Pa ja sam zato napravio ovu temu da na jednom mjestu skupimo sve junake i sve podatke o njima, ali drugi forumaši ne paze mnogo na ovo!

@Milan84rs

Evo i Srdjan Knezevic,mada ima i posebna tama o njemu,ali da ih sve saberemo ovde...
Evo ja cu kopirati text za koji se potrudio da nadje i koji je postavio @bannnnjac33 koji kaze:

mislim da ovaj covjek zasluzuje makar jednu temu na ovom forumu ako vi ne mislite tako ,a vi je onda lokujte....

СРЂАН КНЕЖЕВИЋ

Доносимо животопис недавно упокојеног српског јунака

Текст: Младен КРТОЛИНА

Срђан Кнежевић рођен је у селу Тврдимићи, 19. јануара 1958. године. Основну школу завршио је у Тилави, касније и Угоститељску у Сарајеву. Радио је у угоститељству, као шеф сале у хотелу "Панорама" на Палама.
До почетка рата у БиХ Срђан Кнежевић је био у Шестој личкој бригади код Плитвица. У време кад се запуцало у Сарајеву, будући "Бели вук" није био распоређен. Као и сваки грађанин тадашње Српске Републике, морао се одазвати мобилизацији и одлучити хоће ли у МУП или војску. Срђан је одабрао резервни састав милиције и отишао на Враца у Сарајеву. Први ратни успех био му је ослобађање села Турковићи, заједно са својим друговима.

КАКО СУ "БЕЛИ ВУКОВИ" ДОБИЛИ ИМЕ

После формирања Јахоринског батаљона Срђан улази у његов састав. Погибијом легендарног команданта званог Швабо, у фебруару 1993. године, постаје командант Јахоринског батаљона. Са својом јединицом ниже успехе; ослобађа Мали и Велики Јасен, Полом и Мошевачко Брдо. Тад је формиран јуришни одред Сарајевско-романијског корпуса који је бројао око 800 људи. У борбама на Мошевачком брду први пут се чуло за "Беле вукове". Име су добили по томе што су остали завејани у једној мећави на Бјелашници коју само вукови преживе.
Од 22. фебруара Срђанови "Бели вукови" налазе се у акцијама за ослобођење Трнова.Уз "Беле вукове" значајан допринос дале су и друге формације - "Пантери" из Бијељине као и специјална бригада милиције. Становници овог места свакодневно коментаришу да би ово место могло слободно да се зове "Срђаново".
Шеснаестог маја на Дебелом брду, Срђан, заједно са 13. српских бораца бива рањен, док је један војник погинуо. Петнаестог јуна 1995. године почела је велика непријатељска офанзива.Муслимани заузимају Златиште на Требевићу. "Бели вукови" су дошли из Трнова и успешно враћају све заузете линије и освајају значајан положај. Од 12. до 19. октобра 1995. муслимани су жестоко ударали на положаје око Трнова преко кога су желели да се територијално повежу са енклавом Горажде. "Бели вукови" по ко зна који пут не дозвољавају промену линије раздвајања.
О каквим се борцима радило довољно говори податак да су муслимани приликом размене погинулих војника на једном Срђановом борцу оставили цедуљицу на којој је писало "супер-специјалац".

МУЧКО УБИСТВО

После рата, Срђан је променио неколико значајних функција, а последња му је била заменик начелника јавне безбедности Сарајево. Седмог августа ове године Срђана, мучки, с леђа, убијају људи који су у Републици Српској познати као криминалци, а противу којих се Срђан, у ствари, борио. Срђан као врсни борац против криминала био је за њих страх и трепет. Убице и њихови саучесници успешном акцијом полиције притворени су и од 12. августа налазе се у истражном затвору.
Тог кобног дана са супругом Биљаном Срђан се упутио ка свом стану у улици четничког војводе Добросава Јевђевића, бр. 18. Зауставивши аутомобил, Срђану су, наоружани, притрчали Срђан Давидовић и Горан Шиљеговић који су аутоматском пушком и пиштољем нанели Кнежевићу 15 прострелних смртоносних рана, и то наочиглед његове супруге Биљане и синова Косте и Немање.
МУП је издао саопштење и обелоданио да су саучесници овог убиства Душан Тешић, дејтонска избеглица из Хаџића (1967), Бранислав Милановић (1977) из Зворника, Жељко Јанковић, дејтонска избеглица из Сарајева, Сретко Марјановић (1967) са Пала. Око свега постоји много упитника, али је једно сигурно: криминалу се у Републици Српској мора стати ногом за врат. А Бранковића је било и пре.



.......Knežević je ubijen u augustu 1998. godine ispred ulaza u zgradu u kojoj je stanovao, u centru Pala, a njegova likvidacija je u Srpskom Sarajevu trebala zaustaviti jačanje političke opcije koju su zastupali predstavnici opozicionih partija, predvođeni Biljanom Plavšić i Miloradom Dodikom. Naime, Knežević je bio spreman i voljan organizirati akciju hapšenja negdašnjih funkcionera sa Pala, bivšeg premijera Gojka Kličkovića, Joje Tintora, savjetnika Radovana Karadžića, Gojka Dursuma, direktora Privredne banke, Milana Ninkovića, bivšeg ministra odbrane, i još nekih..........


ako zna bilo sta jos neka postavi!!!pozdrav!!!

Evo,braca Bosnjaci nam odradili deo posla i dali ideju...
O cemu se radi?
Ajde da vidimo koliko je pravoslavne brace dalo zivot za pravoslavlje...
Bilo je tu Od Rusa do Grka svih pravoslavaca...ali zanimljivi je da je ovo copy/paste sa njihovog bednog sajta...





Jesen 1995: U jednoj od posljednjih ofanziva srpskog agresora u srednjoj Bosni, velike srpke snage su raspoređene na Nikšićku visoravan kod Sarajeva. Jednu od najvažnijh uloga imala jurišna izviđačka jedinica ’’Beli Vukovi’’ pod k-dom Knežević Srđana (smještena u Olimpijskom centru Jahorina) u čijem sastavu su bili skoro svi ruski dobrovoljci 3. RDO i odreda Dobrinja. Zbog 80-tak Rusa, 10-tak Bugara, nešto Grka i Rumuna, jedinica “Beli Vukovi”, koja učestvovala u poznatim operacijama oko Sarajeva (tokom 1994. i 1995.god.) je postala najpoznatija jedinica s kraja rata u kojoj su se okupili ruski dobrovoljci.
- Jesen 1995: Desetak dobrovoljaca se odvojila od odreda “Beli Vukovi” i prebacila u Vlasenicu gde ušla u odred “Vukovi sa Drine” gdje ostala do kraja rata. U Vlasenici je već postojao odred grčkih dobrovoljaca nazvan “Grčka garda”. Nekoliko Grka je bilo i u odredu “Beli Vukovi” i kod srpskih četnika u Sarajevu na Jevrejskom groblju.

8. Bondarec Dimitrija Oleg, (04.04.1969. – Kijev, Ukrajina). Ratovao u sastavu srpkog odreda ‘’Beli vukovi’’, bataljon na Dobrinji. Poginuo 20.11.1995.god. u Ozrenskoj ulici u Istočnom Sarajevu. Sahranjen u selu Donji Milići.
19. Kucarov Jordan (1968 – Stara Zagora, Bugarska). Ratovao u sastavu izviđačkog odreda ‘’Beli vukovi’’ Romanijskog korpusa VRS. Poginuo na Treskavici 04.07.1995.god. Posmrtni ostaci prenijeti i sahranjeni u Bugarskoj.
21. Mališev Anatolija Petar (25.06.1967 – Moskva), ranije ratovao u Pridnjestrovlju. U BiH od decebra 1992.god.. Bio u sastavu Trećeg RDO (Jevrejsko groblje, Priboj) te Drugog RDO (Višegrad, Pale), odreda ‘’Beli vukovi’’ (Jahorina). Poginuo 03.10.1994. u rejonu Poloma na Mojševačkom brdu. Sahranjen u selu Donji Milići. Nikšićkoj visoravni, sahranjen u Sarajevu.
22. Mališev Serafima Roman (20.02.1970 – Vjatka, Kirov), bio poslušnik Valaamskog manastira. U BiH od sredine 1994.god. U BiH od sredine 1994.god. Ratovao u sastavu Trećeg RDO - Jevrejsko groblje i odreda ‘’Beli vukovi’’. Poginuo 15.10.1994. kod Mojševačkom brdu kod Sarajeva. Sahranjen na groblju Donji Milići
24. Mirončuk Sergej (1970 – Odesa, Ukrajina), u BiH od decembra 1993.god.. Bio u sastavu bataljona ‘’Beli vukovi’’ na Dobrinji i Palama. Poginuo 18.06.1995. kod Trnova na Treskavici. Sahranjen u selu Donji Milići.
29. Petraš Sergeja Jurij (1967 – Bjelorusija), bio aktivni oficir. U BiH od 1995.god. a ratovao usastavu odreda ‘’Beli vukovi’’. Poginuo 11.10.1995.god. u rejonu planine Hum kod Trnova. Sahranjen u selu Donji Milići.
30. Pigarjov Vladlen, ranije bio prapadnik ruskih vazdušno-desantnih trupa a služio u Angoli. U BiH od 1995.god na Palama. Ratovao u odredu ‘’Beli vukovi’’.
35. Slaven Stanislava Oleg (10.04.1970 – Donjeck), u BiH od ljeta 1995.god. Bio pripadnik Ruskog udarnog odreda Prvog kasindolskog bataljona Prve sarajevske brigade VRS, odredu ‘’Beli vukovi’’ Romanijskog korpusa. Poginuo 24.07.1995. na Stubliću kod Milića prolikom napada na Žepu. Sahranjen na groblju sela Donji Milići.
41. Tamilin Valerija Aleksej (09.07.1961 – Žitomjer, Ukrajina), bio major policije grada Krasnojarska. U BiH od jeseni 1994.god. a ratovao u sastavu srpskih jedinica kod Trnova i Pala i odreda ‘’Beli vukovi’’. Poginuo 14.12.1994. kod Trnova u Presjenici na planini Bjelašnici, sahranjen u Donjim Milićima kod Sarajeva.

Veljko Milanković je rođen 5.Januara 1955.godine u jednom selu pored Prnjavora na planini Vučijak(Bosanska Krajina).Milankovići su poreklom iz Crne Go­re,okolina Plužina. U trećem kolenu unazad doselili su se na planinu Vučjak,.Po profesiji je saobraćajni tehničar i pre rata je bio privatni preduzetnik.Osnivač je i komandant jedinice"Vukovi s Vučijaka".1993.godine biva ranjen u borbi kod Kašića(Benkovac) i 14.februara podleže teškim,smrtnim ranama.Bio je veliki borac, i veoma zaslužan za odbranu srpskog naroda u Bosanskoj i Kninskoj Krajini.

Rat

Na Vidovdan28.juna.1991.godine,odlučuje da pomogne svom narodu u ratu koji je tada zahvatio Jugoslaviju.Ide u mesto Golubić,kod Knina, i tamo završava obuku kod Kapetana Dragana(Dragan Vasiljković).Milanković se isticao na obuci kao veoma disciplinovan i dobar vojnik i po završetku obuke dobija čin poručnika.U rodnom kraju formira jedinicu "Vukovi s Vučijaka".Ubrzo on i njegovi "Vučjaci" postaju istaknuti borci i junaci.Bili su svuda gde su se vodile teške borbe,Modriča,Derventa,Jasenovac,Pakrac,Okučani,Bosanska i Kninska Krajina.Veoma značajnu,ako ne i presudnu,ulogu je imao u probijanju "Koridora Života"(operacija "Koridor",za više podataka o ovoj operaciji pogledajte operacija Koridor).Iako je imao gips na nozi, odbijao je da ode iz borbe, i sa svojim vojnicima je prvi bio u probijanju "čvrstog koridora".Junaštvo Veljka i njegovih boraca ostaće zapamćeno u analima ovog rata:"Momci "večitog poručnika Milankovića" izveli su jedini klasičan juriš "na nož" viđen u ratu 91/92.Krećući u napad na zabunkerisano brdo Jakeš razvili su se u strelce, izneli zastavu u prve redove i posle komande NOŽ NA PUŠKE poleteli grudima na neprijateljske rovove…Devet ih je poginulo,dvadesetak ranjeno – Jakeš je pao.”

Veljko je poginuo u bitci kod sela Kašić u kninskoj krajini. Nek je vječna slava njem i njegovim vukovima palim za slobodu otadžbine.



izvor wikipedija.

Boban Stingić (1971) iz Negotina, ratni vojni invalid najteže kategorije, od ponedeljka štrajkuje glađu i živi u malom šatoru ispred Ministarstva odbrane u Beogradu. Delimično zaklonjen od kiše i vetra, postavio je svoj improvizovani „dom” u žbunje, a jedini znak da tu neko „živi” predstavljaju jedna stolica i papir na kojem su ispisane dve reči „štrajk glađu”.

Kao razlog za ovaj korak, Stingić ističe odbijanje zahteva za isplatu deviznih dnevnica koji je pre četiri meseca uputio Ministarstvu odbrane. Naime, zbog učestvovanja u ratu u Bosni i Hercegovini u periodu od 25. aprila 1992. do 26. decembra 1993. godine, on tvrdi da je stekao pravo na isplatu ratnih deviznih dnevnica u iznosu od oko 30.000 evra.

U odgovoru iz Ministarstva pružili su mu obrazloženje da ne postoji zakonska mogućnost za udovoljavanje njegovim zahtevima, jer je osnovni uslov za dobijanje ovih dnevnica da je podnosilac zahteva bio upućen u neku stranu zemlju.

Stingić, koji je uspeo vanredno da završi pravni fakultet, tvrdi da je taj uslov ispunjen, budući da je sa svojim kolegama iz srednje vojne škole iz Sarajeva pozvan u rat 25. aprila 1992. godine, a Bosna i Hercegovina je izglasala nezavisnost 6. aprila iste godine.

– Pohađao sam srednju vojnu školu u Zadru i Sarajevu, a početkom ratnih dešavanja u Bosni naše školovanje je prekinuto u završnoj godini i proizvedeni smo u čin vodnika. Zbog neposredne ratne opasnosti sa 19 godina poslati smo na prve borbene linije. Mene su rasporedili u jedinicu koja je dejstvovala u okolini Mostara i u tom periodu ranjen sam dva puta – kaže Stingić.

Posle povratka u Srbiju ostao je aktivan kao vojno lice, a 1999. godine u sastavu Jedinice za specijalne operacije, odnosno „crvenih beretki”, upućen je na Kosovo i Metohiju, gde je po treći put ranjen nakon čega mu je ostao trajni invaliditet od 100 odsto. Kada je odlučio da iz Negotina dođe u Beograd, prvog dana ga je primio pukovnik Bjelica, a posle toga niko iz Ministarstva nijednom nije došao da ga obiđe.

– Ogorčen sam na nadležne pošto se nisu udostojili da me posete, a ja bukvalno umirem pred njihovim vratima. Počeo sam da mokrim krv, ali sam odlučan da u štrajku glađu idem do kraja, iako kod kuće imam dvoje maloletne dece – kaže Boban Stingić.

Nadam se da će naplatiti svoju muku!

Дана 27 децембра 2007. одржаће се свечано откривање споменика легендарном четничком војводи Митру Максимовићу Манди, у граду Угљевику, са почетком у 11 сати, након тога Помен у родном селу Доњем Забрђу код Угљевика. Да би стекли праву слику о ком бесмртном хероју и војводи се овде говори , даћемо неколико података из живота и ратовања војводе Манде.
  Војвода Митар Максимовић Манда, рођен је у селу Доње Забрђе код Угљевика. Као добровољац одлази у Книн 26. септембра 1991. године и постаје борац Прве бенковачке бригаде. У родни крај се враћа после 9 месеци, када муслимани нападају Угљевик. Освојио је релеј Столице на Мајевици, 10. априла 1992. године, а потом формира елитну борбену групу "Обилићи". После неког времена Мандина јединица за брза дејства преименује се у "Лавове са Мајевице".

 
  Јединица је у свом саставу имала и до 600 четника. "Лавови са Мајевице" имали су 52 погинула и 180 рањених четника. За своје борачке заслуге, војвода Манда је, између осталог, одликован и орденом "Милоша Обилића".Био је председник Скупштине општине Угљевик и председник борачке организације Републике Српске. Погинуо је у саобраћајној несрећи децембра 2002.
 
  Равногорски покрет овим путем позива васколико србство, да својим присуством увеличају и омасове манифестацију поводом Свечаног откривања спомен обележја четничком војводи Митру Максимовићу Манди, у Угљевику, 27 децембра 2007, такође и присуствују Богослужењу и помену у родном селу Доњем Забрђу.
С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ

РАВНА ГОРА ПОБЕДИТИ МОРА

СЛОБОДА ИЛИ СМРТ

http://rcp-brcko.com/index.php?option=com_content&task=view&id=704&Itemid=59

Problem u ovoj Nasoj drazavi je sto u ratovima ginu najbolji! A na vlasti je sljam koji ni vojni rok nisu otsluzii! Nas "rumunski predsednik je uzeo drzavljanstvo dan pre nego sto je postao predsednik! U rat idu najhrabriji i najcasniji i ginu, zato se ovoliko izroda nakotilo u Srbiji!
Neka je vecna slava i hvala svim palim borcima!!!!!!!!!

I prodje 9 godina i jace...
Pa o tebi pricaju svasta...seru,doduse ne mnogo,ali dovoljno...

Naki citati koje sam nagooglao...



Pa sad oko svakog da je nesto bilo sporno kazu "Munja je reko"... saucesca ili neke dzenaze...

Da te bogdo ne ubise, i ovo bi ti prisili...


Eto...da ne pada u zaborav...R.I.P.   

Jos nesto o Veljki Milankovicu:

И пре но што је пољубац смрти попримио укус неопозивости (14. фебруара ратне 1993. године) после рањавања у грлтлу бенковачког фронта, легендарни поручник се беше преселио у историју, предање и песму. Његови "вукови" остали су на бранику српских земаља, и даље се јуначки борећи. А за јунацима се - као што рече храбра српска мајка - не плаче!

Истицао је авryст ратне 1991. roдие.Летњи предвечерњи пљусак тек бешге проминуо Западном Славонијом, кад је у базу српске војске и ЈНА у Окучанима стигла кратка порука:
'Вукови са Вучјака" продрли су у Јасеновац н преузели контралу над местом. Прекинута су страшна усташка дивљањаа на светој и мученичкој српској земљи. Заробљена два тенка Т-84; један оклопни транспортер, веће количине пешадијског наоружања и муниције, комплетно наоружање, опрема и муниција из ојачане станице усгашке полиције. Ослободиоци нисy имали губигака....
Држећи папир с поруком у руци, мајор јНА, повереиик генерала Николе Узелца, није крио неверицу:
- Немогуће! Па њих је, после прекјучерашње одбране Окучана, осало свега четрдесет шесгорица!.. .
Непун сат и по касније присгигла је нова порука:
"Ојачани вод "Вукова са Вуијака' сачекао је на Брочицама хрватске снаге које су бежале иэ Јасеновца и дефинитивно их разбио. Непрнјатељ је имао тридесет седам мртвих и више десетина тешко рањених. Наше снаге - без тубитака..."
Исте вечери из Јасеновца је, с потписом поручника Вељка Миланковића, командгнта "Вукова са Вучјака", стигла и трећа депеша:
"Имамо поуэдана саэнања да Новску у овом тренутку не брани више од сто двадесет усгаша. Томе треба додати и иэвестан број оних који су се у расулу повукги из рејона Јасеновца ка Новској. Ово је јединствена прилика да се, беэ великих проблема, успстави наша контрала над овим важним месгом. Тражимо хитно одобрење за напад."
Историја ће. ако још има оних којима то није јасно, докончати објашњење зашто тражено одобрење никада није сгигло. Новска данас, као што је поэнато, није у границнама Републике Српске Крајине...

У сазвежђу "Белог вука"
Тог авгугга први пут сам чуо за "Вукове са Вучјака" и њиховог команданта поручника Вељка Миланковића.
Миланковићи су коренима из Црне Горе, околина Плужина. У трећем колену уназад доселили су се на плаанину Вучјак, општина Прнњавор, Босанска Крајина. Једног зимског праскозорја, 5. јапуара 1955, у њиховом дому рођено је здраво мушко дете које је на крштењу добило старо хајдучко име -- Вељко.
Пре овога рата Вељко Миланковић, по образовању саобраћајни техничар, био је један од најмоћнијих приватнмх предузетника у Босанској Крајини. Кад је почело уздизање српског националног покрета и у бившој БиХ, под фирмом Српске демократске сгранке, он је у Прњавору био не само врло активни учесник већ и један од главних донатора.
На Видовдан 1990, у Босанском Грахову, одржаи је важан скуп највиђенијих Срба Босанске и Книнске Крајине. Одлучено је, поред осталог, да се из свих босанскокрајишких општина, за не дај Боже, упути одређен број људи на обуку у Голу6ић крај Книна. Међу упућенима, по свому хтењу, био је и Вељко Миланковић.
После брзе и врло квалитетне обуке, Миланковић се у Прњавор вратио с чином поручника. Од више зналаца могло се чути: тешко је одредити да ли је Вељко Миланковић више научио од врсних инструктора у Голубићу, или пак они од њега.
Одмах по повратку, на родном Вучјаку осиива базу и отпочиње обучавање својих будућих бораца. Беху ту претежно стасити младиАи из Прњавора и околине. На леви рукав својих униформи пришивају белога вука, што ће убрзо постати њихов чувени заштитни знак- Капе никад неће носити. Важно је, говораху, оно под капом и у срцу. . .

Четрдесет шест »Вукова« оалобађа Јасеновац
Ватрено крштење »Вуков" су имали на Коэари. Муњевитом акцијом, у садејсгву са одабраним српскмм борцима из Омарске, преузели су контролу над теле­визијским релејом и пробили информативну блокаду под којом су ХТВ, јУТЕЛ и Алијина РТВ Сарајево држали западне српске эемље.
Другог августа 7991, усташким нападом на Окучане, букнуо је дуго најављивани рат у Западној Спавонијн. Убрзо, процењујући cтање у ЈНА и однос снага на тек отвореном фронту, Влада Босанске крајине хитно позива "Вукове са Вучјака" да се укључе у борбу.
Тачно 24. августа, "Вукови" су, ноћу, прешли Саву и ушли у село Млаку на левој обали. Потом, кроз поља и беспућа, кроз шикаре и кукурузишта, са територије под јаком усташком контролом, иэбијају на надвожњак у Врбовљанима, у том тренутку кључну тачку за одбрану Окучана. Са запрепашћењем су консгатвали да на тој пресудној тачки нема српских снага. У борбу улазе одмах.
Окучани су одбрањени, важна села Товац и Гријеђани ослобођена. .. Бесни због великих ryбитака и неуспеха у походу на Окучане, усташе отпочињу страшна дивљања у српском Јасеrговцу.

+++++++++++++++++

Спреман сам, господо
безусловно извршити
сваку влшу наредбу,
сем оне која
представља оцигледну
издају српског народа
и његових
национално-државних
интереса - обратио се
поручник МиланковиА
својим
претпостављенима у
Команди Корпуса
++++++++++++++++

- Иэбора а времена за чекање рги нисмо имали. Моралн смо напасги одмах. Бејасмо у садејству са 11. крајишко-ду­
бичком бригадом, која је добро одрадила посао. Но истина је да је у Јасеновац ушло и преузело контролу над њим 46 мојих "Вукова са Вучјака". . .
Кажа о херојима итрговцима


Пошто одобрење за напад на Новсуl није стигло, "Вукови" се, чим се стабилизовала локална власт у Јасеновцу, повла че усвоју базу на Вучјаку. Радило се, за право, о тродневном предаху и попуни људством и наоружањем, после чега је био планиран велики поход на Нову Градишку. Требало је да се "Вукови" у Српцу пребаце преко Саве и тајно уђу дубоко залеђе усташке одбране. Истовремено окучанске јединице територијалне одбра не имале су задатак да фронrално креу~ ка Новој Градишци. ..
Све је у бази на Вучјаку било у энаку прилрема за деликатни подухват. Вече пред лолазак, 14. новембра 1991, на Byчјак је стигао водник војне полиције из Бањалуке Браико Ратић, који је пренео Вељку Миланковићу да га хитно тражи генерал Узелац.
И Вељко Миланковић је у Бањалуци эадржан у притвору. Беэ икаквих папира без эваничне истраге, без правог објашњења, у ћелији затвора на Туњицама остао је више од месец дана. Њеroви борци су пуштани, постепено, у групицама, a ое је задржан последњи.
Касннје се испоставило да су тих месц и кусур дана бнли кључни у paтy за Западну Славонију. Сви који сy могли баталити планирану трговину српском земљом не беху полжељни тих дана. А поруч ник Миланковић је силно згрешио, како ће доцније чути, због изјаве у Команди Корпуса:
- Сnремаи сам, господо, безугловва пэвршити сваку вашу наредбу, сем ове која предсгавља очнгледеу издају српског народа и његових национално - државинх нитсреса!

Српски га метек није га хтео. . .

Кад је Миланковић поново стигао на Вучјак, стање у Западној Славонији било је, за Србе, изузетно неповољно. Пада Машићка Шагoвина, падају Ширинци, угрoжени су Чаглић, Бодска, Окучани... На гласника из Окучана у бази на Вучјаку није требало дуго чекати.
- Прихватили смо, без двоумљења, и кренули у најкраћем могућем року. јер од почетка смо знали и зацртали ако допустимо да неко од свега овога направи приватне,клановске или сграначке ратове, Србима се не пише ништа добро - казао ми је Вељко.
Три пута је тком децембра те 1991, Вељку Миланковићу био намењен српски метак: Судбина нли нека виша смисао учинили су да не буде ни огребав оа сеојнх. Рањен је 28. фебруара 1992. (нагазна мина), кад су "Вукови" под сумњивим околностима послати у једну ноћну акцијy. (На једној мојој кутији "дрине" без филтера, Вељко ми је исцртао ситуацију у околини села Смртићи и објаснио "систсм навлаченња на танак лед.. ..)
Кроз нагарављене перспективе, највероватније хеликоптсром, доспева на ВМА у Београду. Лечење никада није завршено.
Из блокираних западних српских земаља до поручника Миланковића допрли су позиви. Отпочињала je "Операција коридор", а њу је тсшко било и замислити без "Вукова са Вучјака".
Судбина операције "Коридор" ломила се, већ у старту, у бици за Цер. Поручник Миланковић предводио је своје "Вукове" с гипсом на рањнеој нози (тако је било у свим биткама током операције). Жестоким јуришом "Вукови", у садејству са храбром кордунашком четом, пробијају ушанчене усташке линије и чине први корак на "Путу Живота". . .

>>Иде Вељко, эа њим иду момци. . .<<

На захтев Милана Мартића, "Вукови" су у наставку операције "Кодридор" били у друroј тактичкој групи крајишког пуковника (сада генерала) Милета Новаковића.
Налет српских снага заглавио се недуго после битхе на Церу. Пуковник Симић је, форсирајући Босну, био бачен назад. На врло неповољном терену, било је готово немогуће одлучујућу технику провући наnред. На предлог Вељка Миланковића, после вишедневног генералског нећкан.а, техника је спуштсна са брда и требало је покушати пробој друмом, у колони. Одлука је била рискантна, али, заправо, једино моryћа!
И, колона је кренула. На челу су били "Вукови" и невелика тенковска јединица
"Сивци" (названа по своме храбром командиру, "ражалованом поручнику Сивцу").

У жестоким борбама "у ходу" - преко Добор-куле, Јакеша, Пећника, Мионице и Липа - успевају да се пробију и лровуку технику без губитака. Пала је и Модрича.Узимање Оџака потом је била ствар рутине..

У аналима овога рата свакако ће остати и редови старог новинарског вука Зорана Богавца:

"Момци 'вечитог поручиика Милаиковића' нзвели сy једини класнчан јурииш "на нонж" виђен у грађанском рату 91/92. Крећући се у напад на забункерисано брдо Јакеш, развили су се у сгрелце нзнели заставу у прве редове и, лосле команде "Нож на пушке!' полетели грудима на непријатељске ровове. .. јуришајући на Јакеш, стратсшку тачку са које се бранила Модрича, свој комадиh славе главом је платило девет Белих вукова"" Двадесетак их је ранњено. Јакеш је пао. Паника - "Вукови долазе! - захватила је Модричу. . "

". . . саВучјака српспки добровоњци..."

Беху то дани киша, маглуштина, грмљавине. Употреба авијације била је готово немогућа.Борбе за Коридор, од битке на Церу до спајања са јединицама Источнобосанског корпуса, трајале су месец дана


++++++++++++++++
Судбина операције
"Коридор" ломила се,
већ у старту. Поручник
Миланковић
предводио је своје
"Вукове" с гипсом на
рањеној нози, тако је
било у свим биткама
током опервције
++++++++++++++++

Генералске чинове добили су Мартић, Келечевић и Ђукић, Вељко Миланковић је остао поручник, на местy команданта елитног батаљона. И потапшан је по рамену.
А одмах по пробијању Коридора, "Вукови" су поноео у гротлу. Двадесет један дан и двадесет једна ноћ! Кренувши из касарне у Дервенти, освајају јаке усташке утврде Бабино брдо, Беглуке, Рашиће. У нстом налету, тукући се три дана прса у прса са елитним усташкнм формацнјама, избијају на коту 181, а то је половина злогласног и "блинднраног" Бијелог брда.
Даље се није могло: тенкови неисправни, муниције омањило, свеже снаге не пристижу, радио-везе на све позиве остају неме. . .
Не одступају ! Ту, у крвавим борбама да се одржи кота 181, гине их шесторица, двадесет четворица су теже рањени. .. Кота 181, је одржана, Бијело брдо је пало, позиција усташа у Босанском Броду постала је неодржива.
После краћег предаха, "Вукови" су прикључени четвртој тактичкој групи пуковника Пере Чолића. У нову борбу улазе одмах. За два дана, линију фронта гпомерају седам километара!
Заузимају село Брђане, чиме је пробијена прва линија усташке одбране Градачца из правца Пелагићева. Потпуно овладавају селима Турићи, Савићи, Буквик Горњи и Доњи, Липорашће.
Следи усташка офанзива из правиа Тузле. "Вукови" су хитно, ноћу пребачени на правац Церика, у епицентар удара. Два дана касније, офанзива је пропала, нападачи у расулу одбачени.
Место у историЈн, легенди и песми

Потом, из разлога који нису битни за ову причу, одлазе на одмор. Но не задуго. Уследио је усташки напад на Републику Српску Крајину.
"Вукови са Вучјак" су, треба ли напомиrњати, хитно пребачени тамо где је најтеже. Оне ноћи кад је "Бснковац висио" ускачу на прве линије и, зајендо са "Српским тигровима", држе фронт наспрам усташке оклопно-пешадијске бригаде... Српски Бенковац није пао.
У уличним борбама у селу Кашићи, 4. фебруара ратне 1993, гелером од немачке гранатс испаљене из усташког оруђа поroђeн је у десну страну груди поручник Вељко Миланковић. . .
И пре но што је пољубац смрти nопримио укус неопозивости (14. фебруара, на ВМА у Београду), Вељко Мнланковкћ се беше преселио у историју, легенду и песму (""Иде Вељко, за њим иду момци / са Вучјака српски добровољци").
"Вукови са Вучјака" остали су на бенковачком фронту, и даље се јуначки 6орећи. >>Још жешће, за успомену на свога неумрлог командаита!" поручили су ових дана. "Предање о српском Обилићу, преко успомене на Вељка, живјће у нама. .<<
Неколико дана пред одлазак на бенковачки фронт, Вељко Миланковић јавио ми се из Новог Сада и позвао ме да, ако икако моry, дођем. Разговарали смо до касно у ноћ: о рату, части, спободи, Отаџбини, о Уједињеним Српским Земњама, о издаји и трговини светинњама. .. Полазећи, казао сам му само: "Чувај се!"
Док сам жив, памтићу како сс тада осмехнуо и, без патетике, поново цитирао
"Не видети никога никад више. То је једини правн опис смрти."


Veljko u akciji 
Slike sa Vučijaka

Pjesnik i pisac Dr.Mirko Ljubanić rodom sa Grmeča, podario je ove predivne stihove srpskome vitezu sa Vučijaka, Milanković Veljki

 

POGIBIJA VUKA S VUČIJAKA

Gorski vuce, Veljko s' Vucijaka,
vucica te porodila ljuta
i majcinim zaklinjala ml'jekom -
da se nikom ne sklanjas sa puta!
Dva ti srca u grudima biju,
dva imena tvoju licnost krase:
krsteno je Petrovic hajduka,
a junacko od gorskoga vuka!
To je tvoja sudba donijela,
il' visnjega to b'jese odluka
(Kad se hajduk pretvori u vuka -
mora da je dusmanima muka!).
Obis'o si sva ratista redom -
Kordun, Bosne, Banije i Like -
i branio bratski srpski narod
od najezde ustaske velike.
Cica zima, za rat nije ora,
Veljko nije kod svog Prnjavora,
vec s' vucima ratuje kod Knina:
tu se brani Srpstvo i Krajina!
A kako se na Kasicu bije -
svijet ovo jos vidio nije:
Puske prste, nozi sijevaju,
rukama se grkljani cupaju,
zubi skripe, oci ispadaju
i d'jelovi t'jela otpadaju,
mrtva t'jela na ziva padaju.
Nebo pjeni, a zemlja se stresa
od jauka zivog ljudskog mesa.
Veljko ranjen - na grudima rupa,
on posrce, ali ne odstupa!
Ide naprijed, krvavije' saka
i zavija k'o vuk s'Vucijaka!
Veljko vice, planina se trese:
"Napr'jed, za mnom - to je zemlja nasa!"
Prepoznase naredbu vukovi:
- Danas nista nema od ustasa!
Komandu je druzba razaznala -
to je ona od Cara Lazara,
na Kosovu sto bijase prvi
ne bojec' se ni smrti, ni krvi!
Smrtno ranjen u ljutome boju
srce tvoje izdrzalo nije -
al' si, Veljko, post'o srpski junak -
istog dana od drzave dvije.
Doktorima sa Akademije
teze jutro osvanulo nije:
zeljeli su izvidat' junaka
od otrovnih dusmanskih metaka.
Al' preminu, umre junak pravi,
Krajina se u tugu obavi
i cijela Srpska Republika -
ode junak - nas ponos i dika!
Sa njim pade pet vjernih vukova
zalice ih vjecno zemlja ova.
Al' stig'o je junak prije smrti
strasno breme sa Srba da sprti:
Da odbrani dvore Jankovica,
div-junaka iz turskog zemana,
svoga brata po vjeri i krvi!
Sad si Veljko, do Stojana prvi!
Al' ne brini ni za svoje dvore -
od vukova ostaju vucici,
od hajduka mladi hajducici!
Vr'jeme lomi, obara i dize
i junacko vr'jeme opet stize:
Potomci ce Stojan Jankovica,
zastititi dvor Milankovica!
Kud si, Veljko, pros'o s' vukovima -
tu je lako sad zivjet' Srbima:
tu se srpska trobojnica vije -
isto kao u srcu Srbije.
Tvoje ime u srpskom narodu
danas, Veljko, kao sunce sija -
ti si junak Obilica kova -
ti si nova srpska istorija.

 

Neka ti je vječna slava, od srpskog roda hvala
počivaj u miru naš veliki sine.

Бошко Перић Пеша

ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1971. 1. НОВЕМБРА РОДИЛО СЕ ДЕТЕ, СРПСКО ДЕТЕ, ИМАЛО ЈЕ МЛАДЕЖ НА ЛЕВОМ ОБРАЗУ КОЈИ ЈЕ ЗНАЧИО СРЕЋУ У ЖИВОТУ А И ПОРОДИЦА ПЕРИЋ ЈЕ ТАЈ ДАН БЛИСТАЛА ОД СРЕЋЕ ШТО ЈЕ НАКОН ЧЕТИРИ КЋЕРКЕ ДОБИЛА СИНА ПО ИМЕНУ БОШКО. У СЕЛУ РАЖЉЕВО, ПОД ОБРОНЦИМА МАЈЕВИЦЕ, НЕГДЕ НА СРЕДИНИ ПУТА ИЗМЕЂУ БРЧКОГ И БИЈЕЉИНЕ РОЂЕНА ЈЕ ЛЕГЕНДА ОВОГ ВРЕМЕНА. БОШКО ПЕРИЋ, ЈЕ БИО ДЕТЕ СА СЕЛА. СВОЈЕ ШКОЛОВАЊЕ ЈЕ ЗАПОЧЕО У РОДНОМ СЕЛУ РАЖЉЕВО. БИО ЈЕ ПРИМЕРАН И ВРЕДАН ЂАК. ОСНОВНУ ШКОЛУ ЈЕ ЗАВРШИО 1986.ГОД. ПОЗНАТ КАО, ВЕЋ ТАДА, СНАЛАЖЉИВ МОМАК, ДАЉЕ ШКОЛОВАЊЕ ЈЕ НАСТАВИО У СЛОВЕНИЈИ, У ЉУБЉАНИ. ЖИВЕО ЈЕ КОД ЈЕДНЕ ОД СВОЈИХ СЕСТАРА. У ТОМ ГРАДУ ЈЕ УПИСАО ЕЛЕКТРОТЕХНИЧКУ ШКОЛУ, СМЕР ТЕЛЕКОМУНИКАЦИЈЕ. СРЕДЊУ ШКОЛУ ЈЕ ЗАВРШИО 1989.ГОД. ПО ЗАВРШЕТКУ ШКОЛОВАЊА ОДЛАЗИ НА СЛУЖЕЊЕ ВОЈНОГ РОКА У ТАДАШЊИ ТИТОГРАД. ИЗ ВОЈСКЕ СЕ ВРАЋА КУЋИ У РАЖЉЕВО СА ЧИНОМ ДЕСЕТАРА. УБРЗО ЗАТИМ ОПЕТ ОДЛАЗИ У СЛОВЕНИЈУ, У КОПАР, ГДЕ НАЛАЗИ ЗАПОСЛЕЊЕ У СВОЈОЈ СТРУЦИ. ПО ИЗБИЈАЊУ РАТНИХ СУКОБА У ХРВАТСКОЈ, ИЗАЗВАН ПАТРИОТСКИМ ВРЕДНОСТИМА ОДЛУЧУЈЕ ДА СЕ ВРАТИ У РОДНО МЕСТО, ШТО И ЧИНИ ЗАДЊИМ ВОЗОМ ЉУБЉАНА-ВИНКОВЦИ. ЧИМ СЕ ВРАТИО У СВОЈУ ОТАЏБИНУ, СТАВИО СЕ НА РАСПОЛАГАЊЕ РЕЗЕРВНОМ САСТАВУ ТАДАШЊЕ ЈНА. ПРВО ВАТРЕНО КРШТЕЊЕ МУ ЈЕ БИЛО У ПРОЛЕЋЕ 1992.ГОД. У ОСЛОБАЂАЊУ ШАМЦА. У ОКВИРУ РЕЗЕРВНОГ САСТАВА, ТАДА ЈОШ ЈНА. ПРЕД САМ ПОЧЕТАК РАТА У БРЧКОМ ФОРМИРАНА ЈЕ ЕЛИТНА ЈЕДИНИЦА ЦРВЕНИХ БЕРЕТКИ ПО УЗОРУ НА ЈЕДИНИЦЕ КАПЕТАНА ДРАГАНА У ХРВАТСКОЈ. У ТОЈ ЈЕДИНИЦИ СЕ НАЛАЗИО И БОШКО ПЕРИЋ. ВЕЋ У ПРВИМ АКЦИЈАМА ИСТАКАО СЕ КАО ХРАБАР БОРАЦ, ШТО ДОКАЗУЈЕ НАЧИН НА КОЈИ ЈЕ ПРВИ ПУТ РАЊЕН; ПРИЛИКОМ ЗАУЗИМАЊА ПРИГРАДСКОГ НАСЕЉА КЛАНАЦ, БОШКО НОШЕН СВОЈОМ МЛАДАЛАЧКОМ ЖЕСТИНОМ УСПРАВИО СЕ И С МИТРАЉЕЗОМ У РУКАМА КРЕНУО ПРЕМА МУСЛИМАНСКИМ ПОЛОЖАЈИМА: ''БЕЖ' ТЕ, ТУРЦИ, СТИЖЕ ПЕША!'', ЗАГРМЕО ЈЕ. ИСПРЕД ЊЕГА ЈЕ БИЛА ЧИСТИНА. ДОК ЈЕ ТАКО УСПРАВНО ИШАО ПУЦАЈУЋИ, САСЕКАО ГА ЈЕ РАФАЛ. ДОБИО ЈЕ ТРИ МЕТКА, ЈЕДАН У НОГУ, ДВА У РУКЕ, АЛИ СЕ ЈОШ ДРЖАО НА НОГАМА. ТО ЈЕ БИЛО ПРВО РАЊАВАЊЕ ОД УКУПНО ШЕСТ. ДРУГО РАЊАВАЊЕ У АВГУСТУ ЈЕ ПОНОВО ИЗДРЖАО НА НОГАМА, И АКО ГА ЈЕ БРОВИНГ ПОГОДИО У ПРСА, ЖЕЉА ДА ОДБРАНИ СВОЈ НАРОД, ЗА ДИВНО ЧУДО, ГА ЈЕ ОДРЖАЛА У ЖИВОТУ. ПО ИЗЛАСКУ ИЗ БОЛНИЦЕ ОСНИВА ИНТЕРВЕНТНИ ВОД КОЈИ ТАДА БРОЈИ 19 ВОЈНИКА, ОСТВАРУЈЕ ЗНАЧАЈНЕ ПОДВИГЕ У ПРОБИЈАЊУ КОРИДОРА КОЈИ ЈЕ БИО ЈЕДИНА ВЕЗА СА ЗАПАДНИМ ДЕЛОМ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. У МАРТУ 1993.ГОД. ОДЛУКОМ 1. ПОСАВСКЕ БРИГАДЕ УЈЕДИНИЛИ СУ СЕ СВИ ИНТЕРВЕНТНИ ВОДОВИ У ЈЕДНУ ЕЛИТНУ ДИВЕРЗАНТСКУ ЈЕДИНИЦУ. НИКО СЕ НИЈЕ МНОГО ДВОУМИО О КОМАНДОВАЊУ ТАКВОМ ЈЕДИНИЦОМ, БОШКО ПЕРИЋ ПЕША БИО ЈЕ ЧИНИ СЕ, СВОЈИМ РОЂЕЊЕМ, ПРЕДОДРЕЂЕН ЗА ТАКВУ ОДЛУКУ. ЧАК ЈЕ ПАО ПРЕДЛОГ И ДА ЈЕДИНИЦА НОСИ ЊЕГОВО ИМЕ, КАО СИМБОЛ ЈЕДНОГ ПОИМАЊА РАТА, ЧАСТИ И ПОШТЕЊА КОЈИ СУ КРАСИЛИ МЛАДИЋА КОЈИ ЋЕ ДО КРАЈА СВОГ КРАТКОГ ЖИВОТА НА ТЕЛУ ИМАТИ ВИШЕ РАНА НЕГО ШТО ЈЕ ПРОЖИВЕО ГОДИНА. КОНАЧНО У ИСТОМ МЕСЕЦУ, УДРУЖЕЊЕМ ВИШЕ ИНТЕРВЕНТНИХ ВОДОВА, ФОРМИРАНА ЈЕ СПЕЦИЈАЛНА ЈЕДИНИЦА ''ПЕША'' БОШКО ПЕРИЋ, НАДИМАК ПЕША ЈЕ ДОБИО ПО СТРИЦУ КОЈИ ЈЕ БИО ЧЕТНИК У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ. ПОД КОМАНДОМ БОШКА ПЕРИЋА ПЕШЕ, СПЕЦИЈАЛНА ЈЕДИНИЦА ЈЕ БИЛА ХРАБРА И ДИСЦИПЛИНОВАНА, И КАО ТАКВА ЈЕ БИЛА УЗОР ОСТАЛИМ СРПСКИМ ЈЕДИНИЦАМА. СПЕЦИЈАЛНА ЈЕДИНИЦА ПЕША УСПЕШНО ЈЕ БРАНИЛА СВЕТУ СРПСКУ ЗЕМЉУ НА СВИМ ФРОНТОВИМА ШИРОМ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. 14.НОВЕМБРА 1994.ГОД. БОШКО ПЕРИЋ ПЕША, ШЕСТ ПУТА РАЊАВАН, КРЕЋЕ У СВОЈУ ПОСЛЕДЊУ АКЦИЈУ НА СОПСТВЕНИ ЗАХТЕВ, У ПОКУШАЈУ ДА СПАСЕ ОКО 70 ОПКОЉЕНИХ СРПСКИХ ВОЈНИКА, НА БРДУ ЛИСАЦА НА МАЈЕВИЦИ. У БЛИСКОЈ БОРБИ, ПРСА У ПРСА, МУСЛИМАНСКИ ВОЈНИК БАЦА ПРЕСУДНУ БОМБУ, КОЈА ПАДА У НЕПОСРЕДНОЈ ПЕШИНОЈ БЛИЗИНИ, ЧИЈИ ГЕЛЕРИ ПОГАЂАЈУ ЈУНАКА ПО ЦЕЛОМ ТЕЛУ. ЈОШ ПРИ СВЕСНОМ СТАЊУ, ЛЕЖЕЋИ НА ЗЕМЉИ, ПИТАО ЈЕ ДВОЈИЦУ СВОЈИХ ВОЈНИКА ''ЈЕ ЛИ МИ ЛИЦЕ ПУНО ОШТЕЋЕНО?'' БОШКО ПЕРИЋ ПЕША БИО ЈЕ МРТАВ НЕПУН МИНУТ ОД РАЊАВАЊА. ГЕЛЕР ЈЕ КРОЗ ВРАТ ДИРЕКТНО ОТИШАО У МОЗАК. ТЕЛО МУ СЕ, СНАГОМ ЗДРАВЉА И МЛАДОСТИ, ЈОШ БОРИЛО СА СМРЋУ ДОК НА КРАЈУ И СРЦЕ НИЈЕ ПОКЛЕКНУЛО.  ПЕШИНА ЈЕДИНИЦА И ДАН ДАНАС, ПОСТОЈИ.  ЗА СВА ВЕЛИКА ДЕЛА КОЈА СИ УЧИНИО ЗА СРПСКИ НАРОД НЕКА ТИ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА!!!



Veliki junak iz Brckog i sire, njegova jedinica je isla tamo gdje je bilo tvrdo!
*Izvinite na velikim slovima , ali nisam ja kucao tekst*