Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
Trenutno vreme je: 07. Avg 2025, 17:24:03
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 0 gostiju pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
1 ... 16 17 19 20 ... 27
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Православље  (Pročitano 110099 puta)
Svedok stvaranja istorije


Јер, Они нису Ми.

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 16344
Zastava Sirte
OS
Windows XP
Browser
Safari 0.3.154.9
mob
Nokia 
Михо Оћиаи - Манастири и доброта људи остају у сјећању

Autor: Марина Чигоја

БAЊA ЛУКA - У току јуна Бању Луку и Републику Српску посјетила је Михо Оћиаи, дјевојка из Јапана, једна од десет хиљада јапанских православаца.

Овдје је каже дошла на позив школског пријатеља, а то је била и идеална прилика да се ближе упозна са животом и радом цркве у РС, као и да обиђе неке од манастира на овом подручју. С обзиром да тренутно живи и студира у Aмерици, гдје похађа богослужења у српској цркви, жељела је, каже да се упозна са културом и животом људи у земљи из које долазе њени пријатељи.
Поред тога, одржала је и два предавања у Бањој Луци и Прњавору, на тему "Православна црква у Јапану кроз историју".
Рођена је 1981. године и исте године и крштена. Први члан породице који је "прешао" на православље био је њен отац који се крстио са 19 година. Михо прича да је, када се удала и њена мајка, прешла на православље.
Михо је од раног дјетињства учествовала у животу цркве. Обишла је бројне земље као што су Сирија, Израел, Грчка, Русија, Турска. Свака од њих, каже, има своје специфичности, оно по чему остаје у памћењу. Боравак у Републици Српској памтиће по љепоти цркава и манастира, али и по људима.
- Први пут сам у Републици Српској и заиста ми је веома пријао боравак овдје. Људи су пуни љубави, пажње и гостопримства и могу рећи да сада схватам шта значи то "српско гостопримство" - каже Михо.
Средњу школу је завршила 2000. године у граду Хакодате гдје је и рођена. Тај град је, каже и прво мјесто на коме је саграђена прва православна црква.
- У задњој години средње школе почела сам помагати свештенику у цркви, а послије средње школе наставила сам школовање у Канади. С обзиром да школска година почиње различито у Канади од оне у Јапану, морала сам да сачекам неколико мјесеци и у том периоду сам активно радила у цркви. Кроз то искуство постала сам све више заинтересована за живот цркве - каже Михо.
С обзиром да је православна црква у Јапану мала и да броји око 10.000 чланова, Михо каже да је као члан те мале заједнице често размишљала о разликама између ње и осталих Јапанаца и јапанске културе.
- Зато сам се одлучила за религиозне студије. Жељела сам да се упознам са религиозним феноменом и видим односе између културе са једне и религије са друге стране. Послије студија почела сам истраживање о историји православне цркве у Јапану. Током тог истраживања сам видјела да, иако имамо око 10.000 православних вјерника, број оних који активно учествују у животу цркве, нажалост, је много мањи. У цркви су већином људи који имају више од 50 година. За то има неколико разлога, а један од њих је свакако и то што Јапан није хришћанска земља - закључује она.
Свадба

У току једне конференције посвећене црквеној музици у Чикагу 2006. године Михо је упознала свог будућег мужа, такође православца, али Aмериканца.
Она шаљиво објашњава зашто је баш "тражила" православца за мужа.
- Када сам одлазила из Јапана, отац ми је рекао: "Михо, можеш довести мужа било које нације или расе, али само да буде православац", тако да сам размислила о томе и мислим да ће и моји родитељи сада бити срећни - казала је са осмијехом на лицу Михо.

Оригинални текст...
IP sačuvana
social share
Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Poznata licnost


Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3880
Zastava Београд је СВЕТ !
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.13


Аутор:  Епископ Иларион Алфејев



Богословски ауторитет литургијских текстова



Овде ћемо тумачити питања која су у вези са богословским образовањем, и рећи неколико речи о теологији, онако како су је схватали оци Цркве. Према класичној Евагријевој дефиницији, „Ако си теолог, истински ћеш се молити. А ако се истински молиш, онда си теолог.“ У складу са традиционалним богословским схватањем, теологија није наука, или ученост, или академски практикум. Бити теолог значи имати искуство личног сусрета са Богом, кроз молитву и служење.

Теологија мора да буде надахнута од стране Бога: она не треба да буде реч човечија, већ реч Духа коју произносе људска уста. Истински хришћански теолог је онај који може да буде тих, све док Дух Свети не додирне жице његове душе. И само када људска реч утихне и реч Духа избије из његове душе, тада се права теологија рађа. Од овог тренутка, „љубитељ речи“ је преображен у „љубитеља мудрости“, ретор у теолога.

Према Св. Григорију Богослову, не може свако да буде теолог, већ само онај који се очисти за Бога. Не могу сви да учествују у богословским расправама, већ само они који то могу да чине на прави начин. На крају, не може се о сваком богословском проблему отворено дискутовати:

Расправа о теологији није за свакога, понављам, није за свакога – то није неко бесциљно и лако трагање... Она се мора водити у одређеним приликама, пред одређеном публиком и нека се ограничења морају поштовати. Она није намењена свим људима, већ само провереним, који су нашли чврсто упориште у бављењу теологијим, и што је још важније, подвргли су се, или се макар подвргавају, прочишћењу душе и тела.2

Теологија, према св. Григорију, није ништа друго до успињање ка Богу. Григорије користи предањску слику Мојсија на Синају, како би истакао да је истински теолог само онај који може да оде на небеса и сусретне се са Богом лице у лице. У овој вишедимензијалној, алегоријској слици, Мојсије символизује личност чије богословље извире из искуства сусрета са Богом. Арон преставља неког чија је теологија заснована на ономе што је чуо од других; Навад и Авијуд типолошки представљају оне који тврде да су теолози, због високих позиција које заузимају у црквеној јерархији. Међутим, нити познавање искуства других, нити положај у цркви, дају неком за право да се прогласи теологом. Они хришћани који се очисте у складу са Божијим заповестима могу да узму учешће у богословским расправама; нечисти не могу.

Стога, очишћење душе је неопходан предуслов за бављење теологијом. У следећој реченици је сажето главно питање: „Да ли је говор о Богу значајна ствар“? Међутим још је важније очистити се за Бога“.3 Овде, очишћење (katharsis) није нешто што је супротстављено теологији; већ је теологија успињање на врх Синаја, које је немогуће без очишћења.

За практиковање теологије није толико потребан интелектуалну напор, нити спољашња ерудиција, као ни начитаност, већ пре свега понизност и скромност. Према св. Григорију, понизност се не среће у нечијиј спољашњој појави, која често може бити обмањујућа, можда не чак ни и у начину на који се односи према другим људима, већ у човековом ставу према Богу. Понизан, према Григоријевој процени, није онај ко мало говори о себи, или онај ко ретко говори у присуству других; нити онај који „говори о Богу са уздржањем, који зна шта да каже, а шта да прећути“.4

Другим речима, свако може да буде добар хришћанин, али није свако у стању да истражује дубине учења, где се могу многе ствари сакрити апофатичком тишином. Свако може да созерцава богословска питања, али не може свако да упозна тајне теологије. Сви хришћани се морају прочистити за Бога: и што је личност очишћенија све више разазнаје речи Духа у својим устима. Право богословље се рађа из тихог и понизног стајања пред Богом, а не захваљујући богословским спекулацијама.

Видимо да се ово схватање радикално разликује од онога што се обично подразумева под „теологијом“. Једна од трагичних последица раздвајања хришћанске теорије и праксе, вере и знања, јесте та да у данашње време знање о теолошким питањима, нема нужно као предуслов веру. Можеш да будеш теолог, а да не припадаш ниједној црквеној заједници; у основи, не мораш да верујеш у Бога да би примио богословску диплому. Теологија је ограничена на питање људског знања, попут хемије, математике или биологије.

Друго раздвајање које треба поменити је оно између теологије и литургије. За православног теолога, литургијски текстови нису само дела врхунских богослова и песника, већ представљају плодове молитвеног искуства оних који су достигли светост и theosis (обожење). Богословски ауторитет литургијских текстова је, по мом мишљењу, већи од дела светих отаца Цркве, јер није све у делима потоњих отаца од истог богословског значаја, и није све у потпуности прихваћено од стране Цркве. Литургијске текстове је, међутим, прихватила цела Црква као „правило вере“ (kanon pisteos), јер су се они читали и певали у свим православним Црквама током много векова. Током тог периода, било које погрешне идеје стране Православљу, које су се увукле што због неразумевaња или пропустом, црквена традиција је сама елиминисала, остављајући искључиво чисто и ауторитативно учење заоденуто у поетске форме црквених химни.

Пре неколико година наишао сам на кратак чланак у журналу Коптске цркве, где се на почетку текста наводи да је ова Црква одлучила да уклони молитве за оне који су заточени у паклу из својих богослужбених књига, пошто ове молитве „противрече православном учењу.“ Збуњен овим чланком, одлучио сам да упитам представнике Коптске цркве за разлог оваквог потеза. Када се појавила згодна прилика, покренуо сам ово питање пред једним коптским митрополитом, који је одговорио да је такву одлуку донео Синод, јер, прама њиховом званичном учењу, никакве молитве не могу да помогну онима који су у паклу. Рекао сам митрополиту да у литургијској пракси Руске Православне Цркве постоје молитве за оне који су заточени у паклу, и да ми верујемо у њихову спасавајућу моћ. Ово је изненадило митрополита, и он је обећао да ће се овим питањем подробније позабавити.

Током овог разговора са митрополитом изнео сам своја размишљања о томе како је могуће отићи веома далеко, и чак изгубити важна богословска учења, приликом исправљања литургијских текстова. Православни литургијски текстови су значајни зато што могу да дају исправан критеријум богословске истине, и човек увек мора да потврди теологију користећи литургијске текстове као смернице, а не обрнуто. Lex credendi извире из lex orandi, и догмати се сматрају богооткривеним јер су рођени молитвеним путем, а откривени су Цркви кроз њена богослужења. Стога, ако постоје размимоилажења у разумевања догме између извесних богословских ауторитета и литургијских текстова, дао бих предност потоњим. А уколико приручници догматског богословља садрже становишта различита од оних које налазимо у литургијским текстовима, онда ти приручници, а не литургијски текстови, захтевају исправку.

Оно што је још недопустивије, са моје тачке гледишта, јесте исправљање литургијских текстова у складу са савременим нормама. Недавно је Римокатоличка Црква одлучила да уклони такозване „антисемитске“ текстове из богослужења Великог Петка. Поједини чланови Православне Цркве су почели да пропагирају идеју ревизије Православног богослужења како би их приближили савременим стандардима политичке коректности. На пример, потоњи протојереј Serge Hackel из Енглеске, активни учесник у јеврејско-хришћанском дијалогу, предложо је уклањање свих текстова из богослужења Великог Петка, која говоре о кривици Јевреја за Христову смрт. Такође тврди да само „површно и селективно“ читање Новог Завета доводи читаоца до закључка да су Јевреји разапели Христа. У стварности су, наводи, Понтије Пилат и Римска администрација главни одговорни за Исусову осуду и распеће.

Ово је само један од бројних примера који показују како извитоперење lex credendi неизбежно води ка „исправљању“ lex orandi и обрнуто. То није само питање ревизије литургијског предања, већ и поновног испитивања хришћанске историје и учења. У сва четири Јеванђеља обрађује се конфликт између Христа и Јевреја, који на крају захтевају смртну казну за Исуса. Није постојао конфликт између Христа и римске администрације, која се касније умешала само зато што Јевреји нису имали право за изврше смртну казну. Чини се да је све ово до те мере очигледно да није потребно никакво објашњење. Управо је овако древна Црква разумела јеванђељску причу, и овакво схватање се одразило на литургијске текстове. Међутим, савремена правила „политичке коректности“ захтевају другачију интерпретацију, како би довели не само богослужења, већ и саму хришћанску веру у склад са савременим трендовима.

Православно Предање поседује довољан број „одбрамбених механизама“ који спречавају стране елементе да продру у његову литургијску праксу. Мислим на оне механизме који су употребљени када су под изговором ревизије погрешна или јеретичка мишљења покренута у контексту литургијских текстова. Можемо се присетити како је Несторијанизам предлагао да се широкораспрострањени појам Theotokos (Богородица) замени појмом Christotokos (Христородица), други термин је Несторије сматрао адекватнијим. Када је овај предлог изнет, активиран је један од одбрамбених механизама: Православни су били озлојеђени и протестовали су. Касније је још један механизам пуштен у оптицај када су се теолози састали како би дискутовали о проблему. Коначно, сазван је и Васељенски Сабор. Испоставило се да се ради о опасној христолошкој јереси, скривеној испод појаве наизглед безопасног литургијског уметања, и њу је касније осудио Сабор.

 Поновно откривање везе између теологије, литургије и праксе, између lex orandi, lex credendi и lex vivendi би требало да буде хитан задатак богословског образовања у 21. веку. Целокупну представу о теологији као књишком знању треба довести у питање. Читава идеја о „богословском факултету“ као једном од многих факултета секуларног универзитета, треба преиспитати. Појмови „неконфесионална“, „непристрасна,“ „објективна“ или „свеобухватна“ теологија, насупрот „конфесионална“, или „искључива“ се морају поново размотрити.




Превод: Јована Лазић




Извор: преузето са pravoslavlje.spc.rs
IP sačuvana
social share


Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Poznata licnost


Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3880
Zastava Београд је СВЕТ !
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.13



Аутор: протојереј Саво Б. Јовић



Свети исповедник Варнава Настић







Одлуком Светог архијерејског сабора АСбр.60/зап.86 од 18. маја 2004. године име Епископа Варнаве Настића је унето у Диптих Светих, тј. Хеортологион и Календар Светих наше Помесне Српске цркве. Његов спомен ће се обележавати сваке године 12. новембра, што је обзнањено и свим сестринским православним Црквама у Васељени.

Иако свестан да је писати о светим угодницима Божјим тешко и одговорно, јер осим догађаја, датума и година, код њих је много важније сагледати њихов подвижнички труд на путу Христовом ка Царству Божијем, узимам себи слободу, да у границама скромних могућности, опишем свештеномученичко тихо животно ткање Епископа Варнаве Настића, од Гере, Индијана САД, где се родио, до манастира Беочина, у Срему где се упокојио.

Међу најсветлијим ликовима у "страсној четрдесетогодишњици", како је време од 1945. па наовамо назвао Ава Јустин Поповић, свакако је лик Епископа Варнаве Настића који је знао да су хришћани позвани да се обуку у новог човека, сазданог по Богу у праведности и светости истине (Еф 4,24), а то значи, да се обуку у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост и, поврх свега у љубав (Кол 3, 12,14). Да иду за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем и кротошћу (1. Тим 6, 11). Да се уклањају од зла и чине добро (Јн 5,29; 1. Пс 37,27; Рим 12, 9; 1.Сол 5, 22: 2. Тим 2, 19; Јн 11). Да мисле све што је истинито, поштено праведно, чисто, достојно љубави, што је на добром гласу, што је врлинско и достојно похвале (Фил 4, Smile. Јер који чини добро, од Бога је (3. Јн 11), а плод Духа је у свакој доброти, праведности и истини (Еф 5, 9; Гал 5, 22,23). Дакле, Епископ Варнава је знао и био свестан да Господ љуби правду и неће оставити преподобне своје, и да ће их довека сачувати (ср. Пс 36, 28)."

Он је смерно носио свој крст петогодишњег робовања у комунистичким казаматима Сарајева, Стоца, Зенице и Сремске Митровице, а потом и још дванаест година у кућном притвору у манастирима: Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин. Увек се у својим страдањима борио да љубављу и смирењем победи зло и оне који су том злу тако предано и верно служили. А побеђивао је, јер је, по речима протосинђела др Стефана Чакића, "био једна изузетна личност, једна несаломљива енергија, један бескомпромисан борац за истину и правду, један ватрени родољуб, један свети архипастир Цркве Христове, једна неугасива звезда водиља нараштајима који долазе, један скоро недостижан пример доброте, честитости и поштења"

На срећу, и у том времену, било је људи који су га посећивали и кријући од полицијских чувара, сачували неки његов чланак, писмо, упамтили реч. Једном речју били су то они, који су му, попут Симона из Кирине, помагали у ношењу крста.

Захваљујући њима и писаним документима, покушаћу да осветлим голготски пут овог свештеномученика, неустрашивог исповедника истинског служитеља Светог олтара Божијег, дивног пастира, храброг витеза и достојанственог сведока Христа Васкрслога, буктињу која је светлила у тами, и коју тама није могла да обузме (Ср. Јн 1, 5), човека кога је Бог због његовог срчаног прихватања монашког подвига, свештеничке службе и целокупног живота прославио и нама као светог открио.


 
Рођење, детињство и школовање

Епископ Варнава, у свету Војислав Настић, рођен је 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе) од побожних родитеља Атанасија и Зорке, рођене Лаковић, који су га од детињства васпитавали у православном духу. У Америци је живео до своје осме године када је, по завршетку другог разреда основне школе, заједно са родитељима дошао у Сарајево. Овде је наставио своје школовање и, са одличним успехом, завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом, а потом је, заједно са оцем, отишао у Охрид код Владике Николаја (Велимировића) да затражи благослов за упис на Богословски факултет у Београду.

Иначе, отац Епископа Варнаве, Атанасије је, по сведочењу Владике Николаја, ,,активно учествовао у српском верском покрету Богомољци и материјално подржавао путовања њихових проповедника".  

После краћег разговора и добијеног благослова, Атанасије је упознао Епископа Николаја и са синовљевом жељом да постане монах. Владика се овоме обрадовао, али му је, ипак, рекао ,,да за сада иде и студира, а да ће се он молити Господу да му испуни и другу жељу".

Тако се Војислав уписао на Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, са жељом да свој живот целокупном својом личношћу посвети Богу. ,,То посвећење живота Богу он није схватао никако другачије него посветити Богу сву своју љубав, све своје таленте, сву своју снагу и сав свој ум".

Долазећи на Богословски факултет, како сведочи прота Лазар Милин (његов најбољи пријатељ са факултета), он није имао само диплому сарајевске гимназије, већ је ,,одлично познавао солфеђо, свирао је на виолини, говорио енглески, француски и немачки језик".



Непрестано богослужење студента генерације





У току студија Војислав је друговима саопштио своју жељу за монашењем од које су га они, у свом младалачком заносу, почели да одвраћају. Прво су говорили да је то за њега тешко, јер је слабашан, а затим да и није за монаха, зато што воли музику и спорт.

Цитирајући Његоша да је „Бог највећи уметник, а свет Његова поезија“, млади Војислав је тврдио да не види ништа грешно у музици коју воли, а за снагу да се нада да ће му је Господ придодати. Што се гимнастике тиче, подсећао их је на часове моралке, када су у осмом разреду гимназије учили „да је човек дужан да се стара за добро здравље свога тела“!

Како су они ишли још даље, настојећи да га убеде да одустане од своје намере, приговарајући му да он није решио да се замонаши зато што је жељан поста и подвига, него да унапред рачуна на владичански чин, он им је одговорио: „Бити монах, значи себе стопроцентно предати Христу - стопроцентно, а не половично! И то је мој мотив за монаштво. А ако Бог буде хтео да постанем владика, па зар је таква жеља нешто ружно, поготово ако бих као владика могао користити Цркви више него као обичан монах. Па зар није апостол Павле рекао и јасно написао да: Ако неко епископство жели, добро дело жели. (1.Тим 3, 1). Према томе, баш и кад бих се замонашио само из жеље да постанем епископ, а уверавам вас да то није мотив мога монашења, (што је касније животом и доказао) та жеља не би била за осуду.“

Наравно, својим убеђивањима они нису успели да га одврате јер се нису ни могли супротставити мудрости и духу којим говораше. (ср. Дап 6, 9-10).

Да је заиста био мудар и обдарен, показује нам његов чланак „Нешто о гордости“ који је у то доба објавио у студентском часопису Светосавље, из кога се јасно види не само његова мудрост и разборитост, већ и да је изнад свега био испуњен љубављу. Овде се огледа његов карактер, његова личност, једном речју, његов живот који је, још од тада, био непрестано богослужење.

„У овом чланку“, каже Свети Владика Николај (Велимировић), „провејава његов смирени дух и скромност која је красила древне духовне великане старог Египта, Синаја и Свете Горе. Као да је био изван времена и простора. Ни једно искушење XX века није га се дотицало, нити успело да га одвоји од светих људи раних хришћанских векова“.

„Никада“, сведочи прота Лазар Милин, „нико није видео Војка љутитог, нити је чуо икакву ружну и непристојну реч, или баналну шалу из његових уста. Нити је дозвољавао да у његовом присуству говоримо ружно о било којој одсутној личности. Кад би му, пак, рекли да ми ту личност не оговарамо, него само констатујемо чињенице, он би нас упућивао да пронађемо неку добру особину у тој личности па да њу претресамо“.

Епископ Варнава (Војислав Настић) је био одличан студент и у року је, 1937. године, дипломирао на Богословском факултету Српске православне цркве у Београду са просечном оценом 9,34, поделивши са својим најбољим пријатељем Лазаром Милином звање студента генерације.

По повратку у Сарајево, одмах је био постављен за катихету у две школе (у учитељској и у државној гимназији).

„Освојио је срца младих Срба“, сведочи даље Свети Владика Николај и каже да је био њихов духовни вођа и учитељ. Својим делима, а још више својим аскетским животом, искреним и оданим сведочењем запалио је срца младих. Веру и службу Божју, које су интелектуалци ставили на маргину друштвеног живота, он је вратио у центар и тиме духовне и моралне вредности ставио изнад материјалних достигнућа.

Међутим, због тих његових духовних и моралних вредности неки окорели модернисти говорили су како је „он старомодан“, док су други, како православни, тако и муслимани и римокатолици, наравно тише и не тако бучно као они први, шапутали да је „он светац“. И није ни чудо што су први мислили тако јер је, како каже Владика Николај (Велимировић), „свака света особа у свом времену била супротна и често несхваћена од стране својих савременика“. Међутим, „оца Варнаву“, наставља даље Владика Николај, „није било срамота да га називају заосталим због Христа, јер је искрено веровао да је Христос створио ‘све нове ствари’ и да ничега заосталог нема у Њему ни после Њега, осим оних који су од Њега отпали и заведени од стране сатане, дакле, враћени у мрак паганштине пре Њега, а затим наставили да иду уназад, као јастог, називајући себе напредним. Да, заостали напредњаци“, закључује Свети Владика Николај.

Један од парадокса двадесетог века, као и овога на чијем смо почетку, јесте тај што је већина тзв. хришћана себе сматрала и сматра ,,напредним“ иако су били и јесу веома заосталих схватања, јер су живели и живе по паганским правилима која су владала хиљадама година пре Христа, а ,,заосталима“ зову оне који живе по савременијем схватању Јеванђеља. Зато Владика Николај и каже да ,,и једне и друге можемо назвати будалама! Први су будале због Епикура, а други због Христа. Први су уистину будале, а други су привидне будале који су у стварности свеци“.

Дакле, „старомодност“ и „заосталост“ Епископа Варнаве огледала се у уздржању од свакога зла с једне стране, и у чињењу дела милосрђа с друге стране. Мноштво је сведока његовог милосрђа, људи, жена и деце, које је, не питајући за веру, нахранио у свом ресторану „Американац“, (који је после очеве смрти наследио), и о чему се у граду на Миљацки причало, без обзира на то што се он трудио да о томе никоме не говори, непрестано се држећи оног јеванђелског принципа да не зна љевица твоја шта чини десница твоја (Мт 6, 3).


Монашење и рукоположење

Као што ћемо даље у тексту видети, младог Војислава богаство није привукло, нити га је заробило, већ се, попут великих духовника и светитеља, одрекао свега и отишао у манастир Милешеву, где се 1940. године замонашио добивши име Варнава, име светог апостола Варнаве, али и име патријарха српског Варнаве (Росића), кога је веома ценио и поштовао.

„Монашење, као и рукоположење у чин јерођакона, обавио је блаженопочивши митрополит дабробосански Петар (Зимоњић)“, који је мученички пострадао од усташа, а на редовном заседању Светог архијерејског сабора, 1998. године, његово име је унето у Диптих светих Српске православне цркве. После смрти оваквог јунака, духовног витеза и мученика митрополита Петра, можемо само да претпоставимо како је у Сарајеву, под влашћу такозване Независне државе Хрватске, било младом јерођакону Варнави, у граду где је делио ратну судбину заједно са својим народом. Пред њим су стајала велика и тешка искушења. Наиме, једно од таквих искушења био је и „позив Поглавника НДХ (Независне државе Хрватске) Анта Павелића, да дође у Загреб и прими се епископства Хрватске православне цркве“. Ову понуду, као и ону нуђену му од стране партизана да им се придружи, одбио је, и од тада све време је и од једних и од других био прогоњен. Међутим, он се овоземаљских силника није плашио, јер „у љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; (ср.1. Јн 4,18), већ је неуморно и предано сведочио Христа Васкрслога.

После Другог светског рата, јерођакона Варнаву је блаженопочивши епископ зворничко-тузлански Нектарије (Круљ) рукоположио у чин јеромонаха и произвео у чин протосинђела“.

Иначе, као што видимо, оба рукоположења (и у чин јерођакона и у чин јеромонаха) обавили су свештеномученици, људи и јерарси који су били спремни Христа ради жртвовати све, па и живот, и које је Господ, коме су они верно служили, удостојио неувелог венца славе.

Митрополит Нектарије га је поставио на две парохије у Сарајеву, како би задовољио духовне потребе Српског православног народа у овом граду.



Голготска служба епископа


Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, на свом првом послератном заседању, 20. маја 1947. године, изабрао је протосинђела Варнаву за викарног епископа хвостанског. Исте године, уочи Преображења Господњег, у Саборној цркви у Београду, патријарх српски Гаврило Дожић, уз саслужење епископа зворничко-тузланског Нектарија и злетовско-струмичког Викентија, обавио је наречење, после кога је новонаречени епископ хвостански Варнава началствовао на бденију.

Сутрадан, на сам празник Преображења Господњег, 19. августа 1947. године, у уторак, у Саборној цркви у Београду, од стране свештеномученика патријарха српског Гаврила, а уз саслужење епископа Нектарија и Викентија, извршена је хиротонија новонареченог епископа Варнаве, пре које је он положио свечану Архијерејску заклетву.

Предајући архијерејски жезал новом епископу, патријарх Гаврило је у својој беседи „указао на сву тежину архијерејске службе, као и на величину одговорности пред Богом и Црквом“.

Примивши жезал, Епископ Варнава је одржао дивну беседу која најбоље говори о њему као добром и верном пастиру, храбром истинољупцу и смерном Христоносцу.


„Драга браћо и сестре!

Висина части, по Христовом мерилу, додељује се људима према висини спремности на жртву. Онај који мало жртвује, малу ће и част добити. Онај који много жртвује, много ће и части примити. Онај који је међу људима примио највећу част, поднео је пре тога и највећу жртву. Јер је Он, по својим сопственим речима, најпре морао проћи Голготу, да би тек после тога ушао у своју славу. И како да томе мерилу побегну људи, кад му се потчинио и сам бесмртни Бог. Они који беже од жртве, беже и од једине части под овим Божијим сунцем за коју је вредно борити се. Кад је Господ наш Исус Христос послао своје апостоле у свет, Он је поставио жртву као програм и метод њиховог живота. И само спремност на апостолску жртву удостојила је галилејске рибаре апостолске части. Ово мерило, постављено једном у основе Христове Цркве, остало је као неизменљиво и незаменљиво мерило кроз све дане њене историје, и као такво ће остати у све дане до свршетка века. Висока част, у Христовој Цркви, значи високу жртву.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, на челу с Његовом Светошћу Патријархом српским Господином Гаврилом, руковођен Духом Светим, изабрао је моју недостојност за епископа Цркве Христове. Тим избором осудио ме је на жртву Голготе Христове. А осудивши ме на ту највећу жртву, указао ми је највећу част која се смртноме човеку указати може. И ја, у овоме часу и са овог места, недовољним речима људског језика, из све душе и из свег срца, благодарим Његовој Светости Патријарху и отачественим архијерејима српским на указаној ми части Голготе. Све што могу рећи, и највише што могу рећи, то је, да ћу се радосно испети на своју Голготу, и да ту част никад нећу заменити ни с којом другом чашћу под овим Божијим сунцем.

Епископска служба голготска је жртва, јер је епископска служба апостолска служба, а апостолима је Господ рекао: Чашу коју Ја пијем испићете; и крштењем којим се Ја крстим крстићете се. (Мар 10, 39). А чаша коју је Господ испио и крштење којим се крстио, шта је друго било, него чаша Голготе и крваво крштење Својом сопственом крвљу?

Но, Сину Божијем на овом свету био је сваки дан по једна страшна Голгота, и Његова чаша меда потпуно је ишчезла у бескрајној чаши жучи коју је драговољно испио. И Његове су се речи испуниле: чашу коју је Он испио, испили су и апостоли Његови, и крстили су се оним истим крштењем којим се и Он крстио. Од дванаесторице, једанаесторица су пролила своју крв. Али, као што је и њиховом Учитељу сваки, а не само последњи дан Његовог живота био по једна страшна Голгота, тако је исто било и ученицима. Почевши од онога дана када су се, страха ради јудејскога, били сабрали у једну тмурну јерусалимску одају, па све до онога часа када су својом крвљу запечатили своје дане. А као што је било апостолима, било је и епископима. Ко ће пребројати гробља мученичких архијерејских костију, разасутих по земљи од апостолских времена па све до времена варварског двадесетог века, и ко ће измерити дубоко море архијерејске крви у коме су потонули безбројни животи архипастира Христове Цркве. И исто онако као што је Сину Божијем Велики петак био само последња и најстрашнија у низу свакодневних Његових Голгота, и на исти онај начин на који су апостоли својом последњом крвавом жртвом само закључили број свих безбројних жртава свога апостолског живота, исто тако и на исти тај начин и епископ је осуђен да сваког часа буде спреман, не само на ону последњу и највећу жртву, него и на све оне велике и мале жртве, и на сва она велика и мала умирања од којих је саткано ткиво његових дана. Да, јер епископи су они који су, као некада апостоли. оставили оца свога и мајку своју, и жену, и децу, и кућу и благо своје, који су се одрекли сами себе, и узели крст свој, и пошли за Христом. Ово је основна формула епископског живота, и из ње, као реке из свога извора, извиру његова свакодневна умирања и његове свакодневне жртве.

Епископ нема своје личне радости, нити има своје личне туге. Радост Цркве његова је лична радост, и жалост Цркве његова је лична туга. Губитак Цркве је његов лични губитак, али је и победа Цркве његово лично славље. Свака хула на Бога пада на епископа као лична увреда, и свако ругање Сину Божијем као поруга самоме њему. Свака неправда мора се коснути његове душе, и свако насиље мора изазвати његов праведни гнев. Свака сиротињска суза мора се сточити низ његово лице, и свако рањено срце јаукнути кроз његова уста. Ко ће чинити добро, а епископ да се не радује, ко ће радити зло, а епископ да не буде тужан? Епископ проживљује Голготу када гледа како људи трче за смртним људима, а од Бесмртнога Бога окрећу своје главе. Он проживљује Голготу када гледа како семе Еванђеља пада на пут, и птице га небеске зобљу, и како пада у трње и тамо га трње дави. Да, епископство је Голгота, јер епископ мора Истину ставити изнад живота, а ми знамо да је много пута кроз историју говорење истине значило губљење живота.

Је ли потребно да вам изнесем овде пресјајне примере епископске жртве? Да вам набројим све оне бесмртне мужеве Цркве који су својом крвљу цементирали њене темеље, и који су подигли њене сводове од мрамора својих мученичких костију? Далеко би ме то одвело и дуго бих вас овде задржао. Али, зар је то и потребно чинити нама, благочестивој деци Српске православне Дабробосанске епархије? Зар је потребно, да бих показао лик  епископа-мученика, лутати кроз простор и време, кад је такав један лик засијао пред нашим сопственим очима и у наше сопствене дане. То је лик нашег Митрополита, блаженопокојног Петра Зимоњића...

А нама, браћо, још и сада звуче у ушима непрестано понављане и умилне архипастирске речи Митрополита Петра: „Брат је мио, које вере био!“ Али он није само зборио, он је и творио. Он је своју љубав даривао и десно и лево. А браћа, шта она учинише? Какво му уздарје дадоше? За љубав дариваше га логором, а за братство и јединство послаше га у земљицу црну. Радуј се, блажена душо Митрополита Петра! Ти си постала слична Христу и апостолима Његовим. Ти си на овоме свету поднела највећу жртву, да би на ономе свету примила највећу част.

И ето зато, премда познајем слабости своје сопствене душе, ја се не бојим да ће моја нога задрхтати на трновитом путу Голготе којим сам се данас упутио. Јер, кад би она и хтела задрхтати, светлост и топлота ових безбројних примера Христових хероја повратиће јој сигурност и снагу.

У својој првој архипастирској беседи, браћо и сестре, хоћу да упутим неколико речи вама, христољубивој деци оне Цркве чији сам епископ ја данас постао. Наоружајте се, браћо и сестре, духовним оружјем, јер Христова Црква води данас по целоме свету један страшан рат. Тај рат Цркве није рат за позиције земаљске власти и силе, него рат за спасење људских душа, борба да се оне отму из мрачног и смртоносног загрљаја сатаниног и поврате у благо наручје Оца небеског. Ова борба није од данас или од јуче. Она је стара колико је стар и сам човечији род. Али ова борба никад није била тако силна, као што је силна у наше дане, јер су данас богатство и моћ саблазнили људске душе. Да, тај рат с поднебесним духовима злобе, то је оно чиме је Црква данас заузета, а не рат с политичким партијама и странкама овога света. Јер Христовој Цркви мало је стало до тога која ће партија завладати светом, али јој је много стало до тога да светом завлада љубав, истина и правда. Јер, док не завлада то троје, неће никада завладати мир. Ја се уздам, браћо, у вашу љубав према Спаситељу и у нашу веру у Бога. Ја се надам да ову битку нећете изгубити ви, него ваш непријатељ ђаво. Али, не заборавите да ћете ту битку задобити једино оружјем жртве. Жртве велике и мале. Не заборавите да сте ви потомци оног косовског кнеза који је жртвовао земаљско да би задобио небеско, и не заборавите ни то, да сте ви деца једног народа који не поседује ништа велико што није платио ценом велике жртве. И зато, ако у некоме од вас живи жеља да побегне од жртве, нека преобрази ту жељу, данас на Свето Преображење, у жељу да еванђеоском жртвом задобије еванђеоски венац победе.

А хвала вам, браћо и сестре, што сте данас принели Богу жртву молитве за благослов у моме будућем раду.

Хвала нека је и мојој браћи свештеницима, који су данас, заједно са мном принели Господу бескрвну Жртву и помолили Му се да ми за нове дужности подари и нове силе.

А Господ наш, који нам је кроз највећу Жртву даровао највећу победу, нека дарује победу патријарху нашем, и свему вођству наше свете Цркве, које у једном Христу једну жељу има и које у једном Богу само једна мисао води, и нека дарује победу свој Цркви православној, победу велику и славну, победу над свим вразима Њеним. Амин.“


 

Савременици тврде да је епископ Варнава био врло талентован беседник  и одличан стилиста. Овом беседом изазвао је читав талас одушевљења и врло живе коментаре. Њоме је са свим јасно показао да епископску службу сматра „непрестаном Голготом од почетка до краја“ и да ће се радосно испети на своју Голготу. Из ње се види да је он врло добро познавао стање у коме се налазила Српска православна црква, као и то да се те ситуације није плашио, нити је имао намеру да се пред агресивним званичним атеизмом погађа и повлачи ни за милиметар. Он је, по речима историчара Ђ. Слијепчевића, „био подвижник, увек спреман да се жртвује за Цркву којој је служио.“


Хапшење, извођење на суд и пресуда


А сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени. А зли људи и опсенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се. (2. Тим 3, 12-13) Примивши архијерејску грамату и одлуку Светог архијерејског сабора, епископ Варнава је с пуно љубави и елана пошао у Сарајево. Међутим, поред верника тамо га је дочекала и будна Служба државне безбедности која га је непрестано пратила и прислушкивала, а потом и „потегла мач и запела лук безбожнички, у намери да обори невинога и онога који иде правим путем“ (ср. Пс 37,14).

Дошавши у Сарајево, епископ Варнава је развио своју широку архипастирску делатност, на првом месту својим проповедима у сарајевској Саборној цркви, чиме је привукао скоро сву интелигенцију, али и обезбожене комунисте који су све време своје владавине људе делили на две категорије: оне који су ухапшени и оне које треба ухапсити. Тако су и младог епископа Варнаву 25. децембра 1947. сврстали у прву категорију и лишили слободе.



Црквени суд Епархије дабробосанске је одмах известио Епископа зворничко-тузланског Нектарија, који је потом известио Свети архијерејски синод. Уследила је брза интервенција Светог архијерејског синода код Државне комисије за верска питања при Председништву Владе ФНРЈ за дејство да се Преосвећени викарни Епископ хвостански Г. Варнава пусти из затвора и брани са слободе“. Комисија је Светом архијерејском синоду одговорила, „да су судови одвојени од управе у свим степенима (чл. 116. ст. 2. Устава ФНРЈ), те да нема могућности ни права да утиче на судски поступак, нити може упливисати на одлуку судова, који су у изрицању правде независни и суде по закону (чл. 116, ст.1. Устава ФНРЈ)“. И поред тога што се о епископу Варнави, не само међу Србима, већ и међу римокатолицима и муслиманима у Сарајеву због његових дела милосрђа и честитости, причало ,,да је био човек светог живота“, комунисти су му ставили на душу да је „починио злочин издаје, те слабљења војне и економске моћи државе, као и ширења националне и верске мржње“. Кривично веће је било састављено од председника Окружног суда за град Сарајево Машана Радоњића и судија поротника Сава Нинковића и Мила Ћоровића, док је тужбу заступао јавни тужилац Босне и Херцеговине Чедомир Мијовић, а одбрану др Урош Иванишевић. На суђењу се појавило неколико сведока који су попут усколебаног мора чија вода измеће нечистоту и блато (ср. Пс. 57,20), лажно теретили владику.Из њихових изјава, као и из саме пресуде, види се да је све било изрежирано и да је био у праву владика шумадијски Сава (Вуковић), када је рекао да је епископ Варнава жртва равнотеже Алојзију Степинцу. Ову пресуду је данас тешко разумети и због саме њене нелогичности. Јер, како схватити тврдњу „да се у Сарајеву састајао са вођом усташко-крижарских бандита Иваном Чондрићем ради договара о рушењу и преузимању власти, и у исто време да је радио на разбијању братства и јединства терајући Србе да мрзе Хрвате и муслимане“. Наравно, врхунац клеветничке и измишљене оптужбе јесте тврдња да је епископ Варнава „активно радио, не само на обарању народне власти, већ и на организовању дочека империјалиста у нашу земљу тиме што је своје пријатеље учио енглески језик како би били спремни за дочек страних поробљивача“. На питање јавног тужиоца Чеда Мијовића, који се по сведочењу очевидаца све време тресао од беса, „Значи, Војиславе (није хтео да га ословљава његовим монашким именом) да је за вас и друг Тито аналфабета“, Владика је одговорио: „Јесте, и он и сви други који неће да знају ова три слова, БОГ, аналфабете су“. На крају претреса је неустрашиво одбрусио судском већу: „Не изненађује ме што ми судите и што је већ толико свештеника осуђено, јер то су и Турци и усташе и Немци чинили. Жао ми је само што се ‘у мом народу налазе безбожници, који вребају и мећу замке да хватају људе’ (ср. Јер. 5,26). Дакле, ‘увукоше се неки људи, одавно унапријед записани, за ову осуду, безбожници који благодат Бога нашега изврћу на разврат, и одричу се јединога Владике и Господа нашега Исуса Христа’ (ср. Јд 1,4)“. После изрицања пресуде од 11 година строгог затвора, епископ Варнава је, са речима Псалмопојца Давида на уснама: „Газе народ твој, Господе, и достојање твоје муче“ (Пс. 94,5), без страха и отпора, смирено и храбро, отишао у затвор. У ћелији је наставио да броји дане, жалећи над безбожницима који ће се „вратити у пакао јер заборавише Бога“ (ср. Пс. 9,17), добро знајући „да страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити“ (ср. Рим. 8,18), и чврсто се надајући да ће, као и увек, Христова победа бити последња, јер је знао да „ако вас руже за Име Христово, блажени сте, јер Дух Божији, Дух славе и силе почива на вама; они, дакле, хуле на њега, а ви га прослављате“ (1. Пет. 4,13-14).Дакле, он је био потпуно свестан да није никаква похвала ако грешимо па кажњавања поднесемо, и да је наше страдање само, „због доброг чињења, угодно пред Богом“ (ср. 1. Пет. 2,20). ПРЕСУДА ОКРУЖНОГ СУДА У САРАЈЕВУ, БР. К 131/48, ОД 1. МАРТА 1948. ГОДИНЕ„Војислав, Варнава Настић осуђује се због кривичних дела из чл. 2, 3 и 9. Закона о кривичним делима против народа и државе, зато што је: 1) са већим бројем, према данашњем поретку непријатељски настројених елемената у Сарајеву, те са извесним појединцима-сељацима у прачанској и рогатичкој парохији, од ослобођења земље па све до дана када је слободе лишен, одржавао састанке на којима је, у намјери подривања и коначног обарања народне власти, нападао на основне демократске тековине ослободилачког рата, износећи да у нашој земљи влада бесправље и тиранија, да народ нема власт у рукама, да нема слободе, да сељачке масе никада нису биле у горем положају него данас и да за њих никада нису била тежа времена; 2) Као епископ у Старој цркви у Сарајеву, 21. новембра 1947. године, у својој проповиједи, а и у контакту са народом, напао је Југословенску армију на тај начин што је тврдио да је војска установа за убијање људи, да само троши огромне количине финансијских средстава, да су официри лицемјери и баксузи, који ће на случај сукоба први побећи, да је војска непотребна и да нашу отаџбину за случај напада спољних непријатеља не треба бранити оружјем, а све то са намјером да одврати обвезнике од ступања у армију, да убије вјеру и поуздање у наше снаге армије, да према официрима изазове мржњу, и на тај начин да се омогући несметано поробљавање наше земље; 3) У говору, од 19. августа 1947. године, који је одржао приликом свог хиротонисања у Београду и говору од 14. септембра 1947. године, одржаном на сједници Управног одбора у Сарајеву, као и личном контакту, харангирао је масе против постојећег државног уређења и државног руководства, тврдећи да наша народна власт прогони цркву и забрањује слободу савјести, вјероисповијести и вршења вјерских обреда; 4) У проповиједи од 21. септембра 1947. године, одржаној на празник Мале Госпојине у Новој православној цркви у Сарајеву, клеветнички је напао петогодишњи привредни план наше земље, изједначавајући нашу изградњу са стањем хитлеровске Њемачке, а нашу омладину са фашистичком хитлеровском омладином, предсказујући и убјеђујући да су узалудни сви напори наших народа - и да ће земља пропасти, уколико не прихвати и некакав његов тобоже, религиозни план - чинећи то у очитој намјери да подрије јединство снага у борби за изградњу земље, унесе смутњу и одврати масе, у првом реду омладину, од учествовања у извршењу нашег петогодишњег плана;5) У љето, 1945. године, одржавао састанке са вођом терористичких усташко-крижарских банди Иваном Чондрићем, који је као издајник и злочинац од народног суда осуђен на казну смрти стрељањем, на којим састанцима је Чондрић детаљно упознао оптуженог са постојањем крижарске организације у Сарајеву, њеним везама са бандом у шуми, са њеним циљем да се бори путем тероризма против постојећег поретка, да је успио са непријатељским елементима у иностранству успоставити везе, да је успостављена веза између усташко-крижарских и четничких банди, да су се оне већ спојиле на терену, да ту везу треба подржавати, да се у Сарајеву, у том смислу, штампају илегални леци и као католички свештеник имао је потребу сарадње представника католичке и православне цркве у Сарајеву у акцији даљег повезивања и омогућавања рада преосталих банди на терену, са чиме се оптужени и сагласио и прихватио на тим састанцима припремљену заједничку платформу уперену за обарање постојећег поретка у нашој земљи; 6) Послије нађене заједничке платформе са Чондрићем отпочео и водио кампању на терену да се спасавају од уништења преостали четнички бандити, да им се указује подршка и даје помоћ, те да је сваки онај Србин, који учествује у гоњењу, проналажењу, потказивању и хватању четничких бандита, издајник српства; 7) У току 1945, 1946. и 1947. године, у проповиједима, писмима и личном контакту ширио ратно-хушкачку пропаганду: да је постојеће стање у нашој земљи привремено и неодрживо, да ће неминовно доћи до рата између Англо-Американаца и Совјетског Савеза у којем ће Англо-Американци оборити постојећи поредак у ФНРЈ; да ће Совјетски Савез, због иностраног притиска бити принуђен, да из личног интереса, препусти народе Југославије поновној економској и политичкој зависности од иностраних империјалиста; да наши исељеници, који се сада масовно враћају у Отаџбину, не треба да долазе, јер да овдје нема слободе и рада; Smile Године, 1945. у два маха, и у априлу 1947. године, у циљу клеветања наше земље и мијешања иностранства у наше унутрашње послове - ступио у везу са извјесним члановима страних мисија, те истима, лично и злонамјерно давао обавјештења о приликама у нашој земљи; о томе да се помоћ УНРА-е (Унитед Натионс Рехабилитатион Администратион-Администрација Уједињених нација за рехабилитацију) и америчког Црвеног крста злоупотребљава и даје у политичке сврхе. Да у нашој земљи влада диктатура једне шачице људи и да се религија и црква прогоне; и 9) Радио на разбијању братства и јединства наших народа - тиме што је вршио шовинистичку пропаганду управљену против Хрвата и муслимана, износећи да и једне и друге треба мрзети, да их Срби сада довољно, и колико је потребно не мрзе, док их с друге стране државно руководство фаворизује на штету српскога народа.

На крају ове не само срамне, већ и нелогичне пресуде каже се да је на јавној расправи изведен доказ саслушањем сведока: НеђеДанојлића, Петк аПелемиша, Косте Чућића и Јефте Урошевића и прочитани су исказ и саслушаних сведока у припремном поступку: Јовановић Данила, Шаренац Саве, Драгаш Бранка, Тодоровић Симе, Брежанчић Јанка и других; и да је због свега наведеног осуђен на 11 година строгог затвора, са тешким радом и три године губитка грађанских права.

IP sačuvana
social share


Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Poznata licnost


Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3880
Zastava Београд је СВЕТ !
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.13


Робијање у Сарајеву, Стоцу, Зеници...


После истраге, током које је био затворен у у мрачном, мемљивом и влажном подруму једне куће у Сарајеву, и после изречене пресуде од једанаест година робије, епископ Варнава је упућен у Столац, а потом у зенички казамат где је већином боравио у другом павиљону, у злогласној „стаклари“.

По доласку у Зеницу одмах су му „скинули мантију, а затим га ошишали и обријали“, што сведочи његова сестра Добрила Настић (и данас живи у Сарајеву) која га је у затвору посетила и о томе писмом известила Свети архијерејски синод.

Упркос тортури и понижавањима, епископ Варнава је остао усправан, храбар и достојанствен, о чему сведочи извештај бањалучког владике Василија (Костића), у коме се каже: „Од свештеника Душана Млађеновића, који је пуштен из зеничког затвора, сазнао сам да је епископ Варнава духовно и физички добро“.

И заиста, био је добро. На све затворске свирепости одговарао је певањем тропара и молитава, што је обезбожене стражаре и затворску управу много нервирало. Забранили су му причешће, чак и да се гласно моли, о чему сведочи зворничко-тузлански епископ Нектарије, који је, као известилац Административно-финансијског одбора, известио Свети архијерејски сабор „о неуспелим покушајима да се исходи одобрење власти, да се исповеде и причесте епископ Варнава и остали свештеници на издржавању казне у Зеници“.

Сабор је својом одлуком „ставио у дужност Светом архијерејском синоду да и даље води бригу о судбини Епископа Варнаве и осталих свештеника и да им се олакша издржавање казне, као и да у погодном моменту подејствује за њихово помиловање“.

Овим поводом патријарх Викентије је 21. септембра 1950. године, у пратњи викарног епископа топличког Висариона, посетио Јосипа Броза, председника Југославије, о чему је потом известио Свети архијерејски синод. Након само четири дана, тј. 25. септембра, Броз је узвратио посету. Том приликом патријарх га је, у присуству митрополита црногорско-приморског Арсенија и епископа браничевског Венијамина и рашко-призренског Владимира, замолио да се заинтересује за судбину скопског митрополита Јосифа и викарног епископа хвостанског Варнаве.

Иако је Броз тада обећао да ће се за поменуте архијереје „поред правде наћи и милост“, Епископ Варнава је и даље остао на робији. И не само да је остао на робији, већ су му и услови тамо још више били погоршани.

Након овог сусрета, патријарх Викентије је и писмом, од 6. октобра 1950. године тражио од Јосипа Броза да ослободи владику Варнаву.

„Све околности“ каже патријарх, „као и наша братска осећања побуђују нас да Вас, Господине Председниче, у име своје и у име Светог архијерејског синода, замолимо да се Преосвећени Господин Варнава пусти на слободу и тиме му се даде могућност за користан и предан рад за добро Државе и Цркве“.

Од Броза никада није стигао одговор, а зеничка затворска управа није знала шта ће са владиком да ради, пошто је био веома омиљен међу осуђеницима који су га називали светим човеком. Мучили су се и смишљали план како да га се реше. На крају су одлучили да би најбоље било послати га у неку другу робијашницу. Правосуђе Босне и Херцеговине је прихватило овај њихов предлог и тако су владику из Зенице преместили у Сремску Митровицу.

На затворској капији су их, по двојицу, повезали жицом (Владика је био у пару са једним римокатоличким жупником), а затим одвели до железничке станице и стрпали у вагон.

Дошавши у Славковце, код Сремске Митровице, они су вагон у коме су били осуђеници, из само њима знаних разлога, одвојили од композиције и оставили на споредном колосеку. Негде иза поноћи, никако случајно, јер код њих је зло ретко било непланирано, једна локомотива је при пуној брзини ударила у вагон у коме су се налазили осуђеници. „Епископ Варнава је од силине удара, заједно са жупником испао кроз прозор, поломивши обе ноге и руку, док је жупник на месту остао мртав. Иначе, само је једанаест осуђеника преживело ову несрећу.“

Да је овај удес био дело неког болесног ума, говори и понашање саме полиције која се свим силама трудила да окупљеним људима, који су хтео да повређенима пруже помоћ, забрани приступ месту несреће. Болни јауци били су све слабији, док пред зору нису сасвим престали. Чак ни лекари нису смели да им приђу до доласка службеника Државне безбедности у чијој су пратњи и превезени до сремскомитровачке болнице. „И таман кад се Епископ Варнава налазио на операционом столу, они су се предомислили, или им је неко одозго наредио, упали унутра и забранили лекарима даљи рад. Заједно са осталим осуђеницима стрпали су га на камион и повезли у затворску болницу. Ишли су таквом брзином као да су на камиону биле вреће кромпира, а не поломљени и унесрећени људи. Двојица осуђеника су умрла у камиону на путу од болнице до затвора.“

Владику су касније поново, коњском запрегом, превезли у градску болницу, где је остао седам месеци.

Међутим, о овом страдању епископа Варнаве тек се касније сазнало, пошто затворска управа није хтела никога, чак ни најближу му родбину, да упозна о његовом премештају из Зенице у Сремску Митровицу.

Његова мајка Зорка је, писмом од 3. маја 1951. године, обавестила Свети архијерејски синод „да је њена ћерка Добрила, на Велику суботу, однела своме брату пакет у Зеницу и да су јој тамо саопштили да се пакет не може примити, пошто је Епископ Варнава те ноћи транспортован из Зенице у Сремску Митровицу.

„Мало касније“, пише мајка, „стигла је вест да се у четири часа изјутра на станици Славковци догодио судар возова и да је најгоре прошао вагон у коме су били осуђеници, и да има доста мртвих и рањених. На први дан Васкрса, један студент медицине (који је превијао те рањенике) рекао је моме сину Бранку да се међу рањенима налази и Епископ Варнава и да му је тешко озлеђена десна нога“.

На крају писма, мајка владике Варнаве моли Свети архијерејски синод да преко Савезне верске комисије „изволи хитно установити: да ли је Епископ Варнава у животу и ако јесте, где се налази и у каквом је стању? Такође молим да се преко Савезне верске комисије од Министарства унутрашњих послова исходи дозвола мени и моме сину Бранку да можемо посетити Епископа Варнаву“.

Истог дана по добијању овог писма, патријарх Викентије је писао Државној комисији за верска питања при Председништву владе ФНРЈ, и тражио од ње да одговори „да ли је Епископ Варнава у животу, и ако јесте, где се налази и у каквом је стању.“

Одговор на ово писмо никада није стигао, али се касније преко људи сазнало да се епископ Варнава налази на лечењу у сремскомитровачкој болници.

„У међувремену се десила и једна олакшица. Наиме, Римокатоличка црква и Запад нису могли да се помире с тим да Степинац проводи време у правом затвору. Зато је дошао амерички сенатор да интервенише за Степинца да буде пуштен и да издржава остатак своје казне ван затворских зидина. Том приликом, он је интервенисао и за ослобођење Епископа Варнаве, за кога је знао да је рођен у Америци и да није имао никакве стварне кривице за једанаестогодишњи затвор“.

Такође је и „професор Слободан Јовановић молио више пута, у име југословенског народног одбора, државног секретара за иностране послове Велике Британије Ернеста Бевина, да интервенише у корист Епископа Варнаве да би се поправиле прилике у којима је он живео у затвору. За њега су интервенисали и представници Англиканске цркве, као и представници Амбасаде САД у Београду“.

На крају су комунистички властодршци попустили и пристали да владику Варнаву пусте из затвора, али под условом да он претходно поднесе молбу да буде пензионисан, што сведочи и извештај Британске амбасаде, од 7. јула 1951. године, у коме се каже да је М. Хендлер, дописник Нењ Јорк Тимес-а добио могућност да двадесет минута разговара са епископом Варнавом у болници у Сремској Митровици. Према Хендлеровој причи, владику су после несреће и доласка у болницу посетили брат и један неиндентификовани државни службеник који му је понудио да буде ослобођен из затвора под условом да се повуче из епископске службе.

Ово потврђује и сам Бранко Настић, брат епископа Варнаве, у свом обраћању Светом архијерејском синоду, где каже „да је 20. маја 1951. године, посетио у болници у Сремској Митровици свога брата Епископа Варнаву и да је говорио с њим о могућности да буде пуштен из затвора под условом да затражи пензију. Он ми је том приликом изјавио“, каже даље брат Бранко, „да би поднео молбу за пензију, ако би му и браћа Архијереји једним писмом то посаветовали.“

Свети архијерејски синод, у жељи да га ослободи даљег издржавања казне, саветовао му је да поднесе молбу за пензионисање, што је владика Варнава потом и учинио.

Молба је стигла Светом архијерејском сабору, а реферисао ју је будимљанско-полимски епископ Макарије, рекавши да је „викарни Епископ хвостански Г. Варнава, због неспособности за свештеничку службу, пошто је страдао приликом судара возова у Славковцима (Срем), поднео молбу за пензију“.

Свети архијерејски сабор је донео одлуку да је „молба Његовог Преосвештенства викарног Епископа хвостанског Г. Варнаве, поднета 3. јуна 1951. године, оправдана и разрешио га дужности викарног епископа, у смислу чл. 101. Устава Српске православне цркве“, пошто је према лекарском уверењу постао неспособан за службу. Владици Варнави признато је право на пензију која му по уредби припада, с тим да му се активне године архијерејске службе рачунају од хиротоније до дана пензионисања.

Епископа Варнаву су по пензионисању пустили на условну слободу. У Решењу III Пов. бр. 7877 од 26. јуна 1951. године, стоји: „Осуђеник Настић Танасија Војислав-Варнава, рођен 1914. године у Гери - САД, до осуде живео у Сарајеву, срез исти, држављанин ФНРЈ, по занимању викарни епископ, осуђен пресудом Окружног суда за град Сарајево на казну лишења слободе са принудним радом у трајању од једанаест година, која му казна тече од 25. децембра 1947. године, пушта се условно на слободу, до 25. децембра 1958. године када му казна истиче.

За место боравишта, док се налази на условном отпусту, одређује му се место Сарајево, срез исти, НР Босна и Херцеговина.

Решење доставити Управи Казнено-поправног дома у Сремској Митровици, да га уручи осуђенику и да га одмах пусти на слободу. Управа Дома ће о пуштању истог известити надлежно повереништво унутрашњих послова ради евиденције и вођења надзора. Осуђеник је дужан да се у року двадесет четири сата по доласку у место боравишта пријави повереништву унутрашњих послова“.

Тако су владику Варнаву пустили из сремскомитровачког затвора, али, нажалост, не на слободу, већ у кућни притвор, у изолацију.



Боравак у кућном притвору


По изласку из сремскомитровачког затвора, а на интервенцију Светог архијерејског синода, епископ Варнава је упућен у Сарајево, затим у Београд, где је једно краће време боравио у манастиру Ваведењу и у Патријаршији, одакле га је Државни секретаријат за унутрашње послове ФНРЈ преместио у манастир Гомионицу, Епархија бањалучка.

У манастиру Гомионици, епископ Варнава је својом вером, храброшћу и истрајношћу, много утицао, како на друге монахе и монахиње, тако и на вернике који су долазили у ову светињу, па и на саме стражаре који су га чували. Био је велики молитвеник, или, боље речено, сав живот му је био молитва.

Под сталном стражом, епископ Варнава је, молећи се и сведочећи Христа Васкрслога, у манастиру Гомионици провео пет година и шест месеци. За то време је од Светог архијерејског сабора тражио да буде реактивиран.

Свети архијерејски синод се по овом питању обратио представницима власти и од Државног секретаријата за унутрашње послове добио одговор да „правни положај викарног Епископа Варнаве Настића одговара правном положају лица на условном отпусту. А питања условног отпуста регулисана су Законом о извршењу казни, чл. 66 и др“.

Затим је патријарх Викентије у пратњи епископа: банатског Висариона, браничевског Хризостома и будимског Германа, чланова Светог архијерејског синода, посетио Савезну верску комисију, где је у разговору са председником ове Комисије Добривојем Радосављевићем, затим председником Верске комисије НР Србије Исом Јовановићем, чланом Петром Ивичевићем и секретаром Милојем Дилпарићем, поред других питања, покренуо и случај епископа Варнаве Настића.

Добривоје Радосављевић је тада рекао да о његовом реактивирању као епископа не може бити ни говора. 

У манастиру Гомионици епископ Варнава је остао све до 10. јануара 1959. године, када су му представници власти из Сарајева и Бањалуке лично саопштили да му је 25. децембра 1958. године истекла казна затвора у трајању од једанаест година, и да је од тада слободан грађанин с пуним правом кретања.

Међутим, и поред овога решења, он никада више није био слободан човек, јер је и даље остао под сталном стражом која га је непрестано чувала.

Из манастира Гомионице је, на позив и заузимање епископа сремског Макарија, дошао у манастир Крушедол где је „смештен у једну малу узану собицу, са леве стране капеле, коју је сам изабрао, јер га је подсећала на његову робијашку самицу“. Протосинђел др Стефан Чакић тврди да је епископ Варнава на себи имао само једну стару дотрајалу мантију браон боје, коју је носио и у затвору, испод које су биле поцепане панталоне. Примао је малу пензију, у износу од 15.000 динара, коју је, по пријему, одмах делио „на све стране, где му је макар када и макар од кога указано неко добро, или где је чуо да треба помоћи. И тако је сваког месеца своју пензију разделио. Био је стално у строгом посту и молитви. Ово, „строго“ подразумевало је да понедељком, средом и петком није ништа јео. Уторком и четвртком на води, а суботом и недељом на уљу. Рибу је узимао само на велике празнике, а месо никада.“

Како даље сведочи отац Стефан, епископа Варнаву су често, бар једном недељно, посећивали београдски удбаши који су га по сву ноћ убеђивали, претњама и батинама (монаси су често налазили његове крваве кошуље), да потпише „једну изјаву о слагању и лојалности са званичном политиком, што је он, наравно, одбио.“

Видевши да га не могу сломити, покушали су преко епископа Макарија, рачунајући да ће владика Варнава тешко одбити предлог свог великог добротвора који га је задужио пажњом док је боравио у његовим манастирима. Када му је епископ Макарије, после дужег убеђивања, дао на потпис изјаву, он ју је узео, стао поред прозора и, пошто је препознао текст, упитао. „Је ли, Макарије, како се зове ово место?!“ Збуњен његовим питањем владика је одговорио: „Па побогу, ваљда знаш - Карловци“. „А тако и ја мислим, дакле Карловци, некада славни Сион. Е, видиш Макарије, када би ово место било Ковин, ја бих потписао ову изјаву, али пошто су ово Карловци, никако је не могу потписати.“

Кад су удбаши видели да им је и овај покушај пропао, одмах су га, 1963. године, преместили у манастир Беочин, где су му удвостручили стражу, о чему сведочи Епископ сремски Макарије у свом извештају Светом архијерејском синоду, у коме каже: „Да се Његово Преосвештенство Епископ хвостански Варнава налази све време у кућном притвору где га чувају три службеника Удбе и три наоружана милиционара.“

По добијеном извештају, патријарх Герман је одмах интервенисао код државних органа тражећи да се епископ Варнава ослободи кућног притвора. Њихов одговор је гласио „да се Епископ Варнава налази у кућном притвору зато што га неке личности ван земље желе илегално пребацити у иностранство“. 

Међутим, ни честа премештања из манастира у манастир, ни мењање људи који су га чували, (епископ Варнава је на себи својствен начин те стражаре брзо преображавао и придобијао), па ни појачавање страже (што су редовно чинили увек када би у посету нашој земљи долазио неки страни државник, или док је трајало заседање Светог архијерејског сабора), ништа то није могло да га сломи. Ово потврђује и једно његово писмо, које је 27. маја 1960. године упутио Светом архијерејском сабору.

„Данас“, пише он, „27. маја 1960. године, посетио ме је представник државне власти и саопштио ми да треба да се вратим у манастир Гомионицу, како, у сваком случају, не бих био присутан за време заседања Светог архијерејског сабора. Саопштио ми је и да треба да повучем своју молбу за реактивирање.

Како по Јеванђељу немамо право да се супростављамо сили државних власти, ја се одмах враћам у манастир Гомионицу. Своју молбу за реактивирање, пак, не могу повлачити, јер сматрам да је она исправна и канонски и правно.

Светом архијерејском сабору препуштам да је он по свом богонадахнутом нахођењу реши.“

Међутим, он не само да није повукао своју молбу за реактивирање, већ је 5. маја 1961. године поднео нову, у којој је поново од Светог архијерејског сабора тражио да буде враћен на Епархију.



Упокојење, опело и сахрана Епископа Варнаве


По сведочењу стрица епископа Варнаве, њих двојица су у четвртак, 12. новембра 1964. године, пре подне, ишли његовим аутомобилом код зубара. У повратку епископ Варнава се пожалио да га пробија неки зној. Стигли су у манастир и он се све више жалио да му је хладно, нарочито по ногама. Након неколико тренутака патње и бола, епископ Варнава се изненада упокојио. Имао је педесет година.

Знајући да је на исти начин уморен и протођакон Марко Видицки, професор Богословије Светог Кирила и Методија у Призрену, као и чињеницу да је медицина у то време од стране комунистичких властодржаца злоупотребљавана у политичке сврхе, многи, не без основа, тврде да је владика Варнава Настић отрован. 

Опело блаженопочившем епископу Варнави, после заупокојене Литургије, извршили су епископи: сремски Макарије, славонски Емилијан и рашко-призренски Павле, садашњи патријарх српски, са шест свештеника. Опелу је присуствовао и тадашњи патријарх српски Герман и епископ тимочки и члан Светог архијерејског синода Емилијан. Поред одра стајали су брат, стриц и најближа родбина. Сахрањен је у манастиру Беочину.

Оно што се, из до сада реченог, може закључити, јесте да је епископ Варнава био једна изузетна личност, човек светог живота који је непрестано бдио над собом, обавештавао друге и опомињао их на опасност која се надвијала над њима и над целим народом. Једна несаломива енергија. Бескомпромисни борац за истину и правду. Ватрени родољуб. Свети архипастир Цркве Христове. Истински служитељ Светога олтара Божјега. Храбри витез. Достојанствени сведок Христа Васкрслога. Буктиња која је светлила у тами, и коју тама није могла да обузме (ср. Јн 1, 5). Неугасива звезда водиља нараштајима који долазе. Један скоро недостижан пример доброте, честитости и поштења који је увек био свестан да страдања овога времена нису ништа према слави која ће нам се открити, где ће се не само човек, већ и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божје (ср: Рим. 8, 18-21). Свештеномученик и неустрашиви исповедник који се спремно хватао у коштац са свим искушењима која су га сналазила и која га нису могла одвојити од човекољубивог Господа Исуса Христа са којим је све време био и остао вечно да буде.

Због свих врлина којима се украсио, због срчаног прихватања монашког подвига и свештеничке службе, једном речју, због целокупног његовог живота, Бог га је прославио и нама као светог открио.






  Крај


Аутор овог фељтона, протојереј Саво Б. Јовић рођен је на Савиндан 1954. године у Милином Селу. Свештеник је Српске православне цркве, живи и ради у Беораду. До сада је написао: Анђели звериње куће, Записи из зеничке тамнице, Кроз босански огањ, Свитање у предвечерје, Христов Светосавац - Михаило Пупин, Утамничена Црква - Страдање свештенства СПЦ, као и књигу Свештеномученик Епископ Варнава Настић.




Извор: преузето из часописа Православље (бројеви 910-915 за 2005. годину), pravoslavlje.spc.rs
IP sačuvana
social share


Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Poznata licnost


Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3880
Zastava Београд је СВЕТ !
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.13



Prvu rečenicu sam shvatio i slaže sa mojim shvatanjem boga.
Terminologija koju koristite u ostatku teksta mi je nepoznata, pa se bojim da krenem u diskusiju (a svrbi me jezik) bez rečnika.
Budite ljubazni pa mi razjasnite na šta se misli pod terminima božija ličnost i božija priroda (Ne šalim se. Zaista ne razumem te termine).
 i još jedno teško pitanje (opet terminološko), za koje se toplo nadam da ćete mi odgovoriti: Da li se pod Ocem, Sinom i Svetim Duhom misli na tri različita entiteta (što bi, ako je bog apsolutno biće, bio apsurd) ili na tri predstave boga kao apsolutnog bića, koje doživljava čovek, tj. na čovekovu predstavu o bogu (mislim da ni to nije slučaj) ili na nešto treće i šta je to treće.
Koliko sam do sada imao prilike da vidim, na filosofskom forumu postoji izvanredna kolekcija svih Bejkonovih idola (od plemenskih preko pećinskih i pijačnih do pozorišnih) pa bih voleo da izbegnemo taj problem time što ćemo usaglasiti termine pre nego što počnemo sa ozbiljnijom diskusijom.




Све што овде кажем, биће гледано кроз призму православља, јер ме је неправославан приступ и одвео до грешке када сам рекао Апсолутно биће – требао сам да кажем Апсолут.
Ergo, погрешио сам, па ћу сада да се вадим.   Smile


Под природом подразумевам суштину (грчки: ουσια  ; латински: substantiа ) нешто што је заједничко мноштву бића (типа, сви ми делимо исту људску природу; тако да у човечанству постоји много личности, а само 1 људска природа коју сви ми делимо).
Односно, природа одговара ономе шта неко јесте...(човек, Бог, дрво...)
Познавање било чије природе је тешко, јер превазилази моћи нашег ума (бар мог превазилази), сувише је било чија природа сложена, сувише је непознатих у природи...
 (а везано за оно са оне теме, са које смо и дошли, Бог је по својој природи несазнатљив, јер неограничено, беконачно божанство је немогуће ограниченим умом обухватити, једино се може појмити да је необухватив...типична апофатика)

А личност није нешто независно од другог, као рецимо персона или индивидуа, већ егзистира само у заједници са другим. И личност је носилац природе, начин на који природа егзистира. (ово је важно, јер природа је таква каква је и постоји нужно, док је само личност слободна).
Или да пробам овако...оно што нас чини тима који смо (да сте ви, баш ви, а не неко други) јесте наша личност јер је она уникатна, јединствена, док је природа нешто што делимо са другима и указује на нашу сродност (мада и личност постоји само у односу на оног другог; важно је нагласити да се не може бити личност сам за себе, већ само кроз однос са другим).
Личност одговара ономе како неко јесте.
И личност добија свој идентитет из односа са другим (дакле нема је ако нема односа, заједничарења...)-
И свака личност има неко своје јединствено својство, рецимо како воли, које га и чини непоновљивом.


Да одмах нешто разлучимо, код нас је 1 природа, а мноштво људи, а у Богу ( са мог православног гледишта) је 1 божанска природа, а 3 личности, с тим да је ипак у питању само 1 Бог, као и 1 воља Божија и 1 енергија, дејство Божије.
Логично да се поставља питање како? Проста аналогија би захтевала , као што код нас постоји мноштво људи, да онда буде 3 Бога.
Е, па квака је у томе, што смо ми створена бића и код нас је природа раздељена (настанком простора и времена, Creatio, настаје и растојање, па смо зато и ми у свету раздвојени и егзистирамо као индивидуе, независно од других људи (мислим на просторну и временску одвојеност, типа преци и потомци); а када не би рецимо било простора и времена, рађањем се природа не би раздвајала, парчала, већ би била целовита...као код Бога...а то би значило да би постојало мноштво и јединство заједно). Свако од нас носи део људске природе, па зато смрћу неког од нас наша људска природа не нестаје...као што је и људска природа постојала и пре нашег рођења.
Код Бога је природа нераздељена и свака од те 3 личности  је носилац комплетне божанске природе (док је код нас људи, сваки човек носилац само дела људске природе).
Код нас људи, пре нашег рођења је људска природа постојала, као што ће вероватно постојати и после наше смрти, па је значи код нас природа пре личности.
Док је код Бога прво личност и то најпре Оца, па тек потом долази божанска природа.

Даље, природа никада не постоји сама за себе, не постоји мимо личности (нити обрнуто, ни личности не постоје без природе), као што када кажемо људска природа, ми увек мислимо на конкретне личности Перу, Жику, Мику и наравно Лазу.
Када кажемо људи, човечанство, није то само пука људска природа, већ су то конкретне личности

А сада мало о мојој грешци.

 Бог је Апсолут, али и заједница 3 бића. Јединица у Тројици и Тројица у Јединици.

Да 3 бића, као 3 ентитета, али не раздвојена (као што код нас 1 биће, 1 ентитет које је одвојено од осталих, већ су ова 3 бића у нераскидивој љубавној заједници, 3 бића у личносном односу.
Нису ова 3 бића у ствари 3 представе или облика 1 Бога или наших доживљаја 1 Бога или 3 улоге 1 Бога.
Бог јесте 1, али није монада у Лајбницовом смислу.

Обично се са биће каже да је оно што бивствује, оно што је постојеће.
Па код Бога постоје и Отац и Син и Свети Дух, па то и указује на 3 бића.
А оно што нам ствара муку је што не видимо и 3 дејства, акције, пројављивања, енергије, као што би иочекивали од 3 бића, већ само 1 дејство, пројављивање, јер све иде од Оца кроз Сина у Духу Светоме (ове 3 божанске личности се прожимају).
Бог је један у природи и дејству, а тројичан по личностима, бићима.



IP sačuvana
social share


Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 119
OS
Windows XP
Browser
Safari 3.0.195.33
Da vidimo da li sam dobro shvatio
Prvo, mislim da niste pogrešili kada ste rekli biće, jer verujem da u ovom razgovoru pod bićem ne podrazumevamo ličnost ili organizam (ma kako komplikovan i savršen bio) već "biće" u smislu "ono što postoji", ili, još bolje, "ono što jeste", za razliku od "nebića", kao onog što nije. Mislim da se obojica slažemo u tome da bog "jeste", prema tome, pošto pod bićem ne mislimo na ličnost, možemo da koristimo termin biće bez griže savesti.

Drugo, hvala Bogu, da poznavanje nečije prirode prevazilazi moći svačijeg uma (mada imam utisak da će se IPheelYU javiti da mi kaže da grešim u tome  Smile - izvinjavam se na off-u). Međutim voleo bih da se najpre malo zadržimo na prirodi. Ako obojica smatramo da je bog apsolutno biće, trebalo bi da definišemo da li pod tim podrazumevamo isto.
Mislim da u atribute koji su nerazdvojni od pojma apsolutno biće spadaju sledeći: Savršen, Neograničen, Nepokretan (pošto je neograničen onda je i sveobuhvatan, te mora da bude nepokretan jer nema prostora van njega. Pitanja tipa kako može da bude svemoguć ako ne može da skače u dalj bolje od Karla Luisa, prepustimo blablaonici.), Nepromenljiv (pošto je savršen mora da bude nepromenljiv, jer svaka promena savršenosti predstavlja nesavršenost), Van vremena (u smislu da nema vremena van Boga, tj. da ne može da postoji doba pre boga, za vreme boga i posle boga).
Sa pojmom ličnosti još uvek mučim muku, jer me stalno saleću analogije sa čovekovom ličnosti, a ma kakve analogije sa čovekom su ovde neumesne. Najveći mi problem pravi ono da ličnost egzistira samo u zajednici sa drugim. Nije moguće da to znači da božije ličnosti nema van zajednice sa drugim. Moraću malo da bildujem mozak da bih nekako uspeo da osetim ovaj termin.
U međuvremenu, da li se slažete da ubuduće pod apsolutom podrazumevamo ove atribute?
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Poznata licnost


Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3880
Zastava Београд је СВЕТ !
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.13

Ех, не бих ја био ја, када бих рекао да се слажем са вама.   Smile

Шалу на страну, не могу баш у свему да се сложим.

Прво, слажем се да је Бог Апсолут и да постоји, али не као биће, већ као заједница 3 бића, дакле Бог бивствује, али као слободна љубавна заједница 3 личности, 3 бића – Оца, Сина и Светог Духа.

Слажем се да је Бог Савршен (а ако под Савршен подразумевамо све позитивне атрибуте, да ли се онда слажете да Бог као Савршен мора да постоји, јер је и постојање позитиван атрибут? Алудирам на онтолошки доказ о постојању Божијем и на тезу да Савршено и Безусловно биће (знам, знам, сада коистим појам ,,биће (ја бих радије Апсолут), али тако је Цимерман формулисао ову тезу) нужно бивствује, јер је код њега искључено небивствовање...) , Неограничен, Непроменљив...

Али са ова 2 атрибута која му ви приписасте, Непокретан и Ван времена, е ту не бих могао да се сложим, односно, можда ми ви то мало појасните, па да дођемо до неке заједничке платформе.  Smile
Ово да је непокретан је позајмица из Аристотелове философије, али није то оно што ми смета, јер Аристотела веома поштујем, већ ми смета теза:

Citat
pošto je neograničen onda je i sveobuhvatan, te mora da bude nepokretan jer nema prostora van njega

Не видим разлога да буде Непокретан из разлога што је неограничен.
Бог је постојао и пре настанка простора и времена, они Му нису нужни за постојање.
Мислим да та ваша импликација не стоји.
Вероватно ову тезу заснивате на ставу да пре постанка простора нема ни где да се нешто креће, а како Бог ствара и простор (као и време), онда Он обухвата и простор...
Али Бог се и оваплотио (отелотворио, узео људско тело) и постао човек, па је ,,био'' присутан и у простору и у времену, тако да је макар ,,био'' покретан.
Схватам да ако је свеобухватан, да је и неограничен, али не и да због тога треба да буде непокретан.
Можда грешим, па ми мало појасните.

А ово ван времена ми је још нејасније.
Бог постоји и пре настанка времена, јер је од вечности (мада би било занимљиво видети шта ви подразумевате под појмовима време и вечност), а како сада постоји и време, Он егзистира и у времену, јер на време гледам као на одсечак вечности.
Ово ми изазива потпуну конфузију:

Citat
u smislu da nema vremena van Boga, tj. da ne može da postoji doba pre boga, za vreme boga i posle boga

Бог јесте од вечности, али нетачно је да нема доба пре, после и за време Бога.
Мада, опет је ту проблем нових појмова, времена и вечности.
Како ја на време гледам као на одсечак вечности, онда има времена за Бога, нарочито што Бог и сада егзистира, као што је и егзистирао и егзистираће (ово је повезано и са појмом Савршен и Његовим постојањем...)


« Poslednja izmena: 14. Nov 2009, 20:14:28 od Silvanus »
IP sačuvana
social share


Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Ucesnik diskusija

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 119
OS
Windows XP
Browser
Safari 3.0.195.33
 Smile
Malo sam zbunjen ovim jer se slažemo u aksiomima da je bog neograničen, savršen i nestvoren. To da je nepokretan, nepromenljiv i van vremena su samo teoreme koje nužno slede iz ovih aksioma.
1. Vreme nije apsolutna već relativna kategorija. To je karakteristika ovog univerzuma koja postoji tek od trenutka njegovog stvaranja. Pre stvaranja univerzuma vremena nije bilo. A Boga? Ako je Bog nestvoren vreme nije relevantno za njegovo postojanje. Kada (ako) ovaj univerzum nestane nestaće i vreme kao kategorija koja postoji samo u ovom univerzimu. A Bog? Njegova suština nije vezana za vreme. On je "s one strane vremena", van vremena. Pitanje kada je bogu rođendan je nonsens. Argument da mu je rođendan božić ne pije vodu. Sami ste rekli da se bog оваплотио (отелотворио, узео људско тело). Božić je datum rođenja tog tela, za koje ne važi teza da je nestvoreno, a ne datum rođenja Boga.
Kažete da na vreme gledate kao na odsečak večnosti. Sa tim ne mogu da se složim. Vreme doživljavam samo kao meru ovog univerzuma. Večnost je kategorija van ovog univerzuma. Zašto bi bilo neophodno da u večnosti protiče vreme? Čini mi se da večnost predstavljate kao traku na kojoj stoje odsečci "faza pre vremena", "vreme", "faza posle vremena", koji glatko slede jedan za drugim. Meni se čini da vreme nije deo večnosti. Čini mi se da se tu radi o Bejkonovim idolima pijace. Kad se kaže "pre početka vremena" podsvesno se vreme kao kategorija uvodi u period pre i posle vremena. Pošto smo mi stvoreni i uslovljeni vremenom koje je nerazdvojni pratilac svega stvorenog u ovom univerzumu nismo u stanju da spoznamo pojmove "pre vremena" i "posle vremena". Za nas su to crne kutije u koje ništa ne ulazi i iz kojih ništa ne izlazi. Za Boga koji nije stvoren to ne važi. Zato kažem da je bog van vremena. Ono da nema vremena pre boga, za vreme boga i posle boga jednostavno znači da se vremenski aršin ne može primenjivati na nešto što nije stvoreno.
Kada se u bibliji kaže Prvog dana bog stvori... drugog, trećeg dana.. moramo da se upitamo ko to govori?. Ko meri te dane? Bog ili neko drugi (nazovimo ga objektivni posmatrač). Za objektivnog posmatrača je Postanje trajalo 7 dana. Koliko je trajalo za Boga, e, to je već van našeg poimanja.
2. Slična stvar je i sa kretanjem u prostoru, ali za ljubav diskusije, pretpostavimo da je prostor apsolutna kategorija (iako obojica znamo da nije). Pod kretanjem se podrazumeva promena mesta koje telo zauzima u prostoru. Rekli smo da je bog neograničen. Da vas opet citiram неомеђено било чиме, чак ни правдом или добротом, ни са чим. Ukoliko bog nije nepokretan, znači da on menja svoje mesto u prostoru. Ako ga menja to znači da postoji prostor van boga, odnosno, bog je odavde dovde, a tamo ga nema pa sad može da se premesti tamo. Znači bog je omeđen u prostoru, što je apsurd.
Kad kažete da je bog bio prisutan u prostoru i vremenu, verovatno hoćete da kažete da je ljudsko telo u kome se ovlapotio bilo prisutno u prostoru i vremenu.
Moje lično, ne mišljenje, već osećanje, je da bog nikad nije bio deo prostora i vremena, već obrnuto, da su prostor i vreme jedan mali, majušni deo Boga. A zar se i u pravoslavlju ne kaže "braća i sestre u Bogu"?

Izvinjavam se, tek sada vidim da sam se raspričao ko radikal za skupštinskom govornicom Smile, ali želeo sam da, ma kako neuko, iskažem svoj osećaj (a nikako tvrdnju da ja znam da je tako) povodom ovoga.
« Poslednja izmena: 14. Nov 2009, 23:00:18 od ddejanbg »
IP sačuvana
social share
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Veteran foruma
Poznata licnost


Када сам слаб онда сам силан.

Zodijak
Pol Muškarac
Poruke 3880
Zastava Београд је СВЕТ !
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.0.13
 

Слажем се да простор и време постоје тек од тренутка стварања, па то сам и ја рекао, зар не?  Smile
Пре их није било.

1) Слажем се и да у Богу не постоје одреднице ,,пре'' и ,,после'', јер је Бог од вечности, али ипак ништа од овога не имплицира да не постоји у времену, јер Бог постоји и сада, а сада постоји и време или бар оно што ми доживљавамо као време, а за Бога је то можда само трен, можда сада, можда вечност (или како год Он то звао и дефинисао, а ми за потребе дискусије, као људи, користимо Кантовске просторно-временске наочари и оне нам помажу у односу према свету...), али и Бог сада постоји, тако да мислим да није никаква грешка рећи и да Бог постоји у времену (а лепо се и слаже са мојим поимањем времена, јер уклапа и вечност и време).

Божија суштина (природа или оно шта је) није везана ни за простор, ни за време, јер је пре њих.

2) Па пре стварања није било простора (као ни времена), што и указује да простор није апсолутна категорија, а није било ни тела које би заузимало тај непостојећи простор, јер Бог није материјалан (бар то није био до оваплоћења), али то и даље не имплицира да је Бог непокретан, јер питање кретања за некога ко је нематеријалан (до оваплоћења) је веома чудно...Ако је Бог и Љубав, а Љубав је увек однос ка некоме (или нечему), а то јесте и кретање, кретање ка том другом, рецимо у овом случају од Оца ка Сину и обратно...Дакле, постоји неко излажење и покрет ка другоме...Покрет сте везали искључиво за простор и за обе наше просторно.временске категорије, а на овом примеру се види да не мора кретање да постоји само у простору...
А да не спомињем случај када Господ Исус Христос каже: Послаћу вам Духа Светог..Па зар то не имплицира и не указује на покрет?


И наравно, наше неслагање (ако сам добро појмио у ове ситне сате и после доброг провода  Smile ) потиче од спора око простора и времена и тога да оне као створене категорије (а не апсолутне, са чиме се обојица слажемо) ипак указују и на Божије постојање (да и у времену и у простору иако је Он њихов Творац)


Citat

Kad kažete da je bog bio prisutan u prostoru i vremenu, verovatno hoćete da kažete da je ljudsko telo u kome se ovlapotio bilo prisutno u prostoru i vremenu.

Moje lično, ne mišljenje, već osećanje, je da bog nikad nije bio deo prostora i vremena, već obrnuto, da su prostor i vreme jedan mali, majušni deo Boga.

Слажем се са првом реченицом, али не и са другом (или бар не у потпуности, не могу овде да будем скроз децидан), јер та би реченица онда могла да имплицира да се Бог никада није у потпуности оваплотио, јер се Син Божији отелотворио (оваплотио) и као потпуни Бог је овде са нама егзистирао...дакле, дефинитивно је био део овог света, па и простора и времена.
Наравно да простор и време нису мимо Бога, већ од Њега, али то Њега не ограничава у томе да Он не може постојати у простору и времену (па рекосмо ли да је Неограничен и Слободан, Апсолут ...)
« Poslednja izmena: 15. Nov 2009, 04:28:17 od Silvanus »
IP sačuvana
social share


Речи Светог Јована Лествичника: »Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар оно било и тачно, нека схвати да болује од болести ђавола.«

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Svedok stvaranja istorije


Јер, Они нису Ми.

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 16344
Zastava Sirte
OS
Windows XP
Browser
Safari 0.3.154.9
mob
Nokia 
Митрополит Леонтије Радуловић
1835+1888.


У петак, 13.новембра 2009.године извршена је есхумација првог српског митрополита послије грчких владика на катедри Захумско – Херцеговачке Епархије Митрополита Леонтија Радуловића (1835-1888) из гробнице која је уништена приликом рушења храма. Митрополитови земни остаци биће похрањени у Старој Цркви Рођења Пресвете Богородице до обнове Саборног Храма.
 
 
 
 
ЛЕОНТИЈЕ (Радуловић),
Митрополит Херцеговачко-Захумски,

 
1835+1888.

    Рођен је у селу Туље у Попову Пољу у српској породици Радуловић 1835. и крштен са именом Лука. Школу је учио код свог ујака Јоаникија (Памучине) у Мостару 1844-9, а потом у манастиру Дужима. Започео је богословију у Београду, али је морао због болести напустити; замонашио се 1856. са именом Леонтије и исте године рукоположен за ђакона и јеромонаха. У току устанка Срба у Херцеговини под Луком Вукаловићем био му је писар, а ка је Лука дошао у сукоб са Цетињским двором, Леонтије је тада отишао у Дубровник, а затим у Задру допуњује своје школовање. После смиривања Херцеговачког устанка постао је парох у Мостару, али је убрзо ухапшен од турских власти и послан у заточеништво у Африку. Када се вратио из заточеништва 1876. пребегао је у Дубровник и остао тамо три године. У Мостар се вратио 1879. и постао архимандрит и секретар Митрополита Игњатија, али је 1882.г. поново ухапшен, овога пута од аустријских власти. За Митрополита Херцеговачко-Захумског изабран је и посвећен 1. маја 1888.г. Како му је "цео живот био пун борбе, немира и напора, који су му, врло рано, скршили здравље, које после никада није могао опоравити" (Ђ.Слепчевић, Хумско-херцеговачка епархија... стр.41), умро је већ 12. октобра 1888. и сахрањен у Саборној цркви у Мостару. На гробу му је написано:
 
НАТПИС СА ПОРУШЕНОГ СПОМЕНИКА МИТРОПОЛИТА ЛЕОНТИЈА


„Стопама мученика за вјеру и слободу
Ступаше храбром душом прегорев земна блага
Спасење и блаженство искаше Српском роду
Голготу за се прими, она му бјеше драга.
Патничком праху спомен, а вјечност својој души
Сљедбеник Спаса стече и ово хладно стијење
Строшиће љуто вријеме, ал' Српство док устраје
Његово име свијетло славиће Васкрсење
БЛАГОДАРНА ХЕРЦЕГОВИНА“

 

 
ПРЕЧАСНОМ СВЕШТЕНСТВУ
племенитим одборницима црквено школских српско православних општина херцеговачких
и осталим богочестивим христијанима богохраниме епархије херцеговачко - захолмске,
Усрдно и брацко поздравље!

    По светој дужности, коју ми канони наше свете православне цркве налажу, извјешћујем Вас, да ме је Његово ц. кр. Апостолско Величанство, наш најмилостивији цар Фрањо Јосиф I. Превишњим својим рјешењем благоизволио најмилостивије именовати митрополитом богоспасајеме АЕ и Митрополије херцеговачко - захолмске повјеривши ми врховну управу над нашом светом православном црквом у Херцеговини, као што је то и Његова Светост васеленски патријарх цариградски господин Дионисије у своје вријеме благоизволио.
    Не пропуштајући Вас све о том важном чину извијестити, јављам Вам свиколикијем, да се посвећење у присуству ц. кр. комесара по обреду наше свете православне цркве дана 1. (13.) маја дакле у недјељу по Христовом Воскресенију о. г. У пријестолном граду Мостару обавити.
    Како бих рад био, да се при том важном чину моји благовјерни христијани у што већем броју сакупе, то Вас све најуљудније умољавам, да се потрудите и да ту свечаност својим присуством увеличате тијем прије, што би се том лијепом приликом о бољитку и напретку нашем на црквено - просвјетном пољу братински посавјетовати могли.

Желећи Вам свиколикијем од свемогућега Бога лијепо здравље јесам до скорог виђења
Ваш смирени
Леонтије Радуловић

Текст и слике преузети са...
IP sačuvana
social share
Вуковар је коштао хиљаде српских живота – добрим делом управо оних наочитих момака који су 10. марта 1991. у колонама пристигли на Теразијску чесму са Звездаре, Карабурме, Чубуре, Чукарице, и из разних приграђа.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Јер, све до слома „Шездесет осме“ у Београду би се и пролазници на улици умешали у тучу, јачему вичући: „Шта си навалио на слабијега!“
Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 ... 16 17 19 20 ... 27
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 07. Avg 2025, 17:24:03
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Nova godina Beograd :: nova godina restorani :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Sudski tumač Novi Beograd

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.194 sec za 14 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.