Klimatske promene kao šansa

Klimatske promene su šansa za Evropu da promeni način na koji se u svetu rešava problem siromaštva, kaže za Dojče vele Ulrih Bek, profesor sociologije na univerzitetima u Minhenu i Londonu.

Klimatske promene su problem koji mlađe generacije shvataju vrlo ozbiljno, kako lično tako i politički. Iako klimatske promene predstavljaju veliku opasnost za čovečanstvo, isto tako nude šansu da se pokrene zajednička politička akcija.



Evropska unija zaslužuje svaku pohvalu što je postavila kamen temeljac i uložila ogromne napore u borbi protiv klimatskih promena. EU može da ima vodeću svetsku ulogu i mogućnost da se nametne kao standard u vođenju svetske politike.

Svet se nada progresu iz Evrope, ali i dokazu da je moguće smanjiti emisiju karbon-dioksida bez smanjenja socijalnih beneficija i uticaja na ekonomski rast.

Zajednička, loša budućnost

Prvi put svaki narod, svaku kulturu, etničku grupu ili veru u svetu očekuje zajednička i to loša budućnost. Drugim rečima, ako želimo da preživimo moramo da uključimo i one koji su do sada bili direktno pogođeni posledicama klimatskih promena

Nužno je da politika klimatskih promena bude globalna, ili kako ja volim da kažem, svetska realna politika.

Klimatske promene nas primoravaju da to realizujemo. Ako hoćemo da učinimo podjednako važnim i rešenje problema i jednakost svih, moramo da gledamo i na druge, na siromašne zemlje, kao na naše sopstvene. S jedne strane, oni će najviše stradati zbog klimatskih promena, a s druge strane najmanje doprinose klimatskoj katastrofi.


Bildunterschrift: Großansicht des Bildes mit der Bildunterschrift: Siromaštvo kao zajednički problem: Slam u Africi
Isto tako Evropa bi trebalo da shvati da se problem nejednakosti tiče svih .

Evropa takođe mora da se usredsredi na jaku povezanost između siromaštva, socijalne ranjivosti, korupcije, ponižavanja, akumulacije opasnosti i gubljenja dostojanstva. To su sve faktori koji stvaraju socijalne podele, imaju uticaja na držanje i ponašanje i postaju simboli rizičnih društava u svetu.

Problem rešavati zajednički

Ako uključimo oštećene narode u donošenje važnih odluka da li ćemo u tom slučaju biti u poziciji da zaštitimo same sebe od posledica klimatskih promena?

www.dwelle.de

Nešto sam pratio sve ove što si bacima ovde i koliko se sećam svih raznih karata i modela promena, jedino gde je uvek bilo lepo i sunčano to je pojas ekvatora, a sve ostalo je bilo te pustinje, te led i slično. Gledao sam prošle godine neka iskopavanja u Sibiru, taj deo je nekad bio pustinja.

Talasi, cunami, Golfska struja

Kako nastaju talasi?

Ako ste nekad proveli izvesno vreme u blizini vode, onda ste primetili da u tihim danima na vodi ima vrlo malo talasa, a u vetrovitim i olujnim danima ima ih vrlo mnogo.
Naravno, ovo objašnjava i kako nastaju talasi. Uzrok im je vetar. Talas mora da pokrene neka sila ili energija, a vodi tu energiju daje vetar. Kada posmatrate talase kako se dižu jedan za drugim, voda izgleda kao da se kreće napred. Ali kad se na vodi nalazi komad drveta, on se neće kretati napred, već će samo odskakati gore-dole po talasima. Drvo se kreće samo kada ga pokreću vetar ili plima.
Kakva se to vrsta kretanja dešava u talasu? Vodeni talas većinom predstavlja dizanje i spuštanje vodenih čestica. Ovo kretanje se nastavlja prema obali, ali čestice vode se ne kreću prema obali. Na primer, ako zatresete konopac naročitim pokretom, duž konopca se javlja neka vrsta talasa. To talasasto kretanje ide duž konopca, ali čestice konopca ostaju tamo gde su.
Kad donji deo talasa udari o tlo u blizini obale, talas zbog trenja uspori kretanje. Vrh talasa nastavlja svoj put, survava se i udara u obalu.
Tako se energija koju obrazuju talasi gubi na obali. Ako na plaži uđete u talase, vrlo brzo ćete shvatiti koliko tu ima energije!
U talasima se vodene čestice kreću kružnom putanjom nagore i napred, kako ih gura vetar. Zatim nadole i natrag, pošto ih sila teže vuče dole na zajednički nivo. Ta kretanja izazivaju pomeranje talasa.
Dužina talasa je razdaljina od vrha jednog do vrha drugog talasa, a najniža tačka između njih se zove dolina.



Šta je cunami?

27. avgusta 1883. godine ostrvo Krakatau u današnjoj Indoneziji gotovo je raznela vulkanska erupcija. Usled eksplozije podigli su se ogromni talasi, visoki preko 30 metara. Oni su zbrisali stotine sela i poleteli okeanom brzinom od preko 1000 kilometara na čas! Osetili su se čak i na obalama Australije i Kalifornije, hiljadama kilometara daleko!
Godine 1946. došlo je do zemljotresa na dnu okeana u blizini Aleutskih ostrva. Jedan džinovski talas je za manje od 5 časova prešao više od 3 i po hiljade kilometara i udario o Havaje. Podigao je kuće i mostove i odbacio ih nekoliko desetina metara. Tada se utopilo preko 170 ljudi.
Oba ova velika talasa spadaju u talase izazvane podmorskim zemljotresom. Oni nimalo ne liče na obične morske talase i one koje vidimo na pokraj obale, i nemaju nikakve veze ni sa vetrom, ni sa plimom.
Ovim talasima naučnici su dali posebno ime. Zovu ih japanskim imenom - cunami. Zemljotresni talas ili cunami, javlja se usled nekog poremećaja na dnu mora, obično usled zemljotresa podmorskog tla.
Udarni talas izazvan zemljotresom na dnu okeana putuje kroz vodu kao šo jak zvuk putuje kroz vazduh. U stvari, ovaj udar putuje kroz vodu brzinom zvuka.
Ako se u toj oblasti nađe neki brod, njega će ovaj udar tako uzdrmati kao da je udario u stenu!
Kad dođe do zemljotresa na dnu okeana, dno se pomera i klizi. Ovo kretanje i udar tog poremećaja stvaraju cunami. Ponekad se u vodi stvara veliko ulegnuće, a ponekad veliki vodeni breg. Odmah zatim nastaje cunami, koji počinje da se pokreće velikom brzinom.
Prvi znak da se cunami približava obali je, začudo, jedan običan talas. Zatim nekoliko minuta nivo mora opada kao da je vrlo velika oseka. Tada more može da se povuče sa velikog dela obale. posle toga udara ogroman cunami.



Šta je Golfska struja?

Golfska struja je najpoznatija okeanska struja. Ona je kao reka koja teče kroz more, umesto kroz zemlju. Toliko je velika, da je veća od svih reka na svetu zajedno!
Golfska struja se kreće prema severu, duž istočne obale Sjedinjenih Država, preko okeana, a zatim prema severozapadnoj Evropi. Golfska struja je tamno ljubičaste boje i jasno se vidi i razlikuje od zelenih i sivih voda kroz koje teče.
Voda Golfske struje potiče od kretanja površinskih voda u Atlantiku, blizu ekvatora. Ovo kretanje ili struja, usmereno je prema zapadu. Tako Golfska struja teče prema severu Južne Amerike i ulazi u Karipsko more. Mi je nazivamo Golfskom strujom tek kada odatle krene na sever duž istočne obale Sjedinjenih Država.
Pošto Golfska struja potiče iz toplog dela sveta, njene vode su tople. Prisustvo ove ogromne struje tople vode stvara velike promene u klimi mnogih mesta!
Evo nekih neobičnih primera za to: vetrovi koji duvaju iznad ove struje u severnoj Evropi nose topao vazduh u razne delove Norveške, Švedske, Danske, Holandije i Belgije. Zato ti delovi sveta imaju blaže zime od drugih, koji leže isto toliko daleko na severu. To znači i da luke duž norveške obale nikada nisu zaleđene.
Zahvaljujući Golfskoj struji, London i Pariz uživaju blage zime, mada leže isto toliko na severu kao južni Labrador, na primer, koji ima vrlo hladne zime. Vetrovi koji duvaju iznad Golfske struje postaju topli i vlažni. Kad se ovi vetrovi ohlade, što se inače dešava u blizini Njufaundlenda, nastaje magla.
Golfska struja nema tako veliko dejstvo na klimu Severne Amerike kao na Evropu, jer tamo zmski vetrovi ne duvaju prema kopnu, kao u Evropi.




putovanja.info

u bre bas si se dala u izucavanje prirodnih katastrofa
mrzi me sve da citam

 


URAGANI, TAJFUNI, TROPSKI CIKLONI - NAJVEĆE OLUJE NA ZEMLJI
Sezona najpoznatijih uragana na sjevernoj hemisferi, onih iznad Atlantskog oceana i Meksičkog zaljeva je pri kraju, no pustoš koju te pojave ostave iza sebe zauvijek ostaje u sjećanju. Upoznajmo zajedno te najveće oluje na Zemlji.

Oluje slične američkim uraganima se drukčije nazivaju u drugim dijelovima svijeta. Uragan je iznad Atlantika i istočnog dijela Tihog oceana. Na zapadnom dijelu Tihog oceana i na Filipinima ovi sustavi se nazivaju tajfuni, dok su u Indijskom oceanu i južnom dijelu Tihog oceana cikloni.

Uragan je rotirajući sustav koji nastaje iznad toplog tropskog mora. Prepoznatljiv je po mirnom središtu koje se naziva oko.



Uragani su tropski cikloni s vjetrom bržim od 119km/h. Na sjevernoj hemisferi se vrte suprotno kazaljki na satu, a na južnoj u smjeru kazaljke na satu. Lako se uočavaju na satelitskim snimkama, prepoznaju se po intenzivnom kružnom gibanju oko središta. Uragani mogu živjeti i po nekoliko tjedana iznad tople vode, no čim dođu nad hladnije more ili nad kopno, brzo gube snagu.

Nastaju kao nakupina grmljavinskih oluja iznad tropskih voda uz zadovoljene određene uvjete u atmosferi i moru.

Prvi i najvažniji uvjet za razvoj uragana je temperatura mora koja mora biti viša od 26.5°C. Toplina i vlaga iz toplog mora glavni je izvor energije za uragan. Zbog toga uragani brzo oslabe kad zahvate tlo jer se više ne mogu "hraniti" vlagom i toplinom.

Drugi uvjet za razvoj uragana je visoka relativna vlažnost u donjoj atmosferi čime se reducira isparavanje unutar oblaka te se kondenzacijom oslobađa latentna toplina.

Treći i nikako manje bitan uvjet za nastanak uragana je smicanje vjetra. Kad je smicanje vjetra slabo, kumulonimbusi rastu u vis i latentna toplina se otpušta u zrak direktno iznad oblaka i tako se pospješuje njihov vertikalni rast. No smicanje ne smije biti niti prejako jer se time latentna toplina potrebna za jačanje oluje raspršuje po većem području i ne utječe pozitivno na razvoj oblaka.
NASTANAK
Najraniji stadij uragana je obična grmljavinska oluja (kumulonimbus), no ne grmljavinske oluje koje su poznate nama u umjerenim širinama. Jače grmljavinske oluje nastaju u području oko ekvatora gdje konvergiraju pasati s južne i sjeverne polutke. To područje se naziva Intertropska Zona Konvergencije (ITZK). Vlažan zrak donesen pasatima konvergira i diže se te dolazi do duboke konvekcije koja rezultira olujnim oblacima. Taj pojas olujnih oblaka okružuje cijelu Zemlju.

No uragani mogu nastati i iz grmljavinskih oluja drugog podrijetla. Istočni valovi u atmosferi također izazivaju jaku konvekciju te konvergencija povezana s tim valovima također može rezultirati uraganom.

I treći način postizanja konvergencije koja ima potencijal razvoja u uragan dolazi od frontalnih zona koje prelaze preko zagrijane površine vode. Uzlazno gibanje od fronti dovoljno je da se razviju grmljavinske oluje koje se kasnije mogu razviti u uragan.

Ova faza bi se mogla nazvati rođenje uragana, a život im se sastoji od tri faze. Nakon što nakupina grmljavinskih oluja dosegne stupanj tropske depresije potrebno je nekoliko dana da sakupi snagu za sljedeći korak, tropsku oluju. Isto toliko vremena je potrebno da dosegne sljedeću fazu, uragana.

Tropska depresija nastaje kada se grmljavinske oluje pod određenim atmosferskim uvjetima udruže u grupu. Tropska depresija je karakterizirana centrom niskog tlaka zraka oko kojeg se rotiraju grmljavinske oluje. Bitna odlika tropske depresije je da na površini postoji bar jedna zatvorena izobara.
Kada tropska depresija ojača do točke kada vjetar doseže brzinu od 64km/h postaje tropska oluja i dobiva ime sa popisa koji je složen 1953.godine po abecednom redu i izmjenjuju se muška i ženska imena. Sustav je organiziraniji od tropske depresije i postaje kružnog oblika. Tropske oluje donose jaku kišu i mogu izazvati mnogo štete bez da prijeđu u uragan.
Kako tlak nastavlja padati tropska oluja pri vjetru od 119km/h prelazi u uragan. Rotacija oko jezgre se pojačava. Uragan je proces sa pozitivnom povratnom vezom što znači kad jednom proces počne izaziva događaje koji pojačavaju početni proces i tako se sve vrti u krug. Površinski zrak spiralno rotira u centru i konvergira što izaziva dizanje zraka u centru. Taj zrak se hladi i kondenzira što oslobađa latentnu toplinu (energija oslobođena kada tvar mijenja agregatno stanje) u okolni zrak i tako se hrani cijeli sustav iznova i iznova...

Uragani su najjači tropski cikloni. Najuočljivija osobina uragana je oko. To je središte oluje, a promjer mu je od 20 do 50km. Oko je inače najtiši dio uragana, vedro je i vjetar je slab, a tlak je najniži. Oko je mirno jer vjetar koji konvergira u centar, nikad ustvari ne dođe do centra. Coriolisova sila ga skreće iz centra uzrokujući vrtloženje vjetra oko oka.

Oko postaje vidljivo kada je zrak koji se diže u oblačnom zidu guran prema centru, umjesto prema van kamo odlazi većina zraka. Zrak tone u topliji okoliš i vodene kapljice isparavaju ostavljajući područje oka vedrim.

Oko oka je oblačni zid, najrazorniji dio uragana, područje najintenzivnijeg vjetra i kiše, a temperatura je više nego u okolnoj atmosferi. Na površini vjetar struji prema središtu uragana. Konvergencija u oblačnom zidu je tako jaka da se zrak u ovom području diže brže nego u ostatku uragana.

      

Zrakasto od oblačnog zida mogu se primijetiti povezane strukture unutar oblaka, spiralni kišni pojasevi. Između pojasa često su područja gdje zrak tone i tamo nema kiše.

Tlak prema oku pada dok brzina vjetra raste. U oku tlak ima svoj minimum dok se maksimum vjetra nalazi u oblačnom zidu, a najmanja brzina vjetra također u oku.



Uraganima upravlja globalna cirkulacija. Postoje tri pojasa globalne cirkulacije: polarno istočno (60-90°), zapadno (30-60°) i tropsko istočno strujanje (pasati). Put uragana najviše ovisi o vjetru koji puše u pojasu gdje se nalazi uragan. Uragan koji nastane u istočnom Atlantiku se kreće prema zapadu nošen pasatima, na kraju ga uhvati jugozapadno strujanje i počne se kretati prema sjeveru (na sjevernoj hemisferi).
RAZORNE POJAVE KOJE PRATE URAGAN
Jak vjetar nanese najviše šteta za vrijeme uragana. Brzina vjetra koja se razvija unutar sustava određuje kategoriju uragana. Skala bazirana na brzini vjetra (Saffir- Simpson) ima 5 kategorija. Peta kategorija je najjača (brzina vjetra od 250km/h), a prva najslabija (119-153km/h). Jakim uraganima se smatraju oni treće kategorije sa vjetrom bržim od 178km/h. Samo 3 uragana pete kategorije su dotakli američko tlo, posljednji 1992 godine. Usporedbe radi, uragan Katrina je bio samo treće kategorije.

Još jedan od velikih razarača tijekom uragana je i olujni uspor. Olujni uspor je podizanje mora usljed niskog tlaka i jakog vjetra te visokih valova. Izaziva velike poplave obalnih područja. O jačini uragana ovisi koliko će se more podići što može iznositi od 1 do 5 metara.

Osim olujnog uspora, poplave izazivaju i jake kiše kojima je praćen uragan. Tijekom uragana može pasti i do 1000 litara po četvornom metru u samo nekoliko dana. Činjenica je da poplave ubiju više ljudi nego jak vjetar. Jakom kišom pogođena budu i područja daleko od obale do kojih uragan razorne snage ne stigne.

Tornado, pojava o kojoj smo već pisali je također vjerni pratitelj uragana. U prvoj polovici prošlog stoljeća većina žrtava je bila od olujnog uspora, jakog vjetra te jake kiše, no danas su prognoze tih pojava vrlo pouzdane i evakuacije su na vrijeme pokrenute, no problem još uvijek čine tornada koji se razvijaju unutar spiralnog oblačnog pojasa i zadiru duboko u kopno. Često ih se ne može primijetiti jer se nalaze unutar jake oluje.
RASPODJELA URAGANA PO SVIJETU
Iako se najviše zna o uraganima iz Atlantskog oceana, samo 12% svih tropskih ciklona nastaje u tom području. Ovakve oluje nastaju u 3 od 4 oceana na Zemlji, na obje hemisfere.



Godišnje se pojavi otprilike 96 uragana (tropskih ciklona). Iako je područje Indijskog oceana malo, tamo se razvije najviše ciklona. Razlog tome je blizina ITZK gdje se formiraju olujni oblaci iz kojih se dalje razvijaju cikloni.

No zanimljivo je napomenuti da područje uz sam ekvator ima toplo more, dakle zadovoljava uvjet nastanka olujnih oblaka ipak nema uragana. Zašto je to tako? U tom području je Coriolisova sila vrlo mala i nedovoljna da zavrti uragan.

Na čestinu pojava uragana utječe razdoblje el ni?a. El ni?o epizode uzrokuju više tropskih ciklona i tajfuna u istočnom dijelu Tihog oceana i smanjenje broja uragana nad Atlantikom i Meksičkim zaljevom. Glavni razlog tome je povećano smicanje vjetra koje ne pogoduje razvoju uragana dok se iznad Tihog oceana smicanje vjetra smanji dovoljno (no ne previše) da pospješuje njihov razvoj.
PROGNOZIRANJE
Prognoziranje uragana uglavnom se svodi na prognoziranje njegove jačine (kategorije) i puta kojim će se kretati. Uragani se prate satelitima, a najvažniji podaci su oni prikupljeni preletima aviona kroz oko uragana. Avioni imaju Dopplerov radar i sonde koje mjere temperaturu i vjetar. Prognoze ovise o tome kako se dobro odredi mjesto i jačina područja niskog tlaka i predviđanju kako će se ta područja mijenjati kroz život tropskog sustava. Najpogodniji parametar za predviđanje kretanja uragana je vjetar ili srednje strujanje u sloju. Prognostičari vrše analize modela ne bi li utvrdili točan put kojim će uragan proći i do 5 dana unaprijed.

meteo-info.hr

Bravo,Bravo,Bravo

U vezi onoga da nam preti losa buducnost i da treba razvijeni i nerazvijeni, bogati i siromasni, zajedno da rese stvari. Hm! Pre ce se oni pobiti i jos vise doprineti haosu, nego sto ce nesto resiti.

Po meni trebali bi da razmisljaju sada kako da sacuvaju vode. Iygleda da cemo morati malo da se ukopavamo pod zemljicu - ima da nam oci budu velike, crne ko na crtezima kojim obicno prikazuju vanzemaljce iz UFO-a. Pobelece i crnici i belci i nece moci da izadju posle na sunce. Eh, sudbino, eh tugo jesenja!

No ima resenja i za rigidnije stvari od pustinjske planete: malo pod zemlju malo u staklenik, ma na izlet i suncanje rano, rano ujutru

Sve u svemu buducnost ce biti bremenita problemima, a to doprinosi interesantnosti zivota i same planete. Bice gadno ali zanimljivo, pa ko voli...

Mogu li se katastrofe predvideti?

Verovatno je vulkan Vezuv stvorio nauku vulkanologiju. Zbog guste naseljenosti u njegovoj okolini aktivno je toliko naučnika kao ni na jednom drugom vulkanu. Poslednja velika erupcija Vezuva bila je pre 65 godina.



Za sada je bar tako, kaže Kristina Majer, vulkanolog na Hamburškom univerzitetu:

"Svi ljudi znaju da će Vezuv verovatno ponovo proraditi. A tada će ljudi u okolini biti u opasnosti. Zato su Italijani osmislili planove za evakuaciju".

Ali caka je u sledećem. Planovi, ako uopšte funkcionišu, onda samo sa preciznim prognozama, koje moraju biti dostupne 14 dana pre erupcije. Ali sa vulkanskim prognozama je isto kao i sa vremenskim. Nekada su tačne, nekad ne:

"Da bi znali kada će vulkan proraditi, moramo znati šta se odigrava ispod vulkana. Prvo magma mora da se pokrene ili da se poveća pritisak gasova u ognjištu vulkana, a pre nego što se to odigra postoje procesi u samom podzemlju. To je teško razotkriti i meriti, i samim tim teško je dati i srednjoročnu prognozu".

A i deca nagađaju o tome šta se odigrava u unutrašnjosti vulkana: "Lava koja bljuje vatru.. U sredini je rupa i tamo je magma i može doći do erupcije. Onda se lava izliva svuda naokolo."

Kratkoročne prognoze su nemoguće bez mreže tehničkih uređaja, kao na primer satelitske kontrole, kaže većina evropskih stručnjaka. Kristina Majer kaže da ipak postoji mnogo naznaka koje mogu da govore u prilog erupciji:

"Zamislite da se vulkan naduva. Znači imamo snažne promene oblika tla. Osim toga magma može da se pokrene ka površini što izaziva zemljotres koji se može meriti. Zemljotresa uvek ima na nekim vulkanima ali se menja njihov intenzitet. Ili se menja emisija gasova i to se može meriti uz pomoć satelita. Na primer, oblaci gasa iznad vulkana u atmosferi mogu se meriti iz svemira".

Ipak, nedelju, dan ili čas vulkanske erupcije nijedan istraživač nije mogao precizno da predvidi. Ljudi u Napuljskom zalivu žive sa tim rizikom.



Izvor: MTS-Mondo

Климатски рулет

Када треба завирити у будућност наше планете, колико се може веровати рачунарима који изводе милионе милијарди операција у секунди? Јер, пред овим најснажнијим машинама данашњице стоји најсложенији и, вероватно, најтежи задатак – предвидети климатске промене.



Ипак, британски стручњаци из Центра за предвиђање и изучавање климе у Хадлију верују да ће их њихов суперрачунар приближити том циљу. Очекују макар делимичне одговоре на нека од најважнијих питања данашњице. Колико ће наша планета постати топлија? Где ће бити најтеже последице глобалног загревања? Шта учинити да се заштитимо?
Ове задатке суперрачунар центра у Хадлију почеће да решава следеће године. Користиће најсавршенију симулацију Земљине климе која је икада направљена. Милиони редова рачунарског кода похрањени у његову меморију чиниће математички модел Земљине атмосфере, копна, океана и поларних капа – све до количине прашине у ваздуху и стања биљака на Земљи. Опскрбљен подацима о постојећим климатским условима, овај суперрачунар требало би да открије како ће се садашња клима мењати под различитим утицајима – на пример, под дејством предвиђеног степена загађења атмосфере које изазива човек. Стручњаци за климу жељно очекују његове резултате да би на основу њих могли да упозоре владе како да се избегне климатска катастрофа. Али, колико су заиста поуздани резултати рачунарских модела? Могу ли власти у потпуности да им верују, знајући да ће њихове одлуке утицати на животе великог броја људи?

Крила лептира за торнадо

И сами творци климатских модела признају да ни такви суперрачунари, као што су овај у Хадлију или јапански „Земљин симулатор”, нису довољно снажни да разоткрију пуну истину која се крије у сложеним лавиринтима наше климе. И поред тога, уверени су да ће с већом рачунарском снагом бити све ближи циљу – поузданом предвиђању климе. „Наредне генерације климатских модела укључиће и детаљну хемију и везе с биљкама, земљиштем и океанском биологијом”, каже др Вики Поуп, шеф центра у Хадлију. „Само увођењем нових суперрачунара имаћемо довољно снаге да испитамо ове моделе.”
Међутим, за неке стручњаке, тежња за што већом снагом рачунања занемарује много важнији проблем – несавршеност климатских модела. Они сматрају да су модели и даље произвољни и непотпуни, што значи и непоуздани. У њима недостају многе појаве које, наизглед слабе, могу знатно да утичу на климу. Као доказ наводе забрињавајуће неслагање између предвиђања неких климатских модела и онога што се касније стварно догодило.
Поставља се важно питање: ко је од ових стручњака у праву? Јер, не ради се о обичној академској расправи – улог је будућност Земље.
Живот свих нас може да зависи од тих суперрачунарских симулација.
Мада су данас у средишту пажње медија, климатски модели нису ништа ново јер постоје више од 50 година. Стручњаци су почели да их праве с појавом првих савременијих рачунара, педесетих година прошлог века. Али, чак и тада су постојала иста два спорна питања као и данас: брига због недостатка рачунарске снаге и свест да неки кључни састојци недостају у моделима.
У то време Едвард Лоренц, амерички метеоролог са Института за технологију у Масачусетсу, упослио је рачунаре како би повећао тачност предвиђања времена. Његов пионирски покушај условио је откриће теорије хаоса. Показао је да тачно, дугорочно предвиђање времена није могуће. Лоренц је вероватно највише познат по свом раду из 1972. године „Предвиђање: да ли замах крила лептира у Бразилу покреће торнадо у Тексасу?” Наиме, када је из једначина временских модела избацио децимале које је сматрао безначајним, сувишним, добио је сасвим другачији резултат од претходног. Овај његов наслов, који је постао чувен, сажео је суштину теорије хаоса – да и веома мале почетне промене неког система, у овом случају временског, могу да имају велике и неочекиване последице.

Утицај аеросола

За опасности које доноси употреба поједностављених климатских модела зна се поодавно. Два Насина стручњака извела су 1971. године изучавање о утицају који је и данас кључан у свим климатским истраживањима – улози честица прашине и дима у општем загревању. Познате под техничким именом аеросол, ове малене честице имају мноштво извора: неке природне, као што су вулкани, а неке производи сам човек, на пример у термоцентралама на угаљ. Насина студија истраживала је како аеросоли – због тога што одбијају Сунчеву светлост и топлоту натраг у васиону – могу да смање опште загревање, последицу вишка угљен-диоксида. Користећи предвиђања количине аеросола које ће човек избацити у атмосферу у наредних 50 година, истраживачи су дошли до запањујућег закључка – јачина одбијања светлости и топлоте биће толика да ће зауставити опште загревање. Они су чак упозорили да би температура могла да падне за 3.5° Ц и да планету можда уведе у ново ледено доба! Данашње стање нимало не личи на ту прогнозу.
Мада ови истраживачи никада нису тврдили да су њихова предвиђања неизбежна, тих, седамдесетих година прошлог века, замисао о новом леденом добу привукла је велику пажњу. Чињеница да су климатолози предвидели сасвим супротно, бацила је велику сумњу на климатске моделе. У ствари, студија је увек сматрана за недовршен прототип неког много савршенијег модела који тек треба направити. На пример, Насин модел није узео у обзир да се аеросоли нагомилавају изнад одређених области – на пример, индустријализоване Европе – док су штетни гасови распрострањени много равномерније изнад већег дела планете. Тачна количина аеросола и да ли сви имају само расхлађујући утицај, такође је било питање.
Зато данашњи модели имају истанчанији приступ улози аеросола. Не узимају у обзир само њихов непосредан утицај – као што је хлађење одбијањем Сунчеве светлости – већ и посредне утицаје. А међу њима главни је начин како аеросоли делују као „семе” (центри кондензације) при настајању облака.
Утицај облака на опште загревање још је сложенији. Јер, облаци могу да произведу обе појаве – и загревање и хлађење. Када је дан облачан, утичу да мање Сунчеве топлоте допре до Земљине површине и она се хлади. С друге стране, када је ноћ облачна, топлота нагомилана током дана задржава се близу површине земље. Због тога је процена колико облаци утичу на опште загревање један од највећих изазова с којима се суочавају данашњи климатски модели. Осим тога, предвидети како ово бело паперје језди по небу, на колена баца и најмоћније рачунаре. Већина облака има величине од неколико стотина метара, док је просторна резолуција најбољих климатских модела око 100 километара – ради се, дакле, о 1000 пута већој разлици. То значи да утицај појединачних облака на климу није обухваћен постојећим моделима.

Загонетни облаци

Ипак, важно је да се утицај облака добро утврди. Он зависи од висине на којој се налазе, њихове дебљине и термалних особина – што је опет повезано с њиховом величином. Али, без рачунарске снаге која све то може да обради климатолози су принуђени да се ограниче на њихове основне особине – температуру и влажност. Остала је нада да ће и то бити довољно да се, макар у назнакама, сазна како утичу на климу. Међутим, према неким новијим истраживањима, постојећи рачунарски модели пренаглашавају њихов утицај на опште загревање. Од 1980. године просечна температура над Европом повећала се за 1° Ц – много брже него што се очекивало, ако би се за то окривили само гасови с ефектом стаклене баште. Једно од могућих објашњења је да више Сунчеве светлости допире до тла. Разлог за то могла би да буде обимна кампања спроведена у Европи да ваздух постане што чистији, па се количина облака који настају под утицајем аеросола знатно смањила.

politikin-zabavnik.co.yu

Супервулкани

Човек је од земљане прашине створен и у њу ће се вратити – каже Библија и на језгровит начин изражава нашу ништавност према Творцу. Сличну снагу и утицај на судбину човека може да има и једна природна појава – супервулкани



Крајем минулог века једно сазнање облило је стручњаке хладним знојем. Палеонтолози и геолози открили су да на Земљи постоји бар још један успавани супервулкан – попут оних који су у прошлости изазивали велике катастрофе и масовне поморе. Ерупција супервулкана Тоба на Суматри, пре око 74.000 година, била је 10.000 пута снажнија од нама познате, разорне ерупције вулкана Сент Хеленс која се догодила 1980. године. Верује се да је изазвала општу катастрофу и мини ледено доба. Драматично мењајући услове живота на Земљи довела је човека на саму ивицу истребљења.
Национални парк Јелоустон налази се у америчкој савезној држави Вајоминг. Испод овог предела изузетне лепоте крије се један од највећих активних супервулкана на свету – не зна се само када ће се пробудити.

Као смак света

Па, шта су тачно и како настају супервулкани? То су ерупције огромних размера и снаге, које на површину земље избаце више од 1000 кубних километара ужареног материјала. Настају када из вруће тачке магма продре у Земљину кору, али дуго времена не може да је пробије. Десетинама и стотинама хиљада година нагомилава се у подземним резервоарима. Зато њен притисак расте као у затвореном експрес лонцу. На крају, кора попушта... настаје пакао, катастрофа.
Сви вулкани мере се такозваном VEI skalom (od eng. Volcanic Explosivity Index) која има распон од 0 до 8. Осми степен додељује се само најразорнијим ерупцијама. Сваки ступањ представља ерупцију која је 10 пута јача у односу на претходни ступањ. Тако је најснажнија ерупција забележена у људској историји, Тамбора, добила VEI 7. Ерупцији Тобе додељен је највиши степен – 8. Од обичних вулкана супервулкани се не разликују само по снази. Они ни физички не личе на њих. Не праве уобичајене купасте врхове, као што су код Везува, планина Фуџи или Сент Хеленс. После суперерупције, земљина кора пропада и настаје велико улегнуће (депресија) земљишта које се назива калдера.
У случају да је извор ерупције под морем, настаје цунами, али оно што преостане од вулкана могло би заувек да остане скривено под водом. За Санторини у Средоземном мору и Тобу у Индонезији, дуго се није знало да су вулкани јер их је прекрила вода.

Пепео без вулкана


Прелепи Санторини у Грчкој је, у ствари, велики угашени вулкан

Године 1971. јаке кише обрушиле су се на област 500 километара источно од Јелоустонског парка и у држави Небраска, западно од насеља Орчард, откриле место с мноштвом праисторијских фосила. Нађено је око 200 фосила: камила, гуштера, коња и корњача. Животиње су угинуле младе, а женке су биле углавном скотне. Нису страдале у борби, нити су се утопиле. Било је очигледно да се све одиграло нагло (вероватно су затечене на појилу), пре око десет милиона година.
Само је неки догађај катастрофалних размера могао да буде узрок овог масовног помора животиња. Али, који? Делови њихових скелета послати су на детаљно испитивање. Откривено је да су им кости прекривене органском супстанцом која се код животиња јавља када оболе од једне плућне болести. Све су биле заражене. Међутим, у њиховим плућима нису нађени трагови течности, како би у том случају требало да буде, већ су била поцепана и пуна пепела! Тако је закључено да их је убио густ облак вулканског пепела и да су угинуле у ужасним мукама.
Али, држава Небраска је равница и нема ниједан вулкан. Најближи је Брино Џарбриџ у држави Ајдахо, 1600 километара западно. Он спада у угашене вулкане и данас је живописно место, стециште љубитеља природе. На брзацима две реке, по којима је добио име, радо вежбају многи кајакаши. Планина Сент Хеленс још је даље, у држави Вашингтон, близу Тихог океана. Како показују доступне архиве, Небраска никада није била вулканско подручје. Упркос томе, северна половина Сједињених Америчких Држава у земљишту крије слој пепела дебео два метра! Где су вулкани који су морали да буду стотинама пута јачи од обичних вулкана? Одакле потиче сав тај пепео?
Познато је да је вулкански пепео тежи од прашине, али и да ветар може да га пренесе десетинама, па и стотинама километара далеко. Поредећи пепео из Орчарда са оним из Брино Џарбриџа, откривена је сличност минеролошког састава. Кањон Брино Џарбриџ углавном се састоји од риолита и лаве, од којих су изграђене и млађе стене у Јелоустону – по чему је овај национални парк и добио име. За катастрофу у Орчарду окривљен је угашени супервулкан Брино Џарбриџ, али, тајна великих наслага вулканског пепела остала је нерешена.


Гејзири, топли извори и осталеприродне лепоте, сваке годинепривуку милионе посетилаца у Јелоустонски парк. Многи нисусвесни да ходају по огромномсупервулкану који дрема.

Супервулкан Јелоустон

У свету постоји неколико места која поседују све неопходне геолошке особине да би на њима настали велики резервоари магме. Могу се набројати прстима једне руке, али стручњаци нису сасвим сигурни да су их све открили. Зачудо, испоставило се да је једно од њих и Јелоустон.
Овај чувени национални парк највише је познат по задивљујућим „пакленим” призорима: по језеру боје дуге Grand Prismatic Spring (које чаробне боје дугује цијанобактеријама), топлим изворима воде Mammoth Hot Spring и гејзиру Old Faithful који избацује воду сваких 65 до 92 минута на висину од 55 метара. Међутим, с времена на време, поједини делови парка морали су да се затворе за посетиоце због појачане термалне активности. Требало је утврдити шта је њен узрок. Шездесетих и седамдесетих година минулог века стручњаци су почели да преиспитују геологију Јелоустона, не очекујући велико изненађење. Мислило се да се ради о хидротермалном месту као што је оно на Исланду, али које нема вулканску природу.
Геолог Боб Кристијансен и његова екипа испитали су подземље Јелоустона и наишли на знатне количине очврслог пепела дебљине 30 центиметара. Кристијансен је закључио да је пепео могао да потиче од ерупција неког вулкана који данас не постоји, јер у Јелоустону није успео да нађе никакав угашени вулкан, нити његову калдеру. Ипак, почео је да сумња да је Јелоустон део неког старог вулканског система, али за то није имао доказа.
Године 1973. професор Боб Смит, вулканолог са Универзитета у Јути, изучавао је место на коме је провео већи део своје службе. С једног острва у језеру Јелоустон запазио је две појаве које су га збуниле. Прво, један понтон, који је раније користио за прелаз, нашао се под водом. И друго, на јужном крају језера стабла дрвећа утонула су у језеро за око 30 центиметара. Зачудио се, јер је знао да ниво воде у језеру није могао да се промени.
И док су се геолози мучили да нађу трагове вулкана, пуким случајем умешала се Наса. Одабрала је Јелоустон да би испитала своју нову инфрацрвену камеру намењену за испитивање Месеца. Први пут Јелоустон је виђен на другачији начин. Нешто касније његове слике добијене су и помоћу сателита „Лендсат”.

Олуја



Олуја је поремећај у атмосфери, који изазива значајне промене у пољу ветра, притиска и температуре у просторним размерима који сежу од величине торнада (брзине од 1 km) до извантропских циклона (брзина од 3000 до 5000 km). Олујом се назива и ветар, који има минималну брзину од 20,8 m/s (74,9 km/h) или степен 9 по Бофоровој скали. Ветрови бржи од 32,7 m/s или 12 Бофора називају се Оркани.



Izvor: Wikipedia