Слава им...

Dokle god su na vlasti ovu zuti necemo mi videti spomenik ovim herojima koji su zivote dali za Srbstvo,dok su smradovi zuti bezali u inostranstvo od rata.Sramota je to velika.Kako neko ne pokrene inicijativu za podizanje spomenika u centru Beograda za heroje odbrane Srpsktva 90-tih godina?

А где ће онда подизати споменике Ђинђићу, највећем хероју Србије још од Обилића...??? 

Moj savjet svima je da ne čekate lokalne vlasti, nego kao mi u Republici Srpskoj skupljajte pare i od lokalnih vlasti tražite prostor. njihovo učešće, jer je to najmanje što možete učiniti za te ljude!

Ajde da se malo bavimo materijalom i konkretnim stvarima, umesto sto se sada povela rasprava koje iima na svakoj temi...

Ajde da ovu temu posvetimo samo njima, bez obzira na politicke razlike...ti Lavovi su dali zivot za sve nas...nisu razmisljali o strankama...
Ako neko ima inicijativu za podizanje spomenika tim ljudima...dajte pokrenite temu, ja cu je podrzati na sve moguce nacine,pokrenite inicijative po netu barem...
Ali ajde da ova tema ostane kako je zamisljena...nasi heroji...

Јединица «Мандини Лавови» су били у саставу Прве Мајевичке Бригаде ВРС, А Мандо је лично проглашен за Војводу од В.Шешеља 1993. После рата је био председник општинског одбора СРС Угљевик, и једно време председник Скупштине града.

“Prvo su došli da odvode komuniste. Ja nisam protestvovao, jer nisam komunista.

Onda su došli po članove sindikata. Ja nisam protestvovao, jer nisam bio član sindikata.

Onda su došli po Jevreje i Rome. Ja nisam protestvovao, jer ja nisam bio ni Jevrej, niti Rom.

Onda su došli po homoseksualce. Ali ja nisam protestvovao, jer nisam bio homoseksualac.

Kada su na kraju došli po mene nije bilo više nikog ko bi mogao protestvovati.”

Martin Niemuller

nemački antifašist i sveštenik koji je držan u koncentracionom logoru u Nemačkoj od 1937. do 1945.
SRĐAN ALEKSIĆ


Nakon Sarajeva i Helsinškog odbora za ljudska prava BiH i Novi Sad se pridružio odavanju počasti Srđanu Aleksiću, mladiću ubijenom u Trebinju 1993. samo zato što je od vojnika Republike Srpske pokušavao da zaštiti svog sugrađanina Bošnjaka,prenosi radio Slobodna Evropa.

Novosađani će po Srđanu nazvati prolaz u jednoj ulici gde bi uskoro trebalo da stoji i spomen ploča sa imenom ovog Trebinjca. Za one koji su sve vreme dizali glas protiv bezumlja devedesetih Srđan je postao simbol za vrednovanje života.

U godinama nakon Srđanovog ubistva njegov otac Rade Aleksić je priču o svom sinu pričao ne da bi pokazao svoju muku i tugu nego da bi pokazao da treba živeti i kad ti se desi nedaća i pomogao da zavlada blagostanje dobrih ljudi gde će Srđan biti nešto normalno, nešto što je ljudsko i što će biti bedem o koji će se svaka nedaća razbiti. Danas nam Rade Aleksić kaže:

"Čovjek bi nekako trebalo da se oseća usamljen i izgubljen, ali s obzirom da dijelim sada Srđana sa svim dobrim ljudima, maltene ove planete, onda mi je lakše. Jeste da suze dođu, da poteknu, ali ima tu i nečeg lijepoga, da ipak čovjek živi sa dobrim ljudima, da zlo koje smo doživjeli jednim ratom, besomučnim građanskim, ipak, nije ubilo dobrotu."



A taj besomučni rat odneo je pre 15 godina Trebinjca Srđana Aleksića, juniroskog plivačkog rekordera i amaterskog glumca samo zato što je pokušao da odbrani prijatelja Bošnjaka, Alena Glavovića. Četvorica pripadnika Vojske Republike Srpske su nasrnuli na Aleksića i pretukli ga kundacima. Od zadobijenih povreda prvo je pao u komu, a šest dana kasnije podlegao je povredama. Alen danas živi u Malmeu, u Švedskoj i svake godine obilazi grob svog prijatelja, i priča nam da mu je i dalje teško:



"Meni je stalno to teško. Ja doživljavam to teško i dok god sam živ meni će biti to tako teško. Kad odem u Trebinje to me podsjeća, pogotovo kad počne ta priča o njemu, stalno u meni vrije ta neka tuga ali moram da preživim to."



Jedan od napadača na dvojicu prijatelja, Bošnjaka i Srbina, poginuo je tokom rata u BiH, dok su ostali osuđeni na dve godine i četiri meseca zatvora. Novi Sad je drugi grad u regionu koji će nakon Sarajeva prolaz u strogom centru grada nazvati, po, za mnoge, jedinom pravom heroju ratova u bivšoj Jugoslaviji. Alen Glavović kome je Srđan spasao život te 1993. u Trebinju danas primećuje:



"Ja sam želio da u Trebinju dobije, to je bila moja najveća želja. Međutim, eto dobio je u drugim gradovima i to je malo tragično ali bolje i da je dobio gdje je dobio, jel tako."



I Rade Aleksić kaže da ga pitaju kada će spomenik u Trebinju za Srđana:



"Ja kažem, spomenik Srđanu je najveći kad ga čovjek prihvati u svoje srce i kad želi da i on bude taj koji će pomoći u nevolji i u dobru jedan drugome."



Srđana je posthumno odlikovao Helšinski odbor za ljudska prava BiH, a Sarajevo i Novi Sad odazvali su se pozivu više od 120 nevladnih organizacija iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore i Bosne i Hercegovine koje su od gradskih vlasti u regionu tražile da jednoj ulici u svojim gradovima daju ime Srđana Aleksića. Novosađani njegovo ime doživljavaju kao simbol za vrednovanje života. Aleksandar Jovanović, predsednik Skupštine Grada Novog Sada:



"Istinskom heroju u ratnom ludilu, u bezumlju."

ПУКОВНИК ЗОРАН БОРОВИНА

Pukovnik Zoran Borovina je rođen 14. 02. 1952. godine u selu Malo Polje, opstina Han Pijesak. Osnovnu skolu i gimnaziju je zavrsio u Han Pijesku, a Vojnu akademiju na Banjici kod Beograda, izuzev četvrte godine koju je pohadjao u Sarajevu. Poginuo na Otesu 04. 12. 1992.

„Dosao je na Ilidzu par dana pred početak akcije ”Otes„. Prvo je otisao da zatvori opstinu i tako neke ”civilne„ ustanove, i istjera sve kancelarijske guzonje da bi ih natjerao da obuku uniforme i uzmu puske u ruke. Nije bilo iznimke ni za koga. To isto je uradio i u komandi brigade i ostalim bataljonima gdje je sve komandire i komandante izveo na prvu liniju fronta. Sjecam se samo kako smo se uoci same akcije smijali i uzivali gledajuci ”guzonje„ koje su navikle da preko motorola jurisaju i izdaju naredjenja o napadu, kako se sad znoje sa strahom u ocima. Do nas je stigla prica da je Zorana Borovinu poslao lično Ratko Mladic da organizuje oslobadjanje Otesa. Isto tako smo čuli da mu je Zoran jedan od najdrazih komandanata.

Napad na Otes je krenuo u zoru 1. 12. 1992 koliko se sjecam. Napad je vrsen iz tri pravca, a na najtezem pravcu na celu vojske je bio lično Pukovnik Borovina. Ostavljao je utisak hrabrog i čestitog covjeka. Po prilično sutljiv sa konstantnim blagim osmjehom na licu.

Cetvrti dan akcije, već ulazeci u noc kada su borbe jenjavale, poveo je sa sobom nekoliko momaka koji su se javili dobrovoljno ( poznajem ih sve ) da izvrse diverzantski upad iza neprijateljskih polozaja. Kretali su se ”transejama„ sa Pukovnikom Borovinom na celu. U jednom trenutku je pala bomba direktno u ”transej„ bas pred njihove noge. Svi su se bacili nazad na zemlju osim Zorana. On je pokusao da digne bombu i izbaci je iz ”transea„. Bomba mu je eksplodirala u ruci prilikom pokusaja da je baci nazad.

Pukovnik Borovina je donesen u bolnicu ”Zica„ gdje su ga proglasili mrtvim. Bas je i pokojni Role bio tada na duznosti. Te noćije Otes ustvari i pao. I ta bomba je bacena u povlacenju. Mi to tada nismo znali. Nakon Zoranove pogibije moral vojske je pao totalno, i za malo da se odustane od nastavka akcije sutradan u tada već prazan Otes. Sutradan smo se prosetali ostatkom Otesa bez maltene ispaljenog metka.

Pukovnik Borovina je imao u planu da se poslije Otesa automatski produzi akcija sve do ”Stupske petlje„. Čim je Zoran poginuo nasi ”slavni„ komandiri, opstinari itd... vratili su se na svoje stare pozicije. Htjeli su da nastave juris preko motorola na već njima poznat način. Naravno od daljne akcije nije bilo ništa. Oni su ga poslije okivali u zvjezde, a vjeruj mi da je mnogima od njih svanulo kad je Zoran poginuo jer su se već bili dobro ”uzentali„ za svoje guzice.

Pukovnik Borovina je bio klasicni primjer komandanta junaka! Ali kao sto ti rece za rusku poslovicu:”Domovina te neće zaboraviti, već te se ne sjeca„

Borovina Zorane nek ti vjecna slava!”

Требало би дићи споменик и уклесати имена свих погинулих за време дивљања Натоа.