Епископ  Иларион (Алфејев)


„Добро нам је овде бити“ – Преображење Господње





У земаљском животу Господа Исуса Христа било је веоа мало радосних, светлих тренутака. Бог се оваплотио, дошао у овај свет најпре због тога да би се погрузио у нашу таму, поделио са нама муку и свакодневницу људског живота. Управо је зато Господ Исус Христос толико времена проводио с грешним људима, који су требали очишћење, просвећење, спасење. Управо је зато Господ за Себе изабрао крсни пут, пострадао за људе, био одбачен од њих, био пљуван и ударан, примио крсну смрт и сишао у ад, да би све то пространство где је до Његовог доласка царовало зло, напунио својим божанством и светошћу.
У Јеванђељу је описано само неколико случајева када је Христово Божанство на видљив начин било показано људима. На пример, то се догодило у време Исусовог крштења, када је са неба одјекнуо глас Божији: „Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи“ (Мт. 3;17). Други такав тренутак, и управо га данас ми спомињемо, било је Преображење, када је Господ, узевши три своја најближа ученика, попео се са њима на високу гору, и тамо, када се молио, „просијало је Његово лице као сунце, а одећа Његова постала бела као светлост“. И поново је одјекнуо Очев глас: „Ово је син Мој љубљени,...Њега послушајте“.
Када се виђење наставило, један од ученика, Петар, је рекао: „Господе! Добро нам је овде бити; ако желиш, да направимо овде три сенице: Теби једну, и Мојсију једну, и једну Илији“, јер су се Мојсије и Илија јавили Исусу и разговарали са Њим о Његовом крају, то јест, о крсној смрти (Мт. 17;1-9). Речи апостола Петра биле су природна реакција човека на присуство Божије, на Његово изненадно јављање, на неочекивано блиставо просвећење одозго. „Добро нам је овде бити“, то јест, добро је да се све ово продужи, да се овај тренутак славе, светлости никада не заврши. Али након Исусовог изласка на гору, догодио се силазак са ње, догодио се његов сусрет са бесним младићем и многим другим људима који су потребовали исцељење. Силазећи с горе, Господ се поново погрузио у нашу људску таму, да би је поделио са нама, а затим су наступили Гетсиманијски врт и Голгота.
Свако од нас пролази кроз разна стања. Понекад бивамо на Тавору, а понекад се налазимо на Голготи. Некада је присуство Божије тако осетно, јасно, да пожелимо да се ти тренуци никада не заврше, да се продуже вечно. Али понекад нас Бог дословно напушта, остављајући нас у тами са самима собом, са нашим проблемима и гресима. Али у таквим тренуцима нарочито је важно сећати се Његовог присуства и тога да нашу људску таму он просвећује изнутра божанском светлошћу.
Божанска светлост која се јавила ученицима на Тавору, није никаква материјална светлост која светли „као сунце“, него је то Нетварна Светлост, то је Сам Бог, само присуство Божије, енергија Божија – то је божанско дејство, посета одозго, у којој се људима јавља слава Божија. И та светлост није обасјала само ученике на Тавору, Он се јављао многим људима, многим светитељима, између осталих и светитељу Григорију Палами и преподобном Симеону Новом Богослову. И међу нашим савременицима има људи који созерцавају божанску светлост. Блаженом сећању старац архимандрит Софроније се више пута удостојио да угледа божанску светлост, која за Њега није била само јављање славе Божије, преображујући га изнутра.
Али због чега нас Господ посећује својом божанском светлошћу? Не због тога да би, јарко блеснувши, хитро нестала и оставила нас у тами. Господ нас посећује да би, видевши Његову светлост, постали прожети њоме, и сав се наш живот изменио, да би се с нама догодило оно што је Сам Господ рекао: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега Који је на небесима.“ (Мт. 5;16). Божанска нас светлост посећује, да би преобразиле не само све око нас, већ и наш сопствени живот, да ви се ми изменили и светлост се Божија кроз нас почела распростирати на друге људе.
Управо зато Црква празнује Преображење Господње, да он може постати и наше преображење, да се и за нас могу открити двери созерцања божанске светлости, созерцања које су се до сада удостојили многи. Али да ова светлост не би била угушена нашом људском грешном тамом, ми смо дужни да живимо у сагласности са Јеванђељем, и нашим добрим делима, да би у нашем обличју људи познали Христа. Јер о Христу и хришћанству суде пре свега по нама, верујућима, члановима Цркве. Око нас живи доста људи који би можда већ давно пришли Цркви, да на животном путу нису сусрели хришћанина који није био достојан тог високог звања, који уместо да је исијавао светлост и сијање Божаства, истакао је смрад греховних страсти.
Сетимо се тога да ти треуци просветљења, које ми доживљавамо (испробавамо) или сада, у храму, причешћујући се Светим Христовим Тајнама, или у време молитве, дају нам се, да би се мењали на боље, преображавали се. Стремимо томе да у моралном и духовном погледу увек будемо на за нас максималној доступној висини, никада се не спустивши испод те веома високе планине, коју видимо у Јеванђељу. Амин.



Извор: преузето са сајта verujem.rs

Успење Пресвете Богородице - Велика Госпојина





Пресвета Дјева Марија, Богородица, посредница нашег спасења, поживела је још доста дуго после Вазнесења Сина свог. Док је умирао на крсту, Син њен, Исус Христос на чување ју је предао светом Јовану Богослову. У његовом дому, на Сиону, живела је она у непрестаној молитви ишчекујући дан када ће отићи Сину свом. Често је походила сва она места, која су подсећала на велике догађаје и велика дела Сина њеног. Својим молитвама, саветима, кротошћу и трпељивошћу помагала је она светим апостолима у ширењу Божије речи. Најдуже времена у молитви проводила је на Јелеонској Гори, молећи Бога да је што пре узме себи.

И тако једном док се молила јави јој се архангел Гаврило и бловести јој да ће кроз три дана да се упокоји, нашта се она веома обрадовала. Пожелела је да пре свог упокојења види још једном све апостоле и жеља јој би испуњена. Ношени крилима анђела и на облацима, скупише се сви апостоли да последњи пут заблагодаре овој Мајци над мајкама, Пресветој Богородици. Опростивши се од њих, она предаде свој дух Богу. Ковчег са њеним светим моштима уз пратњу мноштва хришћана пренели су у Гетсимански Врт, у гробницу родитеља њених, светог Јоакима и Ане. Док су га носили кроз град, из њега се непрестано ширио благоухани мирис. Један од јеврејских свештеника дрзну се те рукама дохвати ковчег, али му у том тренутку обе руке отпадоше, те он поверова у Христа и оне му се повратише.


Тропар (глас 1):

В рождествје дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила јеси Богородице. Преставиласја јеси к животу мати сушчи живота, и молитвами твојими избављајеши от смерти души нашја.

( Рађањем си сачувала девичанство, смрћу ниси оставила свет, Богородице. Прешла си у живот, мати истинског (Правог) Живота, и молитвама твојим избављаш душе наше од смрти.)



Извор: преузето са сајта spc.rs

Ја сам православан


«Ја сам – православан». Судећи према статистици коју нам предлажу разна средства масовних информација, такав сопствени став има око 70 процената становништва Русије. Према логици ствари и сагласно статистици то значи, да највећи део Руса је успео да заволи свог ближњег као самог себе. Али како показује пракса, или ми не умемо да волимо себе па тако ни ближњега, или већина од нас није православна.
 
Вероватно ако том питању приступимо чисто формално, онда је 70 процената правилна цифра. Сваки човек, који је једном прошао кроз Тајну Крштења, присајединио се православној цркви и православна је. Било би чудно називати га католиком, или например, атеистом.
 
Али није тајна, да многи одмах или кроз неко време после Крштења, заборављају пут у Цркву и живе таквим животом, који уопште не одговара представи о православном човеку. Многи који су се крстили имају свој поглед на питања, на која је Црква дала потпуно једнозначне одговоре. Многи нису ниједном или су крајње ретко прибегавали најважнијим Тајнама Православне Цркве – Причешћу и Исповести. А дешава се и то да крштен човек отворено изјављује о свом неверовању у Бога. Иако су такви људи формално православни, они реално имају мало везе са православљем. Мислим да би било крајње неразумно називати такве људе православним.
 
С друге стране, постоји велики број људи, који живе потпуно црквеним животом: читају молитве, иду у цркву на Богослужења сваке недеље, прибегавају к Тајнама Православнер Цркве, иду на поклоничка путовања, читају православну литературу. Али притом, они су непрекидно озлојађени, непрекидно муче људе који их окружују, а своје неблагочестиве и лоше поступке оправдавају речима Писма. Да ли се такви људи могу назвати православнима?

Смем да тврдим, да не. Како што су својевремено фарисеји, тако су данас и многи «православни» одстранили љубав из свог срца и живе само спољашњим, обредним животом. За њих у овом животу није важно то како си се помолио, већ је важно – колико си молитви успео да прочиташ. Важно је доћи у цркву недељом, јер исправни «православни» иду на службу недељом. Важно им је такође да разобличавају грех ближњега, да га «упуте» на прави пут, заборављајући о брвну у свом оку. Обреди и правила постају важнији и од односа у породици, и односа са пријатељима, и познатим и непознатим људима. При чему, често у тим обредима и правилима има пуно таквих ствари, које немају никакве везе са православљем.

Погледајте, шта се ради у црквама у време када се свештеници причешћују: јавља се невољан осећај, да нисам дошао у цркву, већ на пијацу. Стиче се утисак, да ти «православни» не долазе у цркву Бога ради, већ да би поразговарали са својим «колегама». И није важно то што њихов разговор за време Богослужења може да омета оне који се моле, али ће зато жустро осуђивати неадекватно одевеног човека или онога који не ставља свећу одређеном руком. И зато се веома често сусрећемо са ситуацијом, да у цркви нема молитвеног настројења – оно се у већини случајева осећа управо у цркви у којој нема људи, када вам нико не смета да се помолите.

И само они, који се с љубављу и бригом односе према људима који их окружују, који размишљају о томе како ће се њихови поступци одразити на околне људе, који не долазе у цркву по распореду, већ зато што не могу а да не дођу к Богу – само они могу да се назову православним људима. А да ли смо то ми?

Мислим, да када би то заиста било тако, ми бисмо одиста живели у љубави, миру и хармонији. Али чак и у «православним» породицама то уопште није тако. И због тога можда не треба на сваком кораку себе гордо називати православним? Можда треба искрено признати да се ми само трудимо да то постанемо, и да не треба да покушавамо да себи приписујемо те особине које немамо? И можда сваки дан треба почети не од тврдње, већ од питања: да ли сам ја православан?


превела са руског сестра Радмила




Извор: преузето са сајта manastir-lepavina

Свети Филарет Московски


О подношењу жалости, дуготрпељивости и о смирењу


Када су ме упитали да ли да користе снагу магнетизма, ја сам одговорио да су Хришћанима подарене и веће и много поузданије силе: вера и молитва. И свако спуштање на нижи пут, који ето човек открива тако што га попут слепца напипава својим самовољним и гордим размишљањем, не представља ништа друго него пад.

Речено је да не волимо језиком, него делом и истином. Зато, запамтимо, љубав од ћутања не постаје мања. Истина не нестаје ако заћуте речи.

Као што верујемо речима, тако исто треба да верујемо и ћутању.

Помолимо се да Господ благослови и наше речи и наше ћутање, тако да не буду ни речи празне, ни ћутање бескорисно.

Свако од нас, у мањој или већој мери, шири онакав живот каквим сам живи, тј. нови или стари. Највећи је дар када неко у другим људима шири узвишен живот. Благо ономе ко у овоме служи као оруђе благодати Божије. Не усуђујуци се да себи ово припише, човек може да жели да бар, лажном речју и недостојним примером, не шири лажни живот, живот по телу, живот греховни и лицемерни. Реч лажни, потпуно пристаје лицемерном животу, животу који само наизглед делује као побожан и богоугодан.

Благо вама ако вас узасрамоте. Благо вама! Зар не би требало да се трудимо да се што ближе примакнемо блаженству? Како да будемо блажени ако нас узасрамоте, ако не можемо да истрпимо ни ако се за нас каже да смо под истрагом или да нам се суди, иако јос нисмо ни осуђени? Много је оних који су осуђени, а који нису осрамоћени.

Када себе пажљиво проматрамо, не би требало да нам пажња слаби и за небројене жалости око нас, које настају због сиромаштва и других ситуација које нам праведни Творац даје. Такве невоље су нам дате да би се једни људи научили трпљењу, други да би се поправили, трећи да би се научили да помажу другима. Оне који су себе посветили Богу, такве недаће подстичу да умноже молитве за наше грехе и за наше незнање.

Има на жалост тужних људи који своју тугу не разблажују утехом. Има људи који су се утешили и који, на жалост, своју утеху не разблажују са мало туге, која извире из љубави и смирења. Има људи за које као да не постоји ништа што је невидљиво и који се тако узалуд скривају од онога што је неминовно. Ипак, има људи који су снагом воље начинили својеврстан пробој у духовни свет, или бар мисле да су то учинили. Да ли је то потребно? Да ли тако треба? Зар није скромније да са надом чекамо пред затвореном градском капијом, да чекамо када ће отворити врата Онај Који има Давидов кључ?

Само смирење може донети мир нашој души. Душа која није смирена и коју стално витлају таласи страсти, мрачна је и мутна као хаос. Дајте јој да нађе снагу у смирењу и тек тада ће се у њој појавити истинска светлост. Тек тада ће у њој настати складан свет исправних мисли и исправних осећања. Гордо мудровање и закључци, настали из земаљске природе, загушују душу као магла, пропуштајући у њу само привид слабе и нејаке светлости. Учините да магла падне у долину смирености, и тада ћете над собом угледати чисто и високо небо. Душа себе саму загушује комешањем и хуком надмених, увек немирних помисли и страсних жеља. Дајте јој да се утиша у смирењу, и тек тада ће моћи да ослушне и чује склад природе, који савремени човек још увек није потпуно уништио. Моћи ће да у њој чује сазвучја који су достојни премудрости Божије као што се у тишини ноћи могу чути далеки звуци.

Не могу да прекоревам осетљиво срце које воли. Зар је боље срце које је хладно? Камено срце треба размекшати, хладно-загрејати, а осетљиво и оно које је способно да воли, њега треба узвисити од природне љубави до љубави духовне. За овакво срце најбољи је пут тиховања који даје промисао Божји, да ово срце, утонувши у породичне везе, не би било сасвим загушено само том природном љубављу. Није увек страшно када срце остане као у детета. И Господ нам је заповедио да будемо као деца. И Апостол нам каже да будемо безазлени као деца, да будемо добри попут деце, да волимо простодушно као деца. Не треба се жалити на оно што је Бог дао кроз природу, него га уздизати до благодати, па ће све бити добро.

Често се догађа да онај човек који пажљиво гледа, нађе у свом природном карактеру нешто што би требало поправити и нешто што је потребно постепено мењати. Потпуно је исправно да он у таквој ситуацији тражи помоћ од Бога. Ако помоћ не стигне одмах, не треба губити наду. Треба и даље куцати на врата милосрђа и истовремено се подвизавати, да би се зауздали лоши нагони срца и воље. Када нас запљусне негодовање и гњев, не треба да допустимо себи да тако говоримо и да по томе поступамо, него је потребно да се уздржимо и да размишљамо о свему томе, као и да кроз молитву утишамо страст. После тога можемо да ономе ко је згрешио, одмерено укажемо на грешку, и да му снисходљиво одмеримо казну.

Семе правде сеје се у миру који ствара мир. Мноштво чуда не мора да нас доведе ни до каквог закључка. И само једно чудо може бити доказ да постоји Бог. Хиљаде чуда могу да указу само на пророка. Лазарево васкрсење показује нам чудотворца Бога, али да бисмо то могли да видимо, потребно је да у овом чуду откријемо оно што га уздиже изнад свих оних чуда која су учинили Богоносни људи, а која су, на први поглед, иста као и поменуто чудо Господње.

Зашто мислите да је радост далеко? Она је ту, близу. Она је иза жалости, као што је, у Песми над песмама, женик иза зида близу своје невесте. Увече плач, а ујутро радост.

Потребна је велика обазривост када се спаја слатко са горким, радост и страх, да у радост богопознања уносимо страх, јер смо свесни своје недостојности, која и чисти кладенац може да замути својим комешањем, и која може да помрачи светлост, или да је цретвори у некакав слаби бљесак или привиђење.

Понекад човеку није лако да види своје невидљиве, али несумњиве грехе јер их заклањају врлине које тај човек лако уочава, али које су само привидне.

У наше време често се дешава да неки људи мисле да исправно и корисно поступају, приносећи службу Богу, а у ствари само прате, и то не увек успешно, моду која је тренутна и коју пропагирају други. Тако они служе тој моди, надајући се да ће им она послужити на корист.

Земаљска радост бива проткана тугом јер душа потајно осећа да јој овоземаљско није довољно, те да чезне за бољим. Тугујући за Господом, душа осећа и радост, јер осећа да, као што каже Апостол, туга за Господом доноси спасење. Нека да Бог да тражимо радост у којој се неће скривати жалац туге. Нека да Бог да се не плашимо туге која ће се претворити у радост.

Увек треба видети и показивати истину, па макар она била и жалосна, јер се и од такве истине учи, да не бисмо дочекали горку истину, која не само да васпитава, него и кажњава због нашег немарног односа према њој.

Кажете да онај ко није убеђен у своју победу, да ће тај бити побеђен. Ипак се не слажем са тим. Онај ко се бори за праведну ствар и ко се у Бога узда, може да победи и мимо очекивања, у околностима које ни најмање не пружају наду на успек. Има примера када је, уз извесне губитке, битка ипакчдобијена, и то само због тога што се није смело допустити непријатељу да нас баш сасвим победи и уништи.

Покушајмо да се барем на кратко отргнемо од свега што је земаљско и пролазно и за шта смо нужношћу привезани, или својом вољом, и покушајмо слободно, али озбиљно да продремо погледом у оно шта је небесно и вечно. Из тродневног гроба устаје Светлост вечнога шивота. једни виде, и верују. Други не виде, и верују. И сви су блажени јер верују.

Када Господ узима добре душе, оне са собом односе делић милости Божије, која је на њих и кроз њих силазила са Небеса. 3ато нама који остајемо више него раније прети гнев Божји.

Треба на време да мислимо куда нас води живот и куда нас је однео, не без учешћа промисла Божијег, а сада треба ту да мирујемо, или да корачамо путевима истине.

Добро је ако у болести осетимо да више не припадамо овоме свету и добро је то осећање задржати у себи и онда када оздравимо. Није чудо што се то осећање после болести појављује теже него за време болести. Док је човек болестан, Бог му дарује оно што му је потребно док је немоћан, а када човек оздрави, Бог од њега захтева да се подвизава и да се труди не би ли задобио то осећање.

Насупрот нашој немоћи, греховности и ништавности стоје бесконачна благост и свемогуће милосрђе Божије. Бог нам је дао да се против лењости боримо нечим што је у нама Он створио. Ако умемо да победимо лењост и да се неуморно трудимо да би смо задобили овоземаљска добра и привилегије, зашто не бисмо могли да потакнемо себе и на подвиге зарад Царства Небеског? Онолико колико се трудимо, онолико нам Бог показује на праведно и свето дело и дарује нам снагу да то остваримо. Истина, није нам увек дато да то одмах видимо, али је сасвим довољно то што нам Бог помаже да нас не поразе препреке и очајање. Уоеталом, за дом који се гради у души нашој може се рећи да расте онако како се у причи казује за цркву Кијево-Печерске лавре: док је градња била у току, стално је била тек нешто мало изнад земље, а када’ су радови били готови, одједном се указала цела.

Жалост може бити оправдана, али никада не сме бити претерана. Искусни мудрац казе: Жалост је многе убила, и нема користи од ње.

Жалост никада не сме бити јача од вере у Бога и од наде у Његову помоћ. Без обзира на то шта се десило, треба да верујемо у Његово милосрђе и да се надамо да ће нас Он помиловати.

За ово је потребно да своје мисли одвлачимо од онога што нас залости и да молитвом упошљавамо свој ум и срце. Не би требало да нас жалости још и то што у таквим околностима молитва није савршена. Принесите Богу жељу да се молитве, а Он ће вас услишити и дати вам молитву. Чак се ни плач Светитеља који су туговали због неке краткотрајне недаће, не сматра богоугодном жртвом Богу, а наше дуго и неутешно туговање не само да није богоугодно, него може да буде и грешно. Речено нам је: Не тугујте као остали, који немају вере.

Наша је дужност да са љубављу и смирењем детета и хришћанским стрпљењем носимо крст који нам је дат, а не да га меримо и да га поредимо са другима. Дужни смо да се не жалимо на невоље, да бдимо над собом и да се снажимо, да не бисмо, изнемогли и посустали, били лишени припремљене награде.

Сви су утешитељи, а не исцелитељи зла,казе праведни Јов за своје пријатеље. Такви су сви људи. Само Бог можке заиста да утеши, и онда када дарује, и онда када одузима.

Ако трпиш искушења и жалост од ближњих, учи се у трпљењу и праштању онима који те вређају. Тако за динар искушења можеш да купиш читаво богаство врлина.

Ако трпиш жалост, не имајући никакве своје кривице, заблагодари Господу. Реч невин лечи твоју жалост попут мелема.

Када котао ври на ватри, тада му се не приближавају муве које би могле да га опогане, нити неке животиње које би могле да украду јело, које се у котлу спрема за човека. А када се котао скине са ватре и када се прохлади, видећете ројеве мува које круже, а дрске животиње су већ ту и гледају како да се дочепају хране. Тако је и са човековом душом: када она ври пламеном чезњом за Божанским, тај духовни огањ јој истовремено даје снагу да делује и служи јој попут оклопа који је штити. Али, ако из немарности дозволи да се овај огањ угаси и ако се угаси побожна усрдност, онда се рађају сујетне, празне, лукаве и нечисте помисли, роје се у осећањима, падају у дубину душе и тако је скрнаве. Тада се може прикрасти и нека дрска страст и да покраде из душе све оно што је било припремано да би се угодило Богу.

Када кућу захвати пожар, мноштво људи притрчава да се бори против ватре да се спасе шта се спасти може. А када душа гори у пламену зле страсти, похоте, срџбе или очајања, да ли се исто тако брзо окупе људи који би похитали да живом водом праведних речи и речи љубави угасе смртоносну ватру, пре него што она покори све душевне снаге и пре него што се разбукти и слије са пакленим огњем?

Човек не види своју душу до саме дубине. Царство Небеско је налик семену, које човек посеје у земљу и семе ниче и расте, и ако ни не зна за њега. Између сетве и жетве има и кише, и ветра, и хладноће, и врућине, и мразева. Дај, Господе, да човек сеје добро семе у душу своју, да га залива, чува и да чека милост од Бога, Који једини може да награди.

Када су Асирци стајали испод зидина Јерусалима, и онима који су стајали на бедемима довикивали свакакве речи, хулећи на Господа, трудећи се да поколебају њихову веру у Бога и верност цару, тада је побожни Језекија наредио својим људима да не одговарају, а он је отишао у храм да се моли. Тако би требало да поступају и Хришћани онда када их опхрвају свакакве мисли. Не одговарај, не слушај, погрузи се у своје срце, призивај Име Господње и заштити се крсним знамењем споља и изнутра.

Тачно је да Бог неке људе кроз сиромаштво води у спасење. Ово Он сам чини и није вама оставио да то чините, него вам је Син Божји поручио да таквима чините милостињу. Испуните ову заповест и спасавајте се њоме. А то, да ли некога треба очистити кроз сиромаштво, Бог ће Сам одлучити и учинити и од вас неће тражити помоћи. Ако желиш да учиниш добро дело, а искушава те чеља да се хвалишеш,
размисли, па ако се ствар може одгодити, ти сачекај, не жури, него укроти своју сујету. Али, ако треба нахранити гладнога, похитај да га нахраниш и, исто тако, похитај да осудиш и победиш своју сујету.

Слобода која искључује сваку могућност да погазимо добро, јесте савршена и Божанска. Било би бесмислено да је Бог створио човека да буде Бог, а не твар. Не дати човеку слободу која је својствена твари, тј. слободу која је ограничена, али која не искључује могућност да се човек удаљи од добра, значило би начинити машину од човека. Машина не може да чини зло, али не може да чини ни добро, она не може да учествује у блаженству.

На питање како је постало зло, свети Василије Велики одговара: оно је настало онако како настаје мрак када затвориш очи. Онај ко је створио око није крив што си ти зажмурио и што је за тебе настала тама. Чему служи слобода? Она служи томе да можеш да изабереш добро и да уживаш у блаженству, као Анђео и као човек, а не само да луташ по земљи као зивотиња или да постојиш попут неке биљке.




Извор: преузето са сајта  slavoslovije.wordpress.com

Усековање главе Светог Јована Крститеља





Ирод Антипа, син старога Ирода, убице младенаца Витлејемских у време рођења Господа Исуса, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арабског кнеза Арете. Но Ирод, зли изданак од злога корена, отера своју закониту жену и незаконито узе себи за сожителницу Иродијаду, жену свога брата Филипа, који беше још у животу. Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци у тамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше пред гостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен том игром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља. Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру.

Ученици Јованови ноћу узеше тело свога учитеља и чесно сахранише, а Иродијада избоде иглом језик Јованов, па главу закопа на неко нечисто место. Шта је даље било с главом Јовановом може се читати под 24. фебруаром. Али убрзо постиже Божја казна ову групу злотвора. Кнез Арета, да опере част своје ћерке, удари с војском на Ирода и потуче га до ноге. Поражени Ирод би осуђен од кесара римског Калигуле на прогонство најпре у Галију а по том у Шпанију. Као изгнанци Ирод и Иродијада живеше у беди и понижењу, док се земља не отвори и не прогута их. А Саломија погибе злом смрћу на реци Сикорису (Сули). Смрт светог Јована догодила се пред Пасху, а празновање 29. августа установљено је због тога што је тога дана освећена црква, коју подигоше на гробу његовом у Севастији цар Константин и царица Јелена. У ту цркву положене су и мошти ученика Јованових: Јелисеја и Авдије.




Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Усековање Светог Јована Крститеља


У Име Оца и Сина и Светога Духа! Данас, данас је мали Велики Петак, други Велики Петак. Јер, данас је погубљен највећи између свих рођених од жена - Свети Јован Крститељ и Претеча Господњи. На Велики Петак људи су Бога убили, Бога распели. На данашњи свети велики празник људи су убили највећег човека. Највећег, то кажем не ја. Шта ће моје похвале великом и славном Претечи Господњем, кога су уста Господња похвалила више него икога од људи, више него икога од Апостола, од Анђела, од Пророка, од Праведника од мудраца. Јер су уста Госпдоња изрекла за њега: Ово је највећи између свих рођених од жена. Нема веће похвале у овоме свету.

И зато је данашњи дан мали Велики Петак. Гле, безумни људи убили су највећег Праведника. Смета им? Да, смета развратном цару Ироду и разблудној Иродијади. Правда Божија и Истина Божија смета безаконицима, смета убогим грешницима, смета свима опијеним разним страстима. Гле, зар и данас христоборци не вичу: Распни га, распни! Зар и данас христоборци не траже главу Исуса из Назарета? Његову главу траже, а камоли главу Јована Крститеља.

Шта је то? Да ли се овај свет претворио у лудницу? Људи неће Бога, неће највећег Праведника у овоме свету. Кога хоћете? Кога желите? Чиме ћете Христа заменити? Чиме Светог Јована Крститеља? Собом!? О! мољци, о! комарци смртни! Да људи кад полуде од гордости, када полуде од самољубља, онда им не треба Бог, онда им не треба Правда Божија. Они себе проглашавају за богове. Они своју малу лажну истиницу предлажу за велику истину, спасоносну истину. Они своје мале земаљске, губаве правде, проглашавају за највеће правде: Христове Правде не треба нам, Божије Правде ми нећемо! Да, људи слепи умом, слепи душом, не виде, и неће да виде, да у овом свету човек, прави човек, не може да издржи без Бога. Зашто? Па зато што је овај свет пун Ирода, пун фарисеја. Ироди траже главу Јована Крститеља, Ироди траже Главу свих Праведника земаљских, а фарисеји, а лажни књижевници, а лажни мудраци овога света, траже смрт Богочовека Христа. Да, данашњи празник, други Велики Петак. Зашто? Зато, што нема већег злочина, осим злочина учињеног на Велики Петак, од злочина данашњега дана, када је Ирод погубио највећег између рођеног од жена. Зашто је Спаситељ тако узвеличао Светога Великог Јована Крститеља као никога од људи? Зашто? Зато, браћо, што је Свети Претеча у себи, у личности својој, оличавао све врлине неба, све врлине свих Пророка, свих Апостола, Свих Мученика, свих Анђела небеских, свих Исповедника. Гле, данас ми прослављамо пгибију, посечење првог Апостола међу Светим Апостолима. Јер Претеча Госпдоњи, први је био послан од Бога, да види и објави свету Спаситеља света. Далеко пре Апостола Петра, пре Апостола Натанаила, пре икога, он је показао свету Бога Који се оваплотио и јавио као Господ Исус Христос. Први Апостол, који је угледао Духа Светога где силази с неба на Господа Исуса када се крштавао у Јордану, и објављује Њега као Сина Божијег и Спаситеља свету. Он, он и први Еванђелист међу Еванђелистима. Он је први објавио свету и указао на Носиоца свих главних вести за род људски, на Господа Христа.

Сам Господ Христос - ето Еванђеља, неба и земље, за људе у овоме свету. - Гла Јагње Божије које узима грехе света на себе! Цело Еванђеље Свети Претеча је сажео у неколико речи.

Кад је погледао на исток, онн је целом роду људском од Адама до данашњега дана говорио: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско. Царство небеско - ево Њега - Исуса Бога с неба. У Њему је Царство Небеско. Кад се окренуо на запад, и погледао људа потопљене гресима и смрћу, он је и њима довикнуо: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско. Кад је погледао на север и југ, исти људи, сви робови греха, робови смрти, робови демона. Свима је довикнуо једно славно и свето и спасоносно Еванђеље: Људи, покајте се, јер се приближи Царство Небеско. Такав је силан Еванђелист, такав је!

Кад је Господ почео проповед свог Еванђеља, једну моћну проповед, Ох је те речи узео као почетак и свршета свог Еванђеља: И поче Исус проповедати и говорити: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско. Гле, зато је Свети Претеча први Еванђелист међу Евванђелистима Христовим.

Данас, Данас су људи осетили анђела у телу, земаљског анђела и небеског човека - Светог Јована Крститеља. Не само Пророк старозаветни назвао је Претечу анђелом Господњим него је и сам Господ рекао да је то нђео који је послат пред Њим да Му припреми пут. Не само Пророк, рекао је Спаситељ за Крститеља него и више од Пророка - Анђео Господњи. И тако је Свети Претеча, уствари, при анђео у телу, међу каснијим многобројним анђелима у телу, светитељима Божијим, који су на земљи живели као анђели небески, и били на земљи анђели, а на небу остали људи Божији, људи свети.

Данас, данас ми прослављамо велики празник првога међу новозаветним Пророцима. Светог Пророка новозаветног. Гле, он је објавио свету да се Господ Христос јавља свету не само као Спаситељ него као и Осветитељ, и као Судија света. У Његовој руци је секира и лопата: Очистиће Господ гумно земаљско и на дан Страшнога Суда, и овејаће плеву од пшенице, праведнике од неправедника. Све је то сагледао Велики и Славни Пророк, Претеча и Крститељ Господњи. Зато данас и славимо њега као светог Пророка новозавеног убијеног од злочестивог и злотворног цара Ирода.

Још је Свети Претеча добио потврду Господњу, да је највећи између рођених од жена зато, што је он први новозаветни Мученик међу свим светим Мученицима. - Гле, како је он пострадао за Правду Божију у овоме свету! Радосно пострадао! Вели се у данашној главној црквеној песми и молитви њему, да је он радујући се отишао у смрт: и пострадао, радујући се. И тиме постао први пример и први надахнитељ свих Светих новозаветних Мученика, од Првомученика Стефана до данашњега дана. Сви Свети Мученици, иду у смрт радујући се за Господа Христа, иду у смрт јер знају да их смрт не може задржати својим оковима, знајући да је смрт само капија, отворена капија у Царство Небеско за њихове свете душе. Како ћеш иначе, брате и сестро, објаснити радост Светог Георгија Великомученика, какда му кидају тело, на точку кости кидају, а он кличе од радости Господу, јер види Њега, види Анђеле Божије где стоје око Њега, и Анђели заустављају точак. Гле, каква радост у тим страшним мукама! И Свети Великомученик стаје читав и здрав пред безбожним царем Диоклецијаном. Тај први проналазач радости свете у мучеништву јесте Славни Свети Претеча и Крститељ Господњи Јован.

Ми данс исто тако прослављамо и првог Исповедника Еванђелског и хришћанског, првог Исповедника Божијег у овоме свету новозаветном.

Гле, он је неустраштво у очи говорио и исповедао Истину Божију: Царе, ти не можеш имати жену брата свога, живог брата свог. Отео си жену брату своме. Сви закони неба и земље су против тебе. И ја, ја ти говорим те законе неба и земље, јер сам зато послан. Царе, ти не можеш имати жену брата свога. Неустрашив као бесмртни лав. Неустрашив као Херувим у телу. Ето, то је први Исповедник Христове вере, а за њим ројеви, јата славних Исповедника Христових у овоме свету. Исповедника који исповедају за сав свет, за исток и запад и север и југ, да је Господ Христос једини Истинити Бог у свима световима. Насупрот свима гоњењима, свима лажима оних који се силе против Христа у овоме свету. Насупрот свима јересима, насупрот свима богоборцима, насупрот свима христоборцима, неустрашиви свепобедници, безброј њих, почев од Светог Претече до данашњега дана. Ту истину јављају и објављују свима световима: Христос пре свега и изнад свега! Он, Једини Истинити Бог. Ви, ви лажни богови, маске, маске, ружне и гадне маске лажних богова склањајте се! Души људској у овоме земаљском свету потребан је Истинити Бог. Ко сте ви самозванци? Ко? У гробове, у хиљаду смрти ви сами себе вучете, и ви хоћете да Господа Христа замените? Како сте бедни, како сте смешни! Авај, никоме се пакао цео тако не смеје као вама. Кикоћу се демони око вас, и ви их не чујете, а ми их чујемо. Ми хришћани.

Да, Свати Крститељ први Исповедник хришћански, а за њим као за челником, јата и јата славних Исповедника Христових у овоме свету.

Браћо моја, велика се тајна снује кроз овај празник, велика се тајна Божија тка на ткиву данашњега празника. Чули сте из светога Еванђеља данашњега: ученици јављају Спаситељу да је Претеча посечен. Умукла су уста која су објавила свету Тебе, Господе! (авва плаче). Шта сад? Ко смо ми према Твоме Великоме Крститељу? Спаситељ ћути. Што је најнеобичније, позива ученике Своје и одлази у пусто место. Шта је то? Зар Господ бежи, зар Он бежи од Ирода? Гле, Он Свемилостиви Чудотворац, гледајући ону јадну мајку удовицу, васкрснуо је њеног незнатног сина. Али тиме не незнатног Њему ни њој. А гле, Господе, Претеча Твој лежи мртав, погубљен, зашто њега не васкрснеш? Ти си васкрсао кћер некога старешине Јаира. А гле, онај за ког си Ти рекао да је највећи између рођених од жена, посечен је од злотвора цара. Господе, брни Правду Своју, брани Твог првог Апостола, брани Свога првог Мученика, првог Еванђелиста, првог Анђела, првог Пророка, првог Исповедника. Васкрсни њега! Спаситељ ћути, одлази у пусто место, и моли се Богу. Зашто Господе?

Зато, што Свети Претеча треба да буде први Апостол и у паклу, у царству смрти, куда су отишле све душе свих људи од Адама до доласка Спаситеља у овај свет. У том царству смрти, које се назива ад, тојест место невидљиво у коме нико никога не види, мрак, у том царству смрти, били су сви, и праведници и неправедници, и сви старозаветни људи до доласка Господа Христа. Грех људски увео је смрт у овај земаљски свет, смрт међу људе. И царство смрти било је једино обиталиште душа људскоих после њихове телесне смрти у овоме свету. Претеча, треба да буде Претеча и у паклу и у царству смрти, да и тамо објави душама свих људи: Гле, дошао је на земљу Онај кога сте ви очекивали, и кога сте ви чезнули да видите. Ви, праведници, сви: Мојсије, Аврааме, Давиде, сви свети Пророци и Праведници. Ево, дошао е на земљу као човек, дошао као Спаситељ, и чини таква знамења и чудеса, каква ви сви заједно Пророци, никада видели нисте.
Поглед Његов исцељује од свих болести. Реч Његова васкрсава из свих смрти. Глас Његов изгони ђавола из свих људских бића. Заиста је дошао Спаситељ света на земљу, Господ Христос. И ево, ја долазим пред Њим и испред Њега да и вама објавим ту преблагу вест, ту радосну вест: доћи ће Он и к вама овде. Кроз кртко време доћи ће, и ви ћете Њега видети. Ви ћете видети каква је његова душа човечанска, сва пуна Бога, и блиста бескрајним сунцима.

И јавио се Свети Претеча у царству смрти, као први Еванђелист, да објави Еванђеље Христово свим душама у царству смрти. Јавио се свима њима и као први Мученик, да покаже како ће за Истинитог Бога, Господа Христа, Спаситеља света, људи радосно ићи у смрт све док смрт не буде савладана и побеђена. Неће се бојати смрти, јер ће бити јачи од смрти. Господ ће дати победу над смрћу тела, Васкрсењем Својим са телом. И ушао је Славни Претеча у царство смрти као Претеча свих истинских Исповедника Христових у свету, као Претеча свих истинских Пророка у свету, да објави свим душама у царству смрти: ето, смрт је побеђена демони побеђени, царство смрти биће разрушено кад се Господ јави овде кроз кратко време. И ви ћете бити изведени из овог ужаса у небеске радости и небеске светове.

Зато је Господ ћутао, зато Господ није васкрсао онога, за кога је рекао да је највећи између рођених од жена. Требало је да он сврши свој апостолски, свој еванђелски посао, свој мученички посао, свој исповеднички посао, у паклу у царству смрти.

И ето, зато је данашњи дан, дан за нас хришћане, као други Петак, Велики Петак. Али као што за Спаситеља после Великог Петка долази Васкрсење, тако и Претеча радосно умире, улази у смрт је види победу над смрћу, јер зна да Господ и њему осигурава вечни живот и васкрсење из мртвих на дан Страшнога Суда.

Кад је кроз шест месеци Господ био распет, Он је сишао у пакао, у ад, у царство смрти са својом човечанском душом. Тело Му је лежало у гробу, а Он је душом Својом пуном Бога сишао у царство смрти. Гле, какво је то било изненађење за све душе свих људи у царству смрти, када су угледали Бога у души човековој како блиста јаче од свих сунаца које ми људи можемо замислити. Ко не би поверовао у Њега, ко? Када се Он јавља тако пун Вечне Истине, Вечног Живота, Вечне Правде, у царству смрти. Јавља се као победник смрти. И пошто царство смрти није могло да држи Бога, Који је био у души Исусовој, да држи Бога у својим рукама, распало се царство смрти од Божанства Христовог, од душе Његове Пресвете, у којој је био сав Бог. И Господ је извео из царства смрти све, који су поверовали Претечи пре тога и поверовали у Господа Христа да је Он Истинити Бог у свим световима.

Извео их је Господ и увео у Царство Небеско. Ето зашто Господ Христос није васкрсао Светог Јована Претечу и Крститеља.

Ми данс, славећи овог Великог и Славног првог Апостола, првог Мученика, првог Еванђелиста, и Претечу свих истинских хришћана кроз векове, ми се клањамо његовом страдању радосном за Истину Христову, и његовом светом Еванђељу и светом апостолству и светом мучеништву. Гле, две хиљаде година, он, који је допустио да ге безакони цар посече, чини безбројна чудеса кроз земаљски свет, живећи поред Господа Христа у овоме свету. Две хиљаде година он чудотвори непрестано по свима душама које му се обраћају молитвама.

Гле, брате и сестро, када си у некој великој муци, обрати се том првом Апостолу Христовом, и помоћи ће ти у свим твојим тешкоћама. Када си у каквој великој невољи, обрати се том првом Еванђелисти. Ма какве горчине биле у војој души он ће ти тајанствено послати из оног света утеху у душу твоју намучену. И кад си у искушењима и страхотама овог земаљског живота, ти прбегни њему, Светом Исповеднику, кажи му срце своје, испричај му душу своју, и буди уверен - он ће на тајанствен божански начин сићи у душу твоју и спасти те, и избавити од свих искушења и невоља. Али, ако треба да пострадаш за Господа Христа у овоме свету, на тебе наваљују људи са свих страна, безбожници и христоборци, хоће да те униште ако си Христов, хоће да ућуткају уста која говоре о Христу, ти се онда сети њега, првог Мученика, завапи к њему: О, Свети Мучениче, први Мучениче еванђелски Христов, похитај ми у помоћ! Дај ми да и ја умрем за Господа Христа, да оставим тело као пролазно одело, и да кренем у Царство Христово, кроз свети мученички пут!

И он ће умолити Господа да и ти уђеш у ред светитеља.

Тако, данашњи мали Велики Петак претвара се за нас у велику Васкршњу радост. Петак мали а Велики Васкрс, - Васкрс за све хришћане свих векова. И за нас данас, и за мене и за тебе, за сваког данашњег хришћанина, гле, данашњи Велики Петак је у исто време и Васкрс, јер ми, ми славимо вечно живог на небесима Светог Јована Крститеља Господњег. Како је победио смрт нанесену му од Ирода, јуришао је на небески свет, да буде први после Богомајке поред Господа Христа. Видели сте икону такозвану "Деисис" тојест мољење: Господ седи на престолу славе - Цар Небески, с десне стране њега - Пресвета Богомајка, а с леве Свети Претеча. Моле се Њему за род људски.

О, нека би његове свете молитве биле узнесене и данас, и сутра, и увек, и узносиле се за нас Хришћане и Србе, и за све људе овога света. Да Господ све покаје, све помилује, да све спасе. Еда бисмо сви људи, предвођени Славним Претечом, вечито славили Јединог Истинитог Бога у свим световима, Господа Христа, коме нека је част и слава, сада и увек и у векове векова. Амин.

Преподобни Јустин Ћелијски


Извор: сајт spc.rs

Kо издржи до краја, тај ће се и спасити


Број 1017-1018, Рубрика Питања и одговори


Годинама одлазим у цркву на службу, причешћујем се повремено, палим свеће за све, и за непријатеље, молим се искрено, али све више осећам неку неуспешност у животу.

Са друге стране, видим неке друге како живе лагодно, без обавеза, на богослужење иду понекад, или не иду уопште, а у животу им све иде. Знам неке који без много труда лепо живе, чак су неки освојили и велике награде у наградним играма, а знам да нису баш нешто побожни. Шта се то догађа у животу? Понекад осећам како се и на Бога љутим, јер мислим да ме је оставио да се мучим. Та љутња ме брзо прође, али ми све чешће долази на ум. Питама Вас, и питам се, шта да радим? Како да се молим? Како да превазиђем та тешка стања? Осећам како полако тонем у неку тугу и очај, а то не желим. Мислим да нисам једини, да још неки верници имају те дилеме, па Вас молим одговорите ми како даље да се борим? Понестаје ми снаге и наде! Све чешће се осећам усамљено и остављено.                                   

                                                                                                   Божидар Маловерић, Бгд.



Одговор: Уважени господине Божидаре, драги у Христу брате, најпре хвала на искрености којом разоткривате све Ваше недоумице, које нису мале ни безначајне, али су лако решиве, јер „све је могуће ономе који верује“, учи нас Јеванђеље. Добро је то што их Ви уочавате на прави начин и са њима се суочавате у границама Ваших могућности. Ипак се Ви борите, не посустајете, не пристајете на песимизам, иако Вас евидентно много тога збуњује, али Ви се не дате, не желите да прихватите пораз. Само је проблем то што се непотребно поредите са другима, што Вас неминовно доводи до потребе да судите и осуђујуте одређујући по неким својим мерилима ко је добар, а ко није. И наравно себе видите као најбољег од свих. Е ту већ морамо уочити опасност која угрожава стваралаштво, и зато предлажем да заједно промислимо те Ваше наводе о другима и њиховој „незаслуженој“ срећи. Такође је интересантно Ваше мишљење о самоме себи, као некоме ко је „одан“, и тиме заслужује награду и привилегије.

Знајте, нисте једини који реагује на овај начин при суочењу са другим. Основно правило вере је да ту треба бити јачи од себе и победити сваку себичност, јер веровати значи стално побеђивати себе и своје саможивости, самодовољности и себичности. Ми верујући то понекад превиђамо, па се раслабљујемо у себи и постајемо неспремни да се на прави начин суочимо са животом. Не стварамо, чекамо, а живот није чекање да неко нешто учини за нас, него је стално чињење, неодустајање од добродетељи.

Живот у вери је стална стваралачка прогресија, стрпљиво идење уским путем и самоодречно крстоношење, без осуђивања других и без поређења са било ким. Сви ми на том путу често посрћемо, али не плашите се тога. Суочите се са собом и убедите себе да истрајете, јер „ко издржи до краја тај ће се спасти“, поручује нам Спаситељ, и на тај начин нас учи да нам је спасење дато, али и задато, остварује се стваралачки, а не повлачењем у себе и разочарењем. Знајте, Бог нас никад не оставља, чак ни онда кад се ми Њега одричемо. Не намеће се, али је увек ту да прихвати и подржи све наше добре напоре. Због тога не посрћите под животним теретом, не завидите никоме, не гневите се и не очајавајте. Устаните и сигурно стојте у вери. Уђите у најдубље дубине свога бића и видећете да још много добре наде у Вама. Не чекајте да Вас неко други покрене, на Вама је много тога, Бог уважава Вашу слободу и не жели да било шта од Вас изнуди или да Вас на нешто принуди. Не због тога што му нисте драги, него због тога што уважава слободу коју Вам је дао као меру боголикости. Зато не чекајте, борите се са собом и не прихватајте очајање као реакцију на неке појаве које Вам се чине неприхватљивим. Напредујте у вери и не окрећите се лево десно радознало се питајући: Шта ће бити са овим? Уместо те нестваралачке радозналости покажите према свима отвореност и разумевање. Клоните се олаких закључака о нечијој наводној грешности и недостојности. Не бавите се Божијим послом, знајући и то да је Бог нама у руке дао наш живот и наше спасење. Отуда оне речи: „Како судите тако ће вам се и судити“. Ово није претња, него је позив на промишљање о животу на један одговоран начин.

Због тога немојте одмах да осуђујете оне које нисте видели у цркви заједно са Вама. Можда су били негде на другом месту на богослужењу, а можда и нису. Свеједно, није ваше да осуђујете, ако се стварно бринете о другоме помињите га у молитви, а не у тужбалицама против њега, и њему реците искрено и у лице, са пуно љубави речи позвања у заједничење, а не изричите тако брзо суд и осуду против некога кога и не познајете довољно. А, ако некога познајте покушајте са пуно такта да га уверите у лепоту вере, будући спремни да чекате његов преображај без насиља над његовом слободом. Побожан човек све чини са Богом, по Богу, као Бог што би чинио, а Богу је страно очајање и разочарење, песимизам и безнађе. Тога ради, не одустајте нипошто, покажите се као господар сваке ситуације, не тражећи одмах и све за себе, несебично дајући и себе и своје, и верујте тако ћете добити највишпе. Бићете срећни, нећете имати разлога за очајање ни времена за пребројавање и набрајање сопствених „заслуга“ и туђих „кривица“, знаћете да „милост слави победу над судом“. Неће Вас збуњивати ничије злодејство до потребе да узвратите и осудите, разликоваћете добро од зла, и то тако што ћете увек „зло побеђивати добрим“.

Надам се да смо се разумели и волео бих да наставите да се борите са собом, а не против других осуђивањем и поређењем. Немојте ни себе да осудите због овога, и нипошто да се осетите прозваним овим одговором. Препознајте у овим речима подршку за Ваш подвиг вере, у коме сте и даље, то је сигурно. Заправо, Вашим питањем Ви сте се јавно исповедили у име многих добрих бораца вере, који падају и устају. Ви сте, засигурно, на ногама и идете путем у живот, носите свој крст и само мало сте застали да проверите заједно са браћом, идемо ли ми тим путем како треба? Отворено сте изнели све своје недоумице, и надам се да смо остварили дијалог, а коначни одговор који сви очекујемо нека буду оне благовесне речи Христове: „Уђи у радост господара свога“, које су смислени закључак претходног позива: „Ходиtе мени сви који сте уморни и натоварени, ја ћу вас одморити“. Знајући то, и тежећи томе, идите храбро кроз живот и заиста ћете стићи на циљ радосни, у заједници са свима светима.                           

                                                                             Протојереј др Љубивоје Стојановић



Извор: преузето са сајта pravoslavlje.spc.rs

Рођење Пресвете Богородице - Мала Госпојина





 Света Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога. олтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.


Извор: преузето са сајта crkva.se

Ako smijem (a znam da smijem) rekao bih, kao katolik, i ja nešto o pravoslavlju, nešto duboko osobno.

Pravoslavlje uvijek povezujem s jednom starom ruskom legendom o opasnosti koja će zaprijetiti cijelom kršćanstvu, no u najodlučnijem trenutku pojavit će se tri sveta čovjeka koji će ga spasiti i poravnati put drugom Kristovom dolasku. Ta tri sveca zvat će se Petar, Ivan i Pavao i svakog će resiti jedna važna osobina. Petar će biti vođa i organizator, Ivan mistik, pjesnik i inspirator, a Pavao propovjednik vatrene riječi koji će ideje pretohdne dvojice neumorno i uspješno širiti prema masama bodreći ih pred odlučujući boj.
Pozornom čitatelju neće izmaći pažnji da tri imena nisu slučajno odabrana (asociraju na Kristove apostole), a isto tako mu neće promaći da njihove tri osobine (vođa-mistik-propovjednik) asociraju na tri osobine triju glavnih kršćanskih pravaca: katolicizma - pravoslavlja - protestantizma.
Kao vjernika i kršćanina i mene duboko boli raskol među nama i duboka međusobna mržnja koja se taloži već stoljećima. Boli me osobito stoga što u današnjem svijetu gdje kršćanstvo liči na lađu koja tone i pušta vodu na sve strane, osjećam prazninu unutar svake od crkava, prazninu Kristove punine. "Razdijeliše među se haljibne moje, za odjeću moju baciše kocku!" Kao da je svaka od crkava uzela sebi ponešto od Krista, a sada čezne za puninom i trpi zbog samoće.
Nama katolicima se pravoslavlje uvijek doima kao arhaično, tradicionalno, zamršeno i neshvatljivo. Navikli na papin autoritet u svim pitanjima, na precizno razrađenu hijerarhiju i kardinalskog zbora, i biskupskih kolegija i našeg mnogobrojnog i raznolikog redovništva, teško shvaćamo pravoslavno jedinstvo u sabornosti, mnogostrukost pravoslavnih crkava, njihove sukobe i razmimoilaženja, a opet jedinstvenost kada nastupaju prema trećoj strani. Zbunjuje nas mnogo toga, ali nas na neki način i oduševljava. U pravoslavlju, njegovim manastirima, obredima, kao da gledamo sliku prvog slobodnog kršćanstva, kao da je Carigrad još uvijek Carigrad, kao da Konstantnin još stoluje u njemu, kao da se još vode žive, zakučaste i uporne kristološke i mariološke prepirke. U nama nerazumljivom staroslavenskom obredu vidimo predivnu kulisu rajskog slavlja, pojanja Božjoj slavi i veličini, prema kojoj je sve svaki trenutak, sa samo Vama istočnjacima svojstvenim ceremonijalizmom, usmjereno, gdje se doista nastoji atmosfera kraljevstva Božjeg dovesti makar na trenutak na zemlju, gdje svaki vjernik može sebi predočiti sliku Boga i onih koji će sjesti njemu s desna.
No, vidimo i patnju proteklih stotinjak godina. Vidimo obeščašćene i srušene crkve u Rusiji i diljem istočne Europe. Monahe rastjerane diljem svijeta, a stado vjernika silom odvojeno od svojih korijena i od izvora Božje riječi.
Sve nam to može proći pred očima i kroz srce dok razmišljamo udubljeni o pravoslavlju. Sve nam to prolazi i sve na neki način osjećamo da nam nedostaje.

"Ne molim samo za ove, nego i za one koji će na njihovu riječ vjerovati u mene: da svi budu jedno               kao što ti, Oče, u meni i ja u tebi, neka i oni u nama budu da svijet uzvjeruje da si me ti poslao." (Iv 17, 20-21)

На ове последње речи само могу да кажем: Амин Боже дај !

Лепо је чути мишљење брата у Христу, а још је лепше наћи у другоме брата (или сестру).

Трој Поламалу – ревност на терену и у вјери




Бек рагби тима Питсбург Стилерс (Pittsburgh Steelers) и звијезда америчког фудбала Трој Поламалу (Troy Polamalu) важи за једног од најжешћих играча на терену, ипак, у приватном животу Поламалу је тих породичан човјек и ревносан православни хришћанин. Прошле године добио је прво дијете, коме је у част старца Пајсија Светогорца дао име Пајсије.

За августовско издање часописа Питсбург магазин (Pittsburgh Magazine) Трој је дао интервју из кога издвајамо дио:

Шта је оно што највише желите за своје дијете?

Без сумње, моја највећа жеља би била да он разумије духовну борбу и буде побожан православни хришћанин. Захвалан сам на томе што Пајсије одраста у Православној Цркви, окружен монасима и свештеницима, да може све то да упија, да га не узима здраво за готово и да га његује.



Како бисте дефинисали духовну борбу коју сте малочас поменули?

То је борба између добра и зла, а с тим долази и борба против похлепе, љубоморе, материјализма, гордости и све врсте борби са којима се суочавамо сваког дана, сваког тренутка у току дана.

Прије неколико година обратили сте се у Православље. Гдје одлазите на богослужења?

Често идемо у грчки манастир у Саксонбургу, у манастир у Аризони и неколико парохија у Питсбургу. Волимо манастир јер је тамо најмирније и можемо да разговарамо са монасима. Фасцинира ме њихова свакодневна борба.

Шта је то што вас привлачи у монашком животу?

За мене, вјера значи бити једноставан на такав начин. Ако неко вјерује у Бога и у Свето Писмо, онда ништа не може бити нејасно. За мене, Хришћанство је црно-бијело. Или га схваташ озбиљно или не. Монаси спасење схватају озбиљно у свим аспектима живота. Наравно, не мислим да сви морамо да живимо као монаси да би се спасили. Неки су за брак а неки за манастир. Ипак, монаси нам дају примјер како да живимо побожно.

У Аризони живи један монах – старац Јефрем, мој духовни отац. Он је оличење Свете Горе у Америци.

Шта је оно најважније што сте од њега научили?

Да без смирења не можеш доживјети Бога.

Извор