Bijelopoljci juče ispratili sugrađane koji su stradali u železničkoj nesreći kod Bioča

U jednom danu 19 sahrana

Negde iza podneva, nakon komemoracije u Sportskoj dvorani, Bijelim Poljem su juče iza 19 kovčega krenule neprekidne kolone ka gradskim grobljima i grobljima u okolnim selima. Grad pod Obrovom, tvrde njegovi meštani, nikada u svojoj istoriji u jednom danu nije video toliko kovčega, niti je na večni počinak ispratio veći broj svojih građana.

Kolone ljudi preksinoć i juče pre podne išle su samo ka jednom mestu - Sportskoj dvorani „Nikoljac“ u koju su utorak veče dopremljeni kovčezi nastradalih u železničkoj nesreći u Bioču kod Podgovice. Mimohodom poštu nastradalim Bijelopoljcima, među kojima su po godinama najmlađi Naida Halilović (7) i Dejan Čabarkapa (, tokom dva dana odalo je na hiljade Bijelopoljaca i stanovnika gradova severa Crne Gore i zapadne Srbije. Porodice stradalih skoro su zanemele od bola, primale su saučešće pored odra najdražih koje su samo dva dana ranije pratili na put, ne sluteći da će biti poslednji.

Senima nastradalih juče su se poklonili i predsednik državne zajednice SCG Svetozar Marović, predsednik Vlade Crne Gore Milo Đukanović, predsednik Skupštine Crne Gore Ranko Krivokapić, ministri u Vladi Crne Gore, pripadnici policije i sveštenici islamske verske zajednice i Srpske pravoslavne crkve predvođeni episkopom nikšićko-budimljanskim Joanikijem i mnogi drugi.

- Lele nama, velika tuga i žalost, a vama, za vašim izgubljenim životima. Lele nama, velika tuga i žalost cijeloj Crnoj Gori. Lele nama Bijelopoljcima za vašim izgubljenim glavama - u mimohodu pored kovčega naricao je Tadiša Leković, učitelj u penziji iz Tomaševa.

Prodorni Tadišin glas odbijao se od zidova hale na Nikoljcu, a i onima najtvrđeg srca kosa se dizala na glavi, a suze udarale na oči.

- Stradali smo i u ratovima i u saobraćajnim nesrećama, ali nikada u ovom broju. Od ovog udara teško će se ikada oporaviti Crna Gora - kaže Leković.

A kako opisati tragediju porodice Čabarkapa?

- Moj Dejan je pošao 15 metara prema vozu, a onda se osvrnuo, zatrčao prema meni i rekao: „Tata, još jednom da te poljubim“ - pričao je juče skrhan bolom Radomir Čabarkapa, koji je na groblju u Pavinom Polju pored sedmogodišnjeg sina Dejana, juče sahranio i suprugu Snežanu (34).

Drugo dvoje dece Maja (9) i Dragan (, koji su se takođe nalazili u vozu smrti, na lečenju su u Podgorici. Radomir Čabarkapa, odlučio je tog 23. januara da porodicu, suprugu i troje dece u Podgoricu uputi vozom, a on za njima na put ka prestonici Crne Gore zbog lošeg vremena krene kolima.

- U nekoliko navrata ranije za dlaku sam izbegao smrt na magistrali i smatrao sam da je zbog nevremena sigurnije ukoliko na put krenu vozom - priča Radomir.

Sve do izlaska u hodnik ispred odeljenja patologije u bolnici u Podgorici gde je živog i zdravog video Dragana, Radomira je morila crna slutnja da je u nesreći ostao bez oba sina. Leš dečaka, koji je ležao pored supruge mu Snežane, koji tren ranije nije uspeo da prepozna.

- Od udara glava mu je bila naduvena i izobličena i možete zamisliti kako je roditelju koji ne može da prepozna svoje dete - priča Radomir.

Bijelopoljske ulice nakon vesti o tragediji gotovo su zapustele. Ne radi gotovo nijedan ugostiteljski objekat, na ulicama ljudi lica u grču, govori se šapatom. Ni najstariji Bijelopoljci ne pamte tragediju ovakvih razmera, ne računajući bombardovanje od 21. novembra 1944. kada je poginulo 156, a ranjeno 180 ljudi. U Mojkovcu su juče sahranjene Svetlana Ivanović (45) i Vojislavka Baltić (57).


Izvor: Blic \ Željko Dulanović

Komemoracija i saučešća

Svi crnogorski državni organi održali su u Podgorici komemorativnu sednicu povodom tragične pogibije 44 putnika u železničkoj nesreći koja se desila u ponedeljak u mestu Bioče. Na početku sednice, na kojoj je govorio predsednik Crne Gore Filip Vujanović, minutom ćutanja odata je pošta poginulim sugrađanima. Komemoraciji su prisustvovali predsednik državne zajednice Svetozar Marović, crnogorski premijer Milo Đukanović, predsednik parlamenta Ranko Krivokapić, članovi Vlade, predsednici opština i visoki predstavnici državne uprave. U Podgorici su kolone ljudi, među kojima su bili crnogorski predsednik Vujanović, gradonačelnik Podgorice Miomir Mugoša i drugi zvaničnici, u tihom mimohodu izjavili saučešće porodicama poginulih.

Zahvalnost prijateljima

„Plače i jeca Bijelo Polje, tuguje Crna Gora, jer gubitak je veliki i nenadoknadiv. Dugujemo zahvalnost svim našim prijateljima iz čitavog sveta koji su nam uputili podršku, na taj način bili uz nas, da bi nam ublažili bol“, rekao je gradonačelnik Bijelog Polja Tarzan Milošević.

„Mi u Crnoj Gori, kad nas zadesi zla sudbina pokažemo pravo lice, solidarnost, požrtvovanost, osećanje i brigu“, kazao je Milošević i dodao da su posledice užasne nesreće ublažene zahvaljujući naporu svih građana i službi Republike Crne Gore. „I ovog kao i mnogo puta ranije pokazali smo da smo grad ljudi koji se međusobno uvažavaju i poštuju, bez obzira na veru i naciju, i neka to bude mala uteha porodicama i našem gradu“, rekao je Milošević.

Sahrane u Podgorici

Sedmoro žrtava teške železničke nesreće kod Podgorice sahranjeno je na podgoričkim grobljima. Građani Podgorice su od ranih jutarnjih sati odavali poslednju poštu sugrađanima koji su poginuli pre dva dana. Među 44 žrtve te nesreće je i 18 Podgoričana, od kojih je sedmoro sahranjeno na tri gradska groblja - na Čepurcima, u Zagoriču i na Cijevni, dok će ostali biti sahranjeni van Podgorice. Skupština Podgorice odlučila je da porodicama poginulih odobri pomoć u iznosu od 2.000 evra, dok će porodice povređenih dobiti po 500 evra.

Putnike čekaju samo taksiti

Tridesetak putnika koji su preksinoć krenuli iz Beograda brzim vozom (broj 813) do Bara stigli su samo do Bijelog Polja, odakle su za prevoz morali sami da se snađu jer nije bilo organizovanih autobusa koji bi ih prevezli do krajnjeg odredišta. Taksisti su uzimali i po sto evra do Bara.

- Moja majka bila je jedna od tih tridesetak ljudi koji su ostavljeni na železničkoj stanici u Bijelom Polju u pola šest ujutru. Pošto im se, osim taksista koji su za vožnju do Bara tražili 100 evra, niko nije obratio, putnici su se snašli kako je ko stigao. - kaže za „Blic“ Aleksandra A. iz Beograda.
M. D. M. - V. I.

Najbliži čekaju

Majka Milorada, baka Rada, sestra Marija, braća Marijan, Saša i Stevan u Kragujevcu čekaju da se Goran vrati iz bolnice. Njegovi kažu: „Velika je tuga što je toliko ljudi poginulo. Goran je imao sreće da je preživeo. Ali ponosni smo što se nije obrukao. Pokazao je kakav je kada je najteže.“

- Čuli smo se s njim pola sata pre nesreće. Tek smo kasnije, nakon nekoliko sati, saznali šta se dogodilo. Njegov drug nam je javio - kaže sestra Marija.
N. Radišić


Izvor: Blic

Goran Firulija, jedan od junaka iz voza 6103

Želim da svi zaboravimo tu noć

Voz je bio pun dece. Bio sam u drugom vagonu... Prvo što sam video je devojčica, plače. Uhvatio sam je izneo iz vagona, napolje. Trčim do starijeg čoveka. Sedeo je na zemlji, zapomagao dozivajući svoju ženu. Ostavljam devojčicu pored njega. Kažem: „Pazi je“.

Bilo je strašno hladno, ali nisam osećao ništa. Ogrnuo sam čoveka kaputom. Trčim nazad u vagon. Još jedna devojčica, plače pored brata. Video sam joj krv po rukama. Nosim je napolje. Opet do onog čoveka. Trčim nazad, po njenog brata. Uspeo sam i njega da prenesem do sestre... Mislim da njih troje nisu povređeni.

Ovo je priča Šumadinca iz Kragujevca Gorana Filurije (24), vodnika prve klase Vojske SCG. Sada već po naređenju ministra odbrane generala Zorana Stankovića vanredno unapređenog u čin starijeg vodnika. Goran Filurija je i sam povređen i na oporavku je u Vojnoj bolnici u Podgorici.

- Prva devojčica, mislim da se prezivala Šebek, a brat od druge devojčice zove se Vasilije. Mislim da devojčica koja se preziva Šebek ide u drugi razred srednje škole. Dečak Vasilije je verovatno prvi, drugi razred srednje, a njegova sestra je mlađa, ima pet-šest godina. Ne znam tačno, nisam siguran. Niko od njih troje nije povređen, na sreću. Možda malo izgrebani i ugruvani. U šoku. Bar ja tako mislim. Strašno je to bilo - priča Goran.

Bio je na slobodnim danima. Vraćao od kuće u Kragujevcu. „Slavili smo našu slavu Svetog Jovana“, priča.

- Ne znam šta je s decom. Niko me nije obišao i razumem to. Samo želim da i ta deca i ja sam što pre sve zaboravimo. Zaboravimo sve. Tu strašnu noć koja je odnela tolike živote. Sam Bog nas je sačuvao. Znate... Nisam ja jedini koji je spasavao ljude. Tu je svako svakog spasavao. Meštani su odmah pritekli, bilo je dosta mojih drugova vojnika. Svi su dali sve od sebe - dodaje Goran.

Gorana su obišle starešine, drugovi iz kasarne u Baru. Otac Draško je tamo u Podgorici, kod prijatelja, i svaki dan obilazi sina. A prvi susret sa ocem? Suze?

- E, pa nisu bile, ali bilo je dirljivo - smeje se Goran. Dodaje: Ma još se nismo ispričali. Sa majkom, sestrom i tri brata koji su u Kragujevcu čujem se telefonom.

Za svoje povrede Goran skromno kaže da je samo malo ugruvan i da će već danas izaći iz bolnice.


Izvor: Blic \ Baćo Ćetkovic

U Bijelom Polju i Podgorici odata pošta poginulima u teškoj železničkoj nesreći kod Bioča

Očaj, bol i tuga

Pred strašnom slikom, od zore dvoranom na Nikoljcu kraj Lima, na kraju Bijelog Polja, zaplakalo je i najtvrđe srce

BIJELO POLJE. - U ponedeljak po podne, kad ga je tata na železničkoj stanici u Bijelom Polju pratio na put, mali Dejan Čabarkapa od vagona se vratio tati, dotrčao do njega, "da te još jednom poljubim", rekao mu je. Juče, u brdima iza grada, tata je sahranio malog Dejana. U malom, belom sanduku, pored Dejanove mame Snežane.

Dejanovi, godinu dana stariji brat Dragan i sestra Maja, koji su sa mamom bili u vozu, za sreću, preživeli su nesreću u Bioču kod Podgorice. Teško povređeni, nisu juče mogli da dođu bratu i majci na sahranu, čekali su oca da se vrati, da oko njih savije ruke, da im bude i otac i majka. Jedina uteha i on njima i oni njemu.

Njihov Radomir, u ponedeljak kad je čuo da se voz survao niz litice iznad Morače, pomislio je, pričao je preksinoć u Bijelom Polju, šapatom, onemeo od tuge, da su mu iz kuće svi izginuli. Posle, kad su ga nesrećnog, odveli u mrtvačnicu, nije znao leži li pred njim mali Dejan, ili je Dragan... Tek kad je kasnije, u bolničkoj sobi, na postelji, ugledao Dragana, znao je da je ostao bez Dejana.

- Znao je noću da dotrči kod mene u krevet, kod tate, da me zagrli... - prisećao se preksinoć kraj sanduka i milovao hladno drvo.
Jauci i lelek prolamali su se juče od zore dvoranom na Nikoljcu kraj Lima, na kraju Bijelog Polja. Prethodne večeri ovde su u kovčezima dopremljena tela 16 meštana koji su dan ranije izginuli u Bioču. Do kasnih večernjih sati stizali su preksinoć u Bijelo Polje sanduci sa mrtvima. Pred tom strašnom slikom zaplakalo je preksinoć u Bijelom Polju i najtvrđe srce. Satima posle pored sanduka prolazile su nepregledne kolone Bjelopoljaca, svako od njih imao je u tim sanducima nekoga svog, prijatelja, poznanika, kuma, rođaka...

- Da je 16 medalja noćas stiglo u grad, bilo bi mnogo, a ne 16 sanduka - prozborio je pred dvoranom jedan stariji Bijelopoljac.
Jezivo tiho bilo je preksinoć u Bijelom Polju.
      

Crna Gora oplakuje nastradale

PODGORICA - Crna Gora oplakuje nastradale u železničkoj nesreći koja se dogodila pre tri dana u mestu Bioče, nedaleko od Podgorice. Jecaj i plač razležu se od Bara, Kotora, Cetinja, do Danilovgrada, Podgorice i Bijelog Polja. U ovim mestima, na hiljade sugrađana poslednji put su odali poštu svojim stradalim rođacima, prijateljima, poznanicima.
U Podgorici, na gradskim grobljima Čepurci i u Zagoriču ispraćeno je 18 sugrađana koji su tog kobnog dana bili u vozu koji je saobraćao na relaciji Bijelo Polje - Podgorica.
Broj nastradalih do jučerašnjeg dana je 44, a ekipe lekara u Kliničkom centru u Podgorici bore se za život još dve osobe. Njihov napor da spasu život desetogodišnjeg Filipa Gardaševića, iz Sutomora, bio je uzaludan. Prethodne večeri, oko 22 sata, izdahnuo je na postelji u Dečjoj bolnici.
V. K.
      
   
   

- Ljudi su u grču, suze su nam presahle - pričao je pored sanduka stegnutog grla bjelopoljski grdonačelnik Tarzan Milošević koji je čitavu prethodnu noć probdeo ispred Kliničkog centra u Podgorici čekajući sa svojim sugrađanima crne vesti iz Bioča i iz operacionih sala.

Bijelo Polje juče ujutru osvanulo je oblepljeno umrlicama. U gradu su bile zatvorene prodavnice, državne ustanove, kafane. Ceo grad još zorom preselio se u sportsku dvoranu. Zamicale su preko mosta na Limu, od zore, kolone ljudi zavijenih u crno.

Ujutru u hotelu, baba malog Dejana kukajući je prošla kroz hol i restoran. Molili su je da stavi u usta bar zalogaj hleba, nije htela. Samo je zalelekala iz sveg glasa.

U dvorani, svijali su ruke najmiliji oko kovčega Nikole Vojinovića. Bio je momak za primer u gradu, talentovani košarkaš. U subotu je iz Podgorice doputovao u Bijelo Polje na godišnji pomen dedi Urošu Vojinoviću. U ponedeljak krenuo je nazad...

Mala Naida Halilović, sedmogodišnjakinja, u ponedeljak je sa mamom i bratom putovala u Bar, u posetu babi i dedi. Naidina majka ostala je u Podgorici u bolnici, brat je, srećom prošao samo sa lakšim povredama. Mala Naida juče je sahranjena u Bijelom Polju. Njene lutke, njene knjige i sveske, rančić sa medom, sve je ostalo u njenoj sobi, za sva vremena.

Strašna tuga prolamala se juče dvoranom u Bijelom Polju, kraj sanduka stavljenih u dugi red. Kad je dvoranom naišao Tadiša Leković, učitelj, i grubim, muškim grlom zalelekao iz sveg glasa za svojim đacima, stegla su se srca, plakali su svi u dvorani, drugi kukali iz glasa.

- Lelek nama za vama, za vašijem izgubljenim glavama i životima, lelek nama velika tugo i žalosti u cijeloj Crnoj Gori, lelek u svaki grad i svako mijesto...

Pred dvoranom, na mrazu, stajala je juče, celog prepodneva velika kolona ljudi, čekali su da uđu i poklone se senima svojih dragih.
Malo pre podne, u dvoranu su stigli najpre vladika budimljansko - nikšićki Joanikije, a zatim i predsednik državne zajednice Srbija i Crna Gora Sveto Marović i predsednik Vlade Crne Gore Milo Đukanović. Prošli su pored sanduka, izjavili saučešće rodbini stradalih, kod svakog od ucveljenih malo zastali, pokušali da uteše...

Pred 16 kovčega, u punoj dvorani, od stradalih oprostio se Tarzan Milošević, predsednik bjelopoljske opštine. Govorio je a suze su mu svo vreme lile niz obraze. Plakao je dok je sve u dvorani pitao ko će sad "obijeliti Dejanov osmeh, ko će čekati njegove petice", "ko će sad imati snage da živi bez mali Naide"...

Plakala je sva dvorana dok je pitao zašto je moralo sve tako da se desi, pa da Anela sa svojih petnaest godina pustu ostavi roditeljsku kuću, zašto je...
U ime ožalošćenih, svima u dvorani, svima u Crnoj Gori, svima koji su nudili pomoć, zahvalio se Bato Knežević.

- Daj Bože da vam svima na veselje vratimo - rekao je.
Posle, kad su svi već morali da sa sanducima krenu ka grobljima, kad je došao trenutak oproštaja, kuknjava u dvorani spojila se u jedan opšti, teški lelek koji je prolomio nebo.
- Majko, majko, majko rođena - vrištala je je ćerka Ruve Višnjić, u očaju hvatala se rukama za kovčeg, kukali su svi oko nje...

Kukali su oko sanduka dvadesetjednogodišnje Bojane Popović. Rođake i tetke malog Dejana popadale su preko kovčega. Njegov otac Radomir, crn od bola kao gavran, ljubio je sinovu sliku, u grču, nešto slici šaputao...
Mali beli sanduk posle su stavili u "ladu nivu". Na prednje sedište seo je Radomir, i prigrlio sinovu sliku, i milovao je tako sve dok kolona puna žalosti nije krenula, u brda, put Tomaševa, na Dejanovi poslednji put...
Tuga pusta lomila je juče Bijelo Polje...


Izvor: Glas Javnosti \ Zoran Šaponjić

Istraga u toku, a poslovodstvo Železnice Crne Gore požurilo da prebaci krivicu na mašinovođu

Pruge i vozovi kao antikviteti

PODGORICA - Poslovodstvo Željeznice Crne Gore požurilo je da prebaci krivicu na mašinovođu koji je upravljao "vozom smrti" u kome je poginulo 44 putnika, iako još nije završena istraga koju vode nadležni organi kao i Komisija koju je oformila vlada ove države članice.

Prema nekim nezvaničnim podacima, a i prema izjavi samog mašinovođe, sva pravila su ispoštovana. Spekuliše se da je zbog zaleđivanja ponestalo vazduha u vozu i da automatski kočnice nisu mogle da drže voz, koje su pride bile veoma loše. A da je sve bilo u redu sa vazduhom, nove kočnice mogu da drže voz najmanje pola sata, bez obzira na nizbrdicu.
      

Marković član Komisije

Crnogorska vlada pozvala je profesora Milana Markovića, eksperta za železnicu i šefa Katedre za železnički saobraćaj na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu, kao člana Komisije za ispitivanje uzroka nesreća. Po njega je prekjuče u Beograd poslat helikopter. U kratkoj izjavi za Glas Marković je rekao da prvo mora da se vidi mesto nesreće, tragovi, kočnice... kako bi moglo da se utvrdi šta je zaista uzrok, da li je tehničke prirode ili je u pitanju ljudski faktor.
      
   
   

U prilog ovome, kako su nam javljale mašinovođe, ide i činjenica da je i ruski voz, ali iz pogona srpske železnice na relaciji Prijepolje - Beograd, kasnio skoro deset sati zbog zamrzavanja. Prema njihovim rečima i prema nezvaničnim informacijama, postoji mogućnost da je ovaj crnogorski voz već duže vreme saobraćao samo sa jednom sekcijom (elektropostorojenja koja se povezuju sa elektromotorom) iako je po propisima potrebno da budu dve, upravo zbog mogućeg kvara. S druge strane stižu i neverovatni podaci kojima ne bi mogle da se pohvale ni neke razvijenije zemlje, odnosno da je voz išao brzinom od čak 150 kilometara na sat.

Međutim, ono što je za sada jedina činjenica jeste da su pruge u Srbiji i Crnoj Gori, blago rečeno, u katastrofalnom stanju, a ništa bolja situacija nije ni sa vozovima. Statistika o starosti pruga i vozova je gotovo identična u obe članice državne zajednice.
      

Policija obaveštena da "voz leti"

Kako nezvanično saznajemo, Drobnjak je prošle godine bio suspendovan jer je odbio da upravlja vozom zbog izuzetno lošeg stanja lokomotive. Sada je pristao, desila se nesreća, a svu odgovornost za tragediju "Željeznica" želi da prebaci na njega. Negiraju i da ih je Drobnjak obavestio da je voz u kvaru, iako je čak i podgorička policija saznala da voz "leti šinama"!
      
   
   

Oko 70 odsto pruga (blizu 4.000 km) zrelo je za otpis jer nisu remontovane više od 30 godina, a u Evropi se ovakvi remonti rade svakih deset godina. Preciznije, tehnički vek za gornje i donje strojeve pruga (podloga za prugu i šine) iznosi 20 i 25 godina, dok je kod nas prosečna starost podloge oko 30 godina, a šina premašuje brojku od 50 godina.

Pored toga, na prugama saobraćaju vozovi - antikviteti. Teretni i putnički vozovi u proseku su stari između 25 i 30 godina. Mašinovđe čak tvrde da na svakom drugom vozu ne radi autostop koji služi, na primer, da se voz sam zaustavi kad naiđe na žuto svetlo.

Na srpsko-crnogorskim železnicima postoji praksa da se, zbog bezbednosti, kad su u pitanju loše pruge, smanjuje brzina vozova. Samo na pruzi Beograd - Bar postoji dvadesetak ograničenja brzina na 100-200 metara dužine. Tačnije, na šest deonica vozovi smeju da se kreću 10 kilometara na sat, na tri deonice 20, na četiri poteza 30, a na deset - 50 kilometara na sat. Slična situacija je i na pruzi Beograd - Niš, gde na 16 deonica ne sme da se "juri" brže od 30 kilometara.

Zbog svega ovoga, još u maju prošle godine, pojedine mašinovođe su ukazivale na opasnost vožnje barskom prugom. Oni su, odbijajući da voze, isticali da ne žele da obavljaju prevoz na svoju odgovornost, dovodeći u opasnost svoje i živote putnike. I, umesto da se povodom toga nešto preduzme, užičke mašinovođe su dobile otkaz. Nakon njih su i drugi sindikati, kao što je Sindikat železničara Srbije, ukazivali na ovakvu situaciju. Jedan mašinovođa, koji je posle mnogo godina provedenih na železnici nedavno otišao u penziju, pozvao je redakciju Glasa, i jednom rečenicom objasnio koliko je opasna ova deonica.
"Od Valjeva ka Baru se uvek prekrstimo i pozovemo Boga u pomoć".
      

Mašinovođa: Nisam kriv

Mašinovođa Slobodan Drobnjak negirao je pred istražnim sudijom tvrdnje da nije poštovao proceduru za slučaj kvara. On je naveo da je, prema pravilima, isključio struju u vozu kada je prolazio pored trafostanice u stanici Bratonožići i da je pokušao da je uključi kada je trebalo, ali to zbog kvara više nije bilo moguće. On je opisao i da je zaustavljenu kompoziciju obezbedio od pokreta, postavivši četiri ručne papuče za točkove, nakon čega je pozvao tehničku pomoć i čekao oko pola sata. Drobnjak je, naveo da je morao izaći iz lokomotive jer je bio sam kad je kondukter otišao da obavesti susednu stanicu , ali da je uskočio u kabinu čim je primetio da voz počinje da se kreće. Kompozicija je stajala na nizbrdici i krenula je sama, jer kočnice bez struje nisu radile. Brzina se, potom, zbog strmine i jakog vetra naglo povećavala i vagoni su odmah po izlasku iz tunela iskliznuli iz šina i sunovratili se u provaliju.
      
   
   
      

Dokle da vozimo neispravne vozove?

Mašinovođe Javnog preduzeća "Željeznice Crne Gore" najavile su juče da će od uprave zatražiti objašnjenje zbog čega su primorani da voze polovne i neispravne vozove. Oni su upravu optužili da snosi odgovornost za nesreću koja se u ponedeljak dogodila u kanjonu Morače sa 44 žrtve, jer mašinovođe "već godinama upravljaju neispravnim vozovima i rizikuju svoj i tuđe živote".
Mašinovođe tvrde da vozovi koji idu iz Podgorice za Bar svakodnevno saobraćaju sa manjkom od osam kočionih blokova, a oni koji saobraćaju na relaciji Podgorica - Bijelo Polje putuju sa "minus pet kočionih blokova". Oni su naglasili da je svakome ko je bar jedan dan radio na pruzi jasno da bi voz ostao u mestu i da ne bi krenuo ni na najvećoj nizbrdici da su mu kočnice bile ispravne.


Izvor: Glas Javnosti \ M. L. - V. K.

ovo su stvarno shokantni textovi...
ministar i direktor podnijeli ostavke i sad se oni velicaju kako su dobro posdtupili
a sve ce da svale na masinovodje i na ljude koji us ostali da se bore.
ta je stoka bre sve. oni trebaju da odgovaraju.

Strasno!!! Boze..     

Brojna pitanja o uzroku tragedije

Tri dana nakon tragičnog udesa voza, u opticaju dve potpuno oprečne teorije oko uzroka nesreće: ljudski ili tehnički faktor.

Šef ekspertskog tima koji istrazuje uzroke železnicke nesrece kod Bioča profesor beogradskog saobraćajnog fakulteta Milan Marković najavio je da će izveštaj tog tela o uzrocima tragedije biti poznat za desetak dana. Posebna komisija za vanredne događaje Železnice Crne Gore saopštila je da je ljudski faktor uzrok železničke nesreće.

Na potezu su istražni sudija i tužilac, koji treba da utvrde činjenično stanje u vezi sa dijametralno suprotnim stavovima uprave železnice Crne Gore koja je sinoć utvrdila da je uzrok sinoćne nesreće to što mašinovođa nije preduzeo radnje za obezbeđenje voza od samopokretanja, i na drugoj strani mašinovođe Slobodana Drobnjaka, koji je rekao da je preduzeo sve što je predbiđeno i što je bilo u njegovoj moći. Masinovođa je ispričao da je otpravnik vozova u Bijelom Polju u putni list upisao da je na Drobnjakovom vozu sve ispravno.

Interesantno je da se Železnica u svom saopštenju nije osvrnula na otkazivanje kočnica, pa se narednih dana očekuju odgovori nadležnih organa i stručnjaka na pitanja da li će se istraga voditi samo o odgovornosti mašinovođe ili i onih koji su remontovali voz, da li će se istraživati kako je moguće da se remontovani voz nakon samo deset odsto pređene kilometraže ostane bez kočnica, zašto sa glavne železničke stanice nije stigla pomoć, kako je moguće da voz opslužuje mašinovođa bez pomoćnika, i brojna druga.

Policajac Saša Davidović, koji je sa još jednim kolegom bio u pratnji voza koji se pre dva dana survao u kanjon Morače, rekao je da je telefonom pozvao kolege u Podgorici i rekao im da je voz bez kočnica i da vagoni "lete šinama".

Davidović je podgoričkim medijima rekao da je iz voza primetio da je mašinovodja uskočio u voz i pokušao da ga zaustavi "pumpajući" pritisak u kočioni sistem, ali bez uspeha: "Policajci i kondukteri su pokušali da mu pomognu povlačeći ručne kočnice, ali je voz nastavljao da ubrzava nizbrdicom."

Koliko će trajati istraga?

Istraga o uzrocima železničke nesreće kod Podgorice, u kojoj su 44 putnika poginula, mogla bi da potraje šest meseci, rekao je istražni sudija Zoran Radović i dodao da bi se tek posle toga eventualno mogle podići optužnice.

Osim sto je opomenuo Zeleznicu Crne Gore da ne izlazi sa saopštenjima koja prejudiciraju ishod istrage, istrazni sudija Zoran Radovic je saslušao i odredio pritvor za sada jedinom osumnjičenom za teško delo protiv bezbednosti saobraćaja masinovođi Slobodanu Drobnjaku.

Radović je, za podgorički list Pobjeda, rekao da je prvenstveni zadatak istrage da utvrdi da li je mašinovođa eventualno kriv za nesreću, ali da će njom biti obuhvaćen širi aspekt bezbednosti železnickog saobraćaja.

Sindikat mašinovođa Željeznice je najavio da će njegova posebna komisija ispitati okolnosti pod kojima se dogodila železnička nesreća, ističući da se kvarovi na vozovima u Crnoj Gori dešavaju zbog njihove dotrajalosti.


Izvor: B92

Za servisiranje i obnavljanje zeleznickog fonda ,nema para , al` za blindirane automobile ... ?  :!:Koliko god treba !

Ovo me je veoma potreslo... Zbog ovoga nisam 3 dana postovao... Neka im je laka zemlja... Ovo je velika tragedija za sve nas... Da li moze da bude gore?