Москва: Борац против секти убијен у црквеној порти

20. новембар 2009. | 09:00 |    Извор: РТВ, Бета

МОСКВА - У Москви је, у цркви у којој служио, из ватреног оружја ноћас убијен свештеник Данил Сисојев, док је његов помоћник рањен.

Убиство се догодило на југу Москве, у цркви Светог апостола Фоме. Непозната особа испалила је на свештеника и његовог помоћника у црквеној порти најмање четири метка.

Полиција је саопштла да је отац Данило убијен хицима у груди и у главу.


Фото: РИА Новости

Помоћник, 41-огодишњи Владимир Стрелбицки, погођен је у груди. Пролазници су жртве одвезли у оближњу болницу, али је свештеник подлегао ранама.

Иза оца Данила остало троје деце
Московски свештеник Данило Сисојев родио се 12. јануара 1974. године у Москви, у породици свештеника Алексеја Сисојева, клирика храма Светих Апостола Петра и Павла у Јасеневу.
По завршетку богословије, указом Патријаршије отац Данило је постављен за свештеника храма Успења Пресвете Богородице у Гончару. Касније је завршио Московску Духовну Академију.

Од 1996. Године спроводио је запажену мисионарску делатност предавањима и духовним проповедима људима пострадалим делавањима секти и окултиста.

Отац Данило био је секретар мисионарско просветитељског центра „Шестоднев" и сарадник центра за рехабилитацију жртва тоталитарних култова и псеудорелигиозних удружења, имена Светога Јована Кронштадског, који је водио отац Анатолиј Берестов.

Аутор је књига „летопис начела" (1999), редактор зборника „Шестоднев против еволуције" (2000) и алманаха „Божанствено Откровење и савремена наука".Његова последња књига имала је симболичан наслов: „Инструкције за бесмртност: Како смо живели и радили - тако ћемо и умрети."

Спорио се и са муслиманима

Убиство православног свештеника извршено је највероватније из религиозних разлога, јер се он сматрао великим борцем против секти и религиозног екстремизма, изјавио је шеф градских истражних органа Анатолиј Багмет.

Медији наводе да се отац Данило "активно спорио" с муслиманима. Написао је књигу "Брак са муслиманом", где је писао да Бог и црква "једнозначно осуђују бракове између хришћана и муслимана".

Пре четири године почео је да добија претње. Електронском поштом неки радикални представници ислама обећали су да ће му одрезати главу и "извадити црева".

Недавно је изјавио да је 9. октобра на телефон цркве позвао муслиман који је рекао да ће ако још једном каже нешто о муслиманима бити убијен.

Руска православна црква сматра да је свештеник убијен због свог активног рада.

Иза оца Данила остали су супруга и троје мале деце.

Патријарх Кирил: Не доносити преурањене закључке
Руски патријарх Кирил позвао је данас да се не доносе преурањени закључци у вези са убиством свештеника Данила.

Све док су имена злочинаца непозната треба се "уздржати од било каквих брзоплетих оптужби и оштрих осуда", наводи се у изјави патријарха објављеној на сајту Московске патријаршије.

"Незаконито одузимање људског живота је тежак грех. Убиство свештеника у храму - то је и изазов Божијем закону, ругање Божијим светињама", рекао је патријарх Кирил, додајући да полаже наду у људску праведност.

Савет муфтија осудио убиство
"Отац Данило је био изразита фигура, креативан, активан, истински проповедник и мисионер. Мислим да је страдао управо због своје активне позиције", казао је шеф прес-службе Московског патријархата Владимир Вигиљански.

Савет муфтија Русије осудио је убиство оцењујујући да је реч о злочину. "Ако има неких питања у вези са свештеником, одговоре треба тражити цивилизованим путем, а не убиством", казао је први заменик председника Духовне управе муслимана европског дела Русије Дамир Гизатулин.

Он је оценио да иза убиство највероватније стоје припадници секти, јер такав злочин не може да учини верник, без обзира којој религији да припада.

Пренето са...

Петар Јагодић – Куриџа

Свештеник и народни трибун далматинских Срба
Аутор: Радован Пилиповић, Број 1017-1018, Рубрика Историја

Са самим крајем XVII века цела Далмација је дошла под новог господара. Карловачким миром (1699) Млетачка Република је запосела и шири континентални појас који је традиционално познат као Загора, дакле она земља иза планине, а даље од морске обале. Немири на граници, млетачко-турска сукобљавања увлачиле су у свој вртлог и присутно српско становништво.

Оно се са почетком XVI века јаче досељава у Далмацију из суседне Босне и Херцеговине. У млетачким изворима су познати као „Власи“, „Морлаци“, „Graeci non uniti“, „Popolo rito serviano“, али и као „Rasciani“. Црквене прилике (јерархијска структура и слобода обреда) ових православаца су биле тешке.

У политичком погледу били су поданици изразито римокатоличке државе која, и када беше у сукобу са папском куријом, није престајала да подупире прозелитска настојања римокатоличких прелата на своме терену. Иза појма „унија“ крију се тежње да се становништво одвоји од својих исконских духовних центара, потчини римокатоличким бискупима и, на концу, самој папској власти. У првој половини XVIII века настају опсежни елаборати о српском и православном питању у Далмацији. Притисци од стране организоване државе и бискупа из приморских градова допринели су да у Далмацији, све до почетка XIX века, нема православне јерархије признате од стране државних власти. Епископи који су надгледали своју духовну и словесну паству најчешће су били митрополити зетски и дабробосански, али и горњокарловачки.

ДУХОВНА ЕЛИТА ДАЛМАТИНСКИХ СРБА

Духовну елиту далматинских Срба су, из поменутих разлога, управо представљали угледници и представници црквених власти који су били у нижим чиновима од епископа: архимандрити, игумани и проте. Срби су се истицали у млетачким ратовима против Турске кроз читав XVII век. Историјске фигуре ускока попут Стојана Јанковића и Илије Смиљанића остале су чврсто уграђене у народну епику тих крајева. „Смиљанићи од Задра соколи“ или романтична повест Јанковић Стојана по својим судбинама и животним причама стају раме уз раме са античким херојима. Та снага изражена код Срба бенковачког, обровачког, книнског и дрнишког краја, акумулирана кроз борбу против тешког политичког и верског положаја, суочавана са интересима великих царстава, напојена чудесном близином мора, створила је плаховити карактер, само варијетет добро познатог динарског појаса. Он се очитује и у личностима као што су: мирањски парох Петар Петровић, затим калуђер из манастира Крка Петроније Селаковић или поп Вукадин Лукин из Кричака, духовна лица која су се хватала сабље и кубуре када је требало ратовати са Турцима.

Сеобе нису имале само своје демографске учинке. Опустошени западни крајеви примили су свежу крв која је са собом носила специфичну културу, збир идеја и етичких вредности. Ако су политичке прилике, у првом реду османска експанзија, упућивале Србе на западне крајеве Балкана они нису ишли као разуларена черга, него као уређене племенске групе са својим посебним интересом. Епос, немањићко и светосавско наслеђе је у стању перманентног ратовања уобличавало динарски српски карактер. Све се то управо оваплотило у историјску епизоду о Петру Јагодићу – Куриџи, српском попу из Биовичина Села у Буковици.


Свештеник Петар Јагодић је наступио као народни трибун када је требало устати против неправичности, боље речено, злоупотреба млетачких власти. Млечани су исплатили одштету од 300 цекина турском бегу, али су настојали на сваки начин да суму поврате претераним порезима и глобом народа. Револт је избио у класичној Буковици, крају настањеном православцима, који се налази између Задра и Обровца, који је увек био даље од дохвата власти из Задра. Наиме, сердар Гвозден Радасовић (по неким изворима Ивандасовић) је почео да купи одштету за пуковника Канагета. Прва реакција је била у Жегару када су „Морлаци“ предвођени главаром Илијом Нанићем сишли у Обровац, ослободили своја два утамничена друга и повратили раније заплењену стоку. Ово је само била искра која је разбуктала још већи пожар. Срби из Буковице и Котара окупили су се на великом народном збору који је у први план истакао пароха из Биовичина Села Петра Јагодића – Куриџу, родом из Билишана. Збор је донео резолуцију, притужбу састављену дрским тоном, која се односила на злоупотребе провидура из Задра Марина Зана. Представка никада није предата јер се доносиоцу скретала пажња да ће платити главом уколико је преда гувернатору или људима из његовог окружења. Котарци су се организовали и послали позиве у кнински, дрнишки, шибенски и скрадински крај. Тамошњим житељима је запрећено грозном осветом ако се не придруже Куриџином покрету. Крај преко Крке се слабије одазвао јер је био блокиран залагањем локалних фрањеваца. Наиме, они својој пастви нису допуштали да се јаче прукључи покрету насталој у „ришћанској Буковици“.

 Врхунац Куриџине буне је када је 7000 наоружаних Срба пало под Задар позивајући кнеза Франа Поседарског, затим млетачке сердаре Радасовића, Смиљанића и Спингарола да изађу на преговоре у суседно село Црно. Марин Зане је саветовао одустајање од звецкања оружјем позивајући одметнике да своје захтеве мирним путем изложе властима. Поред смелог Петра Јагодића у извештајима Марина Зана, задарског провидура, помињу се следећи српски („морлачки“) вођи: Матија Миљанић из Крушева, Тома Королија из Ивошеваца, Цвјетан Цвјетињанин из села Биљани, Радован Корда из Ђеврсака и Новак Вујанић из Ервеника. Кнез Франо Поседарски је у јачој телесној пратњи изашао на преговре са Илијом Нанићем из Жегара и Матијом Жабетићем из Биограда, али је дијалог запао у кризу јер је граја побуњеника ток разговетног дијалога свалила у неспоразум. Ипак је млетачким представницима на руке предат писмени протест.

До нових преговора је дошло у Задру између Зановог капетана са једне и попа Куриџе са друге стране. Српски свештеник је био категоричан у захтевима за локалну самоуправу које је саопштио са пословичним „морлачким“ безобразлуком и дрскошћу. Млечани су почели да окупљају војне снаге око Скрадина са намером да нападну бунтовнике на северу, али док су се оружани Срби држали сложно и спремно да одговоре харањем градских поседа, сукоби су се одлагали. Скрадин је тада заблистао у епским стиховима, оживљавајући епоху цара Душана: „Јер слободно, царе господаре, турска кола стићи и престићи? Ој, и на кола српски барјак дићи! Нека кола иду до Скрадина, нека коњи играју ко вила, поносно ћу гледат’ са Брибира...“ Стихови су једне песме која проноси дух времена Петра Јагодића – Куриџе.

Марин Зане је успео да подели устанички табор, започевши одвојене преговоре са вођама и главарима. Тиме је унео раздор поколебавши Куриџин покрет. Поједини побуњенички вођи су били убеђени (што речима, а што митом) да одустану од побуне. Матија Жабетић, Илија Нанић и Петар Јагодић су се 1704. склонили у Лику, на аустријску територију. Преполовиши српске снаге дипломатском вештином, млетачке власти су донеле осуду „којом се поп Петар Јагодић – Куриџа, главар Жегара Илија Нанић и главар Биограда Матија Жабетић осуђују на смрт на вешалима, односно на вечно изгнанство са свих поседа републике Светог Марка уз уцену на 3000 лира и губитак све покретне и непокретне имовине“. ... Због новог рата су помиловани, али је Куриџа на превару ухваћен и, окован, одведен у Венецију, на галији.

КАЗНА

Врховни суд у Венецији је осудио Петра Јагодића, званог Куриџа, 9. јула 1706. године на 40 године строгог затвора «у мраку». Био је утамничен у ћелији без прозора чија је површина била мања од десет квадратних метара, храна му је била оскудна, а одећа у којој је дошао претворила се убрзо у рите. Тек након три деценије допуштено му је да напише писмо у завичај и да сазна да му је жива кћи-јединица Магдалена, а да му се брат нешто раније упокојио. Изашао је из затвора потпуно обневидео 9. јула 1746. године, али му није допуштено да се настани у родном селу. Под строгом оружаном контролом живео је у Задру до смрти 9. априла 1749. године. Венеција га се плашила и као старца осамдесетогодишњака и потпуно слепог. Нека тајанствена снага је избијала са његовог лика, од дуге седе браде, кошчатих удова и непоклеклог достојанства. Ове године се навршило 260 лета од упокојења неустрашивог Србина, вође «револуције Срба задарског краја», како је у једном извештају написао провидур Марин Зане. Куриџа је био први «велеиздајник», први српски свештеник који је због «политике» утамничен од стране римокатоличке државе.

Куриџино тамновање описано је у историјском роману «Мост уздисаја», чији је писац Мирко Жежељ, књижевник родом из Бенковца у Равним Котарима.

Српска традиција има неколико слика о Млечанима. У односу на неке друге, ови стереотипи нису подвргавани скалпелу социолошке критике new age-а. Српско јунаштво, херојски животни стил побеђује подлу латинштину и њену лукавштину. Сетимо се Милоша у Латинима, Женидбе цара Душана, Максима Црнојевића... Из народне епике то је отишло у уметничку књижевност. Његош у Горском Вијенцу извргава руглу моду, обичаје и лицемерје млетачке елите. Нечовештво, оличено у тамничењу људи, у тамницама званим pozzi у којима је био и Петар Јагодић, саблазнило је кнеза Рогана.

Петар Јагодић Куриџа, свештеник и народни трибун далматинских Срба предао је себе на жртву. Живи мученик, човек који је четири деценије издржао тамницу, мемлу и мркли мрак, коме је светлост једино била молитва, успео је да заплаши венецијанску поморску силу и да јој не допусти да гули сиротињу буковичког камењара. Нехотице је стао међу највеће подвижнике хришћанског истока, као човек коме је наметнуто ропство постало једнако испошћавању у пустињи, пештерама или столпничкој аскези. У духовној вертикали српске националне прошлости Куриџи следују: Симеон Кончаревић, Кирило Цвјетковић, Онисим Поповић и остали осведочени у нашем времену.

Пренето са...

Епископ Антоније (Пантелић): „Патријарх Павле је био веома скроман човек“



Епископ Моравички Антоније (Пантелић),Представник Српске Православне Цркве при Патријарху Московском и целе Русије,пре  полетања на сахрану Патријарха Павла у Београд, новинару листа „ТД“ испричао је по чему ће памтити блаженопочившег Поглавара Српске Цркве. 
 

 Владико Антоније, чега се најчешће сећате из времена службе Патријарха Павла?

Његова Светост Патријарх Павле, пре одласка у болницу вршио је службу сваки дан, када је по уставу било утврђено да се служи Божанствена Литургија. Много је волео беседе, тако да сама Литургија није била само приношење Евхаристије, већ и вршење литургије речи. Учио је паству да су најважнија вера и љубав. Његове поуке су увек биле веома кратке. То је углавном било тумачења Јеванђеља, које је прочитано на Литургији.

Његова Светост Патријарх је мало спавао, а Службу је волео да врши веома рано. По правилу Службу је  почињао у 6 сати ујутро, или пак у пола седам. Касну Литургију је почињао само на велике празнике или када би се организовао директан телевизијски пренос. Готово увек је служио јерејским чином.

Зашто?

Волео је да служи сам, без ђакона. Сам је вршио и проскомидију.

Да ли Вам се често догађало да служите са њим?

Доста често – и у Београду, и за време пастирских путовања. Интересантно је да је у време своје претпоследње посете Москви, Патријарх Павле служио у подворју Српске Цркве управо на данашњи дан 16. новембра.
Последњих година, пре мог одласка у Русију, настојао сам да му што више помажем. Његова Светост Патријарх Павле је последње своје Архијерејско хиротонисање вршио управо када сам ја био хиротонисан.
Много пута је Његова Светост рукополагао свештенике и увек би се пре тога веома детаљно упознавао са кандидатом, који је желео да почне одговорно да служи Цркви Божијој. Рукополагању су претходили дуги заједнички разговори, богослужења, исповести.
Патријарх Павле није рукополагао ако је било неких сметњи за примање монаштва или свештенства, неки смртни грех или случајеви наведени у Уставу. У таквим случајевима је често говорио: „Светац, ви можете да постанете, јер смо сви позвани да будемо свеци, али, свештеник – никада“.

Какве савете је давао пре хиротоније?

Говорио је да су пастирске бриге, служење Цркви, Богу – изнад породице, и да чак ни мирјанском свештенству мајка и деца не смеју да буду на првом месту.

Како је заправо живео Патријарх?

Био је веома скроман човек. Сасвим је мало јео и пио и уопште, настојао је да га задовоље мале ствари. За време путовања, често је у хотелским собама, где су се налазили удобни и чак раскошни кревети, спавао седећи у фотељи. Послуга се чудом чудила видевши да је кревет у хотелској соби Патријарха остао од прошле ноћи нетакнут. Нису то могли да схвате и питали су се: „Па, где је спавао?“
Његова Светост Патријарх је имао две одежде, које је сам прао, сам пеглао и паковао у коферчић за путовање. Никоме није дозвољавао да му помаже у припреми за пут. Увек се сам облачио и сам ишао или путовао да врши Службу.



Што се тиче превоза,  патријаршијским возилом се користио само за време званичних посета, а ако је желео да служи негде у околини Београда, седао је у јавни саобраћај  и путовао аутобусом или трамвајем. Људи, који су седели близу Његове Светости, разговарали би с њим, постављали би му разна питања, а он би увек пажљиво одговарао, често духовито.

Шта је Његова Светост Патријарх радио када није служио?

Увек је одређивао време: 4 сата за сан, 4 за умни рад, 4 за физички , 4 за молитву...Патријарх се бавио веома различитим пословима. Дешавало се да у згради Патријаршије врши неке поправке, поправља браве, електричну инсталацију.
Био је веома економичан човек. На пример,увече би излазио на терасу зграде Патријаршије или би стајао ту поред, да би читао при светлости  уличног светла, а све да не би још палио светло у згради. Често је у Патријаршији гасио светло, ако би неко заборавио да га угаси.
Његова Светост Патријарх је веома много писао. Углавном се бавио литургиком као и тумачењем Јеванђеља. Истраживао је специфичности такозваних „покретник празника“ и традиције богослужења у другим Црквама. Дела Светих Отаца, црквене каноне и устав познавао је детаљно.

Да ли је исповедао?

Да. Много је исповедао обичан народ. Било је дана када су у Патријаршијски храм сви, који желе, могли да дођу код Патријарха на исповест. Једноставно, примао је све.

 Када сте се последњи пут видели?

Са Патријархом сам се последњи пут видео летос 11. јуна у Београду на дан празника светог Луке Војно-Јасењецког. На Војномедицинској Академији у Београду је отворена црква освећена у част овог светитеља, а ја сам на поклон донео икону и честицу моштију. Тада сам успео да се видим са Патријархом и да мало са њим поразговарам. Рекао ми је тада свега неколико реченица. Али, то је веома лично.


 
Разговор водила: Олга Богданова
18 новембра 2009. године



Извор: преузето са сајта manastir-lepavina.org

Шта се догађа са НВО Црногорска православна црква?
Издвојено 24.11.2009 15:11

По Црној Гори се увелико прича о првим раздорима у редовима парарелигиозне и милитантне невладине организације, регистроване у центру јавне безбједности Цетиње под именом "Црногорска православна црква".

Актуелни предсједник ове НВО, Мираш Дедеић, најавио је своје пресељење из двоспратне куће коју називају владичански двор, у цетињском насељу Груда, у Подгорицу, због чега му поједини чланови ове НВО један за другим дају оставке.



Уз захвалност сајту ИН4С

Први човјек НВО ЦПЦ по неким тврдњама жели да направи отклон од десетогодишње традиције и досадашњих вођа ове НВО, па се сазнало да је са зида двоспратнице у којој се налази сједиште организације, недавно скинута слика првог предсједника НВО ЦПЦ -Антонија Абрамовића. То је изазвало револт финасијера који су му запријетили финансијским санкцијама. Мираш се на први поглед тактички повукао, понио слику код Срећка стаклоресца и вратио је тамо гдје је била. Ипак један дио финансијера, сумњајући у његове добре намјере, није опростио садашњем предсједнику НВО ЦПЦ. То се јасно очитовало на недавном јубилеју ове НВО када су дијелили признања и медаље.

Утицајан политички круг унутар ДПС на челу са градоначелником Подгорице Миомиром Мугошом, који ултимативно тражи да се на чело НВО ЦПЦ доведе Јелисеј Лалатовић, јер не желе финасирати Дедеићеве прохтјеве да ЦПЦ гради цркве, дворове...
По информацијама из извора који су жељели сачувати анонимност, постоји утицајан политички круг унутар ДПС на челу са градоначелником Подгорице Миомиром Мугошом, који ултимативно тражи да се на чело НВО ЦПЦ доведе Јелисеј Лалатовић. Наиме први човјек НВО ЦПЦ ових дана се обратио писмом градоначелнику Подгорице Миомиру Мугоши у којем га моли за ''једнократну материјалну помоћ''.

ЦПЦ је већ запикала кућу на Цетињу који се налази преко пута горњег фабричког комплекса ЕИ "ОБОД", «површине 300 м2, са плацем од око 1 500 квадрата, која одговара нашој намјени. Постојећи стамбени објекат би требало реновирати, а око плаца који има директни излаз на улицу подићи ограду са капијом. На овом плацу се може подићи црква, окупити велики број вјерника који посјећују нашу цркву и изградити паркинг. Објекат са плацем кошта око 90 - 100.000 еура, а сви радови укључујући реновирање објекта и ограду са паркингом и подигнуту цркву са капацитетом пријема око 200-300 вјерника, били би реда величине око 150.000 еура» како се наводи у Дедеићевом писму Мугоши.

По свему судећи, Мугоша је своју понуду условио промјеном лидерске позиције на челу НВО ЦПЦ у корист Јелисеја Лалатовића. У супротном, најављена је чак могућност да ће се у организацији НВО ЦПЦ ложити двије ватре за предстојеће Бадње вече.
Мираш је подијелио Црну Гору на 5 епархија, а да му планирана сједишта Цетињске (Цетињски манастир), Острошке (манастир Острог) и Беранске (манастир Ђурђеви ступови) нису у посједу
ЦПЦ се позива на аутокефалност која по њима постоји од проглашења Пећке патријаршије, а која је прекинута «окупацијом Црне Горе 1918». На основу тога се позивају на повратак «своје имовине коју тренутно узурпира СПЦ». До сада су у више наврата покушавали да упадну у цркве по Црној Гори. Из СПЦ су наводили да им је највећи успјех када упаднуу у неку цркву која нема сталног свештеника у забаченом мјесту, па се ту сликају, стварајући утисак да имају цркве. Што је далеко од њихових замисли да сједиште «Цетињске епархије» буде Цетињски манастир, «Острошке» манастир Острог, а «Беранске» манастир Ђурђеви ступови.

У њиховом црквеном календару 27. јануара се празнује Sveta Nina, prosvjetiteljka Gruzije, док у загради стоји појашњење Savindan, без објашњења о ком Сави се ради, а дан који Српска слави као дан Републике се зове Šćepandan. Да не буде забуне, читав сајт ЦПЦ је латинични, што их уз Румуне, чини јединим латиничним православцима, док за ћирилично писмо морате одабрати посебну опцију. Интересантно да нису жељели да одрекну јулијанског календара, па су исписана оба датума за сваки дан.
Подсјећамо да је ова контраверзна и НВО регистрована у полицијској станици под заштитом тадашњег начелника ЦЈБ Цетиње Милана Вујановића.

НВО ЦПЦ је организована 31. октобра 1993. на Цетињу, када је на на тргу Маршала Тита ''изабран'' за предсједника Антоније Абрамовић, а захтјев за регистрацију је одбијен, па су успјели да се региструју под називом Вјерска организација православних Црногорацах
Неформално, НВО ЦПЦ је организована 31. октобра 1993. на Цетињу, када је на на тргу Маршала Тита ''изабран'' за предсједника Антоније Абрамовић, иначе рашчињени свештеник Америчке православне цркве. Сву логистику и материјалну помоћ НВО ЦПЦ је у том периоду искључиво добијала од Либералног савеза, а касније су се прикључили Социјалдемократска партија и неке минорне, екстремистичке политичке организације. Захтјев за регистрацију је одбијен, али су успјели да се региструју под називом Вјерска организација православних Црногорацах.

Активности ЦПЦ у почетку су биле спорадичне, а нису имали ни подршку власти. За прве четири године НВО ЦПЦ је радила без икаквог званичног документа о њеном постојању. Након што је Антоније Абрамовић преминуо 1996. у Подгорици, за новог поглавара НВО ЦПЦ 6. јануара 1997. изабран је Мираш Дедеић, који је узео «духовни псеудоним» Михајло.
Као и његов претходник, и Мираш Дедеић је бивши свештеник који је службовао при Цариградској патријаршији у Риму. Због огрешења о каноне (Мираш је ожењен Италијанком Розаном и не постоји документ о разводу) надлежни епископ му је забранио да чинодејствује, а после тога је и рашчињен. Покушао је да постане свештеник СПЦ па је 16. маја 1995. год. молио Митрополита Загребачко љубљанског Јована да му да парохију у Риму. Молба му није била услишена.

Блиски сараднички односи Мираша Дедеића са црногорском Удбом и комунистичким режимом датирају још из 80-тих кад су покушали да га убаце у редове Митрополије како би исценирали раскол по "македонском моделу". У архиви Вјерске комисије под ознаком "строго повјерљиво" пронађена је биљешка од 19. септембра 1984. год са Митрополитом Данилом, а водили су је Божидар Тадић, шеф Вјерске комисије, и Божидар Караџић, секретар комисије. Из биљешке се види да су два Божидара инсистирали да Митрополит Данило замонаши Мираша како би овај био викарни епископ. Митрополит Данило је одолио притисцима и одбио да замонаши Мираша. Као револт на његов долазак др Данило Радојевић је поднио оставку на мјесту предсједника Одбора за ''вртање'' аутокефалне црногорске цркве.
ЦПЦ је званично регистрована 17. јануара 2000. у Министарству унутрашњих послова Црне Горе као невладина организација, што је правдано Законом о правном положају вјерских заједница из 1977. Од 1997. Након што је у сепаратистичком пројекту Мила Ђукановића НВО ЦПЦ добила значајно мјесто, обилну материјалну и логистичку помоћ, Либерални савез се дистанцирао од ЦПЦ. Васељенски патријарх Вартоломеј I је екскомуниницирао Мираша Дедеића из православне цркве и бацио анатему на њега.
 


Неки од истакнутих чланова НВО ЦПЦ

Милутин Цвијић, рођен у Теслићу, бивши монах манастира Острог, 1990. год. се оженио и тиме прекршио монашки завет, па је стављен под забрану свештенодејства. Прикључио се ЦПЦ-у 1995. год.
Предраг Лалатовић, бивши ученик Богословије. Наводи се да је избачен због крађе. Прикључио се ЦПЦ-у 1999. год.
Живорад Павловић, бивши свештеник из Смедерева, рашчињен због крађе смедеревске црквене општине, како се наводи у одлукама црквених судова. Приступио је ЦПЦ-у 1999. год.
Јелисеј Лалатовић, јерономах, бивши српски монах. Рашчињен због фалсификовања црквених печата и крађе црвеке имовине, почињене прво у Црној Гори, потом у манастиру Милешева у Србији.

Пренето са...

Брате, а какве ово има везе са православљем? 

Ово би можда требало да иде у вести, куриозитете...

ne nego ovde: http://forum.burek.com/sekte-t323989.960.html

То је НВО која претендује да баштину СПЦ!
Слично је и са НВО МПЦ (,да,да она мађија по канонима Цркве,али није у Духовном јединству,или како Ви кажете,исправиме како је правилно,молим те) па се нико није питао шта у Београду ради господин Стојан Вељановски...?

Да ли у овом делу форума постоји рублика Вести/Занимљивости...?
Пребаци,ако може у Тему Секте?
 

Хришћански пост - његова потреба и смисао


Пост као привремено или трајно одрицање од неких јела и уздржавање од извесних навика присутан је, у разним облицима, у свим религијама и кроз целу историју човечанства од праисторије до данас. Најчешће је то био израз кајања и туге, или покушај прочишћења и постизања вишег духовног ниовоа ради умилостивљења Творца, а не ретко је пост био саставни део припреме за неке религиозне обреде и ритуале. Но нас овде, пре свега, занима хришћански пост и његова примена, потреба и смисао.

Прва заповест у Рају била је Божји позив прародитељима на пост и уздржање: „Од дрвета познања добра и зла не једи" (1Мојс. 2, 17) . Био је то позив Божји човеку да буде у заједници са својим Творцем и Оцем и да се, кроз ту заједницу са Богом, храни Речју Божјом као Дрветом и Хлебом Живота. Господ Исус Христос је постио четрдесет дана и ноћи (види Мт. 4, 2) и дао својим ученицима упутства како да посте (види Мт. 6, 16 - 18) Свети Јован Претеча и његови ученици су постили (види Мт. 9, 14; Мк. 2, 18; Лк. 5, 33) Свети Апостоли (види Дап. 14, 23; 2Кор. 6,5) а тако и њихови свети ученици и наследници свети Оци и учитељи Цркве.

Правила и праксу поста сусрећемо, дакле, већ на самом почетку библијског Откривења, али и у древноисточним религијским системима, у Исламу који пост и преузима из јудеохришћанске традиције. Пост увек има религиозни корен, чак и онда када се, на први поглед, јавља у посветовњаченој форми, као вегетаријанство или уздржавање од неке хране због дијете.

У Цркви се пост и покајање просто подразумевају као начин постојања и делања и као начин човековог односа према Богу, према светињи живота и према самој храни. Зато црквени пост, за разлику рецимо од дијете, има за циљ одржање и унапређење не само телесног здравља него изграђивање и препорађање целине људског бића. Не своди се само на питање дневног menu-a него представља целу лепезу практичне примене подвига и напора уздржања, жртве и молитве, као израза и метода сведочења љубави и праштања, у циљу успостављања равнотеже између тела и духа, уздржавања од зла и греха и васпостављања правилног односа према природи и Богу. Можемо рећи да је пост једно драгоцено и благословено средство које људима помаже да се очисте од греха и грешних склоности и да открију и остварују истински смисао свога постојања.

Интересантно је, свакако, да је првобитна исхрана коју су људи користили била биљног порекла и тек касније су почели да убијају животиње ради исхране. Хришћани данас једу месо у дане када је то прописано; монаси, међутим, као један остатак те праксе и благослова раног периода, и дан данас, не једу месо него за јело најчешће користе само биљну храну, млеко, јаја и рибу.

Свети Василије Велики каже: „Пост је многоцени дар Божји. Установа прастара, која се очувала као отачко наслеђе и стигла до наших дана... Пост појачава молитву. Постаје њено крило на путу ка небу. Пост је мајка здравља, васпитач омладине, украс стараца... Примите га (пост) дакле са радошћу".

На основу дубоког духовног опита и искуства неопходне потребе сваког човека да се телесно и душевно обнавља и препорађа, да челичи своју вољу, вежба се у уздржљивости и чува своју душу од везаности за пролазне вредности овога света, Црква је одредила наколико постова. То су, најпре, једнодневни постови средом и петком који имају за циљ да вернике подсете на догађај када је Господ Христос ухваћен и предан на страдање и крсну смрт.

Затим пост на празник Воздвижења Часнога Крста када се и поклањамо Крсту Господњем на коме је распет Син Божји и којим је победио смрт и грех и ђавола.

На празник усековања главе Светог Јована Крститеља постимо због смрти праведника и подсећамо се подвижничког живота Светог Јована Претече у пустињи као и опасне и душегубне разузданости Пророкових убица.

Од вишедневних постова најстарији је, најдужи и најстрожији Часни пост. Назива се још и Велики или Васкрсни пост јер као молитвена припрема претходи празнику Васкрсења Господњег. Установљен је још од Светих Апостола. Овај пост траје од понедељка после сиропусне недеље до петка шесте седмице Великог поста и назива се још и Света Четрдесетниица јер обухвата период од четрдесет дана. Одмах по празнику Цвети или Свечаном уласку Господа Исуса Христа у Јерусалим на овај пост се наставља Страсна седмица када непосредно пратимо Господа на Његовом путу страдања и крсне смрти за живот и спасење света. Строгим постом и уздржањем, као неодвојивим саставним делом укупног богослужбеног литургијског ритма, и ми се клањамо Његовом страдању молећи да будемо удостојени и радости васкрсења.

Апостолски пост пред празник Светих Апостола Петра и Павла и Сабор свих Светих апостола установљен у част Светих Апостола и као подражавање њиховог живота у одрицању, молитви и посту. Овај пост почиње у понедељак после недеље Свих Светих и траје до 29. јуна. Како је недеља Свих Светих покретни празник и везије се за празник Васкрсења то овај пост може да траје дуже и краће, од осам дана до шест седмица, у зависности када пада празник Васкрсења.

Богородичин или Успенски пост траје две седмице и установљен је у част Пресвете Мајке Божје, а као молитвена припрема за празнике Преображења Господњег и Успења Пресвете Богородице.

Божићни пост је установљен као четрдесетодневна молитвена припрема пред празник Рођења Господа и Спаса нашега Исуса Христа да бисмо ишчекујући долазак Господа у телу кроз пост и појачану молитву припремили своје душе и своје домове да се у њима роди и настани Богомладенац.

Чињеница да се у оним срединама где је, у мањој или већој мери, занемарена и напуштена дисциплина поста много више негује и упражњава дијета ради неговања тела говори колико је пост и умереност у јелу и пићу важно за одржавање телесног здравља и не само телесног него здравља целине људског бића и његовог понашања. Постоји једно дубинско јединство, узајамност и међусобна зависност душевног и телесног у човеку, то медицинске науке које се тиме баве данас и експериментом доказују. Многе болести и душевне и телесне настају управо као последица неуравнотежености и неусклађености душевног и телесног у човеку. Хришћански пост је управо благословено и моћно средство за постизање унутрашње равнотеже, и метод очишћења и припреме самога себе за сусрет са Богом, са братом, са ближњим. Зато се црквени пост не своди само на телесно уздржавање од неке хране него је он увек и духован и телесан какав је и сам човек са свим својим духовним и телесним захтевима и потребама. „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: Да никоме не учиниш неправду. Да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека", каже Свети Василије Велики.

Подвиг поста, одрицања и покајања представља исконско искуство Цркве као природни део крстоваскрсног живота Цркве, и позив да сви сав живот свој, према моћи нашој и по дару љубави, саобразимо том подвижничком и благодатно-литургијском начину живота и постојања заједнице Народа Божјег.

Да завршим речима светог Григорија Синаита: „Све дотле док човек не сазна каквим га је Бог створио не може схватити колико га је грех унизио и у шта га је претворио". Вера у љубав и милост Божју и неговање љубави према Њему кроз покајање и вршење добродетељи, поста и молитве управо су благодатни медикаменти који препорађају и освећују свакога човека. Зато: „Свака душа која је изгубила мир треба да се покаје и Господ ће јој опростити грехе и у њој ће опет завладати радост и спокојство", каже Стaрац Силуан Атонски.

Протојереј Милован Миодраговић


Извор: преузето са сајта spc.rs

"Православље" посвећено патријарху Павлу

Најновији број "Православља", који је изашао данас у целости је посвећен личности патријарха Павла. На данашњи дан 1990. године Патријарх Павле је изабран за 44. поглавара Српске православне цркве.

На данашњи дан 1990. године изабран је патријарх Павле за 44. поглавара Српске православне цркве. "Првенство међу себи равнима видим у величини смирења, а први је онај који је спреман да буде слуга свима", изјавио је у свом првом интервјуу за лист "Православље" патријарх Павле.
patrtijarh527.jpg

Најновији број "Православља", објављен поводом његовог упокојења и на 19. годишњицу  избора на трон Светог Саве, у целости је посвећен личности патријарха Павла кроз текстове и фотографије објављиване у новинама Српске патријаршије.

"Време у којем ћемо се родити и прилике у којима ћемо живети не зависи од нас. Но, ако схватимо да ми, људи треба да будемо сарадници или помоћници Божји, онда ће свако време па и оно најтеже бити благопријатно", рекао је патријарх Павле у разговору који је водио тадашњи главни уредник "Православља" Слободан Милеуснић.

Нови поглавар СПЦ је тада први пут јавности упутио и поруку по којој ће остати препознатљиво време патријарха Павла - "Будимо увек и свуда људи, да нас, као људе призна за своје Бог, а препознају преци и упознају савременици".

На осамдесет страница су текстови многобројних аутора који говоре о патријарху Павлу, који је на дужност поглавара дошао у 76. години, а преминуо 15. новембра 2009. године.

Лист је објављен по благослову чувара патријарашког трона, митрополита црногорско-приморског Амфилохија,

Најновији број "Православља" послужиће као документ у коме је наглашено време и поуке патријарха Павла.