Srpska pravoslavna crkva mora da osudi zločine

24.09.2009
Ljudmila Cvetković
Srpska pravoslavna crkva se do sada nije ogradila od zločina koje su pripadnici srpskog naroda činili nad drugim narodima u ratovima 90-ih godina, čak ni od događaja kada je sveštenik blagosiljao Škorpione, paravojnu formaciju neposredno pred ubistvo šetorice mladića Bošnjaka, inače, civila iz Srebrenice 1995.

S druge strane hrvatski crkveni vrh, na čelu sa zagrebačkim nadbiskupom kardinalom Josipom Bozanićem posetiće spomen-područje nekadašnjeg ustaškog konc-logora Jasenovac, Staru Gradišku u čijem zatvoru je u vreme socijalizma robijalo oko 200 sveštenika i Petrinju, gde je za vreme srpske pobune početkom devedesetih srušena katolička crkva, a njeni temelji iskopani.

Da li gestovi, poput ovog koji danas čini hrvatski crkveni vrh, mogu da doprinesu pomirenju? Antroplog Svetlana Slapšak u izjavi za RSE kaže da je to jedino što crkva može i mora da uradi.

„Crkva ne može da vrati mrtve, ne može da uteši žive samo pozivom na molitvu, ona treba da čini simboličke gestove. To je njena osnovna, društvena uloga. I ovaj simbolički gest je ključan. Ništa više i ne može da se uradi za mrtve i žive koji ih se sećaju. Mislim da je taj gest ključan i potreban, jer on pokazuje da crkva dobija svest o svojoj građanskoj ulozi i svojoj ulozi u društvu i mislim da je to izuzetno dobro.“

Da li bi se odnos javnog mnenja u Srbiji promenio prema zločinima koje su činili Srbi, recimo prema Srebrenici, kada bi se Srpska pravoslavna crkva izjasnila o tim zločinima i osudila ih? Svetlana Slapšak kaže da je to ključno za promenu javnog mnenja. Ona veruje da bi proces odgovornosti i razumevanja bio mnogo lakši za veći broj ljudi kada bi se crkva uključila u to.

Crkva manifestuje neprijateljstvo

„Ne zbog toga što svi u javnom mnenju, učesnici poštuju crkvu, nego upravo zato što bi takvim jednim stavom, Crkva građanima, poslala vrlo važnu poruku koju bi, i oni koji nisu vernici, više cenili. U tom smislu Srpska crkva, naravno, ima ozbiljan problem da nijedan javni gest još ne postoji koji bi pokazao da se ta Crkva obzire na ono što se desilo, Premda postoje pojedinci u njoj koji dosta jasno govore i pišu – onoliko koliko im je dozvoljeno.“

RSE: Šta je razlog zbog kojeg se SPC ponaša ovako?

„Zato što joj je važnija vlast, nego građanski status i građanska svest. To je tako očigledno. Crkva se oseća dovoljno moćnom, jer joj je to država omogućila. Ponaša se onako kao i država u toj stvari i bez ikakvih kazni i odgovora u javnosti koji bi bili relevantni, sprovodi svoju nasilnu politiku. To smo dosta jasno videli i prošle nedelje kada je zbog pretnji, u koje je sasvim sigurno bila uključena i Crkva i to u velikoj meri, nije bilo moguće održati ni Paradu ponosa. Dakle, Crkva manifestuje neprijateljstvo, mržnju. Govora mržnje u crkvenim glasilima ima koliko god želite, zaista u ekstremnim oblicima.“

Verski analitičar Živica Tucić slaže se da je odlazak hrvatskog nadbiskupa Bozanića znak dobre volje i simbioličan gest, ali na pitanje zasto slične gestove ne cine i ostali kaže:

„Da Bozanić ode trebalo je koliko decenija. To ne znači da i drugi sad treba da čekaju toliko decenija, ali jednostavno postoji za crkvu neko vreme. SPC nema poglavara. Ko bude novi patrijarh taj treba da među prvima ode i u Zagreb, i u Sarajevo, čak i u Skoplje. Mislim da u Srpskoj pravoslavnoj crkvi ima već dve, tri godine te nedovolne pokretljivosti baš zbog toga. Ali ono što niko nikad nije mogao da zameri patrijarhu Pavlu da je on ikada jednu reč huškačku izgovorio.“

„Тајна стаза“ поглавице Владимира
Када је једне вечери професор Јанис Хаџиниколау присуствовао Вечерњој служби у полумрачној руској цркви у Монтреалу, пажњу му је привукла једна силуета која се разликовала од осталих. Био је то средњовјечни индијанац чија је коса, везана у реп, досезала до појаса.

Након службе професор није могао да одоли, пришао је незнанцу и представио се.

- „Владимир“, одговорио је незнанац.

- „Ја сам Грк“, а ви?

- „И ја сам“, одговорио је.

- „Говорите ли грчки?“, упитао је запрепаштени професор.

Услиједило је неколико тренутака тишине, а онда је индијанац на грчком цитирао први стих Јовановог Јеванђеља: „У почетку бјеше Логос, и Логос бјеше у Бога и Логос бјеше Бог“. Професор је остао без ријечи, а онда је његов саговорник прснуо у смијех: „Ја сам индијанац“, рекао је, „али некако, осјећам се и као Рус и као Грк и као Србин и Румун, јер… ја сам православан“.

„У његовом оку појавио се бљесак“, присјећа се професор, „као и у мом срцу…“.



Тако се професор Хаџиниколау упознао са Владимиром. Из његове приче сазнајемо да је Владимир, или Франк Натаве, како је био познат свом народу, рођен у Индијанском резервату Когнавага надомак Монтреала. Резерват је подигнут 1600. године и данас броји 5000 индијанаца из три племена, од којих су већина, као што је то био и Владимир, из племена Мохавк.

„Наше село је“, причао је Владимир професору, „као и остали индијански резервати, у 18. вијеку у суштини претворено у римокатолички протекторат. Католички мисионари су на све могуће начине покушавали да обрате цијелу нашу заједницу. Не љубављу, него омчом око врата. Газили су нашу вјековну традицију и искориштавали нас за своје циљеве. Ја сам се до своје 32. године држао утабане стазе. Као што је моја мајка, која је била једна од старица у племену, говорила “Дању римокатолик за очи свијета, а ноћу индијанац за очи душе“. Али када сам напунио 32 године нисам више могао трпјети то спутавање, ту омчу око врата, и побунио сам се на свој начин. Почео сам да истражујем наше корјене, учим наше језике, студирао сам на универзитету бијелих људи, што је за индијанца моје генерације било веома неуобичајено. Годинама су ме водили као путујећег предавача упоредне лингвистике. Често сам био кловн у њиховим академским играма, за њих сам био ријетка, егзотична врста. Упоређивао сам наше ријечи са француским и енглеским еквивалентима, наше навике са њиховим. Понекад сам, ипак, осјећао да ме посматрају као што археолози посматрају фосиле.

Моја стаза до Православља била је, како ми кажемо, “тајна стаза“. Догодило се то кроз лингвистику, предмет који ме увијек интересвао. Учећи лингвистику био сам импресиониран када сам прочитао житије светих Кирила и Методија, који су познати и као Апостоли Словена. Посебно ме заинтересовало ћирилично писмо и словенски језик. Питао сам професора гдје бих могао чути како се говори словенски. Он је предложио да посјетим неку руску цркву. Позвао сам једну од њих, и пријатељски глас ме обавијестио да Вечерња служба почиње у 7 сати увече, а Литургија у 10 ујутро. Упитао сам да ли могу да присуствујем и одговорио је да наравно да могу. Тако, скупио сам храброст и отишао у суботу вече. На тој Вечерњој служби у цркви светих апостола Петра и Павла искусио сам нешто што никада раније нисам. Посматрао сам иконе, слушао појање, гледао људе како се клањају, мирис тамјана је испуњаљвао ваздух, све то ми је говорило да сам пронашао “тајну стазу“.

Нећете вјеровати, али с времена на вријеме, уочавам паралеле између индијанске и православне традиције. Негдје унутра, ово откриће испуњава мој индијански етос и допуњује га. У почетку сам се осјећао као на облацима. На првој Литургији упитао сам да ли могу да останем и после отпуста оглашених и рекли су да могу. И тако, сјео сам, као индијански пас! Од тада, почео сам чешће да долазим у цркву. У почетку само недељом, онда и суботом, затим и радним данима, кад год је био неки празник. Након неког времена примјетио сам да се после вечерње обавља исповјест. Стао сам у ред, али су ми рекли „Ти не можеш, ниси православан. Ово је Света Тајна“.

„Али цијели наш живот је Света Тајна“, рекао сам.

Онда сам мало размислио и упитао: „Како могу да постанем православан?“.

Предложили су да поразговарам са свештеником.

Недуго затим, донио сам одлуку да постанем православан. На дан када када је то требало да се деси, снијежна олуја ми није дозволила да изађем из села. Одложено је за празник Ваведења Пресвете Богородице. И тако је и било… Добио сам име Владимир.

Много касније, сјећајући се свог пријема у Православну Цркву, из сјећања ми је изронила импозантна фигура српског свештеника који је посјетио наше село када сам био мали. Његова појава и његово опхођење оставили су дубок утисак на мене. Сјећам се како је моја мајка коментарисала: “Ево једнога који од своје истине не прави пропаганду“.

Мом народу су досадили мисионари. Годинама долазе, углавном не да би давали, него да би узимали… Никад нису показивали интересовање за оно што ми имамо.

Али тај Србин је био другачији. Он је једини нешто дао, својим присуством… а од нас није узео ништа, осим нашег срца.“

Када се професор Хаџиниколау, након извјесног времена, поново срео са Владимиром, било је то у његовом селу. Договорено је да се нађу у радио станици у којој је Владимир већ годинама радио. Затекао га са слушалицама на ушима како чита јутарње молитве на свим индијанским језицима, затим на француском и енглеском. Наравно, слушаоци нису могли да виде како се Владимир крсти на православан начин.

Владимир Натаве је био поглавица свог племена, био је духовни вођа. Он је сахрањивао и вјенчавао, био им је нека врста свештеника. Увече, сјео би прекрштених ногу слушајући проблеме свог народа и давао им савјете. Био је пјесник и преводилац, био је и философ. Знао је њихове проблеме боље него било ко, а знао је и строге племенске законе. Они који порекну предачка начела и постану хришћани могу да остану у селу, али не и да врше било коју функцију. Нико у селу, до његовог упокојења, није знао да је њихов поглавица православни хришћанин. А Владимир, који је за њих био Френк, је радио са њима, за њих, стално страхујући са ће сазнати.

„Кад год бих га видио обученог у стихар и са свијећом у руци“, прича професор Хаџиниколау, „како испред епископа и свештеника излази из олтара малене цркве Знамења Пресвете Богородице, нисам могао да се не запитам какво је то срце у том индијанском вуку који је стално понављао “Бог зна“. А он је непрестано правио поклоне, молећи Господа да га просвети да води свој народ кроз буре и искушења и да му да снаге да до краја понесе свој тешки терет“

„Једног јутра“, наставља професор, „јављено ми је да се Владимир упокојио у свом селу. Питање које ми се наметнуло било је: Ко ће га сахранити, шта ће бити с њим?“

Испоставило се да је Владимир оставио детаљно писано упутство да буде сахрањен по индијанским обичајима, али и да га православни свештеник опоје. Наравно, индијанци нису имали појма шта је то православни свештеник, али Владимир је оставио неколико бројева телефона. Позван је свештеник и ту у сред индијанског села одслужено је опело над тијелом уснулог слуге Божијег Владимира.

Нажалост, професор није могао да присуствује сахрани. Два дана после, у селу је читан Владимиров тестамент у коме је наведено коме ће шта припасти од његове имовине. Владимир је имао 75 година, имао је дјецу, унуке и праунуке, и сваком члану породице оставио је понешто.

Након неколико дана професор је добио пакет. У њему је била књига – Света Литургија на грчком и енглеском језику, коју је прије много година поклонио Владимиру. Унутра је била посвета: Јанију, а испод на гчком – док се поново не сретнемо.

Кад је даље окренуо страну, професор је остао без текста, изнад сваког реда, руком је био исписан превод. Владимир је цијелу Литургију светог Јована Златоустог превео на Мохавк језик. „Ако Бог да“, каже професор, „једног дана овај превод биће објављен“.

Извор

a jel ce te onda vise da je volite 

Воздвижење Часног Крста - Крстовдан


Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу света царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. године цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света.





Извор: преузето са сајта spc.rs

Да дође Царство Твоје (Thy Kingdom Come)



Small Town Heroes-Thy Kingdom Come

„Small Town Heroes нису бенд, ми смо пријатељи који свирају заједно. Смијемо се једно са другим, плачемо једно са другим и живимо своје животе и своју вјеру заједно“, каже Брајан Грин, једна трећина овог америчког састава. А њихова вјера је – православна хришћанска.
Small Town Heroes (што би у преводу значило Хероји малог града или Варошки хероји) је бенд чији је звук дубоко укоријењен у традиционалној америчкој кантри и фолк музици. Преостале двије трећине Хероја су Далас и Бетани Џонсон који су се вјенчали током снимања њиховог првог, и за сада јединог албума – Lo, the Hard Times. Овај албум, који је објављен у мају прошле године представља, као што пише и на омоту, „америчку перспективу живота, вјере и Цркве“.



Да дође Царство Твоје

(Thy Kingdom Come)

Оче наш на висини дај нам благодат и дај нам љубав
И пошљи Духа свога као голуба
Који си на небесима буди нам и даље милостив
Док не дођемо
И да се свети име Твоје чисто и савршено без кривице
Иако се ми мијењамо Ти остајеш исти
Да дође царство Твоје, да воља Твоја, коју нам је Син Твој показао
Када је дошао,
Буде на овој драгоцјеној земљи као што је
У свој пуноћи
На небу
Дај нам данас хлеб који нас чува да не скренемо
Са онога што си за нас припремио
И опрости нам гријехе наше, као што и ми праштамо непријатељима и пријатељима
Оно што су нам учинили
Не дај да будемо кушани више него што смо спремни
Јер зло војује
И избави нас од бола, гордости и гњева, опасности, срамоте
И злога
Јер је Твоје је Царство
И Твоја је сила
И Твоја је слава, триједини Боже

Преузето са...

Руски свештеник освештао свемирски брод

Канадски билионер Гај Лалиберт, амерички астронаут Џефри Вилијамс и руски космонаут Максим Сурајев су у сриједу 30. септембра летилицом Сојуз ТМА-16 одлетјели ка Међународној свемирској станици. Свемирски брод је лансиран са руског Космодрома Бајконур у Казахстану. Очекује се да ће се Лалиберт 11. октобра вратити Сојузовом капсулом, док ће Вилијамс и Сурајев остати до марта следеће године. Прије лансиранња, руски свештеник је освештао свемирски брод.


Преузето са...

Да ли сте спремни да се после смрти сусретнете са душом вашег дјетета?

Четрдесет одсто жена које ради абортуса долазе на клинику руског града Чајковски одустану након разговора са свештеником.
Жене у Чајковском могу да изврше абортус тек после обавезне поуке свештенослужитеља храма Свете Тројице, оца Игора.
Током ових разговора, жене су замољене да испуне упитник у коме се налазе следећа питања: „Ако већ имате дијете и сазнате да је оно удавило маче, да ли ћете га казнити?“, „Да ли сте спремни да се после смрти сусретнете са душом вашег дјетета?“, „Ако преступник на суду каже да је убио зато што има мали стан, да ли ће бити ослобођен?“, „Да ли бисте после абортуса могли погледати оно што су из вас извадили?“

Преузето са...

А може се о православљу бесједити и овако...





Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим и он са Мном.  (Откривење 3,20)


Познати сликар Холман Хунт насликао је предивну слику Исуса Христа, на којој га је осликао како куца на врата. Сликар је врата представио на мало чудан начин, она су обрасла коровом и на њима нема кваке. Сликар је овим хтео да прикаже људску реалност. Јер врата представљају људско срце, и на њему нема спољашње кваке. Исус не може ући, осим ако му се врата не отворе изнутра и дозволи му се да уђе.

Прихватање Исуса Христа у своје срце значи и прихватање Божјег спасења. Бог га нуди свакоме од нас. Прихватање или одбацивање Исуса је пресудно и најважније животно питање, за свакога од нас. Јер одговор на њега утиче на нашу вечну судбину.

Тако, за вечно добро Ваше властите душе, отворите врата свога срца Исусу и позовите Га да уђе унутра...

"Сваки човек је господар куће свога срца и то је његова тврђава; једино он сам може отворити њезина врата. Он има вредно жаљења искључиво право и повластицу да може и одбити отворити. Али ако одбије отворити, слепо је одбацио примити блаженство па остаје само бедни победник."







Извор: преузето са forum.verujem.rs

ko otvori?ali čemu ko otvori.glasu Isaus Hrista.a on je Reč-ko otvori Reči jevanđelja,večeraće s njime u carstvu.a ono što je prethodno rečeno.vidi se u čemu je suština.jer pre toga stoji:vi kažete da vidite a slepi ste,kažete da ste  krštenjem u trojstvo obučeni,a Isus keže da ste goli(bez zazivanja imena Isusa Hrista.

Брате, драго ми је да си опет са нама.