Oblacak samo napred, jako interesantna tema

Ima i kod nas poginulih od lavine!

Internetski odraz zemljotresa u Čileu

Posle izuzetno jakog zemljotresa koji je pogodio Čile i potencijalne opasnosti od cunamija u pacifičkom prstenu, spasilačke organizacije, vladine agencije, kompanije i brojni pojedinci pohitali su na Google, Twitter, Facebook, YouTube i druge mrežne servise da potraže informacije i pomoć.



Google je i u ovom slučaju, baš kao što je to učinio posle zemljotresa na Haitiju , otvorio specijalnu stranu namenjenu pronalaženju ljudi, na kojoj korisnici mogu da potraže ili ponude informacije o osobama pogođenim zemljotresom jačine 8,8 stepeni koji je u subotu rano ujutro po lokalnom vremenu pogodio Čile.

Pored toga, Google je kao odogovor na ovu kriznu situaciju otvorio i posebnu stranu posvećenu zemljotresu u Čileu preko koje se može ponuditi pomoć Unicefu i organizaciji Direct Relief International. Sa ovog mesta vode i veze do Googleovih servisa kao što su YouTube, Maps i News na kojima se nalaze informacije o ovom zemljotresu.

Kao i uvek kad se desi nešto što je poprimilo globalne razmere, na Twitteru se javlja lavina poruka od kojih su mnoge označene prefiksima #hitsunami, #terremotochile, #chilequake i #chile i raznim drugim slične prirode. Pored toga, ovde ljudi šalju najnovije vesti i postavljaju pitanja, a spasilačke organizacije poput Crvenog krsta Čilea nude uputstva preko svog naloga CruzRojaInforma.

Na Facebooku se pojavljuju strane i grupe kao što su Chile Earthquake i Terremoto Chile gde se ostavljaju veze, slike i video snimci i traže informacije o zemljotresu i mogućim cunamijima. Mogu se videti i tviterski kratke poruke o najnovijem stanju koje pojedinci šalju na Facebook, tako što će se u polje za pretraživanje ukucati ključne reči poput „Chile“ ili „tsunami“ a filtriranje rezultata podesiti na „Posts by Everyone“.

Ustream.tv ima kanale koji emituju izveštaje o Čileu i cunamijima.

Nacionalni meteorološki servis američke agencije za okenske i atmosferske pojave (National Oceanic and Atmospheric Administration\'s National Weather Service) objavljuje najnovije podatke iz celog regiona Pacifika i pojedinih delova zbog mogućih udara cunamija, jer posle glavnog zemljotresa tlo još uvek podrhtava.

Napomenimo za kraj i jedan detalj na koji se malo obraća pažnja. U domaćim medijima se i dalje pri označavanju jačine zemljotresa sasvim nepotrebno (i pogrešno) dodaje da se radi o stepenima Rihterove skale. Rihterova skala je davno napuštena i izbačena iz zvanične upotrebe, jer je razvijena 1935. korišćenjem seizmografa koji je Čarls Rihter u to vreme upotrebljavao u Kaliforniji, dok se danas koriste drugačiji i precizniji uređaji i šire primenjiva skala definisana 1979. Dovoljno je samo reći „jačine 8,8 stepeni“. Dodatne informacije o ovome mogu se naći ovde.

Valja još podsetiti da su skale jačine zemljotresa logaritamske, ali se ne koriste logaritmi osnove deset. Energija se na ovoj skali za svaki stepen povećava oko 32 puta. Nedavni zemljotres na Haitiju imao je jačinu 7, a ovaj čileanski jačine 8,8 je prema tome oslobodio 512 puta više energije – 32^(8,8-7). (M.V.)



Izvor: B92

Телефоном против земљотреса

Рад на софтверу за рано упозоравање тек је почео, али истраживачи верују да ће за пет до десет година упозорења о наступајућој опасности од елементарне непогоде бити примана мобилним телефоном


Многе земље у свету страхују од појаве изненадне природне катастрофе

Амерички геолози и сеизмолози, суочени с трагичним последицама земљотреса на Хаитију, а од пре неколико дана и у Чилеу, убрзано настављају рад на развоју компјутерског модела који би могао да упозорава становништво на опасност од земљотреса, чак и преко мобилног телефона!

Научници Калифорнијског института за технологију (КАЛТЕК) развијају нов систем за упозоравање на опасност од земљотреса.

У овом тренутку у јужној Калифорнији постоји око 150 сензора за ту намену. А потпуна мрежа требало да садржи око 600 сензора.

Рад на софтверу за рано упозоравање тек је почео, али истраживачи верују да ће за пет до десет година упозорења бити примана и – мобилним телефонима, преноси лист „Лос Анђелес тајмс”.

Овај нови систем могао би да пошаље становницима упозорење најмање 30 до 60 секунди унапред.

Многе земље у свету страхују од појаве изненадне природне катастрофе, као што је земљотрес. У жељи да предупреде ту могућност неке од држава поставиле су дубоко под земљом сензоре за регистровање потреса јер електрични сигнали стижу до компјутера знатно брже него што се креће ударни талас. Такви системи постоје у Јапану, Мексику, Тајвану и Турској.

У јужној Калифорнији геолошких раселина има свуда, што отежава сензорима да региструју долазак земљотреса.

У многим случајевима, близу епицентра, ни овај систем, међутим, не би помогао.

Ипак, научници се надају да ће их овај нови модел припремити у случају неког новог јаког потреса, какав је, на пример, задесио Сан Франциско 1906. године, када је живот изгубило више од три хиљаде људи – што је готово 60 пута мање у поређењу са трагедијом Хаитија.

Америчко геолошко друштво користи, такође, компјутерске моделе за реконструкцију померања тла током тог земљотреса, како би боље разумели ширење потреса и размеру штете дуж Раселине светог Андреје, дуге 480 километара.

Резултати тих испитивања могли би да помогну научницима да развију системе за рано упозоравање.



Izvor: Politika

Vulkanski cunami potopiće jug Italije

Najveći evropski podvodni vulkan mogao bi svakog trenutka da se uruši i stvori džinovski talas - cunami koji bi za tren oka potopio čitav jug Italije, upozorava priznati svetski stručnjak u ovoj oblasti, italijanski vulkanolog Enco Boski (Enzo Boschi), piše tiražni italijanski dnevnik Korijere dela sera.



Reč je o vulkanu Marsili u kojem ključa lava, a koji ima izuzetno tanke zidove koji bi mogli začas da se uruše.
- To bi moglo da se desi već sutra - kaže Boski, predsednik Nacionalnog instituta za geofiziku i vulkanologiju.

- Naša najnovija istraživanja pokazuju da su zidovi ovog vulkana veoma krhki, a da je lave svakim danom sve više - dodaje Boski i naglašava da je ovaj vulkan aktivan i da bi do erupcije moglo da dođe svakog trenutka. On upozorava i da bi erupcija mogla da inicira snažan cunami koji bi mogao da potopi obale Kampanje, Kalabrije i Sicilije.

Podvodni vulkan Marsili visok je 3.000 metara i nalazi se na oko 150 kilometara jugozapadno od Napulja. Dug je 70, širok 30 kilometara, a njegov krater nalazi se 450 metara ispod površine Tirenskog mora.




Izvor: Glas Javnosti

Hm! Gadno, ali da li je to dovoljno za cunami kakav je bio u Indijskom okeanu - tamo se urusio jedan citav deo tektonske ploce i tako "izmakao" tlo ogromnoj kolicini vode sto je izazvalo talas, ali strane vulkana i ako se uruse ne mogu mnogo daleko ako lava nadire odozdo... ne znam. I jos nesto lava se u dodiru sa morem hladi i stvrdnjava, ako se uzme u obzir i dubina od 450m, mozda bi to sve moglo da se "zacementira" na toj dubini. Jedino ako je eksplozija uzasno velika, pa da izbije do povrsine, onda... huh! Mozda moze da se stvori i novo ostrvo, ko ce da zna, mada verujem da je to ipak duzi proces.

Niko ne moze sa sigurnoscu da prognozira tok dogadjaja.

Porazna je jedna stvar, cak i da sigurno zanju da je taj scenario moguc, sta da rade kad ne znaju tacno vreme dogadjaja. Da svi napuste obale, zivot da stane, ili...

Gadno, mnogo gadno. Morali bi to zesce da monitorisu i da znaju makar neki dan ili nekoliko sati pre kad ce erupcija.

Вулкани не умиру

Ћуди наше планете су непредвидиве, безброј пута смо се у то уверили. Шта ће се догодити ако се разбуди кудикамо опаснији исландски вулкан Лаки, који се неочекивано примирио протеклих деценија, а тек онај у Јелоустону (САД)?


Чекајући пустошење: Света Јелена

Хоће ли се безопасно брундање вулкана Ејафјадлајоекудл на Исланду преобратити у злокобно ригање које ће утицати на климатске промене?

Поновно буђење из двовековне дремежи једног од „вечитих чирева” на избразданом лицу наше планете није, на сву срећу, никога усмртило. Научници нису, нажалост, у стању да предвиде колико ће изненадно мешкољење римског бога ватре (Вулкан, једно од троје деце Јупитера и Јуноне) на острву „ватре и леда” у Атлантском океану потрајати, иако су најавили смиривање.

Ћуди наше планете су непредвидиве, безброј пута смо се у то уверили.

Вулкани изгледају као високе планине, а заправо су гомиле охлађене и стврднуте лаве која је, под великим притиском, сукнула из Земљине утробе. Кроз пукотине или отворе (кратери) замашне количине истопљених стена, прашине и гасова почну изненада да куљају. Само дно вулканских купа испуњено је магмом и отопљеним стенама које, због снажног притискаљња изазваног врелином у унутрашњости, издижући се нагоре кроз кору (литосфера) избију на површину.

Френклинов опис

Шта ће се догодити ако се разбуди кудикамо опаснији исландски вулкан Лаки, вероватно повезан тајним подземним каналима са својим суседом, који се неочекивано примирио протеклих деценија?

Алан Робок с Ратгерс универзитета (САД) процењује да се садашње кашљуцање неће одразити на климатске (не)прилике, али да би будуће, свакако, могло имати утицаја.Зашто?

Зато што у атмосферу доспевају велике количине пепела камења, пепела и гасова, од којих један – сумпор-диоксид – у додиру с ваздухом образује аеросоли, сићушне честице, чије расејавање зауставља сунчеве зраке на путу до Земљине површине. Сумпор-диоксид се, дакле, претвара у аеросоли веома отровне сумпорне киселине која се испирањем таложи у води и тлу.

Разорна провала Пинатуба 1991. на Филипинима, на пример, догодине је оборила је просечну температуру, а ригање Тамборе у Индонезији 1815. (најјаче забележено у људској историји – седми од осам подељака – у којем је настрадало 100.000 људи) донело нам је следећу „годину без лета”! Пинатубо је избацио 20 мегатона свакојаког материјала, а Ејафјадлајоекудл тек један постотак од милион тона.

Исландски вулкани су, нема сумње, довољно моћни да делују и на климатске промене. Лаки је 1783. целу Европу прекрио сумаглицом, коју је описао амерички амбасадор у Француској, један од неколицине „очева нације” и чувени проучавалац електрицитета (у цртаћу се заслуга за откриће приписује мишу Амосу): захлађење је променило ток монсунских киша, уродивши сушом и глађу у Индији и Египту.

Никада не замиру

Можете ли замислити колико би људском роду нашкодило необуздано дивљање неког супервулкана?

Тоба на индонежанском острву Суматра (Индонезија има највише живих вулкана забележих у историји – 76) разнела је пре 69.000 до 77.000 година планину и начинила удубљење пречника сто километара. Стуб прашине и пепела уздигао се 50 километара у висину ослободивши, поред осталог, више од три милијарде тона (3.000 мегатона) сумпор-диоксида, једног од најпогубнијих гасова, чија је количина стотину пута премашила познате ерупције – Везува 79. или Кракатауа 1883.

Велико страдање десило се пре, отприлике, 60 милиона година на Деканској висоравни у Индији, јер је лава у неколико великих изливања прекрила милион и по квадратних километара. Пустошење се поклопило с чувеним помором диносауруса на размеђи креде и терцијера, за које се највише окривљују удар астероида, а не искључује се ни уплив вулканског пира.

Нешто скромније забележено је пре 640.000 година у Националном парку Јелоустон када је у ваздух испуштено 1.000 кубних километара материјала. Вулканолози упозоравају да би слично пустошење могло поново да задеси исто подручје, на шта упућује скорашње подрхтавање тла. Пепео и прашина дебљине једног метра, како се процењује, покрили би пола САД. Јелоустонски поспани див разгоропади се у размацима од 600.000 година. Нико не зна с којих разлога је толико окаснио.

Острво Тера у архипелагу Санторини, у Егејском мору, разнело је у делићу секунде подземно дивљање између 1645. и 1500. године пре Христа, чија је разарајућа снага надмашила неколико стотина атомских бомби.

Везув је 79. усмртио хиљаде житеља римских градова Помпеја и Херкуланум, а Кракатау (Индонезија) је 1883. подигао цунами висок 40 метара који је стигао до Арабијског полуострва и успут усмртио 34.000 људи. Новарупта на Аљасци је 1912. избљувала 12,5 кубних километара магме и пепела који су прекрили 7.800 квадратних километара (дубина наноса достигла је тридесетак сантиметара).

У супервулкане убрајају још Свету Јелену која се озбиљно разбеснела 1980.

Запамтите: вулкани никада не умиру, само се на краће или дуже време – притаје.

------------------------------------------------

Мунково небо



Ретки срећници уживали су минулих дана у несвакидашњим заласцима сунца на Исланду које се пробијало кроз густе облаке прашине и дима. Извесни естетичари су пре неколико година обелоданили да је крваво небо на чувеној Мунковој (Едвард) слици „Крик” последица ерупције вулкана Кракатау 1883. Познато је да је после тога две године видео плави месец.

------------------------------------------------

Емпедоклов скок

Према предању, грчки филозоф Емпедокле из Агригента на Сицилији (према Аристотелу, утемељивач реторике), бацио се у гротло Етне верујући да људи живе на тлу, а богови у тананиној твари – ватри.



Izvor: Politika

Vulkanski cunami potopiće jug Italije

Najveći evropski podvodni vulkan mogao bi svakog trenutka da se uruši i stvori džinovski talas - cunami koji bi za tren oka potopio čitav jug Italije, upozorava priznati svetski stručnjak u ovoj oblasti, italijanski vulkanolog Enco Boski (Enzo Boschi), piše tiražni italijanski dnevnik Korijere dela sera.



Reč je o vulkanu Marsili u kojem ključa lava, a koji ima izuzetno tanke zidove koji bi mogli začas da se uruše.
- To bi moglo da se desi već sutra - kaže Boski, predsednik Nacionalnog instituta za geofiziku i vulkanologiju.

- Naša najnovija istraživanja pokazuju da su zidovi ovog vulkana veoma krhki, a da je lave svakim danom sve više - dodaje Boski i naglašava da je ovaj vulkan aktivan i da bi do erupcije moglo da dođe svakog trenutka. On upozorava i da bi erupcija mogla da inicira snažan cunami koji bi mogao da potopi obale Kampanje, Kalabrije i Sicilije.

Podvodni vulkan Marsili visok je 3.000 metara i nalazi se na oko 150 kilometara jugozapadno od Napulja. Dug je 70, širok 30 kilometara, a njegov krater nalazi se 450 metara ispod površine Tirenskog mora.



Izvor: Glas Javnosti

Vulkani, ali super

Tokom poslednjih desetak godina postali smo znatno potpunije svesni raznovrsnih globalnih katastrofičkih rizika koji prete opstanku čovečanstva (a u ponekim slučajevima i sveg života na Zemlji). Spektru prirodnih katastrofa koje su se povremeno dešavale u oko 4,5 milijardi godina dugoj istoriji naše planete ljudi su, od 1945. godine i izuma nuklearnog oružja, dodali i više veštački izazvanih – kako se često kaže, antropogenih – hazarda. Međutim, i dalje su prirodni rizici daleko bolje poznati i proučeni, kao rezultat velikog napretka u geologiji, klimatologiji, paleontologiji i drugim naukama o Zemlji.



Ovakve velike kataklizme se, naravno, događaju veoma retko – i zato se ne mogu predvideti prostom ektrapolacijom malih pojava koje oko nas vidimo danas. Nakon nekog takvog događaja, Homo sapiens možda može nastaviti da živi kao vrsta, ali bez razvijanja onih vrednosti koje civilizacija donosi. Međutim, verovatnije je da bi, sa stanovišta vremenskih skala evolucione biologije ili geologije, tragovi ljudske egzistencije na Zemlji erozijom bili uništeni vrlo brzo.

Kad bismo sačekali samo milion godina – vrlo kratak period za našu planetu – vrlo je neizvesno da li bi neko mogao, bez podrobnih arheoloških studija, da zaključi da su ljudi ikad postojali. Izuzetak čine, naravno, sateliti koje su ljudi postavili u stabilnim orbitama, te stope američkih astronauta na površini Meseca, koje bi nadživele sve zemaljske građevine. Ali, ne postoji nikakva garancija da bi se posle tako velikog poremećaja u preostalom vremenu koliko će naša planeta biti nastanjiva mogla pojaviti civilizacija koja će ostvariti i delić ljudskog potencijala.

Unutar skupa prirodnih hazarda, gotovo ikonički status (delom zahvaljujući holivudskim hitovima poput "Armagedona") su stekli sudari Zemlje sa malim telima Sunčevog sistema – asteroidima i kometama – što, kako skorašnji nalazi govore, ne odgovara sasvim realnoj veličini rizika. Iako je jedan ovakav događaj izazvao, pre oko 65 miliona godina, izumiranje dinosaura, amonita i brojnih drugih živih vrsta, to ipak nije najozbiljniji globalni prirodni hazard. Prestanimo da se brinemo o asteroidima koji nam prete iz svemira – treba da sačuvamo besane noći za supervulkanske erupcije. One predstavljaju, grubo govoreći, dvostruko veću pretnju za civilizaciju od sudara sa kosmičkim telima. Ironično, ova “nova” opasnost je, izgleda, stari čovekov poznanik.

Kosmička tela veličine preko 1 kilometra pogađaju Zemlju u proseku jednom svakih 100 hiljada godina. Jedan takav sudar bi, na današnjoj gusto naseljenoj planeti, prouzorkovao oluje, požare i glad i smrt preko milijardu ljudi, čak i ako ne uzmemo u obzir ratove, pandemije i druge indirektne posledice koje bi usledile. Ali supersnažne vulkanske erupcije sposobne da izazovu ovakvu katastrofu dešavaju se, otprilike, jednom u 50 hiljada godina, sugeriše nekoliko novijih studija, pre svega ona Majkla Rampina, geologa sa Njujorškog univerziteta.

Supervulkani

Supervulkanskom se konvencionalno naziva ona vulkanska erupcija koja proizvodi preko 1000 kubnih kilometara izbačenog materijala. One se takođe smatraju sposobnim za proizvodnju više od milijardu tona (hiljadu megatona) stratosferskih aerosola i čestica prašine dimenzija manjih od jednog hiljaditog dela milimetra, koje se dugotrajno (recimo nekoliko godina) zadržavaju u visokim slojevima atmosfere blokirajući Sunčevu svetlost. Jasno je da supererupcije na ovaj način izazivaju globalno zahlađenje (koje se naziva “vulkanskom zimom”) i ekološki poremećaj u čitavom svetu. U današnjem prenaseljenom svetu supervulkanska erupcija bi gotovo neminovno izazvala slom savremene civilizacije.

I dok u svetu polako raste svest o pretnji koju predstavljaju asteroidi i komete i uveliko se razmatraju različiti planovi za umanjivanje ili sprečavanje iste, niko danas nema ni najpribližniju predstavu kako da predvidi sledeću supervulkansku erupciju (a kamoli da je spreči, što se čini daleko težim od skretanja asteroida sa “rizične” putanje). Rampinovo upozorenje zasnovano je na istraživanju geoloških ostataka prethodnih supererupcija. Takvi ostaci se pronalaze u tzv. geološkim vrućim tačkama poput Islanda, Sumatre, Azorskih ostrva, zapadnog Sibira ili ostrva Reunion u Indijskom okeanu. Dva najbolje proučena takva ostatka nalaze se u Sjedinjenim Američkim Državama: u slavnom Jeloustonskom nacionalnom parku i takozvanoj Dugačkoj dolini (Long Valley) u Kaliforniji. Oni su imali tri velike erupcije u proteklih 2 miliona godina, pri čemu su svaki put pokrili čitav severnoamerički kontinent pepelom, od Atlantika do Tihog okeana. Ali najdramatičniji i najskoriji takav događaj odigrao se na mestu današnje kaldere (vrste kratera) Toba na indonežanskom ostrvu Sumatra pre 73-75 hiljada godina.

Strahovita eksplozija supervulkana Toba raznela je planinu koja se tu prethodno nalazila i stvorila krater prečnika oko 100 kilometara, izbacivši prašinu i pepeo u vidu stuba zastrašujućih 50 kilometara visine i oslobodivši, između ostalog, preko 3 milijarde tona (3000 megatona!) sumpor-dioksida u atmosferu. Sumpor-dioksid je jedan od najopasnijih proizvoda kako vulkanske aktivnosti tako i, u novije vreme, ljudske industrije.

Količina sumpor-dioksida izbačena u supererupciji Tobe najmanje stotinu puta je veća od one koju su izbacili vulkani poznati iz pisane istorije: Vezuv u erupciji koja je uništila Pompeju i Herkulanum 79. godine ili Krakatau pri čuvenoj eksploziji iz 1883. Sumpor-dioksid se u atmosferi pretvara u aerosole sumporne kiseline, koji bivaju postepeno isprani kišom tokom više godina. U takozvanim “ledenim jezgrima” – uzorcima leda određene starosti koji se vade iz dubina glečera – koje su geofizičari pronašli na Grenlandu, najveća vrednost sumporne kiseline podudara se sa vremenom erupcije vulkana Toba i traje oko 6 godina. Ovo jasno pokazuje da se gust vulkanski oblak sa svim pogubnim efektima proširio preko čitave planete.



Jedna od najinteresantnijih savremenih hipoteza o efektima supervulkanskih erupcija nije, međutim, potekla iz geofizike već iz... ljudske genetike! Sa skorašnjim velikim uspehom “Projekta ljudskog genoma” otvorio se za naučnike čitav niz novih pitanja vezanih za ljudsku evoluciju. Jedna od prvih stvari koje su naučnici uočili jeste zapanjujuća uniformnost ljudske genetske strukture. Na molekularnom nivou, sličnost između ljudi sa svih geografskih širina i dužina i iz najrazličitijih klimatskih i kulturnih okruženja je neverovatno velika; sve razlike koje percipiramo među ljudima ili su proizvedene kulturno ili su zanemarljive! S obzirom da ljudi žive na gotovo čitavom kopnu naše planete izuzev Antarktika, ovo je zaista neobično. Ljudska genetska varijabilnost je daleko manja nego varijabilnost kod drugih sisara koji imaju tako veliki geografski raspon (recimo pacova, slepih miševa ili pasa). Standardno objašnjenje ovoga jeste da su svi ljudi koji danas žive na Zemlji potomci jedne relativno male populacije (takozvana hipoteza “mitohondrijalne Eve”) u dalekoj prošlosti čovečanstva.

Kakve veze ovo ima sa supervulkanima? Veliki mađarski biohemičar Albert Sent-Đerđi, dobitnik Nobelove nagrade za otkriće strukturne formule vitamina C, svojevremeno je izjavio: “Dobar naučnik je onaj ko misli isto kao i svi ostali a vidi nešto što niko drugi ne vidi; genije je onaj ko vidi isto što i svi ostali, a misli nešto što niko drugi nije pomislio.” Ovo je možda upravo takav slučaj, s tim što je onaj uzbudljivi deo u tome što se to upravo sad odvija i mi možda imamo retku sreću da vidimo značajnu novu naučnu paradigmu u nastajanju. Naime, 1998. godine američki antropolog Stenli Embrouz je predložio da je upravo supererupcija Tobe bila globalna katastrofa koja je smanjila ljudsku populaciju na veoma, veoma mali broj – ispod 10 hiljada, a možda i ispod hiljadu individua. Embrouz je, koristeći poznate stope genetskih mutacija, “vratio film unazad” i pokušao da proceni u kom dobu je došlo do genetskog “uskog grla” (engl. bottleneck) koje objašnjava današnju uniformnost ljudskog genoma. Odgovor: pre oko 75 hiljada godina. Koincidencija sa supererupcijom Tobe možda nije samo koincidencija!

Prema Embrouzovoj teoriji, vulkanska zima nastala zbog izbacivanja ogromnog vulkanskog oblaka prašine i aerosola u stratoferu trajala je čitavih šest godina. Tokom tog perioda, zbog pomračenog Sunca, globalna temperatura na površini naše planete opala je za nekoliko stepeni Celzijusa sa regionalnim smanjenjima čak do 15 stepeni. Ovo je neizbežno izazvalo ekološku katastrofu: nedostatak Sunčeve svetlosti i hladnoća značili su dramatično smanjenje biomase u biljkama, što je, sa svoje strane, imalo za posledicu da su životinje i ljudi masovno stradali od gladi. Naši preci u to doba nisu bili ništa sigurniji od drugih životinjskih vrsta, niti su raspolagali ma kakvim načinom da se bolje suprotstave gladi, tako da je “zamalo” došlo do potpunog izumiranja naše vrste. Ona mala populacija koja je preživela, učinila je to zbog srećne okolnosti da se nalazila u najtoplijim i biomasom najbogatijim krajevima planete, u centralnoj Africi, odakle se, kada se zastrašujući vulkanski oblak raspršio i Sunce ponovo normalno zasijalo, proširila širom planete.

Naravno, sa objavljivanjem Embrouzove teorije pojavili su se i skeptički glasovi. Veoma je teško rekonstruisati niz događaja koji su se odigrali pre više od sedamdeset milenijuma, a posebno ekoloških faktora koji su u njima imali udela kada je precizno modeliranje ekologije koju dan-danas posmatramo još uvek jako teško, a često i nemoguće na sadašnjem nivou znanja. Pravničkim rečnikom, “porota još zaseda” i tek će buduća istraživanja pokazati da li je Embrouzova uzbudljiva hipoteza najbolje objašnjenje stvarnosti. Međutim, sama činjenica da ona predstavlja moguće objašnjenje zagonetke genetske uniformnosti čoveka ukazuje na potencijal supervulkana da izazovu katastrofalne poremećaje širom planete.



Najveći problem za živa bića koja prežive (zbog geografske udaljenosti pre svega) sam trenutak supereksplozije i udarne talase, zemljotres od 10 stepeni rihtera, uraganske oluje i kisele padavine koji ovaj trenutak prate, bilo bi hlađenje zbog blokade Sunčeve svetlosti. Značajnije istorijske vulkanske erupcije, kao što su Tambora 1815, Krakatau 1883. i Pinatubo 1991. godine, izazvale su merljiva smanjenja globalnih temperatura, doduše samo nekoliko desetih delova stepena. Detaljni Rampinovi proračuni pokazuju da je supererupcija Tobe smanjila globalnu temperaturu za oko 5 stepeni, dok bi regionalna hlađenja išla i do 15 stepeni Celzijusa.

Ovo bi uništilo najveći deo vegetacije nad tlom – one koja bi preživela kisele kiše i oluje nastale zbog same erupcije. Ukupno, količina svetske vegetacije bi se smanjila za oko 25%. U savremenom, gusto naseljenom svetu, ovo bi izazvalo svetsku glad koja bi trajala decenijama, pojačanu sumornom činjenicom da gotovo nijedna zemlja na svetu (izuzimajući Švajcarsku i još veoma mali broj država) nema rezerve hrane za čitavo svoje stanovništvo za duži period. U takvoj situaciji nije teško zamisliti da bi smanjeni poljoprivredni resursi izazvali čitav niz sekundarnih katastrofa, pre svega ratova za hranu, zatim i globalnih epidemija i slično. Sve u svemu, teško je zamisliti da bi civilizacija kakvu danas znamo preživela.

Kao što u nedavnom komentaru za "New Scientist" naglašava slavni britanski paleontolog i astrobiolog Sajmon Konvej Moris, jedan od najzaslužnijih za poznatu rekonstrukciju faune iz kambrijuma pronađene u Bardžesovom škriljcu u Britanskoj Kolumbiji: “Sve što možemo da uradimo jeste da držimo palčeve i nadamo se da ćemo do naredne supererupcije imati robustni društveni i ekonomski sistem zasnovan na globalnoj pravdi i solidarnosti, kao i početak snažnog programa međuplanetske i međuzvezdane kolonizacije.” Zbilja je teško dati bolji sažetak zadatka koji je pred nama – i ne samo u vezi sa ovom vrstom globalnih kataklizmi.

Supervulkanizam je takođe relativno loša vest za potragu za vanzemaljskom inteligencijom (SETI). Ova potraga zasniva se na ideji da će civilizacije na udaljenim planetama opstati dovoljno dugo da razviju tehnologiju neophodnu za komunikaciju preko ogromnih međuzvezdanih udaljenosti. Međutim, mi istovremeno očekujemo da se takve civilizacije moraju pojaviti na planetama koje su tektonski aktivne, iz više razloga, a pre svega zbog potrebe za kruženjem ugljenika između atmosfere i tla. Energija za ovakvo kruženje potiče, u krajnjoj instanci, od raspada dugoživućih radioaktivnih izotopa u Zemljinoj unutrašnjosti, pre svega urana, torijuma i kalijuma-40, koji pokreću sve tektonske promene. Tektonski aktivne planete su istovremeno nužno i vulkanski aktivne. Stoga je za očekivati da su sve naseljene planete podložne povremenim supererupcijama koje bi mogle predstavljati kraj civilizacije drugde, kao što mogu jednog nepredvidljivog dana – posebno ako ne budemo mudri i vredni u duhu gore navedene izjave Konvej Morisa i ne poradimo više na naseljavanju svemira – okončati i civilizaciju i postojanje razumnih bića ovde.



Izvor: B92

Super tekst!