Postavili gore u kafani, a moze i ovde

Предраг Марковић: Србија пре почетка Великог рата – европска оаза рационалности            
.

Србија је била оаза рационалности и опреза у ратном хистеријом захваћеној Европи

На дубљем нивоу заправо је свеједно који је појединачан догађај довео до Великог рата који је уништио или ослабио све европске велике силе. Право питање је како су вође земаља које су себе сматрале светионицима цивилизације, напретка, који су тврдили да им је циљ стабилност и мир у свету, гурнули цео свет а и своје земље у самоубилачки подухват, најстрашнији који је свет до тада видео. Сви прикази иначе проблематичне књиге Кристофера Кларка Месечари цитирају њен ефектни завршетак: Учесници дешавања 1914. били су месечари, будни, али невидећи, опседнути сновима, али слепи за сву стварност ужаса који су се спремали да донесу на овај свет. Ратови се никада не одвијају како су замишљени. Ратови су увек, рекао је Линколн, запањујући.

Да ствари буду горе, у том одлучном тренутку европске историје, велике силе воде мали људи. Нема више Бизмарка, Дизраелија, Гледстона... Бизмарк је на пример сматрао да Немачка мора да одржи мир у Европи и да помирљивошћу спречава „кошмарну коалицију против Немачке”. Уклањањем Бизмарка, Немачку су преузели амбициозни људи без довољно државничког искуства, али са великим империјалним сновима. Предвођени су нестабилним, по неким мишљењима лудим, кајзером Вилхелмом Другим. Русију предводи не много способнији Кајзеров рођак, Николај Други, који је обуставио реформе Столипина и Витеа, и окружио се десничарским екстремистима. Ни друге велесиле немају на челу велике државнике. У том смислу, Србија је са Бајом Пашићем била позитиван изузетак.

У сваком случају, нова немачка елита, коју је највећи критичар немачке политике тог времена историчар Фриц Фишер назвао савезом високих пећи и витешког поседа, успела је да толико уплаши Велику Британију да је ова земља напустила своју „сјајну изолацију”, савладала свој опсесивни страх од Русије и пришла руско-француском савезу.



Аустроугарска је дала свој први прилог списку самоуништавајућих заблуда тиме што је анектирала Босну и Херцеговину. Осим што је повећала број Јужних Словена у својој држави, уз то и веома незадовољних својим положајем, она је понизила Русију, која није могла да истрпи следеће такво понижење 1914. године.

Све велике силе тог времена су опседнуте утиском. Како Кисинџер каже, све њих је обузео паничан страх да би због помирљивог става деловале слабо и непоуздано. Онда би савезници могли да их напусте, па би остали да се сами носе са непријатељском коалицијом. Другу невољу је Кисинџер видео у својеврсној игри блефирања коју су све силе тада играле. Ту игру Американци зову „пилићи” и игра се тако што се два аутомобила залећу један у други, док се један не уплаши и не скрене. Ова игра се одвијала неколико пута пре Првог светског рата (Мароко, Либија, Персија, Анексија БиХ, Балкански ратови) и сваки пут је неко попустио. Пошто је судар сваки пут избегнут, играчи су заборавили колико је ова игра опасна.

Заправо, сви су заборавили колико је рат страшан. Само су Балканци масовно осетили страхоте модерног рата. У Европи, пише Хобсбаум, од 1871. године није било рата у коме је војник неке западне силе пуцао на војника друге западне силе. Било је ратова у колонијама, или на југу руске царевине, али они су вођени са неједнаким противницима, па су скоро увек били тријумфалне победе европских сила. Тако је у бици код Омдурмана у Судану погинуло 47 Британаца и 10.000 исламистичких бораца на противничкој страни.



Победа Јапана 1905. године била је прва победа остатка света над Европљанима. Нико се у Европи није сећао страхота Кримског рата, а амерички грађански рат у коме су се појавила нека модерна оружја као митраљез, није био довољно запажен. Рат се не сматра страшним, део стваралаца га чак прижељкује. Џорџ Бернард Шо пише у једном писму 1902. године: „Није извесно да ће жена изгубити сина ако оде на фронт; у ствари, рудници и железничке радионице су опаснија места од војничког логора”. И заиста, више је људи гинуло у рудницима него у колонијалним ратовима, са изузетком бурских ратова у Јужној Африци. Ниче предвиђа и поздравља будући рат у Вољи за моћ, рат који ће рећи „да”  варварину и дивљој животињи у нама.

Маринети пише 1909. године да ће италијански футуристи величати рат, „ту једину хигијену света... дивне идеје за које вреди умрети и презир према женама”. Чак је и Шерлок Холмс, у својој последњој авантури („Његов последњи наклон”), рекао Вотсону да ће олуја која се спрема рашчистити простор за чистију, бољу, снажнију земљу.

Свако је имао своја очекивања од рата, а сва су била заблуде. Немци су очекивали да се понови француско-пруски рат, што значи да брзо заузму Париз. Разлика је била у томе што би се у новом рату одмах окренули на Исток, и коришћењем надмоћне немачке железнице и ратне технологије поразили Русију, пре него што она стигне да распореди своје огромне, али троме снаге. Французи су веровали, да ће уз помоћ Британаца, избећи 1870. Британци су мислили да ће рат бити модернизована верзија рата са Наполеоном 1814. Аустроугарска је сматрала да ће са шест корпуса за четири недеље заузети целу Србију. Сви су били уверени да ће се рат завршити до Божића.

Сва очекивања су се показала као заблуде. Брзометна артиљерија и митраљези су убијали на десетине хиљада људи по дану појединачне битке. Европске силе су их виделе у дејству по Африканцима и Азијатима, али су превидели како изгледа када и непријатељ располаже истим таквим убилачким машинама. Огромне флоте грађене за епске битке на мору биле су блокиране минама, торпедима и подморницама. Требало је да падну стотине хиљада војника да се напусти старински начин јуришања у усправном ходу и у уређеним редовима. Добра илустрација како бесмислено изгледа старински јуриш у новом рату је крај филма Галипоље. Изгледа да су српски војници пре других научили технику кретања у ситним скоковима и залегања, примерену митраљеској борби.

Срби су били међу ретким народима који су дочекали рат без одушевљења. Еуфорија је захватила и оне који би морали да буду против рата. Чак је и огромна немачка социјалдемократија подлегла шовинистичком расположењу, за разлику од српских социјалиста. Уосталом, нема српског политичара који је за рат у лето 1914. Противно предрасудама, Србија је била оаза рационалности и опреза у ратном хистеријом захваћеној Европи.

(Предраг Марковић – Политика)

 

чуј сафета 

Čemu pred svaki 28. jun šizofrenija oko tog događaja, sa kojim se niko u svetu odavno ne opterećuje? Ima istoričara, koji će pravdati i Hitlera, pa to ne znači, da njihovi stavovi predstavljaju zvaničnu istoriografiju.

Nađe se neko ko krivi Srbe za Prvi svetski rat, a na jednog takvog je gomila onih, koji imaju drugačije mišljenje. Ali ne vredi. Voli Srbadija da pravi paranoju oko svega, da svuda vidi teorije zavere, da živi u ubeđenju kako smo centar univerzuma.

Na stranu i to šta bilo ko misli o samom atentatu i potrebi za tim činom, ali meni je najurnebesnije što nekakvi navodni srpski nacionalisti, smatraju junakom deklarisanog Jugoslovena i levičara.

Isto tako je vrlo zanimljivo, što je za našu istoriografiju Marseljski atentat teroristički čin, a Vlado Černozemski nesumnjivo terorista, dok ga Bugari smatraju nacionalnim junakom, kako mi inače gledamo na Principa.

то је баш исто 
мени кад се нешто несвиђа ја заобиђем 

Černozemski i njegova grupa su tvrdili, da se bore protiv okupacije i tiranije. Zameni učesnike i isti izgovor ćeš čuti, u vezi sa Sarajevskim atentatom.

Dakle, po običaju imaš preseravanje iskompleksiranog balkanskog ološa, koji je svako za sebe, najbolji, najpravedniji, uvek ugnjetavan, ali zato nikad ugnjetavao.

а кога је угњетавала југославија  бугаре или хрвате који никад нису имали државу аааа ипак биће македонце,и у србији за то вереме цветале руже а други народи живели у сиромаштву 

Bugari nisu imali državu? Pa srednjevekovna Bugarska je centar slovenske pismenosti. Bugarska je prva izborila autokefalnost za svoju Crkvu i to iz Carigrada. Bugarski car je bio priznat od vizantijskog. Znaš li, šta to znači?

Makedonija jeste bila okupirana, od strane Srbije. U Makedoniji jeste sprovođena srbizacija i debugaricacija lokalnog stanovništva, što je nailazilo na izuzetno jak otpor. Prva Jugoslavija jeste bila izuzetno centralizovana država, sa kraljem apsolutistom na čelu.

Ajde sad da i ja postavim slično pitanje, onako zajebancije radi, ali će opet imati više smisla nego tvoje:

Koga je to ugnjetavala Austrougarska? Za njihovo vreme ona kasaba zvana Sarajevo, po prvi put je zaličila na grad. Za svega nekoliko decenija su uradili u tamnom vilajetu Evrope više, nego Turci za nekoliko vekova. Ukratko, Habzburzi su bili nešto najbolje što se Bosni ikad desilo. Bosanski Hrvati su bili sasvim zadovoljni u toj državi. Bosanski muslimani nešto manje, ali im ipak nije uglavnom smetala austrijska okupacija. I zašto bi oni morali da misle bilo šta pozitivno o Principu?

Poenta je, da ne postoji jedno jedino, ispravno mišljenje o Principu, već da ono zavisi od toga, iz kog ugla gledaš na stvari. Jednom junak, drugom zločinac, trećem niiko i ništa.

Mozes tako reci i koga je ugnjetavala Austrougarska, Hrvate, koji nikad nisu imali drzavu, ili Bosnu, koja isto nije bila drzava...  
Uglavnom, do rata bi doslo ionako, bez atentata u Sarajevu, nasli bi neki drugi povod. A o nekoj teoriji zavere? Pa Austrougarima i Svabama je odgovarao rat, Srbiji bas nekako i nije. A o Gavrilo mozemo do sutra, uglavnom, on je obavio stvar kako je Austrougarima odgovaralo...