bravo za temu , sjajna je.
Jos o ovome na ovom sajtu http://sokolac.slavicnet.com/sokolac/sokolac_zaboravljeni_forum.html

Evo jedne anegdote sa ratista u Gospicu 1991. Tih dana je u Krajinu dosao Mladic, pun sebe i osionosti, prvo sto je uradio pozvao je Gisku i rekao mu da kokarde sa beretki koje nose moraju da skinu ili nece moci da ratuju i smatra ce ih nepozeljnim faktorom. Giska mu poruci da dodjei skine  ih sam. Mladic se pojavi ispred staba sledeg dana a pred njega izadje pokojni Zvonko Osmajlic i oratorski upita Mladica i ove njegove sta hoce, ovaj vidi da je naisao na "tvrdo" se :boxing:dne u dzip i pobegne. posle nekoliko dana dolazi vojnik i kaze pozdravio Mladic onog junaka sto izadje ispred njega.Da nije otisao sve bi ih Zvonko pobacao. Toliko od mene

Mitar Maksimović

Vojvoda Mitar Maksimović Mando rođen je u selu Donje Zabrđe kod Ugljevika 10. oktobra 1963. godine. Pre rata bio strastveni ljubitelj fudbala i igrao u lokalnom klubu "Majevica" iz Zabrđa. Njegove kvalitete tada primećuje i dosta poznatiji "FK Rudar" iz Ugljevika. Ubrzo po otpočinjanju ratnih dejstava u Hrvatskoj, kao dobrovoljac odlazi u Knin 26. septembra 1991. godine i postaje borac Prve benkovačke brigade. U rodni kraj se vraća posle 9 meseci, kada muslimani napadaju Bijeljinu. Osvojio je relej Stolice na Majevici, 10. aprila 1992. godine, a potom formira elitnu borbenu grupu "Obilići". Posle nekog vremena Mandina jedinica za brza dejstva preimenuje se u "Lavove sa Majevice". Jedinica je u svom sastavu imala i do 500 četnika. "Lavovi sa Majevice" imali su 52 poginula i 180 ranjenih četnika. Jedinica obilazi i mnoga druga bojšta, sem Majevičkog. Istakla se u oslobađanju koridora,tačnije u borbama za Brčko, borbama na Ozrenu i mnogim drugim. Za svoje boračke zasluge, vojvoda Manda je, između ostalog, odlikovan i ordenom "Miloša Obilića". Bio je predsednik Skupštine opštine Ugljevik i predsednik boračke organizacije Republike Srpske. Poginuo je 27. decembra 2002. godine u saobraćajnoj nesreći, pod još uvek nerasvetljenim okolnostima. Za sobom je ostavio kćerku Božanu i sina Dušana. Mnogobrojni poštovaoci lika i dela Vojvode Mande odužili su mu se 27. decembra 2007. godine podignuvši mu spomenik u centru Ugljevika.


Mitar Maksimović Mando(u sredini sa dugom bradom i kosom)

Vukovi sa Drine

''Vukovi sa Drine'' imaju 81 poginulog saborca i 323 ratna vojna invalida.

Parastasom koji su služili sveštenici Mileta Tovarović i Nikola Gavrić, te polaganjem cvijeća i vijenaca na centralno spomen obilježje poginulim u Zvorniku obilježena je 13. godišnjica od osnivanja podrinjskog odreda specijalnih snaga ''Vukovi sa Drine''.

''Na žalost kao i svaka jedinica koja je širom republike Srpske branila srpstvo imali smo dosta žrtava, 81 poginulog saborca i 323 ratna vojna invalida, a poslije rata 9 saboraca je poginulo ili umrlo. Sretan je onaj saborac koji ni jednom nije ranjavan, Ovo je veliki dan i velika čast za našu jedinicu, ali na žalost nismo se iskupili u kompletnom broju, jer su mnogi otišli u inostranstvo'', kazao je Mile Vukadinović Profa, zamjenik komandanta ''Vukova sa Drine''.

Evocirajući uspomene na prošle dane ove elitne jedinice Vukadinović je rekao ''da se nikada ne mogu zaboraviti teški trenuci koje su preživljavali pripadnici ''Vukova sa Drine'' kao ni dani kada je ova jedinica gubila svoje najbolje drugove i saborce. Obaveze prema porodicama poginulih boraca i invalidima rata ne smiju se nikada zaboraviti, a 8. maj je jedan od najznačajnijih datuma odreda, ali i najtužniji dan jer se emocije vraćaju na 81 poginulog saborca''.

Goran Ostojić-legenda 63-e padobranske brigade!

Goran Ostojić je rođen 1962. godine u Bačkom Dobrom Polju (opština Vrbas). U osnovnu školu pošao je sa pet godina, kada se sa porodicom preselio u Jagodinu, sa 17 godina je kao odličan đak završio gimnaziju. U osnovnoj školi privlačile su ga discipline koje su postepeno u njemu oblikovale budućeg vojnika: bio je radio amater, aero-modelar, završio je kurs prve pomoći, a sa 13 godina bio je i dobrovoljni davalac krvi. U  četrnaestoj je izmolio očevu saglasnost, koja je bila obavezna, i postao najmlađi padobranac prethodne Jugoslavije u Aero Klubu "Naša Krila", ubrzo najmlađi pilot jedriličar, zatim je položio za motornu pilotažu. Voleo je sportove koji zahtevaju hrabrost i spremnost da se prihvati izazov, pa se uz košarku i fudbal najviše posvećivao karateu.
    Sa sazrevanjem i završetkom gimnazije kao da je trasa životnog puta postajala sve određenija. Logička posledica ratničkih korena i zasipanog genetskog koda, porodične tradicije ali i zelja da se u padobranstvu usavrši bilo je opredeljenje za vojnički poziv, upis na Vojnu akademiju i izbor ne kod svih omiljenog smera-pešadije.
    Kao odličan pitomac Vojne akademije, dobio je elitni raspored: Niš, 63. padobranska brigada. Vojnički put počeo je od komandira voda čete, do načelnika operativne službe i načelnika štaba brigade. Dve godine je komandovao ovom brigadom, bio je najmlađi komandant 63. padobranske brigade i najmlađi komandant brigade u Vojsci Jugoslavije.
    Goran Ostojić nije ni znao da je predviđen za čin potpukovnika. To unapređenje trebalo je da mu se dodeli na dan brigade. (14.10.)U to vreme on je bio na terenu.Goran Ostojic, nacelnik staba 63. Padobranske Brigade,poginuo je na granici sa Albanijom 28. jula 1998. godine.
Posthumno unapredjen u potpukovnika. Nosilac ordena za hrabrost. Osnovna skola u Jagodini nosi njegovo ime, kao i memorijalni padobranski kup.   Neka ti je vecna slava Gorane.

E stvarno sav sam se naježio čitajući ovo za pokojnog Gorana. Meni je stric pričao da su inače najzeznutiji momci iz padobranske brigade iz Niša.

Da nam je više takvih ljudi .... a ovi današnji, neće ni 6 meseci u kasarnu ....

igrom slucaja radio sam sa par njih u nekom obezbedjenju kad je neki muzicki festival odrzavan ovde u Nisu pa su mi ti momci pricali konkretno jedan od njih je bio tad sa njim kad je Ostojic poginuo, koliko se secam trebali su neki izvidnicu da posalju jer su pripremali akciju razbijanja nekih uporista, i Ostojic nije trebao da ide jer njegova duznost komandanta nije bila ta da ide u zividnice ali je on licno i striktno zahtevao da ide, naleteli su na zasedu ili su se odali ne znam vec kako je bilo i on je nastradao, uvek je isao sa vojskom i temeljno sprovodio sva naredjenja i sve zadatke bio je skolski knjiski primer vojnika, ratnika i oca!
63 padobranska iz Nisa ima veliku tradiciju i na zalost dosta postradalih boraca, to nije nikakvo cudo jer su oni uvek isli glavom gde niko nije smeo ni prstom, najkomplikovanije operacije i nakompleksniji zadaci su postavljani pred njih i oni su ih izvrsavali. Postoji praksa kod njih da ko god je bio u toj jedinici (pored redovnog i rezervnog sastava ima i profesionalni) ima obavezu i tu moralnu duznost da se u slucaju rata ili nekog drugog povoda kad se vojska dize, oni se sami javljaju u jedinicu do jednog, oni nikad ne dobijaju pozive za vezbe upravo iz tog razloga, sami dodju!

Za Otadzbinu, za Pusku, za DRUGA... pripadnici 63 padobranske brigade, RADE

Heroji Srbije.

Borko Nikitović

Borko Nikitović rođen je 09.07.1968. godine u Požegi. Osnovnu školu je završio u svom rodnom gradu, i još tada odredio smernice svojih budućih školskih uspeha postigavši prosečnu ocenu 5,00, i ponevši zvanje najboljeg učenika svoje opštine. Dobitnik je i Oktobarske nagrade.

Potom upisuje Vojnu gimnaziju u Beogradu i završava je četiri godine kasnije, naravno, sa prosečnom ocenom 5,00. Tim povodom je dobio i poklon načelnika generalštaba-ručni sat.

Nakon gimnazije upisuje Vojnu akademiju u Beogradu, i završava je ratne 1991. godine kao prvi u rangu, sa prosečnom ocenom 10,00. Tada ga predsednik Jugoslavije nagrađuje pištoljem, a načelnik generalštaba ručnim časovnikom. Kao najbolji mladi oficir dobija još jedno priznanje, oličeno u prvom radnom mestu, i to u uvek elitnoj Gardijskoj brigadi.

Borko Nikitović svoju želju za usavršavanjem upotpunjuje upisivanjem Ekonomskog fakultea Univerziteta u Beogradu. Očekivani ishod ovih studija na žalost nije usledio krivicom sudbine, oličene u nastupajućim ratnim događajima. Slavonsko ratište bilo je mesto na kom je održao otadžbini položenu zakletvu i položio ono najvrednije-svoj život. Simbolična nagrada ni ovoga puta ga nije zaobišla, ukazom predsednika Jugoslavije biva posthumno odlikovan Ordenom za hrabrost.