Milana Tepića svi zaboravili!




Piše:S. Mišljenović
Kad prođete Kozarsku Dubicu i uputite se prema Kostajnici morate proći kroz selo Komlenac. Na prvi pogled u ovom selu ništa ne upada u oči, stotinak domaćinstava razbacanih uz put kao pečurke. Ali, ako kojim slučajem zastanete u ovo potkozarsko selo i priupitate bilo kog meštanina po čemu je poznat Komlenac svi uglas će vam reći: “Po majoru Milanu Tepiću prvom heroju iz Republike Srpske i poslednjem odlikovanom heroju SFRJ“. Njihov poznati komšija major Milan Tepić je ne želeći da prepusti oružje iz kasarne “Vojnović“ u selu Bedenik nadomak Bjelovara hrvatskim paravojnim snagama 29. septembra 1991. godine, minirao skladište municije sa 170 tona eksplozivnih sredstava i digao ga u vazduh. Tako se pridružio svom davnom sunarodniku resavskom vojvodi Stevanu Sinđeliću.
Sa njim je tada poginulo i desetak vojnika koji nisu hteli da napuste svoga majora i preko 300 hrvatskih vojnika koji su pokušali na silu da zauzmu kasarnu. Za svoj podvig major Tepić je posthumno odlikovan od SFRJ, a zvaničnici RS su nazvali po njemu orden za posebne zasluge u ratu. Dobio je svoju ulicu u Beogradu, Novom Sadu, Banjaluci i mnogim drugim gradovima. Danas u porodičnoj kući Tepića u Komlencu živi samo majka srpskog heroja - Milena Tepić. Našu ekipu na ulazu u dvorište imanja Tepića ova 70–godišnja starica je dočekala rečima: Bog vam pomogao djeco! Sjedite tu ispred kuće sada ću ja doći, poručila nam je baka Milena. Iznela je pred nas rakiju i kafu i sela za stol i počela priču o svom sinu Milanu.
- Teško je biti majka srpskog heroja. Niko neće ni da te pogleda. Samo te se sjete na godišnjicu njegove smrti i to je sve. Lokalna vlast u Dubici mi je čak odbila zahtjev i za kratkoročni kredit od 5.000 hiljada maraka koji su se dodeljivali porodicama poginulih boraca. Mislila sam tim novcima da popravim krov na kući koji mi prokišnjava, ali sam odbijena u opštini. To sve govori o tome koliko se ceni žrtva moga sina. Ali život ide dalje - kaže majka Milena.
Prema rečima bake Milene ljubav prema vojsci Milan je povukao od ujaka Gojka koji je često svraćao i pričao o svojim ratnim danima u partizanim i na Kozari. Već u detinjstvu očaran pričom ujaka Milan je čvrsto odlučio da bude vojnik.
- Bio je izuzetno inteligentan. Odličan učenik kako u osnovnoj tako i u srednjoj školi. Volio je mnogo da čita. Posebnu rusku literaturu i sve ostale knjige koje su se odnosile na vojsku. Vojnu akademiju u Zagrebu je završio vrlo lako i uspešno i radio je u Požegi i Vražadinu, a onda je usledio Bjelovar – priseća se majak Milena.
Dva meseca pre nesrećnog događaja poslednji put se čula sa Milanom, pitao je kako mu je porodica i familija i kako se drže ona i otac Stevo i onda više ni traga, ni glasa. Vest o smrti sina je čula na vestima što je bilo stravično.
- Kada se sve to izdogađalo svi smo bili u neverici, a onda su nam njegove kolege to i potvrdile. Usledila je sahrana odnosno podizanje spomenika, a ni dan danas nemamo ni jedan Milanov ostatak u grobu. Otac Stevan koji je bio veoma vezan za Milana nikad se nije pomirio sa njegovom smrću i prosto je uvenuo za njim. Nekoliko godina nakon Milanove smrti, umro je i Stevo, koji ga nikada nije mogao prežaliti – priča majka Milena.
Sam Milan bio je ispred svoga vremena što se tiče vojske. Vidio je već tada mnoge propuste u JNA i najavljivao rat koji će doći. Ali nije mogao da zna da će u svojoj 34 godini okončati život, priča njegova majka.
- Bio je karakteran i čovek od reči. Volio je posebno životinje i u dubini duše bio je veoma osjećajan. Skladište koje je digao u vazduh je uradio zbog zakletve koju je dao vojsci JNA i nikada je ne bi pogazio. Znam kakav je bio moj sin – ističe majka Milena.
Na groblju u Komlencu Milan Tepić ima spomenik, a kraj njega je sahranjen njegov otac Stevo. Put do groblja je loš, a i samo groblje često bude neuredno, pa nakon više apela majke Milene neko se udostoji da dođe i pokosi travu i uredi mesto gde počiva prvi srpski heroj otadžbinskog rata Milan Tepić. Kako majka heroja Tepića kaže pare da se uradi put do groblja gde počiva srpski heroj su stigle iz Beograda pre nekoliko godina ali ni dan danas put koji vodi na groblje nije asfaltiran. Kada smo se rastajali sa majkom Milenom i odlazili iz Komlenca starica nas je ispratila sa suzama u očima i drhtavim glasom poručila: Sretan put deco i navratite kad god možete!

STAV
Reč se jednom daje
Milan Tepić je pored herojskog dela za koje je odlikovan ostao upamćen i po svojoj odanosti državi i vojsci čiju je zakletvu položio.
- Jedan put ljudi daju reč. Ona ostaje ili se pogazi. Ja sam dao reč da ću da branim ovu zemlju ako joj bude teško - govorio je major Milan Tepić.

KOMLENC
Posetio i Mladić
Negde krajem 1992. godine jedno jutro oko naše kuće u Komlencu se pojavilo mnoštvo vojnika i među njima general Ratko Mladić, priseća se Milena.
- Prišao mi je poljubio me i izjavio mi saučešće. Došao sam da pozdravim majku srpskog heroja rekao mi je tada general Mladić. Proveo je neko vreme sa mnom i Stevom. Pričali smo o Milanu i teškim vremenima koja su došla. General Mladić je upijao svaku reč o Milanu i samo je uz uzdah progovorio: “To je bio vojnik” – priča majka Milena.

MAJKA
Sa Milanovom slikom u izbeglištvo
Kada su hrvatske snage prešle Unu i napale Kozarsku Dubicu 1995. godine stanovništvo Komlenca je moralo da se evakuiše.
- Tada sam iz kuće ponijela samo sliku svoga Milana i ništa više. Nisam htjela da ostanem bez nje jer mi znači koliko i život – kaže majka Milena.

PORODICA
Sin Aleksandar vojno lice
Iza majora Milana Tepića su ostala supruga Dragica, ćerka Tanja i sin Aleksandar koji danas žive u Beogradu.
- Unuk Aleksandar je otišao očevim stopama i prošle godine je završio vojnu akademiju u Beogradu. Veoma je vezan za Komlenac i ne prođe malo pa dođe kod mene – kaže baka Milena.
Извор:Ревија92

Драган Гаговић Муња рођен је 1958 у Србињу (Фочи), имао подвиге по Немачкој, вратио се пре рата да живи мирним животом, затиче га рат пријављује се као добровољац, у рату показује огромно јунаштво и велико срце, локални четнички првак војвода Раде Шобот му поклања своју амајлију прстен , после рата радио је као дечији карате тренер, по многим тврдњама је против њега Хаг подигао тајну оптужницу агенти ЦИА-е су долазили у Србиње и распитивали се о њему када их је срео рекао им је: Ја се вас не бојим, а да ме суде српски злотвори не дам, и вама се нећу пребити а ако ме дирнете вратићу вас у сандуку. када се 9.1.1999. враћао са петоро деце, својих ученика са такмичења поставили су му замку, гвоздене јежеве на пут, када је то видео успео је да закочи, а сто војника СФОР-а се појавило са упереним пушкама, окренуо се и рекао деци: Сагните се, деца су се сагнула а рафали су запраштали и Муња је био у локви крви. Децу су привели у њихову базу где су их испитивали 10 сати, онда су их вратили родитељима.


Срби не смеју заборавити великог Србина, Јунака, Витеза, Патриоту, као ни злочин антисрпског СФОР-а коме се српски политичари увлаче у дупе.

Извор:Погледи
-------------------------------------------
Opis dogadjaja

 

Dragan Gagovic je poginuo 9.I 1999. godine izmedju 11,00 i 12,00 casova, na putu izmedju Ustiprace i Cajnica u republici Srpskoj. Naime, jedinice SFOR-a ucinile su prepad i ubile Dragana Gagovica na ovom putu kada se on, sa još petoro dece (starosti od 11 do 12 godina) koje je vozio u svom automobilu marke "Golf", vracao sa kursa za karatiste koji je odrzan na planini Tari u Repulici Srbiji (SR Jugoslavija).

Prema zvanicnim navodima predstavnika SFOR-a, Dragan Gagovic je ubijen od strane franscuskih vojnika SFOR-a, navodno "u samoodbrani". Medjutim, izjave petoro dece koja su se nalazila u kolima zajedno sa Gagovic Draganom, ukazju da je on bukvalno likvidiran, tako što mu je pucano s ledja. Zato je angazovan sudskomedicinski ekspert da na osnovu materijalnih tragova pronadjenih na licu mesta, objektivnog nalaza ustanovljenog prilikom obdukcije tela pok. Gagovic Dragana i izjava svih svedoka, da svoje strucno mišljenje.

Za analizu su se koristila sledeca zvanicna dokumenta: zapisnik o uvidjaju sa lica mesta (sl. 1) koji je izvršio istrazni sudija Osnovnog suda u Rogatici, gospodja Mandic Nada, zvanicna skica lica mesta (sl. 2), fotodokumentacija sa lica mesta, zapisnik o ponovnoj obdukciji tela pok.Gagovic Dragana koju je izvršio patolog Dr Milic Staniša (uz video snimak sa ove obdukcije), kao i iskazi petoro dece koja su se nalazila u kolima sa Gagovic Draganom i iskazi drugih svedoka kojima je kretanje bilo spreceno od strane pripadnika SFOR-a na delu puta gde je izvršen prepad na Gagovic Dragana.
Остатак текста можете наћи овде

Још као младић, Боро Радић се отиснуо у свијет трбухом за крухом. Отишао је у Француку као носилац црног појаса први дан и тамо вриједно наставио да тренира карате. Крајем седамдесетих, после десетак година боравка у иностранству, долази у свој родни град - као непознат. Одлази у свој некадашњи карате клуб и даје им документацију у којој пише да је носилац црног појаса четврти дан. Тамо су му рекли да они то не признају, и да ће му признати само оно што је имао када је напустио клуб, јер у то вријеме доктор Илија Јорга је био једини Југословен који је имао тај појас. Он се насмијао и рекао да он и не тражи да му се то призна, него само да се зна. У клуб више није одлазио и тренирао је самостално.

Градом се брзо пронијела вијест: "Дошао Боро! ".

Највећи сарајевски мангупи су покушавали да уђу у Борино друштво. И сви су хтјели да се о њима прича како су виђени са Бором. Као јако опасан тип и позната фаца, Бору су покушавали да ангажују најелитнија мјеста у граду за стварање реда и мира.

И када се по граду почело пуцати, нико није смио да му нешто каже, а камо ли да повуче пиштољ на њега. Не само да није насртао на слабије, него је често био и њихов заштитник.

То добро знају и муслимани који су у току рата живјели у Вогошћи.

У априлу 1992. године, Боро Радић формира јединицу са којом је ослободио Опстину Вогошћа и обезбедио сигурну одбрану Жуци и осталих кота изнад Вогошће. У свим акцијама у којим је учестовао ишао је на челу групе као прави вођа, никада се није сагињао, нити заустављао пред препрекама.

Тако је и у јулу 1992. године завршио свој херојски живут: храбро, усправно, достојанствено... Срљао је у правцу непријатељске засједе да спаси нашу нејач, коју су зликовци напали из засједе.

Боро Радићу, нека ти је вјечна слава и хвала ти за сва јунаштва и живот који си подарио своме народу!

http://www.youtube.com/watch?v=LT8onHZ1BCo

Текст преузет са...
О Бори говоре његови пријатељи,саборци,комшије,рођаци...

ВОЈВОДА РАДЕ РАДОВИЋ


СИН КОСОВСКИХ ЈУНАКА

Раде Радовић, прослављени херцеговачки војвода, родом је са Косова; у Херцеговину се доселио 1981. године. У Билећи је засновао породицу, а Бог га је обдарио с троје дивне деце.

У Билећи је Раде и дочекао почетак рата, и то онако како само синови славних косовских јунака знају. Формирао је ратну јединицу за одбрану српског народа и простора. "Билећки добровољци", како се звала Радовићева елитна јединица, важили су за најхрабрије и најборбеније на подручју Источне Херцеговине. То потврђује и податак да је од 94 борца који су били у саставу јединице, њих 24 оставило животе на олтару отаxбине, а готово сви су били једном или више пута рањавани.

Војвода Раде Радовић важио је за истинског хероја и за једног од најистакнутијих и најхрабријих бораца читавог Херцеговачког корпуса. Брутално је ликвидиран под неразјашњеним околностима, а убица се и даље крије у Београду. Његовој сахрани присуствовала је цијела Источна Херцеговина.

Због занимљивости садржаја преносимо говор Рада Радовића о окончању ратних дејстава:
"Помаже Бог, часни скупе! Све ово нас обавезује да се увијек сјећамо јунака палих за нашу отаxбину, и увијек морамо бити спремни да на позив свог народа, гдје год били, станемо поново под национални барјак.
Зато, са вјером у Бога, за уједињење српског народа, борба, гдје год се водила, мора бити схваћена као бој за народ свој. С вјером у наше јединство и јунаштво, све вас поздрављам и захваљујем вам што сте дошли да заједно са нама преживјелима попијете чашу меда са чашом жучи. Хвала вам, ваш војвода Раде".

Билећа је дала двојицу војвода: Славка Алексића и Рада Радовића. Херојство Билећана показало се и доказало и у досадашњим ратовима. Партизани су у Билећи у Другом свјетском рату направили прави покољ међу цивилним становништвом и међу четницима, а изгледа да је и покојни војвода такође жртва црвеног режима. Да подсјетимо, војвода је убијен у Билећи, на самом почетку косовске кризе (1998). Добро се зна да је позивао своје некадашње саборце да се поново окупе и крену у одбрану Косова. Закључак се сам намеће, али, Бог зна - човек снује, а Бог одлучује.

Слава нашем храбром витезу Раду Радовићу! Нека му Господ подари мјесто у рају, уз светог Милоша Обилића и наше православне свете ратнике.

Из књиге:ВИТЕЗОВИ НА ОЛТАРУ ОТАЏБИНЕ; Младен Кртолина

Служен помен за најмлађег хероја Отаџбинског рата
UTORAK, 02 FEBRUAR 2010 22:45    РТРС   

У селу Туље код Требиња обиљежена је петнаеста годишњица од смрти једног од најмлађих хероја отаџбинског рата.
Чланови породице, пријатељи и поштоваоци присјетили су се Александра Маслеше који је као добровољац Војске Републике Српске погинуо са тек напуњених осамнаест година.

Удружење српских добровољаца , њихових потомака и поштовалаца покренуло је иницијативу да један спортски објекат у граду буде назван по овом младом хероју.

Иако је имао тек шеснаест година, чак није одслужио ни војни рок, Александар Маслеша након прогнанства из Дубровника, с породицом је стигао у Требиње, гдје се добровољно јавио у Војску Републике Српске. Од тога га нису могли одвратити ни најближи.

Преживио је једно рањавање и након опоравка поново се вратио у јединицу. Борба за живот након другог рањавања, на Борцима у зиму 1994. године, за најмлађег припадника Бобанске чете , завршила је кобно. За храброст је одликован медаљом мајора Милана Тепића.

Покренута је и иницијатива да се стадион малих игара у Бреговима назове по најмлађем херцеговачком добровољцу.

О дјелу и храбрости младог Алексндра говорили су његови најближи, чланови Удружења добровољаца и бивши командант Требињске бригаде генерал, Богдан Ковач.

Пренето са...

...eh Veljko 

Рат вредности:
Дечак и његова куца
Пише: Жељко Вуковић, 5. новембар 2005



ЊЕГОВО име је Слободан Стојановић...
Имао је само једанаест година када су га, једне дубоке јунске ноћи 1992. године, родитељи шапатом пробудили и руком му дали знак да је време да крену.
У збег. У бег пред смрћу. Зору нису смели да дочекају у својој кући, у свом селу Доња Каменица, у братуначко-зворничком крају. Разуздано и крволочно зло се спремало да у то своје уобичајено “радно време” дође по њих. Као што је претходних зора долазило по друге сељане српске вере и нације...
Искрадали су се на прстима, погнути, у страху да не нагазе на неку грану и све остало што од себе звук даје. Плашили су се властитог кашља... Чуо се само псећи лавеж, село је чврсто спавало, и зло у њему.
На том путу између живота и смрти, минути су сати а метри километри, срце је у грлу а уста у стомаку...
Почело је већ да свањива када су Стојановићи стигли на сигурно. Дочекаше их раширене руке, сузе радоснице, топло млеко... А онда све надјача Слободанов јаук: схватио је да са собом нису повели његовог пса миљеника. Остао је везан у дворишту...
Дечак је био неутешан, молио је родитеље да га пусте да се врати по пса. Наравно, није долазило у обзир да му то допусте, јер су се својим очима уверили да зло којем су побегли нема милости ни за децу.
Слободан је био упоран, али и његови родитељи
још одлучнији. Те прве ноћи у сигурности, нису ока склопили слушајући његове јецаје. Није себи могао да опрости што је издао онога ко не би њега никада издао.
А сутрадан, пре доручка, дечак се изненада затрча према напуштеној кући. По своју куцу. Отац и мајка су узалуд трчали за њим, нису успели да га сустигну и зауставе...
Утрчао је право у руке онима који су и по Доњој Каменици убијали и уништавали све српско...
Албанка Елфета Весели, из истог села, познавала је Слободана, наравно. Имала је тог дана пуне 32 године, али и морбидну потребу да и ритуалним иживљавањем над 11-годишњим комшијом “шкијом” утоли мржњу. Доказујући се пред локалним Алаховим ратницима.
Зверски га је мучила пред свима! Свукла је са њега одећу и обућу, и узела нож...
Када су годину дана касније из земље извадили Слободаново беживотно тело, призор је био ужасан... Стомак му је био расечен у облику квадрата, видели су се унутрашњи органи... Расекотине по глави... Ноге поломљене...
Жена-монструм тек на крају је пуцала из непосредне близине право у слепоочницу: метак је прошао леву чеону кост и изашао кроз десну...
Његово име је Слободан Стојановић...
Његова љубав и оданост псу миљенику, била је јача од страха за властити живот... Једнако, као и његова грижа савести што је у бризи за властити живот, и својој и родитељској, заборавио верну куцу...
Зверски је мучен и убијен само зато што је био “шкија”. А за комшије муслимане - “влашће”.
Његово име је Слободан Стојановић...
Име за оно најбоље у људској души и срцу.

Пренето са...

Borko Nikitović


U cilju očuvanja uspomene na hrabrog potporučnika, 1993. godine osnovan je dobrotvorni fond. Osnivači fonda su Srpska pravoslavna crkva, Vojska Jugoslavije i Univerzitet u Beogradu. Fond se finansira sredstvima osnivača i drugih donatora među kojima se ističe Borkova majka, pesnikinja koja prihod svojih knjiga ulaže u fond. Fondom upravlja Upravni odbor satavljen od predstavnika osnivača.

Cilj fonda je nagrađivanje učenika i studenata škola kroz koje je  Borka životni put proveo, ali i nekih drugih. Tako, nagrade fonda pripadaju najboljim učenicima OŠ "Petar Leković" u Požegi i Vojne gimnazije, i najboljim studentima Vojne akademije, Beogradskog univerziteta i Bogoslovskog fakulteta. Fond pored toga u skladu sa svojim mogućnostima stipendira i decu čiji su roditelji poginuli u ratu. Takođe, fond pruža jednokratnu pomoć porodicama palih boraca, jednokratnu pomoć bolesnima bez materijalnih sredstava i finansira naučne radove iz domena nacionalne istorije.

Plemeniti ciljevi fonda, broj nagrađenih učenika i studenata, i ime časnog potporučnika koje iza svega stoji najbolji su pokazatelji dosadašnjih, a nadamo se i budućih uspeha u ostvarivanju ove dobrotvorne misije.

O Borku

Borko Nikitović rođen je 09.07.1968. godine u Požegi. Osnovnu školu je završio u svom rodnom gradu, i još tada odredio smernice svojih budućih školskih uspeha postigavši prosečnu ocenu 5,00, i ponevši zvanje najboljeg učenika svoje opštine. Dobitnik je i Oktobarske nagrade.

Potom upisuje Vojnu gimnaziju u Beogradu i završava je četiri godine kasnije, naravno, sa prosečnom ocenom 5,00. Tim povodom je dobio i poklon načelnika generalštaba-ručni sat.

Nakon gimnazije upisuje Vojnu akademiju u Beogradu, i završava je ratne 1991. godine kao prvi u rangu, sa prosečnom ocenom 10,00. Tada ga predsednik Jugoslavije nagrađuje pištoljem, a načelnik generalštaba ručnim časovnikom. Kao najbolji mladi oficir dobija još jedno priznanje, oličeno u prvom radnom mestu, i to u uvek elitnoj Gardijskoj brigadi.

Borko Nikitović svoju želju za usavršavanjem upotpunjuje upisivanjem Ekonomskog fakultea Univerziteta u Beogradu. Očekivani ishod ovih studija na žalost nije usledio krivicom sudbine, oličene u nastupajućim ratnim događajima. Slavonsko ratište bilo je mesto na kom je održao otadžbini položenu zakletvu i položio ono najvrednije-svoj život. Simbolična nagrada ni ovoga puta ga nije zaobišla, ukazom predsednika Jugoslavije biva posthumno odlikovan Ordenom za hrabrost.

Пренето са...
-------------
Prve žrtve vojnici JNA

Prve žrtve iz gardijske brigade u Vukovaru su vojnici Pinter Damir, rodom iz Zagreba, Mrkonjić Ante iz Tuzle, Halužan Darko iz Celja, Paunović Slobodan iz Surčina, poginuli su dok su pravili šatore u kome je trebalo da se priprema hrana za njihove drugove; Živančević Nebojša (jedinac) Feldedži Zoran, Elez Zoran, Krstiš Goran i Popović Željko 2. oktobra krenuli su u kasarnu, pronašli ulaz, uhvaćeni od secesionista i ubijeni, njihova tela pronađena spaljena u ul. Sremskih boraca 16. novembra1991; poručnik Voštić pretrčavao preko ulice da bi obišao svoje vojnike koji su obezbeđivali kasarnu i ubijen; potporučnik Nikitović Borko, pošao da obiđe svoje vojnike koji su obezbeđivali kasarnu, pogođen snajperom; kapetan Milanoviš Saša pokušao da pomogne pogođenom Nikitoviću, s leđa ubijen snajperom; major Stojković Velja sa poručnikom Vasilićem razminirali mine koje su postavili teroristi, pogođeni minobacačkom minom; Popović Slobodan (jedinac), moj vozač, ubijen samo zato što je vozio vojno vozilo; i još mnogo njih nedužnih.

Svi su oni imali ime i prezime, bili su pripadnici svih nacionalnosti, ali jedne vojske. Pomenuo sam ove jer sam ih lično poznavao, zato što su bili časni i čestiti ljudi i znam da nikome nisu nikakvo zlo naneli. Moj vozač je od oružja imao samo pištolj i nije ni pokušao da ga upotrebi. Ne želim da ovim činjenicama skrenem pažnju sa nedužno ubijenih ljudi iz vukovarske bolnice, naprotiv, počinioce tog zločina treba da stigne zaslužena kazna.

Ali ovaj sud, ako hoće da utvrdi punu istinu o vukovarskoj tragediji, mora da upozna sve činjenice, svaku tragičnu ljudsku sudbinu, bez obzira kojim imenom se zvala žrtva. Hoće li ovaj sud želeti da zna šta je radio Mile Dedaković, zvani Jastreb, bivši potpukovnik JNA, koji je pogazio Ustav, zakone, zastavu i zakletvu. Njegovi su isticali belu zastavu na kolima, a potom iz tih istih kola, sa belom zastavom, iz automata ubijali pripadnike regularne armije.

Пренето са...

[off topic obrisan]

@cato

Uskraticu ti gostoprimstvo ukoliko nastavis sa pisanjem postova koji nemaju veze sa zivotom, sem blacenja teme.

Пише: Жељко Томић, sokolac.net
19.04.2009.

Обично пишем са лакоћом, прсти на тастатури не могу да прате мисли. Али, када покушам да нешто напишем о Мићи Влаховићу мозак затаји, па узалудно тражим изгубљени почетак. Откако кроз пријатеље упознах Мићу као дјечака, човјека и ратника, те проникох у његову душу и сазнадох његову потресну животну причу, Мићин лик ми не излази из главе. Прати ме на спавање и увијек је ту покрај мене када се пробудим. У овој причи наводим исјечке из дјетињства једног паћеничка чији живот ријечи не могу описати. Мићина животна прича ствара језу код помисли шта живот може некоме да учини. Није праведно да сву несрећу која некога у животу може да задеси нађох у Мићиној тужној причи. Није ни поштено да се све то десило душнобрижној особи, каква је био наш Мићо.

Мићо Влаховић никада није сазнао ко су му родитељи, нити зашто га је мајка једног магловиог јутра оставила умотаног у крпе на прагу београдског дома за сирочад у улици Звечанска број 9. Када је мало јакнуо, усвојила га је једна старатељска породица из Александрова (близу Зрењанина), вјероватно не због тога што су жељели да учине неко хумано дјело него да би од државе добили пристојне мјесечне приходе, као и неке пореске олакшице. Наравно, мушка дјеца много лакше налазе "нови дом" код војвођанских ратара јер у банатским њивама никада нема довољно радника.

Мићо је спавао у једној малој собици која је мирисала на буђ, и да се у њој није налазио дрвени кревет та просторија би више личила на оставу него на собу. Дане је проводио на њиви, пржен врелим сунцем и купан хладним панонским пљусковима. На поље би најчешће носио само пола килограма хљеба и литру млијека, и то би било све што је добијао за цијели дан напорног рада. Ријетко је причао о својој раној младости, али је једном саборцу са Жучи испричао како му је у тој кући једини пријатељ била сестра Весна, која би му понекад, кријући од осталих, доносила остатке непоједених оброка.

Не желим на овом мјесту да судим другима, нити да бацам клетве на ту старатељску породицу јер се на банатској земљи много ради а тешко живи. Војвођански сељак је одувијек био државно сироче, препуштен на милост и немилост мајке природе и лопова из пољопривредних задруга. Ипак, морам да примјетим да се нико из села не потруди да каже неку лијепу ријеч за тог Мићиног старатеља, оца Ђорђа.

И поред тешког живота, Мићо је зрачио неком позитивном енергијом. У селу су га сви вољели. Имао је много пријатеља, да поменем само неке: Сашу Ђурића званог Бели, као и Зорана Миловановића званог Зода, те Илију Ковачевића. Бели и Зода су сирочад, одрасли у истој хранитељској породици па их то чини "браћом" јер они другог брата немају. Зоду нисам упознао, али се потрудио да пронађе видео касету са Мићине сахране. Зодину касету намјеравам да пребацим на ДВД, па ћу исту да пошаљем донаторима. Илија је домаћи, рођен је у Александрову.

Мића је био и добар друг. Многе је задужио својим добронамјерним савјетима, попут Марије Максић која Мићу окива у звијезде.

На Мићином погребу се окупило много свијета, житеља Александрова и бораца из Источног Сарајева. У најдирљивијем тренутку тог тужног дана, када се народ разишао са гробља, Мићини саборци из Треће сарајевске пјешадијске бригаде су клекнули око хумке - и заплакали.

Срби су из грађанског рата 1992 - 1995 изашли као побједници, јер су многи борци, попут Миће Влаховића, уградили своје кости у темеље Републике Српске. Међутим, што се политике тиче, рат никада није ни објављен па се није ни десио. Ни један српски јунак из прошлог рата није проглашен за хероја, а да јесте Мићо би сигурно био један од њих.

Ми покушавамо да оживимо акцију обиљежавања имена Миће Влаховића, како би Александрово добило улицу Миће Влаховића.



------------------------------------------------------------------------------------------

Мићо Влаховић - српски херој

Пише: Вогошћанин прави, sokolac.net

Прије нешто више од 16 година упознао сам једног од највећих хероја новије српске историје Мићу Влаховића. У Вогошћу је стигао из мјеста Александрово (а тада се звало Велике Ливаде), на себи је имао маскирни комбинезон, а око паса му је био опасач на којем је висио бајонет од пушке М48. Изгледао је јако повучен и скроман, тихог и пријатног гласа без сувишни ријечи у његовом говору. За свој долазак није ништа тражио од команде и био је смјештен у просторије И. Д. В. Вогошћанске бригаде ВРС, која се у то вријеме звала Црновршка бригада. Након доласка добио је задатак да поново формира И. Д. В. који је у то вријеме би расформиран ради криминала и одбијања наређења од претпостављене команде.

Мићо је врло брзо стекао повјерење Вогошћана и постао прави вођа своје јединице. Команде у Вогошћи су се смјењивале као сцене на филмском платну, а сваки нови командант је покушавао да задржи Мићу крај себе, због његове храбрости и извршавања наредби које је добијао. Мићо је низао успјех за успјехом и његова јединица је постала узданица становника Вогошће. Мићо Влаховић је провео у Вогошћи нешто више од годину и по дана ратујући на просторима Републике Српске и у тим борбама био вјечито испред својих другова, давајући им морал да га прате, до његових успјеха да овлада тереном који контролише непријатељ.

Био је то човјек који се не може описат са пар реченица. Мићо је дошао у Вогошћу да би помогао свом народу. Током рата није тражио ништа за своје учешће. Ратовао је хрбро и достојанствено.
Мићину доброту су користили неки који су се крили иза његове храбрости. Мићо је ишао испред свих, а неки његови борци се често нису појављивали ни на полазном положају. Мићу су сви вољели. Нема официра који је имао да каже нешто што би указивло нешто лоше о Мићи.

О Мићи Влаховићу се у то вријеме причало све најбоље. Мићо није био оштар према људима који су се крили иза његовог имена. Команда је смислила да смијени Мићу како би очистила његову јединицу. То је био само један тактички потез команде, који Мићо није могао да учини својим друговима. Врло брзо су Мићу, вратили на мјесто које заслужује.

Након Мићине погибије се осјећао недостатак кадра за офанзивна дејства и успјехе у њима. Мићо је у рату дао све што је имао. Зато ми данас имамо обавезу да га вратимо међу живе. Једна улица у његовом Александрову је само једна ситница коју је он заслужио од својих преживјелих сабораца.

Данас након скоро 15 година од погибије Миће Влаховића, поносим се што сам познавао таквог хероја. Овом приликом би замолио све који прате овај сајт, а у могућности су да дођу на парастос да нам се прикљуће и да покажемо да наш Мићо Влаховић није заборављен од својих другова и свог народа. Нека је вјећна слава за нашег истинског хероја.