila rezultat ljubavi prema meni. Kao nekada…

Ozbiljna veza

Anita nije moja prva ljubav, ali jeste najveća. Imao sam i pre nje devojke ali se ni pored jedne nisam zadržao duže od snega na osunčanom obronku, a za nju sam mislio da će biti tek obični letnji pljusak, osvežavajući, kratak i prolazan. Tek sam bio raskinuo s Draganom, a ona, iako mi nije bila važna, drznula se da me ostavi onako kako sam ja ostavljao. Zato mi je simpatična Anita došla baš u pravo vreme da nahrani moju sujetu i popuni upražnjeno mesto.
Savršeno je slušala, govorila koliko treba i savršeno se ljubila. Đavolu bi malo bilo, pomislio sam i nastavio s njom iako je naša veza već dočekala zamenu kalendara na zidu.
- Konačno i tebe da vidim u ozbiljnoj vezi – rekao mi je Veran, na papiru mlađi a po opredeljenju i stavovima moj stariji brat. – Upoznao si njene roditelje, prihvatili su te, društvo je voli, mogu samo da ti čestitam.
On je s Natašom sve to imao, ali penzionerskom tipu poput njega to je pristajalo, meni nije.
- Jesen, pa zima… Šta da ti kažem, čini se da je izabrala pravo vreme… – lakonski sam odgovorio. Nisam priznavao ni sebi ni drugima da mi se ta šmizla uvukla u srce.
- Možeš da lažeš druge, mene nemoj… Osim toga, prestani da se glupiraš, nemoj to da pokvariš! – pripretio mi je.
- Ne moram ja, život će.
- Kakav život, šta pričaš?
- Misliš li da će je obradovati kada čuje iz kakve porodice potičem? U priči sam joj samo pomenuo da su naši roditelji razvedeni i zna da živimo sami zato što se majka preudala a otac oženio i otišao, ali ne zna da su pre toga njihove svađe policiju na naša vrata dovodile, da su se vaze potezale i noževi pominjali, da su nas ostavili kada je meni bilo šesnaest, a tebi dvanaest godina.
- Nisi ti za to kriv, a ona je razumna. Pokaži da ne nosiš traume iz tog perioda i biće sve u redu.
Nisam dotad shvatao da zapravo priželjkujem to “u redu”. Desilo se spontano kada je jednom prilikom poznanicima, na pitanje ima li brata ili sestru, odgovorila:
- Imam sestru i Davora, on mi je blizak kao brat – rekla je bez imalo patetike i nastavila priču. Na mene je ostavilo utisak to njeno neupadljivo svojatanje, valjda zato što se niko osim Verana celog života nije otimao o moj lik i delo. Roditeljima sam bio teret kojeg su se lako rešili.

Pokazala mi je zube

Koliko mi je prijala ta Anitina praktična strana toliko me je i nervirala.
Tavorio sam na slabo plaćenom poslu, bez volje da pošteno zapnem, ali sa snom da ću jednom zgrnuti veliki novac jer sam to zaslužio. Nisam tada znao da nije dovoljno biti pošten, treba i rukave zavrnuti. Tako mi je na um pala ideja da preko poznanika, koji je držao lanac prodavnica igračaka, “obrnem” jedan kamion. Platiš po jednoj ceni, prodaš po drugoj i posle izbrojiš dobit. Zvučalo je jednostavno i lako. Kada sam Aniti obznanio taj svoj plan, pristojno je klimnula glavom a onda se nadovezala na priču o predavanju nekog, valjda cenjenog, gostujućeg profesora, kojem je prisustvovala tog dana. Prekinuo sam je.
- Kako god okrenem, dobar sam nekoliko hiljada…
- Uglavnom, pričao nam je o sunovratu finansijskog sektora, da je zapravo sve propalo zbog tih obveznica koje su izdavane bez pokrića pa se celi piramidalni sistem urušio… – kao da me nije čula, nastavila je.
- Kako si ti sebična! – prvi sam rekao iako bi teško bilo proceniti ko je bio više samoživ u toj situaciji. – Pričam ti o nečemu što će moj život promeniti preko noći a ti tupiš o glupavom predavanju… Umesto da me podržiš, prekidaš me, ne želiš ni da me saslušaš!
Možda je vreme da i ova curica postane bivša, ljutito sam pomislio a ona mi je odgovorila:
- Nisam sebična, samo na konkretnom primeru pokušavam da ti pokažem da gradiš kulu od karata, dragi moj! Ako je na nerealnim temeljima propao svetski finansijski sektor, a podržavaju ga kojekakve banke i fondovi, zar zaista misliš da je održiva tvoja ideja o bogaćenju preko noći na taj način? Pozajmićeš ogroman novac da bi uleteo u rizičan posao. Nemaš, da se ne lažemo, prave radne navike, a morao bi ako hoćeš da sve odradiš do kraja. Uostalom, ako si spreman da tako zapneš, zapni na poslu koji radiš i kroz neko vreme, na jednostavniji način, domoći ćeš se tog novca bez rizika, bez bojazni, na pošten način. Šta ako ne uspeš da prodaš tu robu? Ona nije ni deficitarna ni konkurentna. Ako želiš moje hvalospeve, pogrešio si adresu! I još mi kažeš da sam sebična! E, vidiš, sada ću biti sebična – zgrabila je jaknu i, ne pogledavši me, otišla. Ostao sam sam i zbunjen. Prvi put pokazala je zube i tada sam, po žestini kojom se borila, shvatio da je već volim.
Sa cvećem u ruci pokucao sam na njena vrata idućeg dana moleći je da mi oprosti.
- Ponekad se zaigram kao dete… – rekao sam joj. – Ali to je zato što nisam imao vremena da odrastem. Znaš, moji roditelji…
- Znam, rastali su se i tom prilikom gotovo da je krv pala, Veran mi je ispričao. Razumem da to u čoveku izazove traumu, ali nemoj da ti bude alibi za neuspeh u životu, za tumaranje… Svi smo mi doživeli padove. Nisi više mali…
Tada sam joj rekao da je volim. Nije odgovorila jer je još uvek bila pomalo uvređena.

Pilula za miran san ili izvor nespokoja

I što je Anita postajala veći čovek u mojim očima, sve teže sam podnosio to da ona, takva voli mene ovakvog, prokletog, grešnog i lakomislenog, jednostavno nisam umeo da se nosim s tim.
Dok je ona bila na fakultetu, ja sam se dosađivao. Radio sam tek toliko da tog meseca imam za margarin i parizer, više nisam hteo iz nekog revolta. Zašto baš ja nemam oca da finansira moje hirove, zašto baš ja nema ludu sreću i dobru platu… Sve to me je frustriralo i činilo lažno nadobudnim. Za razliku od mene, Veran se baš borio ali nije mu bilo drastično bolje pa sam i u tome video argument za ispravnost svojih stavova.
- Eto vidiš, možeš poginuti na poslu, nikada nećeš biti tamo gde su tatini sinovi…
- Bar noću zaspim zadovoljan – rekao mi je ne sluteći da sam i ja pronašao pilulu za miran san. Bar tog dana… Već sledećeg mogla je postati izvor nespokoja…
Čekajući Anitu, navratio sam u neki lokal na čaj. Novina nije bilo na stalku, ali je zato poker aparat bio slobodan. Iz dosade sam seo i u mom džepu uskoro je zveckao lako zarađeni novac. Nije to bila velika cifra, ali sasvim dovoljna da me učini srećnim…
Kada su počele letnje žege, odjezdio sam s društvom na more. Za to se našlo para, a o sutra nameravao sam da mislim prekosutra. Ni pomislio nisam da pozovem Anitu.
Ipak, kada sam stigao u Crnu Goru, shvatio sam da mi Anita nedostaje. Nisam hteo da priznam sebi još jednu slabost, pa sam se besomučno opijao i glumio švalera. Tako sam jednu noć proveo s nekom balavicom. Ništa se nije dogodilo osim ljubljenja i ruke zavučene ispod majice. Znao sam da je Aniti i svakoj drugoj poštenoj devojci i to dovoljno, pa sam se potrudio da sakrijem fotografije koje su snimili moji drugari dok smo anonimna i ja spavali.
Anita ih je videla. Naravno, sve sam joj prećutao i zaobišao temu vernosti, međutim, proklete kompromitujuće fotke ostavio sam u fioci u kojoj odlažem dokumenta.
Nekoliko dana kasnije zamolio sam Anitu da ode do mog stana i da mi na posao donese broj žiro-računa jer sam konačno dočekao da budem prijavljen, da dobijem socijalno osiguranje i ostale beneficije.
Učinila je to što sam je zamolio i, čim mi je predala na papiru zapisan broj, ošamarila me je svom snagom, prosiktala da sam đubre i ostavila me zbunjenog. Tada mi je sinulo da je videla slike. Ne gubeći glavu, odmah sam smislio izgovor.
- To je od prošle godine, ljubavi. Zar ćemo se svađati zbog tvoje ili moje prošlosti?
- Aha… Prošle godine nosio si majicu koju si kupio pre dva meseca? Nisi samo varalica već potcenjuješ i moju moć zapažanja.
Na njenu pronicljivost potpuno sam zaboravio. Nemajući kud, ispričao sam joj necenzurisanu verziju događaja, čak sam zaplakao koliko mi je bilo teško i Anita mi je oprostila.
Ne znam zašto sam pokušavao sve da pokvarim ali danas sam svestan činjenice da nikako nisam smeo ostati bez nje jer se sve vreme trudila da u meni probudi uspavanu pamet, forsirala je samo dobro u meni. I nije joj išlo…

Znao sam da je kraj

Jednog dana aparat mi je “pojeo” pola plate. Morao sam to reći Aniti, uostalom, nisam imao od koga da pozajmim novac do sledeće uplate. Uh, kako je bila besna.
Saslušao sam bukvicu kakvu su moji roditelji svojevremmeno propustili da mi održe. Ali, na njoj svojstven način, Anita je posle svakog mog posrnuća uspevala da me uveri u to da nisam loš čovek. Ne znam da li je zaista verovala da sam dobar ili je na kuli od karata gradila snove.
Piće mi nikada nije bilo mrsko a te večeri, kada mi je oprostila ko zna koju po redu brljotinu, postalo mi je najbolji drug. Istresao sam čaše štoka u sebe kao da zalivam baštu. U stvari, zalivao sam spoznaju da je nisam vredan… Obeznanio sam se. Da me Veran nije odvezao na ispiranje želuca, ne bih preživeo.
Tek sutradan saznao sam da me je obeznanjenog zatekla i Anita, baš u momentu kada su sve inhibicije popustile. Rekao sam joj da je razmažena, da se pravi pametna, da ne zna koliko je “plitka” i slične gadosti. Uglavnom, izvređao sam je, a kada je htela da ode, povukao sam je za ruku i gotovo joj iščašio zglob. Otišla je plačući, rekao mi je Veran. I znao sam da je to kraj.
Nekako mi je laknulo jer sam shvatio da više ni pred kim neću morati da obuzdavam svoju narav. Pripremio sam govor koji ću joj istresti u lice kada mi se javi da obavimo taj poslednji razgovor. I večno je ostao u meni… Izgleda da je bila isuviše povređena da bi mi se javila ili sam joj se previše smučio da bi poželela ikada više da me vidi ili čuje. Pustila me je da progutam sve one reči, a one me guše i danas, samo što sam vremenom naučio da ih usmerim na pravu adresu.
Patio sam, pio i plakao. Ostao sam i bez posla.
Tokom jednog besciljnog tumaranja gradom naišao sam na školskog druga, a on je bio sa sestrom od tetke. Tako sam upoznao Maju, natprosečno visoku, dugog uskog lica i krupnih očiju. Izgledala je kao barbika, za razliku od Anite koja je sva bila prirodna topla i simpatična.
Znao sam da budem šmeker kada treba, a tada sam se naročito potrudio jer sam želeo potvrdu da sam frajer, onaj koji ume i može da osvaja.
Maja je imala sve osim muža i problema. Zato sam se potrudio da joj nadoknadim oboje…
Kćerka jedinica poznatog stomatologa, živela je sama u stanu koji su joj mama i tata poklonili povodom sticanja fakultetske diplome, vozila je novi auto i… osećala je da joj mladost izmiče. Možda se zato onako grleno smejala mojim doskočicama…

"Otrovni pauk"

Na rastanku smo razmenili brojeve telefona i nisam dugo čekao do sledećeg sastanka. Pozvala me je već narednog dana… Poverovao sam u to da se probudio uspavani Kazanova u meni i ni pomislio nisam da sam se, takav kakav sam bio, go i bos, uklapao u Majin plan. Bio joj je potreban neko bez prava glasa, da je sluša, ispunjava njene želje, ali i uživa u materijalnim dobrima koje je nudila. U početku sam se savršeno uklopio…
Maja je bila neverovatno prijatna, kao povetarac, jedva primetna, lagana i lepršava. Lako sam se upleo u njenu mrežu, ali ona ni slutila nije da je plete više oko sebe: ja sam bio otrovni pauk, bilo da sam slobodan ili vezan.
Njeni su mi se obradovali kada su me upoznali. Ponadao sam se da je Maja prethodno na njih prenela sopstvenu fascinaciju, a malo je trebalo da shvatim da su me doživeli kao onoga ko će oženiti njihovu izbirljivu jedinicu, čime će ih poštedeti brojnih pitanja poznanika i rođaka.
Samo me je Veran upozorio na to da ne treba da srljam u novu vezu, pogotovo ne s Majom.
- Ona će te, ne promeniš li se, sažvakati i ispljunuti – rekao je britko, ali u dobroj nameri.
- Luda je za mnom! – osmeh s lica ni limunom mi nije mogao skinuti.
- Nije ona naivna, zna ta dobro šta radi. Bolje se malo saberi i nemoj joj dozvoliti da tobom manipuliše kada joj prvom prilikom zatražiš pare za kafu – proročki me je upozorio.
Oboje smo imali svoje razloge da započnemo novi život samo dva meseca od početka naše veze. Mene je vodio inat, a nju biološki sat. Ipak, tada smo živeli u miroljubivoj koegzistenciji pa smo vest o trudnoći dočekali kao srećnu. Ja sam se naročito potrudio da o tome obavestim Anitine i moje zajedničke poznanike. Nikada mi neko od njih, ni u prisnom razgovoru, nije rekao da je pitala za mene. Verovao sam da su joj svi oni samo odani…
Prešao sam u Majin stan gde su njeni već opremili sobu za bebu, a sve što sam imao doneo sam u jednom koferu…

Nevidljiva kruna

Naš zajednički život bio je dobar. Valjda smo bili toliko obuzeti dolaskom novog bića i uklapanjem sitnica koje život znače, pa nije bilo vremena ni za šta loše.
Kada se Anja rodila, plakao sam kao dete što od alkohola, jer je izvukao iz mene najskrivenije emocije, što od spoznaje da to dete nisam želeo s Majom. Stvorio sam neku fikciju da ipak sve ide po planu, čak sam bebi dao ime koje smo Anita i ja planirali za našu devojčicu.
Problemi su izašli na površinu kada su Maja i Anja izašle iz bolnice. Njena majka bila je s nama i već drugog dana dala mi je do znanja da bih mogao da se prihvatim i nekog posla. Znao sam da ću tako izbeći i plač u četiri termina dnevno i prisustvo tašte, a neretko i tasta, pa sam počeo da obilazim poznanike i listam oglase. Nudilo se samo fizikalisanje ili posao konobara, što mi je bilo neprihvatljivo i pre, a kamoli sada kad sam bio na malo višem nivou.
Koliko god se zavaravao novostečenim statusom, morao sam da skinem nevidljivu krunu s glave i da se prihvatim lopate. Time sam odaslao dobru poruku Maji i njenim roditeljima jer kada su videli da hoću da radim čak i najteže poslove, okrenuli su nekoliko brojeva i uglavili me na menadžersku poziciju najprofitabilnije firme u gradu. Sada sam imao dovoljno i za aparate, i da podignem nos, ali i da nedostajem svima koji su me se nekada odrekli.
Osim materijalnih stvari i deteta, drugih zadovoljstava u braku nisam imao. Shvatio sam to kada smo upali u kolotečinu. Nezadovoljstvo je obostrano tinjalo ali smo ga prikrivali naoko srećnim porodičnim šetnjama, skupim putovanjima i dobrim radnim mestima. Ja sam baš tako naduvavao samopoštovanje… I uspevao…
I baš takav, nabijen samopouzdanjem i odeven u skupo odelo po meri, ugledao sam jednog popodneva Anitu. Okrenula je glavu od mene iako smo bili na tolikoj udaljenosti da nisam bio siguran u to da li me je videla. Uh, kako mi je bilo krivo zbog toga… Da mi glas nije zadrhtao, a srce zalupalo kao u vreme prve spoznaje ljubavi, povukao bih je za rukav. Tada sam prvi put shvatio da je još uvek volim, da sva odela, predstave za ljude i za samog sebe nisu istrgnule tu drsku malu iz mog srca. A ona je samo prošla pored mene…

Poslao sam joj poruku

Dok sam kasnije nezainteresovano slušao o tome kako je tog dana Anja jela i plakala, s užasom sam zaključio da me više zanima da li je ona pokeraška faca na Anitinom licu samo vešta gluma ili pravi odraz ravnodušnosti koju oseća prema meni posle silne ljubavi.
Kada je, godinu dana nakon što se oženio svojom prvom i jedinom ljubavlju, Veran dobio dete, napio sam se kao suva zemlja, ovoga puta “s pokrićem“. Slavio sam njegovu sreću… do te mere sam izgubio vezu sa svetom, pa sam poslao poruku na nikada zaboravljeni broj. Nisam te večeri znao ni kako mi je ime ali tih sedam cifara jesam… Napisao sam prvo glupavu rečenicu: “Ćao, šta radiš?”, pa kada na to nisam dobio odgovor, pitao sam je zašto mi ne odgovara. Kao da nije prošlo više od dve godine, kao da je nisam ujeo za srce… Napisala mi je da sam pogrešio broj.
“Ovde je neko kome i danas mnogo značiš, ko te nikada nije zaboravio”, napisao sam uz mnogo grešaka i velikim slovima, mojim zaštitnim znakom iz naših vremena…
Držao sam telefon u ruci i nagađao šta će mi napisati… Na sve sam spremio odgovor. A ona se nije javila. Pogodilo me je to više nego najgora kritika koju mi je mogla uputiti. Sve sam bio spreman da podnesem osim ravnodušnosti.
Kući sam se vratio otrežnjen spoznajom koju nisam želeo da imenujem. Primakao sam se Maji u krevetu i ljubio je kao da mi je poslednji put. Iz inata, iz očaja, bola i ludila. Te večeri začeli smo Tijanu.
Tako je Maja morala na porodiljsko samo nekoliko meseci nakon što se vratila na posao i malo živnula. A nezadovoljstvo je bujalo…

U dugovima do guše

Ona je konačno pokazala svoje pravo lice, a ni ja više nisam imao razloga da se pretvaram da je volim kada to, zapravo, nikada nisam. Odjednom svesna te činjenice, postala je nepodnošljiva. Bio sam prinuđen da bežim iz kuće. Po završetku radnog vremena, a taj posao već je počeo da me smara, smirivao sam se starom strašću – kockom.
Gubio sam po celu platu u tim crnim aparatima… Novca u Majinom novčaniku nikada nije nedostajalo pa ona, osim da sam fizički odsutan, nije primećivala da upadam u živo blato. Onda sam zadužio platu unapred, pa još jednu…
Ni trepnuo nisam, a nije bilo kolege kojem nisam bio dužan. Svi su mi gledali kroz prste, samo je ekonomista Milan, skromni i uvek pomalo ljutiti četrdesetogodišnjak, iz dana u dan pitao kada ću mu vratiti. I uvek sam obećavao da će to biti “sutra”.
- Ajde se ti lepo na drugoj strani zaduži pa meni vrati. Ima zelenaša na svakom koraku. Moram deci kupiti knjige za školu. To je, brate, tvoj dug, pa ti vidi šta ćeš s njim – rekao je tonom koji nije trpeo pogovor.
Istoga dana pronašao sam “prodavca para” koji je, uz kamatu u visini četvrtine moje plate, pristao da mi da novac na ruke, bez ikakvih papira. Bilo je previše lako pa sam zaključio da ću tako i ostale podmiriti jer su, koliko sutra, mogli da mi održe predavanje kakvo mi je Milan održao. A koliko je to bilo ludo, došlo mi je do mozga zajedno s prvom kamatom. Nemajući kud, opet sam morao da pozajmljujem od Verana, od jednog, pa drugog drugara, iz Majinog novčanika a da to nije znala… Malo-pomalo, bio sam dužan svim ljudima koji su imali i hteli da mi daju novac. Pozajmljivao sam od jednog da bih umirio drugog dok se krug nije zatvorio. Mogao sam sve da priznam bližnjima i da promenim ploču. Ali nisam… Nisam želeo da za to sazna Anita… Nje što se tiče, još sam se trudio da, sa detetom na ramenima, tokom slučajnih susreta glumim srećnog taticu iako se ona i dalje isto ponašala, dakle, nije me primećivala.
Kada su moji dugovi narasli toliko da više nisam mogao da ih krijem, priznao sam ali samo zato što je zelenaš počeo da mi diše za vratom.
Maja je šiznula. Rekla je da sam obrukao i nju i njene roditelje.
- Baš su ti neki roditelji. Opremili su te kao kuću na prodaju, okrečili i uredili, a unutra je ostao trulež – rekao sam ono što mi je ležalo na srcu. Nisu oni zbog toga bili loši ali morao sam da joj to kažem.
- Ma, bolje bi bilo da su taj novac dali tebi da nestaneš iz mog života, propalice jedna! – sipala je i ona uvrede. – Priberi se ili ću sa decom otići na kraj sveta. Nećeš ih videti ni na fotografijama! – zapretila mi je.

Potpuni krah

Onda sam se setio da ipak postoji slamka spasa: stan u kojem je sada Veran živeo s porodicom bio je i moj. Predložio sam mu da ga prodamo.
- E, šta si ti sebi dozvolio… – vrteo je glavom Veran. – Nameravao sam da ti isplatim tvoj deo stana, odavno štedim novac za to. Ima li šanse da ti dam taj novac a ostalo kada prikupim? Ako prodamo stan i podelimo pare, neću imati ni za poštenu šupu. Ovako ćemo nekako isplivati…
Odmahnuo sam glavom. Još mi je bila sveža uspomena na pretnju zelenaša i njegovih kompanjona. Pred Majom i decom prislonili su mi pištolj na čelo i naterali me da kažem rok u kojem ću ispuniti svoju obavezu. Zato više nisam mogao da čekam. A morao sam i da rešim pitanje stana jer me je Maja posle te scene, šokirana i isprepadana, izbacila na ulicu. Spavao sam u portirskoj sobi u firmi.
Ispostavilo se da ni tada nisam dotakao dno jer sam ga zaista osetio kada mi je brat dva dana kasnije dao moj deo novca i rekao da za njega više ne postojim. Nisam pitao kuda će s bebom i ženom.
I tek na tom dnu počeo sam da razmišljam o svom krahu… Pokušao sam da se vratim na početak a tamo sam našao… Anitu. S njom sam izgubio sve što me je činilo čovekom, bez nje sam prestao da budem dobar, pošten i vredan, jer takvim me je samo ona videla. Čuo sam da se udaje. Saznao sam kada i gde…
Sakrio sam se iza stuba u pokušaju da izbegnem sve te ljude, ali da presretnem njen pogled. I desilo se…
Bio sam uplakan i hteo sam da ona to vidi. Moje suze će je ganuti, a onda… Ipak me je iskreno volela. Osim toga, čitala me je kao otvorenu knjigu i mogla je da zna da sam propao zbog nje. A kada je pogledala u oči koje je toliko puta svojim nazvala, nije bilo iskre u njenom pogledu, nije bilo skrivene šifre niti tajne poruke. Samo praznina i žurba da pronađe druge oči koje su je iskreno i željno tražile.
- Uzmi – čuo sam glas pored sebe. Bio je to konobar, nudio mi je rakiju. Ništa mu nisam rekao, potegnuo sam iz boce.
- Nemoj da plačeš – potapšao me je po ramenu. – Znaš kako kažu: “jedna se otegla, druga se protegla”. Ja sam prošle nedelje služio bivšu na svadbi i vidi me: zdrav, čio, normalan. Ajde, čemu briga? Glavu gore, momčino! – rekao je i dodao: – To ponesi – pokazao je na bocu koju sam držao – i danas pij koliko ti volja. A sutra okreni novi list…
Ostao sam zatečen. U nekoliko jednostavnih rečenica ovog dobrodušnog momka stala je sva moja problematika, svi jadi o kojima sam godinama lamentirao. A rešenje je bilo vrlo jednostavno.
Iznenada sam se zapitao šta radim u toj sali…
Gotovo trčeći izašao sam na ulicu i nisam više mario za to da li me je neko video. I ako jeste, video je onog bivšeg propalicu, nekoga koga i tako nikada više neće sresti. Ovoga puta verovao sam u to…
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Mozilla Firefox 14.0.1
mob
Nokia 
Sudbina nas je ponovo spojila

Zlatno doba mog drugog braka sa Zoranom nije dugo potrajalo u strahu od egzistencijalne krize, on je nepromišljeno ušao u posao sa kriminalcima, postao njihov dužnik i tako rizikovao ne samo naš opstanak, nego i naše dece. Nisam više smela da se oslanjam na njega… Da bih svetinju porodice održala neoskvrnjenom, preuzela sam stvar u svoje ruke postala sam Monika…

 
Bila sam srećna žena. Imala sam sve: pažljivog muža, dvoje zdrave dece, posao, prijatelje… i kratak brak iza sebe. Bilo je to nakon što sam završila fakultet. Otac mi je pronašao posao kod sina svog poznanika. Marko je bio zgodan, uspešan biznismen i posle njegovog dvomesečnog galantnog udvaranja postali smo muž i žena. Bio je stariji od mene deset godina a izgledao je kao lik iz grčke mitologije, zanosan, muževan, neodoljiv. Prvih nekoliko meseci život mi je bio bajka. Kokteli, putovanja, lagodan život. San koji nisam mogla dugo da živim. éelela sam potpuniji život: da radim, da imam decu… i tu smo se razišli. Nije se slagao sa tim da radim. I, nije želeo decu.
Nepunih godinu dana kasnije saopštila sam mu da odlazim.
- Goco, praviš veliku grešku – rekao je. – Ostavljaš ono što malo ko može da ti pruži. Razmisli još jednom. Ako ipak odeš, daću ti pristojnu alimentaciju jer će tvoja osetljiva dušica brzo pokleknuti pred surovim životom.
Iako sam to odavno osećala, na kraju se potvrdilo: u njegovim očima bila sam detalj u “slici savršenog braka”, nije me poštovao, posmatrao me je s visine za koju je bio siguran da je nikad neću dosegnuti. Ipak, želela sam slobodu.
- Ne, Marko. Ne želim ništa. éelim da se borim za svoje mesto pod suncem. éelim ti sreću, zbogom.
Marko me nikada nije potražio. Prećutno smo jedno drugom čak i rođendane “zaboravili”. Godinu dana pokušavala sam da pronađem pristojan posao i, konačno sam uspela.

Poljuljana bračna sreća

Kada se otvore jedna vrata, počnu se otvarati i druga. Upoznala sam Zorana. Sarađivali smo poslovno i mnogo mi se dopao. Zaprosio me je posle četiri meseca. Shvatila sam da ga zaista volim jer je u meni video ličnost, cenio me je, upoznao je sve moje mane i prihvatio ih je. A ja sam pored sebe konačno imala pravog muškarca, pouzdanog i nežnog.
Odmah je želeo decu. Rodila sam blizance, dečake koja su danas nestašni šestogodišnjaci. Naravno, posle porodiljskog bolovanja vratila sam se na posao. Zoran me je u svemu podržavao i život nam je bio jednostavan, ispunjen i divan. Obaveze, radost, ljubav… to su bile najlepše godine moga života.
A onda je Zoranova firma zapala u probleme a bili smo potpuno nespremni za to. Jer, u želji da deci obezbedimo sve, izgradili smo kuću koja nas je koštala čitavo bogatstvo. Oboje smo se zadužili velikim, dugoročnim kreditima. Međutim, Zoranova plata se za nekoliko meseci prepolovila i počela je da kasni. Budžet nam je bio ozbiljno ugrožen. Zoran je izbegavao razgovare na tu temu. Pokušavala sam da mu izložim nekoliko ideja, čak i onu da banka uzme kuću jer je bila pod hipotekom, i da se preselimo njegovim roditeljima.
Ali, do Zorana nisam mogla da doprem. Postao je nervozan, satima je ćutao, izgubio je veru u sebe. Tražio je način da dodatno zaradi ali, poljuljanog samopouzdanja, ništa nije dovodio do kraja. A problemi su se gomilali: neplaćeni računi, razvlačenje sve manje svote od prvog do prvog. Kad su došle u pitanje mesečne otplate kredita, naterala sam ga da me sasluša.
- Dragi moj, nema nam druge: ili da brzo nađemo dodatni izvor prihoda ili da se selimo tvojima. Najvažnije je da smo zdravi i da smo zajedno – završila sam.
- Neću još da odustanem. Sve ću učiniti za njih. Ako ne možeš da se boriš zajedno sa mnom, idi. Deca ostaju.
Bila sam šokirana. Plakala sam cele noći, sa njim danima nisam razgovarala, sve do trenutka kada se izvinio uz objašnjenje da je nervozan i zabrinut.
U našu postelju uvukla se neizvesnost, nepoverenje, i najsrećnija sam bila kada me nije doticao jer sam mogla na miru da razmišljam pokušavjući da pronađem rešenje iz ove nemoguće situacije.

Prezaduženi kod mafije

Odjednom je u kuću pristigao novac, Zoran je našao dodatni izvor prihoda. Ipak, bila sam oprezna. Stalno sam ga ispitivala gde je i šta radio. Rekao mi je da je sa prijateljem ušao u neki posao i da ne treba da se brinem. Proradio je crv sumnje u meni, munjevito sam razmišljala, istovremeno osećajući krivicu što nemam poverenja u sopstvenog muža, što nisam u stanju da mu verujem i da se prepustim. Grizla sam se zbog toga, ali me je crv nagrizao brže… s pravom. Jedne noći probudila me je buka. »ula sam nepoznati glas ispred kuće kako viče:
- Šta hoćeš da ti uradim?! Hoćeš da ti decu spominjem? Kasniš, čoveče, petnaest dana!
Oblio me je hladan znoj. Osetila sam da nekontrolisano drhtim, da ostajem bez vazduha, pojurila sam kao životinja svojim mladuncima. Spavali su čvrsto. Kroz zavesu sam videla Zorana kako stoji sa nekim čovekom na ulici, pored “besnog” automobila. To je to, znači. Dno dna. Nema dalje od ovoga. Ugrozio je decu sopstvenom glupošću.
Sačekala sam da uđe u kuću. Zaključao je vrata, bled kao krpa, a ja ni pokušala nisam da ga poštedim. Besno sam mu rekla:
- Sada ćeš mi sve priznati, inače nikada više nećeš videti ni mene ni decu. Ovo ti je poslednja šansa!
Seo je na stolicu u kuhinji, spustio je glavu obuhvativši je rukama. Ni taj bol me nije dirnuo. Kao divlja zver stajala sam nad njim čekajući istinu. Ugrozio je svetinju i nisam imala milosti. Pričao je nepovezano o tome da je pozajmio novac, ušao u posao, ali ne ide kako su planirali… Sada ga traže, ne žele da razumeju, da se strpe, on bi to sve sredio… Ne zna šta da radi.
- Koliko i kad? – upitala sam oštro i to ga je prenulo.
Kada je izgovorio cifru, i ja sam sela. Opsovala sam. Tada sam, znam, pogazila i poslednji trun njegove muškosti, ali morala sam. Nije bilo alternative. Hladno sam ga upitala:
- Možeš li ti to da rešiš ili ne možeš?
- Ne znam kako. Treba mi vremena.
- Znači, ne možeš, jer vremena nemamo. Da preuzmem ja?
- Ako znaš da možeš od nekoga da pozajmiš…
- Smisliću nešto. Sada treba da odspavamo.
Spavao je u dnevnoj sobi, na oprezu, iz straha da će neko ponovo pokucati na vrata. Taj gest me je rastužio: eno ga, spreman je da životom brani ono što je nepromišljenošću ugrozio. Volela sam ga uprkos svemu. Ali, bes i osećanje nemoći zauvek su te noći promenili moju ljubav. Nisu je uništili, ali su je promenili.

-avo je došao po svoje

Ujutro sam mu rekla da idem na posao ali sam uzela slobodan dan, pozvala sam na kafu onu koja je znala sve o meni i ja o njoj, svoju Suzanu, i otvorila sam joj napokon dušu. Do tada nije znala detalje naših problema.
Dugo smo razgovarale, čas sam se smejala, čas plakala, ventili su popustili a meseci grčevite borbe i poslednji atomi snage raspršili su se pred napadom histeričnog plača koji me je obuzeo.
Kada smo se isplakale, predlozi rešenja nizali su jedan za drugim, sve “bolji od boljeg”.
- Da znaš da bih se sada hladno unovčila, ali nisam Demi Mur – spustila sam glavu i pogledala svoje grudi. Morala sam da priznam da sam izgledala kao devojka. Odmahnula sam rukom. Suzana je tiho rekla:
- Znam ženu koja godinama radi kao poslovna pratnja. Mislim da to i njen muž zna, ona hrani porodicu.
- Užas! – zgrozila sam se.
- Jeste, ali ko zna koja je muka nju naterala. Bar nije na ulici. Kako čujem, njeni klijenti su veoma bogati i pristojni ljudi, pa je diskrecija zagarantovana – rekla je ozbiljno.
Pozdravile smo se i izljubile na rastanku. Ništa nismo rešile, ali sam se osećala mnogo bolje. Prošla su još dva dana bez rešenja. Zoran me ništa nije pitao, osim što je rekao da mesec dana možemo mirno da spavamo. Odahnula sam. Kupio je bar tih mesec dana, dugih kao celi život.
Kada sam jedne večeri ostala sama u kući, sklupčala sam se kao štene i ponovo počela grozničavo da razmišljam. Jedna suluda, morbidna, strašna misao uvek mi se vraćala… éena koju je Suzana spomenula. Ne znajući šta radim ni kuda će me to odvesti, okrenula sam Suzanin broj.
- Ništa me ne pitaj. Ne komentariši. Samo me spoji sa onom ženom, daj mi njen broj, lozinku, nešto. Daj mi slamku spasa.
Za pola sata zazvonio mi je telefon. Rekla je:
- Zapiši broj. I zovi odmah. Reci da si ga dobila od Gage. Smem li nešto da kažem?
- Ne – spustila sam slušalicu. Broj sam okretala savršeno mirno. -avo je došao po svoje, pomislila sam. éena je govorila kratko, poslovno. Predstavila sam se kao Monika objasnivši da želim da radim uz strogu diskreciju.

Postala sam Monika

Dogovorile smo sastanak za sutradan. Monika je dobila identitet: crna perika, crna kontaktna sočiva, jarkocrveni ruž. Samouvereno sam ušla u kafić i odmah sam je ugledala. Nismo dugo razgovarale, rekla sam da želim odmah da počnem jer mi je novac hitno potreban.
- U ovom poslu ništa nije belo ni crno. Naravno, agencija koja će te preporučiti reći će cifru.
Shvatila sam i da uz najbolji angažman za mesec dana neću skupiti potrebnu svotu, ali optimizam me nije napuštao. Uveče sam dobila poruku:
- Sutra uveče, devet sati, hotel… soba broj 17.
Zoranu sam rekla da Suzana i ja idemo van grada jer mi je ugovorila sastanak za honorarni posao. Ništa nije rekao. Dovoljna je bila magična reč “posao”. Suzana je došla po mene. Dok smo se vozile, nameštala sam periku i šminkala sam se.
- Ovo je Monika, a ti ćeš zauvek ćutati – rekla sam joj.
Odvezla me je do hotela, namignula mi je i rekla:
- Kada me trzneš, tu sam za deset minuta.
Pokucala sam na vrata prizivajući u sećanje najbolje erotske scene iz svog života, u nameri da se osetim kao seksi igračka željna zabave. Da funkcionišem kao žena koja je došla da se zabavi a ne da zaradi. Vrata se otvoriše, ispravila sam ramena, napućila usne i… ugledala Marka.
Neko je rekao da nam život vraća ono što drugima dajemo, neko drugi da se sve vraća i sve plaća, a ja sam se u tom momentu setila samo jedne rečenice: čudni su putevi Gospodnji.
- Dobro veče, izvolite – Marko me je pozivao unutra. U ruci je držao slušalicu mobilnog telefona, a drugom me je pozvao da uđem.
- Ne, draga, naravno da ne. Ovo je room sevice.
“Draga” je nasela i razgovor je brzo završen. Ušla sam i zatvorila vrata jer me je užasavao ogromni hotelski hol.
- Znate, došla da vam prenesem poruku: otkazuje se vaš room service za devet sati. Izvinjava vam se šef sale. Pa, laku noć! – uhvatila sam kvaku, ali je on bio brži.
- Ne, molim vas, ostanite. Vi ste njena prijateljica, zar ne? Neću praviti problem – uhvatio me je za ruku.
- Zaista ne mogu, moj je zadatak obavljen – nisam mogla da otvorim vrata. – Hoćete li se pomeriti, molim vas, žuri mi se – gledala sam u pod.
Podigao mi je bradu i zagledao se u moje oči:
- Veoma ste interesantni, i dodao bih, čudni. Ne mogu tek tako da vas pustim. Popijte piće sa mnom, veoma sam usamljen večeras.
Nikakvo čudo, biće ti sve gore što si stariji, budalo, pomislila sam.

Prepoznata i raskrinkana

Izgledao je još uvek dobro. Poneka nova bora i proseda kosa zaista mu je pristajala. U stvari, mislim da nikada bolje nije izgledao. »udni trnci prošli su mojim telom… Monikinim telom.
Monika je odgovorila pre mene trudeći se sve vreme da promeni boju glasa:
- Može, ali samo jedno piće, zaista žurim.
- Verujem vam, vi ste poslovna žena, to poštujem.
Nasuo je piće i ja sam ga iskapila. Onda sam pocrvenela.
- Oprostite. Ne znam kako ovo da objasnim. Zaista sam nepristojna.
Natočio je još jedno smeškajući se:
- Zaista je u vama nešto posebno, neverovatno. Drugačiji ste od…
- Mislite li da treba da ženama poput mene govorite takve stvari? – iznervirala sam se bez potrebe.
- éenama poput vas? Kako to mislite?
- Znate…
- Vi ste čak postiđeni. Zaista niste kao druge.
- Sada moram da krenem.
- Neću vas pustiti. Ne sada kada ste mi svaki nerv zategnuli – zabavljala me je odlučnost u njegovom glasu. Bio je isti: video je igračku koju je morao da dobije ne pitajući za cenu. Osvestih se u sekundi.
- Ne znam kako mislite da me zadržite. Već kasnim, a moj partner ne voli da čeka.
Ovoga puta sam ženstveno, lagano krenula prema vratima. Bacila sam udicu lovcu koji će je sigurno zgrabiti, a nisam htela da razmišljam o tome šta želim da se desi. Monika je preuzela svaki atom moga bića, igrala je najprljaviju igru moga života, mogla sam da je zaustavim u svakom trenutku, ali je ona bila tako jaka, a ja tako slaba, neodlučna, nesređena.
- Daću vam dvostruko više od onoga što vam je on obećao – lovac nije izneverio očekivanja.
Okrenula sam se i nasmejala:
- Vi, očigledno, mislite da je sve u novcu.
- Tri puta više, znam da takvu ponudu nećete odbiti – ponovo mi je pružio punu čašu.
Demi Mur… pomislila sam i nasmejala se, a on je podigao obrve:
- Smešna vam je moja ponuda?
- Smešni ste vi. Reći ću vam cifru koju sigurno nećete moći da prihvatite, zatim ćemo dovršiti ovo piće i pozdraviti se, u redu?
- Da čujem – ispravio je ramena.
Ponovila sam cifru koju mi je Zoran rekao one večeri.
Marko nije seo. Ništa nije rekao a ja sam se nasmešila i krenula prema vratima. Eto, šteta je izbegnuta, mislila sam, Monika je pobeđena, i Marko, i Zoran, i ja… ali mi je duša ostala čista.
- Može. Ali, pod uslovom da ostaneš ovde celu noć, Goco. I da mi kažeš šta se, do đavola, dešava?!
- Nisam vam rekla kako mi je ime. Ja sam Monika – trudila sam da prikrijem podrhtavanje u glasu. Taj skot, taj ljigavac, možda me je prepoznao čim me je ugledao.
- Samo mi je jedna žena na taj način okrenula leđa i odšetala lagano iz mog života pre deset godina. Zar misliš da sam tu sliku mogao da izbrišem iz sećanja?
- Zaboravi – otvorila sam vrata i izašla. Suze su mi navirale, stezala sam grlo i, grabeći ka liftu, tražila sam telefon u torbici da nazovem Suzanu. Stigao me je kod lifta. Za mnom nije potrčao pre deset godina kada je možda mogao da promeni naše živote. Pustio me je. Zašto je trčao sada? Kakav je to čovek? Zar se nisam dovoljno ponizila?
- Pusti me – otrgnula sam ruku. Zgrabio me je snažno, okrenuo prema sebi i… poljubio me je. Ljubio me je strasno, željno… Prestala da se borim. Mrmljao je nešto kada je skinuo moju periku, razmrsivši mi dugu kosu.
- Goco, šta se dešava? Šta to radiš?
- Spasavam porodicu, ovo mi je prvi put, moraš da mi veruješ… – suze su mi potekle niz obraze.
- Idemo, ne puštam te nikud ovakvu – poveo me je nazad u sobu. Pogledao me je ponovo: – I, šta ti je to sa očima? Idi u kupatilo, umij se.
Umivala sam se gledajući te crne nepoznate oči. Izvadila sam sočiva, i u mene su unezvereno, izgubljeno pogledala dva plava oka. Šta ja to radim ovde?

Spasonosna ponuda

Ušla sam u sobu, on je stajao na terasi i pušio. Pozvao me je i ponudio cigaretom. Hladan vazduh mi je prijao iako sam drhtala.
- Šta sad? – upitao me je.
- Ne znam. »udno, uz sve probleme koje imam, u ovom trenutku najvažnije mi je to što ti misliš o meni. éelim da čujem. Budi iskren, molim te.
Naslonio se na ogradu i pogledao me je.
- Lepša si nego ikad. Šta mislim? Mislim da si u gadnoj nevolji. Mislim da ti verujem da je ovo prvi put, mada… – podigao je obrvu.
- Prestani – ćušnula sam ga laktom.
- Šalim se. Pravo je čudo što si pokucala baš na moja vrata. Mislim da to nije bilo bez razloga. Ne želim da čujem šta se dešava ako ne želiš da mi kažeš. Ali, želim jedno: tebe. Noćas. Celu. Kao nekad. Platiću iznos na koji sam pristao. Pošteno ćeš zaraditi novac koji ti treba. Nikada se više nećemo videti jer bi zaista bilo besmisleno. Pomoći ću ti, ali tražim nešto zauzvrat. Nešto što mi je nekada pripadalo. Šta kažeš?
- Pre deset godina ništa nisam od tebe tražila. Bila sam tako ponosna. A vidi me sad…
- Pre deset godina rekla si mi da želiš da nađeš svoje mesto pod suncem. Pronašla si ga i večeras si došla da uradiš nešto strašno, samo da bi ga sačuvala. Mislila si da te ne poznajem i ne poštujem dovoljno. E pa, vidiš, nikada te nisam poštovao kao večeras.
- Ne verujem ti, mislim da nisi iskren – pogledala sam ga u oči. Nikada pre nisam ga videla takvog.
- E, to je nešto što ćeš se pitati celog života – podigao mi je glavu i ponovo me je poljubio.
- Da čujem – mrmljao je između poljubaca – ostaješ ili ideš?
Podigao me je u naručje i, spustivši me nežno na krevet, rekao je:
- Neću ti ništa učiniti dok mi ne odgovoriš – odmaknuo se od mene.
- Zar baš moram da kažem? Uživaš u tome?
- Da!
Ispružila sam se na krevetu, uzdahnula i rekla:
- Dobro, gore od ovoga ne može da bude, ostajem.
- Znao sam. Ne možeš da mi odoliš, je l’ da? – lagano me je svlačio.
Izmigoljila sam se i otipkala Suzani uverljivu poruku.

Poslednji put zajedno

Nisam znala kako sada ponovo da se vratim… tamo… u krevet. On je već ležao nag, opušten, i tapkao je mesto pored sebe pozivajući me da dođem. Na duhovit način olakšavao mi je sve to. Vodili smo ljubav lagano, pa strasno, pa opet nežno. U tom krevetu nisu bili klijent i “dama”, nego dvoje bivših ljubavnika koje je život na čudan način ponovo spojio da bi spasli sopstvene duše i da bi se zauvek rastali. U jednom trenutku osetila sam da mi suze klize niz obraze, a on ih je nežno obrisao.
- Večeras sam veoma srećan – prošaputao je, a ja sam opet zaplakala.
Probudlili su me zraci sunca i pospano sam se protegnula. Hotelska soba me je podsetila na to gde sam. Marko nije bio tu. Nije se čula ni voda iz kupatila. Otišao je. Ponovo me je poštedeo, ovoga puta jutarnjeg suočavanja sa istinom. Nije prestajao da me iznenađuje.
Ustala sam, ogrnula sam se čaršavom i prišla stočiću na kojem je bila žuta ruža na beloj koverti. Pored toga stajala je činija sa belim grožđem. Suze su se kotrljale niz moje obraze… Naše prvo zajedničko jutro tako je počelo… u zubima je doneo žutu ružu jer je u rukama nosio tacnu sa belim grožđem i vrućom kafom. Počela sam grčevito da jecam: rastužila sam se nad sobom, nad Zoranom koga sam prevarila, nad Markom, čovekom koji me je za jednu noć sa dna podigao i učinio najpoželjnijom ženom na svetu… možda čak i voljenom, ali o tome nisam smela da mislim. Neke stvari bolje je nikada ne saznati.
Otvorila sam kovertu, u njoj je bio ček na dogovoreni iznos. Ni više ni manje. Sačuvao je i moje i svoje dostojanstvo. Poruku sam gurnula u torbu.
Pozvala sam Suzanu. Monika je napustila hotel uzdignute glave.

***

Proleće. Obožavam naše dvorište u proleće. Miriše sveža trava, moje cveće se rascvetalo, a dečaci radosno trče unaokolo. Pozvala sam Zorana na kafu. Prišao je i poljubio me. Uzdahnuo je i seo rekavši:
- Ne mogu još uvek sebi da dođem. Ne mogu da verujem da se sve to desilo. Prvo onaj tvoj honorarni posao, pa potom investitori koji su kupili našu firmu… Novac samo pristiže. Posla nikada ovoliko nije bilo, a mi smo srećni. Kuća je naša, još uvek. Da li se ikada pitaš kako je moguće da se sve okrenulo tako odjednom?
Slegnula sam ramenima.
- Šta znam? Možda su se anđeli umešali?
Nasmejao se i otrčao dečacima. Otvorila sam knjigu koju sam čitala. Između dve stranice bila je skrivena poruka na listu belog papira. Pogledala sam žute ruže u svom vrtu, uzdahnula i spustila pogled na poruku:
“Nikada nismo sigurni gde su anđeli koji nas čuvaju. Prizivamo ih da sa neba siđu i zaštite nas i naše voljene. Zaboravljamo, stalno zaboravljamo da su u našim srcima, tamo gde ih je Gospod ostavio.”
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 ... 11 12 14
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 19. Avg 2019, 04:41:10
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: Advokat Draganić :: MojaFirma

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.136 sec za 17 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.