што је иронично опет генерализација 

Mozes je interpretirati tako o mozes i kao cinjenicu. Ni jedna generalizacija ne pije vodu jer uvek postoje izuzeci, makar bili i veoma retki.

Problem dva "reality" šou programa velike gledanosti se ne može nazvati zabrinjavajućim. I uopšte, komercijalna televizija nema pozitivan račun poslovanja ukoliko ne promoviše termine tokom kojih emituje produkciju, odnosno produkcije pod ugovorom. Medijski prostor postoji ne bi li se merila gledanost kroz popularne programe - pa ne čudi kada je utisak da uopšte nije važno kako se akvizicija dovoljnog broja gledalaštva postiže.

Stvarna dilema je - da li medij gubi, ili dobija putem demagogije namenjene emisijama koje se direktno bave tzv. dešavanjima u toku "reality" produkcije? I vrapci na grani znaju da je previše reklame u stvari - antireklama.

Nemojmo samo zaboraviti najveći paradoks rielitija - šačica ljudi dobija šansu da se pojavi u šou programu u premijernom terminu pod, u najmanju ruku, nejasnim okolnostima (ili "pod znakom upitnika" kada je kvalitet na tapetu) potpuno odsečena ne samo od stvarnog života - nego i od medija ; tokom učešća u programu svi oni moraju da poštuju sva pravila produkcije. Sa druge strane ekrana je publika privučena baš tom činjenicom, ali joj uopšte ne smeta da bude nedeljama, pa i mesecima "navučena" na televizijski program. 

U Americi svaki kanal, ukljucujuci i one sto su nekada bili od nekog integriteta tipa History, Discovery ili sta ti ja znam, su pretvorili svoje programe u sveopstu katastrofu.  Televizijske serije to jest "Stvarnost Serije" su napunile sve kanale gotovo, i takmice se ko ce napraviti vecu glupost i sranje.  Pre jedno 10 godina mogao si videti samo par takvih serija, i jedina koja je imala veliku gledanost od strane mladezi je bila Viva La Bam, onda su polako poceli da stvaraju druge Average Joe, Bachelorette i to je na kraju explodiralo. Meni to nikada nije bilo jasno sta je tu toliko super i popularno i interesantno za gledanje? Tvoj zivot prolazi dok gledas tudj zivot, to je veoma interesantan fenomen. 

Naravno da se ja pitam ja bih ta sranja zabranio jer nemaju nikakvu vrednost, ali ljudi su glupi, i vole sranja kich, shund i stvari bez mozga.

Sto se tice protesta, pozdravljam, jer negde mora da se povuce crta.  Narod gleda ono sto mu serviras, a Srbi su postali mnogo labilni, i svi bi da zive na visokoj nozi, i da se prave da zive na visokoj nozi. Pogledas FB stranice, svi srecni, nasmejani, bez problema, idu na more, idu na zurke, onda pucanje fotki po raznim klubovima i samosebneslike.  Odavno je trebalo ukinuti Americke programe i sa tim minimizirati stetu, jer Srbi su najbolji posle nesloge naravno da uzimaju najgore od svih.

 

eto  da su ukinuli farmu  ne bi vjerovao da postoji zena koja ce da masira tabne
nekome ko je citav dan bio u stali i  blatu i  kome su se tabni poceli raspadat od smrada...

doduse ni sam golubovic doskoro  nije u to vjerovao 

mislio sam da cu moci izdrzati i odgledati citavu farmu... 
ali posle ovoga sto sam vidio  u  potpunosti podrzavam ovu peticiju....

Gledate i vi te rijalitije? Što da ne!

Da li je ovaj tekst jeres? „Blic“ piše zašto gledati rijaliti emisije. Da vam kažemo da ovaj tekst nije naručen ili nešto slično, ne biste nam verovali... Zar ne?



Da vidimo šta se nudi. „Farma“, „Veliki brat“, „Parovi“ - tri rijalitija na četiri televizije sa nacionalnom frekvencijom. Još samo „Slagalica“, Dnevnik 2 i „Selo gori“ mogu da se bore sa rejtinzima ovih rijalitija. Zbirno, šer (udeo u gledanosti) ovih rijalitija lagano prelazi polovinu svih TV gledalaca. Dakle, svi gledaju. Pa onda, ima li dobrog u rijaliti programima? Ima li realnosti van rijalitija? Ko to zna...


S novom sezonom rijalitija poraslo je i negodovanje građana zbog šunda i kiča kojim su ovi programi preplavljeni. Potpisuje se peticija, prave protesti na ulici. Ipak, potpisnika i protestanata zasad ima mnogo manje nego vernih gledalaca...


- Često pogledam neki rijaliti program i ne smatram da ih treba ukinuti. Način ponašanja koji pokazuju ljudi zatvoreni u ograničenom prostoru zanimljiv mi je sa sociološkog gledišta i tako predstavlja vid zabave i razonode. Problem se javlja u tome što se ovakvi sadržaji emituju na čak četiri nacionalne televizije, što je pogubno - kaže Igor Brakus, TV voditelj.


On predlaže da se to reguliše prebacivanjem rijaliti programa na kanale za koje se plaća posebna pretplata, kako bi građani mogli da biraju da li žele ili ne takve sadržaje na svom TV programu, kao što je to slučaj u inostranstvu.


Ipak, voditelj smatra da nisu svi rijalitiji šund i kič.

- Ponuda rijaliti programa koju trenutno gledamo na televiziji je zaista užasna. Jedino što izgleda u ovom trenutku validno je svađa, koja povećava gledanost. Ali, sećam se nekih rijalitija, kao što je „Survivor“, koji su bili prihvatljivi za gledanje, makar meni. Prva sezona „Velikog brata“ je takođe bila prihvatljiva, gde je kao pobednik izašao Ivan Ljuba, fin, pristojan i pametan momak na koga je neko mogao i da se ugleda - priča Brakus.



Kako pomenu Brakus, kao da postoji sve veća potreba publike za incidentom, koji je postao, kako stvari stoje, najurnebesniji vid zabave. Kako iz toga izvući nešto korisno objašnjava psiholog Zoran Milivojević.


- Zbog nasilja koje sadrže današnji rijaliti programi mogao bih da ih uporedim s gladijatorskim igrama u Rimu. I baš kao u to doba, ljudima nasilje koje se pojavljuje u rijalitijima popravlja samopouzdanje, što je verovatno najveća dobit koja može da se izvuče iz ovih sadržaja. Gledajući kako neka pevačica burno reaguje, pomaže ljudima da spoznaju da su bolji od nje i da bi se oni u istoj situaciji postavili drugačije - kaže on.


Koliko ovaj postupak može biti dobar po ljudsku psihu on, prema mišljenju ovog psihologa, izaziva „dvostruki gubitak“.


- Iako će se neki osetiti bolje što postoji gora osoba od njih, oni baš iz tog razloga neće uraditi ništa da svoju lošu situaciju poprave. To je takozvani „kvazidobar osećaj“, na koji je naš narod navučen, najviše zbog krize u kojoj se nalazimo. Sve dok taj vid zabave ne pređe u jaku psihološku potrebu rijaliti programi ne mogu da nanesu veliku štetu - smatra Milivojević.


Brakus dodaje da rijaliti programi mogu da utiču na vas samo ukoliko to i dozvolite.



- Svakodnevno slušam da se ljudi žale da im rijaliti odvlači pažnju od kulturnih sadržaja. Mislim da to nije slučaj. Kulturne sadržaje svako može da nađe ukoliko želi, a ako im smeta rijaliti program, pa nek promene kanal - savetuje Brakus.


Da se ne lažemo, u Srbiji je život poput nekog rijalitija, a kako reče Nebojša Krstić, marketinški stručnjak: „Ako bih morao da biram između rijalitija i redovnih TV programa u kojima često dominiraju opsenari, tumački svetskih zavera, sirizisti, pseudopatriote i ostali anti-EU lobisti, biram starlete iz rijalitija. One su daleko manje štetne“.


Na kraju, da se ne lažemo, ljudi vole da pogledaju šta se to krije iza maske, kako se neko ponaša u svoja četiri zida, kakav je zaista. Zato i volimo da pogledamo kroz susedov prozor ili da oslušnemo kroz tuđa vrata.

 

A da su te emisije zaglupljivanje - jesu. Još od 1955. kada je inženjer „Zenit elektroniksa“ Judžin Poli izumeo prvi bežični daljinski upravljač (nazvao ga je „flešmatik“), vaš problem je rešen!



Kako je u svetu

Za razliku od Srbije, u većini inostranih zemalja rijaliti programi se emituju samo na plaćenim kanalima.

Jedna od rijaliti emisija koja je stekla veliku popularnost u Velikoj Britaniji je „Džejmijeva kuhinja“, u kojoj poznati kuvar Džejmi Oliver pokušava da pomogne problematičnim mladim ljudima da uspeju u životu.

Jedna od najpopularnijih TV emisija u Americi je „Najveći gubitnik“, u kojoj profesionalni treneri pomažu gojaznim ljudima da postignu idealnu težinu.


Gledaoci

Prema jednom istraživanju, među gledaocima „Farme“ veći je procenat žena, mahom starijih od 60 godina. Inače, gledaoci ovih emisija su najčešće ljudi osnovnog i srednjeg obrazovanja. Za razliku od njih, oni koji na zidu imaju diplomu nekog fakulteta prave selekciju, pa u moru rijalitija, „Parova“, „Survivora“, „Farme“, biraju „Velikog brata“.

Izvor: Blic

---

Evo, Blic je dosao do saznanja sta od rijalitija gledaju obrazovani, a sta mi koji to nismo.