Педесетница, Силазак Светог Духа на апостоле, Празник Тројице





Духови, Тројицa, Силазак Светог Духа на Апостоле, празник који представља рођендан хришћанске Цркве; а празнује се 50. дан после хришћанске Пасхе (Васкрса), па се зове и Педесетница (грч. Πεντηκοστή). Овај хришћански празник одговара јеврејском празнику Педесетнице, који се светковао као Празник седмица (недеља) или Празник жетви (2 Мој 34,32), исто у 50. дан после Пасхе. У хришћанској Цркви на Педесетницу светкује се спомен на Силазак Светог Духа на Апостоле.

У педесети дан по Васкрсењу и десети дан по Вазнесењу, излила се обилата благодат Светог Духа на ученике Христове, и напунила их снагом да Христов закон на земљи утврде: "И кад се наврши педесет дана бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху; И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују." (Дaп 2,1-4) Тако се испуни оно што је Исус Христос својим ученицима пред одлазак на Небо обећао. Сила Светога духа одмах је почела да дејствује јер је Св. Петар након тога ватреном речју придобио три хиљаде људи за Христову науку.

ПЕДЕСЕТНИЦА (грч. Πεντηκοστή), у Јудаизму педесети дан после Пасхе, или Празник седмица (2 Мој 34,22), или Празник жетве (2 Мој 23,16), или Дан првих плодова (4 Мој 28, 26). Према рабинском тумачењу у позном јудејству, на Педесетницу се славио и спомен на примање Синајског законодавства, за шта нема библијског основа. Од 16. нисана (март-април) обрачунавано је седам недеља, и следећи или 50. дан био је дан Педесетнице, који је падао 6. сивана - негде крајем маја (2 Мој 23,16; 34,22; 3 Мој 23,15-22, 4 Мој 28). У време овог јеврејског празника у Јерусалимском храму, поред молитава и жртвоприношења, читани су одређени одељци из Мојсијевог закона и из других свештених књига (касније и из Талмуда). Као и на Пасху и на Празник сјеница, и на Педесетницу сви одрасли Јевреји мушкарци били су обавезни да походе Храм у Јерусалиму.

Педесетница је била јеврејски дан молитве и народу се нарочито налагало да се тада радује пред Господом, са својим укућанима, својим слугама, левитом у своме месту, а туђин (дошљак), сирота или удовица "на месту које изабере Господ Бог твој да онде настани име своје." (5 Мој 16,9-12). Нарочита црта празновања био је принос два квасна хлеба испечена од новог пшеничног брашна (првина жетве). С њима су приношена два јагњета као жртва измирења, и све то је уздизано пред Господа и давано свештеницима; будући да су хлебови били квасни, нису могли да буду принесени на олтару (жртвенику). Друге жртве су биле као жртва паљеница: теле, два овна и седам јагањаца "са даровима својим и наљевима својим (жртва од пића)" и јарац као жртва за Грех (3 Мој 23,17-19).

Све до приношења пентекостних хлебова, плодови жетве се нису смели јести, нити су се могле приносити друге првине. Цела свечаност је достизала врхунац у посвећивању жетве Богу као дародавцу, и коме су и земља и народ били свети, а што је започињало приносом пшеничног снопа на Пасху. Интервал између ова два празника сматран је верском сезоном. Само празновање Педесетнице у Библији се помиње само на једном месту (2 Дн 8,13). Педесетница је једини од три велика празника који се не помиње као спомен на догађаје из јеврејске историје; али такав значај пронађен је у чињеници да је закон дат на Синају 50. дана после избављења из Египта (уп. 2 Мој 12 и 19). Приликом изласка народ је принет Богу као живе првине (први плодови); на Синају је довршено њихово посвећивање Њему као народа.

Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима дана Педесетнице забележеним у Делима апостолским (Дaп 2). Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница (или Духови) била рођендан хришћанске Цркве.

То је један од највеличанственијих хришћанских празника из апостолског времена (Дап 2,1-22). Богослужења на Педесетницу одликују се вечерњом службом, која се обавља у наставку Литургије, као спомен на то што су се Апостоли одмах разишли по свету да проповедају; на њој се читају молитве Св. Василија Великог; у њима се Црква моли за даривање Духа благодати, за исцељење телесних и душевних тегоба, и да нас он све удостоји небеског Царства. На овај празник, богословски назван и Тројице, јер се појавило и физички Tpeћe Лице Свете Тројице - Свети Дух, Православна Црква украшава храмове, у које се уноси зелена трава, а у време старе Цркве зеленило се уносило и у куће (Св. Григорије Богослов, Проповед 44).
Овај обичај је прешао у хришћанску Цркву из Јудејске цркве, где су се у славу примања Синајског законодавства, које је дато под ведрим небом, украшавале синагога и куће гранчицама; ова симболика је израз благодарности Богу. Богослужење новозаветне Цркве изванредно одражава везу ова два истоимена празника у Старом и Новом Израиљу, с тим што је у средишту хришћанског литургијског песничког опуса догађај у Јерусалиму, а старозаветни празник одлична позадина - праслика.
Као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и Силазак Светог Духа на Апостоле рођендан хришћанске Цркве - истог дана, после проповеди Св. Петра, обраћено је три хиљаде верујућих (ДАп 2,4). За догађај Педесетнице уско је везан доживљај глосолалије, говор непознатим језицима, или разумевање страних језика.
У Црквеној иконографији, Силазак Светог Духа представљен је верном сликом како Апостоли седе са стране, са упражњеним местом на челу (то место је за Господа Христа, који се десет дана раније вазнео на небо).

Исус Христос је једном приликом ο јеврејском празнику Педесетнице гледао како се излива вино и вода, коју су Јевреји захватали са Силоамског бунара, и узвикнуо: "Ко је жедан нека дође κ мени да пије!", чиме је хтео да каже: Силоамске воде нестаће; жртвеник ће пропасти па и храма нестаће, али човечија душа ће увек бити жедна воде спасења, а ту воду могу вам само Ја дати, јер сам Ја неисцрпни и вечни извор живота! Овај празник установили су још Апостоли, и он увек пада у недељу. Пошто је Бог Син обећао да ће послати Светог Духа, а Бог Отац дозволио, сва Три лица Божија учествују у том догађају.
Тог дана цркве се ките зеленим гранчицама и посипају травом. Догађај овог дана представља се на икони: скуп Апостола, а међу њима и Света Дјева Марија Богородица, и над главама сваког по један пламичак као ватрени језик. Но, може се представити и у облику три путника, кад се Бог код Мамвријског храста, јавио праоцу Авраму (1 Мој 18,1-2).
Овај празник се повезује и ca старим временима, када се славио празник жетве, радости и љубави. Десет девојака обуку се и оките лепо, па зађу од куће до куће, а међу њима је једна краљ, једна краљица, једна барјактар, а остале су дворкиње. Држећи јатагане обавијене пешкирима, играју и певају песме ο женидби, удаји, просидби, срећном састанку, радости око деце.
Тројице се славе као велики празник у Шумадији. Тог дана ишле су многим селима крстоноше.





Извор: сајт spc.rs

Епископ Вениамин (Милов)


Због чега треба да опраштамо увреде?



Ми не учимо из јаких проповеди. Понекад и најкрасноречивија проповед не производи никакав утисак, а понекад само мала реч све преокрене у нама, измени цео наш живот, јер научна расуђивања не допиру до срца, већ само теше разум. Преподобни Јован Лествичник прича како је један велможа тражио опроштај од свакога ко је улазио у манастир, говорећи: «Опрости ми брате у мени је нечисти дух».

И том речју «опрости» достигао је највеће смирење, које му је дало безметежни мир и покој. И ми ћемо данас узети речи Спаситеља, Који каже: «Јер ако опраштате људима грехе њихове, опростиће и вама Отац ваш Небески; ако ли не опраштате људима греха њихових, ни отац ваш неће опростити вама гријеха ваших» (Мт. 6, 14-15).

Апостол Петар је питао Господа Исуса Христа: «Господе! Колико пута ако ми сагријеши брат мој да му опростим? До седам пута?». А Господ одговара: «Не велим ти до седам пута, него до седам пута седамдесет» (Мт. 18, 21), то јест бесконачан број пута до самог гроба. Покренимо три размишљања: због чега треба да опраштамо једни другима, како се опраштало у древно време а како у наше и како ми треба да опраштамо. Ми треба да опраштамо увреде из три разлога пре свега, зато што ако не опростимо, онда ни Господ нама неће опростити; потом, ако будемо сурова срца Господ неће примити наше молитве; и на крају, узајамно опраштање је потребно, јер доноси неизрециву духовну радост.

Треба опраштати, јер нам Господ неће опростити. Ако будемо сурова срца онда Господ неће примити наше молитве, јер Он не може да опрости сурова срца. А и каква ће бити наша молитва уколико некога растужујемо, уколико носимо увреду у срцу? Такво срце не може у потпуности да се препусти молитви. Не можемо да задобијемо умиљење и духовни мир.

А уколико опростимо, како лако постаје на срцу и како слободно и радосно дишу груди! Сетите се како нам је тешко ако нас увреди неки човек, како не желимо да се сретнемо с њим, и како нам је непријатно да видимо његово лице. Али треба рећи: «Опрости», како та реч у трену препорађа душу, како постаје лако и светло на срцу; непријатељ сада постаје вољени човек, и ми смо спремни на све за тог некадашњег непријатеља.

Ето због чега треба да опраштамо једни другима. Јован Лествичник прича да је у једном манастиру био монах по имену Кир, који је невероватно много трпео од братије. Сваки дан би га терали од стола викали на њега а он је све трпео и ћутао. И када су га питали како може да поднесе толико увреда, он је одговорио: «Монах треба да трпи тридесет година, а ја ћу поднети још петнаест». И због великог опраштања Господ га је убројао у свете. Вероватно се сећате житија Алексеја, човека Божијег, који је на очевом прагу био и вређан и бијен, и поливен помијама, а он је све трпео јер је имао свепраштање. Из житија преподобног Доротеја се зна да је он испуњавајући послушање у болници, ако би неког случајно увредио, тај би одлазио негде и горко плакао. И када би га старац Доротеј нашао и питао: «Шта се десило чедо?», - овај би горко ридајући говорио: «Оче увредио сам брата свога».

Доротеј му је одговарао: «Чедо сети се да вређаш не ближњега свога, већ Самог Господа». И када би видео да је тај човек већ довољно отплакао рекао би: «Господ ће ти опростити чедо, сада ћемо започети нови живот и трудићемо се да не чинимо зла ближњима». Како ми треба да опраштамо? Ближњима треба да опраштамо у речима, делима и осећањима. Ако нам се неко свети, чини зло, отима од нас нешто, прогони нас из једног места у друго, ми све треба да подносимо са трпљењем, сећајући се завета свепраштања. Ако нас неко увреди речју, и осуђује треба ћутати.

Али ако срце не издржи, ако исплива на површину горчина увреде, онда треба себе укоравати, говорећи за онога који нас је увредио: «Можда сам ја вређао још више и радио горе ствари». И ако будемо опраштали од свег срца, од срца чистог и које љуби, и укоравали себе за своје грехе, онда ће и нама милосрдни Господ опростити у Будућем Животу. Амин.


превод са руског Др Радмила Максимовић



Извор:  сајт /manastir-lepavina.org
 

Јерођакон Доситеј (Радивојевић) Хиландарац


Јешће убоги и наситиће се

Тумачење молитве пред вечеру


„Јешће убоги и наситиће се, и хвалиће Господа они који га траже, жива ће бити срца њихова у векове векова“ (Пс. 22,26)


   Текст ове дивне молитве, коју је Црква Христова усвојила за молитву пред вечеру, старији је скоро хиљаду година и од самога хришћанства. Преузет је из 21. Псалма , који се назива и Месијанским Псалмом због јасног пророштва о страдању Месије Исуса Христа. Богонадахнути Св. Пророк и цар Давид до детаља је у овом псалму описао како страдање Христово, тако и спасоносност тога страдања (владао је 1005-965 год. п.н.е).

   Речима „Боже, Боже мој! Зашто си ме оставио?“ почиње овај Псалам. Сав род људски је од Адамовог греха и изгнања из Раја осећао ту богоостављеност. Адам је из Раја изгнан увече и то изгнање је пропраћено природним мраком ноћи. Тугује и вапије Св. Пророк Давид речима: „Боже! Ти си Бог мој, к Теби раним, жедна је Тебе душа моја, за Тобом чезне тело моје у земљи сувој, жедној и безводној“ (Пс. 63,1). А најприроднији покрет боголике људске душе је покрет ка Богу, покрет да се човек сусретне са својим Творцем лицем к Лицу и да се насити гледањем лепоте Лица Божијега. Преступом заповести Божије погажен је савез љубави Бога и људи, грехом је настао амбис који је раздвајао Творца и човека. Клетва закона је оптуживала и сведочила да не може грешан човек видети Праведног Бога и остати жив. Дело Месије је било да нас искупи од клетве Закона и врати у наручје Творца.

   Тешка је богоостављеност коју осећа грешник, преступник Закона Божијег. Но праведно је да он буде богоостављен. Али од ове богоостављености тежа је богоостављеност коју осећа праведник. У највећој напрегнутости да испуни вољу Божију и угоди Богу праведник осећа највећу богоостављеност. Господ као да је сакрио Своје Лице од њега и праведник не види разлог своје богоостављености и уздише: „Боже, Боже мој! Зашто си ме оставио?“ Најдубљу богоостављеност је доживео Богочовек Исус Христос на Крсту. И испивши горку чашу понижења у руке Оца је предао дух свој. У понижењу Христовом укинута је наша осуда, укинута је преграда која нас је раздвајала од Бога.

   У псалму се примећују два различита тона. У првом делу псалма од 1-22 стиха је наглашена агонија праведника који страда за спасењем. Тај Праведник је Месија Христос. Свети пророк и цар Давид је готово хиљаду година унапред до детаља прорекао страдање Месије. У другом делу псалма од 22. стиха па до краја доминира тон победе, тријумфа и славословља. То је тон Новог Завета, или Новог Савеза Бога са људима.

   У Септуагинти је за реч „убог“ употребљена реч πένης, која значи „крајње сиромашан“. Мада овде речи „Јешће убоги“ («Φάγονται πένητες») не треба схватити у смислу социјалне категорије сиромашних. Ти убоги су у ствари ништи духом, они који верују и живе истину да су ни из чега створени и да су ништа без Бога. Таквих убогих, таквих ништих духом је Царство Небеско.

   А шта ће то јести и наситити се? И каква је то храна због које ће хвалити Бога и због које ће им бити живо срце у векове векова? Очигледно је да речи овога стиха устима Св. Пророка Давида говори сам распети Месија са Крста и да нуди своје тело као „хлеб насушни“ за живот света. То је „хлеб Божији који силази с неба и даје живот свету“ (Јн. 6,33). По речима Христовим: „Ја сам хлеб живота: који мени долази неће огладнети, и који у мене верује неће никад ожеднети“ (Јн. 6,35).

   Један философ је рекао: „Човек је оно што поједе“. Једење је знак да је човек створено биће, да није сам по себи, да није самобитан, да потребује храну у материји изван себе. Али од такве хране поново се гладни. А ко једе то Свето јело и пиће, тј. Свето Причешће, он постаје кост од кости Христове, месо од меса Христовог, крв од крви Христове, он по телу постаје брат Богочовека Христа. По том Телу Сина Свога у нама, Бог Отац нас и познаје као своје синове и даје нам се власт да га зовемо „Оче наш“. Христос је и једини пут нашег усиновљења Богу посведочен од самога Христа: „Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим кроз мене“ (Јн. 14,6).

   Увече је Адам изгнан из Раја и лишен заједнице и општења са Богом. Увече нас Господ Исус Христос и враћа у рај и заједницу са Богом на Тајној Вечери. Тајна Вечера је била прва хришћанска Света Литургија. Адамов Рај је приказан као нешто изван човека, док је Христов Рај приказан као Царство Божије унутар у нама. Блаженство тога Царства Божијег и живота вечног окушамо преко нестворених Божијих енергија које нам се дају у Светом Причешћу и које нас преображавају и обожују. Једино те вечне нестворене енергије Божије дају човеку да буде истински сит, да се насити, да има пуноћу живота. Стога што су те нестворене енергије Божије животворне и вечне, речено је: „Живо ће бити срце њихово у векове векова“.

   „Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јн. 6,54) – говори Господ. Због тога ми хвалимо и благодаримо Бога. У контексту ове молитве реч хвалити (αἰνέω) је синоним за реч благодарити (εὐχαριστέω), по којем је и Света Тајна и добила назив Евхаристија. Евхаристија је Нови Завет, Нови Савез Бога са људима у крви Исуса Христа, због тога нам је Господ и заповедио да је стално вршимо до Његовог другог доласка: „Ово чините мени за спомен“ (Лк. 22,19)

„Јешће убоги и наситиће се“ је дубоко литургијски утемељена молитва и говори нам о централној Светој Тајни нашег хришћанског богослужења. Стога су Оци Цркве установили да се ова молитва изговара пред вечеру да би се верни увек сећали Тајне Вечере на којој је Господ наш Исус Христос установио ову спасоносну Свету Тајну Причешћа (Евхаристије). Она је и позив сваком хришћанину да стално учествују у Тајни која охристовљује.


извор: сајт Верујем

Vidovdan
Vidovdan je nepokretni verski praznik koga praznuju Srpska i Bugarska pravoslavna crkva 28. juna i jedan je od najvećih praznika kod Srba. Spada u nepokretne praznike. Vidovdan je fiksni praznik koji i sama Rimokatolička crkva obeležava 15. juna i posvećen je sv. Vidu, a sam kult sv. Vida je bio vrlo jak među južnoslovenskim rimokatolicima. Na to upućuje istovetnost u datumu (28. jun je 15. jun po starom kalendaru) i odsustvo kulta ovog ranohrišćanskog svetitelja u pravoslavnom hrišćanstvu. I danas po katoličkom Jadranskom primorju postoji obilje hramova, koji nose ime sv. Vida, a sv. Vid je i zaštitnik grada Rijeke, koja Vidovdan (15. jun) obeležava kao dan grada.


Značaj Vidovdana za srpski narod proističe iz istorijskih događaja koji su vezani za taj datum. Počevši od Bitke na Kosovu 1389. godine, preko atentata na nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914. godine, što je pokrenulo Prvi svetski rat i Versajskog sporazuma iz 1919. kojim se isti i završio, sve do donošenja Vidovdanskog ustava – ustava Kraljevine SHS, koji je 1921. doneo kralj Aleksandar I Karađorđević. Sve su ovo istorijski događaji važni za srpski narod, i svi su se odigrali na Vidovdan.

Od svih je ipak najznačajniji Kosovski boj, pogibija kneza Lazara i tzv. propast Srpskog carstva, pa se tog dana slavi i crkveni praznik Svetog velikomučenika kneza Lazara i svetih srpskih mučenika. Po interpretaciji, koja se vezuje za tradiciju i mit Kosovskog boja, sudar dveju vojski na Kosovu polju je trebao da se desi na dan kada treba da se vidi ko je vera, a ko nevera. Po tom mitu se od tada taj dan naziva Vidovdanom.

O poreklu naziva

O poreklu narodnog naziva za ovaj praznik postoji više verzija, ali nijedna nije dokazana odnosno potvrđena. Po jednoj je ovaj praznik nastavak slavljenja slovenskog paganskog božanstva Svetovida, koji je bio bog obilja i rata i koji je možda bio srpski vrhovni Bog. Po drugoj interpretaciji su poštovanje svetog Vida doneli sa sobom nemački rudari Sasi, a njihov svetac je prilagođen lokalnom stanovništvu. Po trećoj interpretaciji, u pitanju je ostatak Zapadnog hrišćanstva iz vremena, dok je među Srbima bio jači uticaj Rima nego Carigrada.


Ime Svetovida…

… još uvek nije dobilo valjano tumačenje. Naučnici se slažu da ga treba razdvojiti na Svet(o) i nastavak -vid(vit). Tumačenja variraju od njegovog pogleda, koji je bio uprt na čitav svet, preko svetog viteza tj. konjanika, pa kao takav je bio i Bog rata, sve do moćnog vetra ili svevidećeg.

Sličnost između Svetovidovog imena i slovenskog naziva za svetog Vida poslužila je hrišćanskim misionarima da u procesu hristijanizacije zamene Svetovida sa sv. Vidom, kao što je rađeno i sa ostalim mnogobožačkim bogovima.

Svetovid je, u svakom slučaju, jedan od najvećih slovenskih bogova. Posebno je poštovan u Arkoni, na ostrvu Rujnu i kod Srba na Balkanu, ali je nemoguće izneti tezu o njegovoj ulozi u slovenskom panteonu. U gradu Arkoni, na ostrvu Rujnu (sam sever današnje Nemačke), nalazilo se jedno od najpoznatijih i najopisivanijih slovenskih svetilišta. Grad i samo svetilište bilo je centar okolnih slovenskih oblasti, a imalo je veliki uticaj i na ostala plemena Polabskih Slovena i smatralo se jednim od najbogatijih na Baltiku. Srušeno je 1168, kada su Danci i germanski misionari zauzeli i opljačkali grad, pokrstivši stanovništvo. Smatra se da su ostaci svetilišta ugrađeni u Altenkirchen (nem: Stara Crkva) crkvu koja i dan danas postoji na ostrvu.


Legende i običaji

Vidovdan je za sve Srbe, simbol stradanja i podsećanja na Kosovsku bitku i kosovske junake. Po legendi, na Vidovdan počinju kukavice da kukaju za izginulim junacima, a u gluvo doba noći sve reke poteku crveno od njihove krvi. Na ovaj dan se ne peva, ne igra i ne veseli se, samo se uz gusle mogu spominjati knez Lazar, Obilić, braća Jugovići i ostali kosovski junaci. Po crkvenom kalendaru, ovaj praznik se slavi od 1894.

Na Vidovdan, pre izlaska Sunca, posećuju se izvori i umiva se, pošto se u vodu ubaci biljka vidovčica. Kada se sunce pojavi, ljudi se okreću istoku, krste se i govore: “Vide, Vidovdane, što očima video, to rukama stvorio!”. Kod izvora se ostavljaju crveni konci koje niko ne uzima (crvena boja inače simboliše Sunce, vatru i život, a odbija uroke, zle poglede i štiti od demona).

U Bosanskoj Krajini devojke uoči Vidovdana beru crveno cveće vid (vidić), koje pre spavanja stavljaju pod jastuk i govore: “O moj Vide videni, o moj dragi suđeni, ako misliš jesenas (da me prosiš), dodi večeras, u prvi sanak na sastanak”. Onda se nadaju da će se udati za mladića, koji im dođe u snu. Izjutra, na Vidovdan, umivaju se rosom i beru rascvetalo poljsko cveće. Vežu ga u struk crvenim koncem i odnesu na brzak reke, pa potope u vodu. Onda njime prskaju mladiće koje vole.

Na Vidovdan se iznosi na provetravanje i “videlo” devojačka sprema. Takođe, se vadi novac iz kase - da bi se množio. Smatralo se da na ovaj praznik treba počinjati ručne radove, a naročito se pazilo da mlade pletilje baš na Vidovdan započnu svoje prvo pletivo.



Vidovdanski susreti biće održani širom Vojvodine: u Futogu (28. jun), Šidu (28. jun) i Bačkom Magliću (27. juna), gde je planirana manifestacija muzičko–zabavnog karaktera sa etno elementima. Čini je raznolik folklorni program, izvorna narodna muzika, krajiške pesme, predstavljanje umetničkih rukotvorina, sportska takmičenja.

Ipak ovaj praznik se sa posebnom pažnjom obeležava u mestu Vrdnik i njegovom manastiru Ravanica. Jedna od najvažnijih godina za Vrdnik i vrdničku Ravanicu je 1697. godina, kada u ovaj manastir dolazi kir Dimitrije sa svojim kaluđerima iz Sent Andreje i sa sobom donosi mošti kneza Lazara. Od tada pa sve do danas u znak sećanja na kneza Lazara, Vrdnik slavi Vidovdan kao svoju slavu. Želeći da sačuva tradiciju, Društvo Vrdničana “Vidovdan” i Savet mesne zajednice Vrdnik organizovali su Vidovdanski sabor, prvi put 28. juna 2003. godine. U toku manifestacije posebna pažnja se posvećuje negovanju tradicije narodnih običaja i verovanja, kao i prezentovanju narodnog posnog kulinarstva, narodnih nošnji, rukotvorina, suvenira, starina i domaćih narodnih proizvoda. Značajna pažnja posvećuje se autentičnoj proizvodnji koja je simbol Banje Vrdnik.

Izvor: http://www.samsvojvodic.com/vidovdan

Повијест о десној руци Светог Јована Претече и откуда она у Цетињском манастиру


,,Рука која је захватила воде из Јордана и подигла се над главом Христовом", писао је Владика Николај у предратном Мисионару, "налази се међу нама".
Она, коју је из града Севастије покренуо Св. Апостол Лука, благосиљала је вјерне, придржавана његовом Светошћу, Патријархом српским, господином Павлом, у Цетињском манастиру на Лучиндан, љета Господњег 1993.
Како је ова светиња доспјела у Цетиње? Почетак њенога пута, вођеног недокучивим Божијим Промислом описује у "Житијима Светих" архимандрит Јустин (Поповић)...


 
"Пошто безакони цар Ирод неправедно погуби светог Јована, Претечу и Крститеља Господња, чесно тело његово ученици његови погребоше близу гроба светог пророка Јелисеја у знаменитом самаријском граду Севастији. Јер тамо се догодила она крвава гозба Иродова и разблудно играње кћери Иродијадине.

Када свети еванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљен и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога свети еванђелист Лука узе од тог светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију.

И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње.

Лудило Јулијана законопреступника

Много времена и много царева прође, и за цара Јулијан законопреступник дође. Он се јавно одрече Христа. Клањаше се идолима, и гоњаше Цркву Божју не мање од ранијих гонитеља. Он гоњаше и убијаше не само живе људе који су у Христа веровали, него се нечовечно окоми и на мртве. Јер мошти светих што су раније пострадали, из гробова вађаше и огњу предаваше, а храмове Божје и сваковрсне светиње спаљиваше и у пепео претвараше. Па крену и у Антиохију да, с једне стране, принесе погане жртве нечестивом богу свом Аполону што је у Дафни у предграђу, а с друге, да и тамо гони хришћане и спали светиње које нађе. А када хришћани у Антиохији чуше за његов долазак, кришом сакрише свету руку Крститељеву у некој градској кули, која се зваше Гонија, да је гонитељ не би обешчестио и спалио. А када гонитељ стиже у Антиохију, почини много безбожности, безакоња и насиља. Али руку Крститељеву не могаде пронаћи, иако ју је веома ревносно тражио. Зато посла у Палестину у град Севастију, да се цело тело Крститељево које се тамо налазило, сем главе и руке, и гроб његов и храм предаду огњу и униште. Тако и би, као што пишу Никифор и Кедрин.[1] Али блажени Симеон Метафраст пише и то, да је спаљено не тело Крститељево, него неко друго тело које је било стављено место њега. Јер, каже Метафраст, патријарх Јерусалимски, сазнавши раније за наређење гонитељево, узе кришом из гроба Крститељеве мошти, и посла их у Александрију на чување, а место њих стави кости неког мртваца, и оне бише место моштију Крститељевих спаљене заједно са његовим гробом и храмом.

Ускоро затим погибе безакони цар Јулијан. И благочешће опет засија. И рука светога Претече би изнесена из куле, где беше сакривена као свећа под судом. И хришћани је поштоваху.

Чудеса Претечине руке

А од ње, као и раније, биваху чудеса. Да испричамо једно од њих:

У околини Антиохије беше једна велика и страшна змија, коју тамошњи незнабожни Јелини обожаваху као једно од својих поганих божанстава. И сваке године јој приношаху по једну жртву. А та жртва биваше овако: чедна девојка, нарочито за то чувана, давана је змији да је поједе, док је сав народ посматрао са гледалишта, које је било направљено недалеко од змијине пећине. И деси се једне године да коцка падне на једног грађанина који беше хришћанин, да своју кћер да на жртву змији. А он са многим сузама мољаше се Христу Богу и његовом светом Крститељу, да кћер његову избаве од тако горке смрти. И што се време тог богомрског празника змијиног све више приближавало отац је све већим плачем и ридањем вапијао к Богу, и призивао у помоћ светог Јована Крститеља. Дође и у храм, гђе се рука Крститељева чуваше, и замоли свесрдно црквењака, да му отвори, и допусти да се поклони чесној и светој руци. Ово пак чињаше са тајном, смишљеном намером, због чега и многе златнике беше понео са собом. И кад он у светом храму чињаше метанија пред кивотом у коме се чувала света рука, њему тобож случајно поиспадаше златници из недара. А црквењак, како беше златољубив, поче их марљиво скупљати. За то време овај хришћанин, целивајући свету руку Крститељеву, тајно одгризе зубима делић малога прста, сакри га, и пошто се довољно помоли, отиде добивши оно што је желео.

А када стиже онај црни дан, у који је требало невину девојку принети на жртву, слеже се народ у гледалиште. У одређени час стиже и отац, водећи кћер за жртву змији, а срце му беше пуно молитве к Богу и наде у Бога. И гле, изиђе из своје пећине она страшна змија шиштећи и са разјапљеним чељустима. И упути се својој жртви, припремљеној девојци, да је прогута, а отац не одступаше од ћерке своје, и непрестано призиваше у помоћ Свевидца и Спаситеља Христа Бога и његовог Крститеља. Када се змија приближи и разјапи уста што је више могла, девојчин отац убаци змији у уста делић светог прста Крститељевог, и змија одмах паде мртва. И спасе се девојка од љуте смрти. А отац са сузама радосницама громко захваљиваше Богу Спаситељу и његовом светом Крститељу. И исприча свему народу дивно и преславно дело Божје. Народ пак који беше на гледалишту, видећи змију мртву и девојку живу где са оцем хвали Бога, најпре се веома зачуди и пренерази пред тако славним чудом, па затим удари у радост и једнодушно прослави јединог истинитог Бога који на висинама живи и на смирене погледа. И то би празник и велико весеље за све Аптиохијце, јер врло велики број незнабожаца придружи се хришћанима, поверовавши у Христа Бога. А на оном месту, где се догоди ово славно чудо, подигоше дивну и огромну цркву у име светог Јована Крститеља.

А прича се и ово, да на Крстовдан архијереј подизаше и ту чесну руку Крститељеву, и она се некад пружала, а некад савијала. И тиме показивала да ли ће бити година родна или неродна. Јер када се пружала, све је изобилно рађало: и њиве, и виногради, и градине, и воћњаци. А када се савијала, бивала је неродица, и глад је наступала.

Агарјанска времена

Када по попуштењу Божјем за грехе наше Агарјани нагрнуше, и заузеше и Антиохију и све њене покрајине, и завладаше њима, тада ова скупоцена ризница, чесна рука светог великог Јована Крститеља, беше као у ропству. А благочестиви хришћански цареви велики труд улагаху, како би ту чесну руку истргли испод агарјанске власти и пренели у свој царствујући Град, али не успеше остварити своју жељу. Јер је не могаху ни златом откупити, нити на који други начин отуда добавити. Тек за царовања Порфирородног Константина VII и Романа,[2] тај дар, скупоценији од свих земаљских блага, би подарен на овај начин. Ђакону неком у Антиохији, Јову, по Божјем надахнућу дође мисао, да свету руку Крститељеву однесе из агарјанске државе у хришћанску земљу која светли побожношћу. А та света рука лежаше у прекрасном антиохијском храму светог апостола Петра. Јов дакле удеси да буде при тој цркви, и спријатељи се са црквеним ризничарем, да би лакше могао извести свој план. Много пута је покушавао да ризничара придобије за свој план, али он не пристајаше. Тада Јов поступи овако: спреми богату вечеру, позва ризничара, угости га и добро напи. И кад овај тврдо заспа, Јов оде кришом у цркву, отвори кивот, узе руку Крститељеву, и сакрије је код себе. А сутрадан устаде од спавања ризничар, и не сазнаде шта је урађено. За то пак време Јов оде из Антиохије са чесном руком, и журно путоваше ка границама хришћанског царства, бојећи се да Антиохија и незнабожачке власти не сазнаду да је света рука однесена, и да не пођу у потеру за њим. И он, чуван Богом и штићен молитвама светог Крститеља, убрзо стиже здрав и без сметње у хришћанско царство. А кад дође у Халкидон[3] обелодани тајну своју: показа вернима бескрајно скупоцено благо што је из Антиохије донео. И одмах известише о томе благочестиве цареве. А кад они тако добру вест неочекивано чуше, испунише се неисказане радости. И сместа своју царску лађу са пресветим Патријархом и неколицином угледних сенатора послаше у Халкидон, да сретну Крститељеву руку и чесно донесу у царски град. А кад се лађа враћаше из Халкидона са светом руком, коју сам Патријарх на рукама својим носаше, изиђоше цареви и сав народ на обалу, као да самог светог Крститеља који невидљиво долази с неба сусрећу. И пошто се како треба свесрдно поклонише чесној руци и с љубављу је целиваше, они је са псалмима и песмама, и са свећама и кадионицама, пренесоше, и положише у цркви која беше у царским дворима. Ово преношење свете руке Крститељеве догоди се уочи самог светог Богојављења пред освећење воде. И отпразнован би тај празник, а за њим сабор Крститељев са великом радошћу, у част чесног пророка светог Јована Крститеља, а у славу самог у Тројици Бога, Кога сви славимо и Коме се клањамо вавек, амин."

Овако завршава своју повијест о Претечиној десници Отац Јустин, негђе око године 994., тек започевши причу о томе како ће она, преко Родоса, Жиче и петроградског Зимског дворца, ношена рукама Светога Саве, малтешких витезова, руских царева и митрополита, да врати Крститељев благослов на земљу Немањину, уредивши је и Часним Крстом и иконом Пресвете Богоматере коју је насликао онај који је и руку покренуо – Свети Апостол Лука.



Цариград, Малта, Италија, царска Русија: "Претечина деснице Јованова, помени мене Саву архиепископа српскога"

Док се ова рука чувала у Константиновом граду, о празнику Рођења Светог Јована Претече износио ју је за вријеме богослужења патријарх на амвон, ради показивања народу. Испочетка она би у цркви Богородице Фарске, у царском двору, да би је руске хаџије крајем XИВ и почетком XВ вијека помињале у манастиру Богородице Перивлептос, и да би њено посљедње скровиште у Цариграду, по свему судећи, била сама Велика Црква Спаситељева, названа Премудрост Божија – Света Софија, гђе је неки хаџија виђе послије 1424, а прије но што паде Источно Ромејско Царство.

У то вријеме од руке су већ била одвојена два прста, од којих један још 1200. године помиње Антоније Новгородски, да је у саборном Претечином храму Студитског манастира.[4] Биће да се тај прст данас чува у кивоту у облику десне руке, у Отоманском музеју у Цариграду. На окову грчки пише "Ово је рука Јована Крститеља", и "Гле Јагње Божије", и овако ју описује научник Лазар Мирковић: "На горњој страни длана је четвртаст отвор 3-4 см, који затвара поклопац. Када се са отвора дигне поклопац, види се кост руке да се може целивати".

Други се ипак кивот чува у Сијени, и на њему је натпис српскословенским језиком "Претечина деснице Јованова, помени мене Саву архиепископа српскога". Овђе је ријеч о другом прсту десне руке Крститељеве, која је први пут благословила Савину земљу онда када је новохиротонисани архиепископ новорођене Помјесне Цркве донио њен прст као благослов патријарха Германа и цара Теодора И Ласкариса, и положио у славни дом Спасов, Жичу.

Потом он би чуван у Мајци свих Цркава, Пећкој Патријаршији, када у њу би пресељен престо архиепископски, све до пропасти Византијског и Српског Царства. Тада узе кивот са моштима Јелена, супруга Ђурђева сина деспота Лазара Бранковића, који прије тога, 1458. године, умре, и однесе кивот у Мореју, своме оцу Томи Палеологу. А када и тог рођеног брата посљедњег ромејског цара Константина XИ Драгаша, Турци погнаше са његовог престола, он 1461. одбјеже у Италију, папи Пију XИ под заштиту. Њему на дар он понесе ову светињу, коју папа, будући рођењем из Сијене, поклони, тамошњем храму св. Марије. Њу 1933. године тамо виђе наш књижевник Павле Поповић, и протумачи запис на њој, испричавши потом да се она износи само на Духове, и да њен кључ имају само надбискуп, градоначелник, и још један грађанин Сијене, због чега је она недоступна.

А сама рука Претечина, остаде у Светој Софији и послије пада царскога града у турске руке 1453. године. Тада света црква Спасова би претворена у џамију, иако ни тада не доживи такво поругање као када крсташи 1204. године на њен часни престо посадише блудницу. А да је рука Претечина у то вријеме, са царем и патријархом била склоњена у Никеју, не свједочи само то што је крсташи нису однијели (а они су похарали све што се могло похарати), већ и то што је патријарх могао од ње одвојити прст на благослов новој, светосавској, Цркви.

Но, када је године 1484. султан Бајазит ИИ [5] имао "потребу да орасположи према себи витезове острва Родос, и у знак пријатељства послао је магистру Ордена (Реда) десну руку св. Крститеља", пише у свом опширном мјесецослову Епископ банатски Хризостом. Тај ред латинских ритера би основан 1118. године са циљем заштите светих мјеста у Јерусалиму, али када Свети град 1187. поново паде у муслиманске руке, јовановци се преселише на Родос. Преплићући се са тевтонским витезовима, ружиним крстом и низом других тајних и јавних друштава, постоје до дана данашњег, са крајње неизвјесном улогом и судбином.

Њихов мир са Турцима, успркос поклонима, не потраја, јер Турци већ 1522. заузеше Родос, а витезови отпловише на Малту, која њима даде име под којим су и данас познати, а они њој – крст. Наиме, они су са собом осим Претечине руке, донијели и ђелић животворног Крста Господњег, који је великом магистру реда даровао Луј ХИИ [6], заједно са мачем Луја ИX "Светог",[7] којим је овај водио два крсташка рата.

Исти велики магистар који је на Малту пренио ове двије светиње, донио је и трећу, за коју не знамо како је доспјела у посјед малтешких витезова. То је Филермска чудотворна икона Богородичина, коју је живописао Свети Апостол Лука, у вријеме након васкрсења Христова, када је Пречиста Ђева боравила у дому свога под крстом усвојеног сина, Светог Јеванђелисте Јована. Он је тада урадио још три иконе њене, од којих се једна, Млекопитатељница, налази у Испосници Светога Саве у Кареји.

Те три светиње су почивале на малти у сакристији катедралне цркве два и по стољећа, док Малту 1798. није покорио Наполеон и потјерао ритере Јовановог реда у најнеизвјесније изгнанство до сада. Тада је орден изабрао за великог магистра руског цара Павла И [8] и он је 3. августа 1799. године код Петрограда примио изасланике реда, који су му поднијели акт о абдикацији великог магистра барона Фердинанда Хомпеша, потписан 6. јула 1799. у Трсту.

Он је морао напустити Малту пет дана након њеног заузимања, а од побједника је успио измолити три светиње које се први пут и помињу заједно по доласку витезова Јованових, 1530. године. Тако ће он 17. јуна 1798. поново покренути светиње које ће се ускоро обрести у дворској цркви Нерукотвореног Образа Спасова у петроградском Зимском дворцу.

Тада ће цар Павле дати да се за њих израде кивоти и окови у којима оне и данас почивају, украсивши их малтешким крстовима и сваком природном љепотом и људском вјештином петроградских мајстора.

Његов насљедник, цар Александар ИИИ,[9] заједно са царицом, данском принцезом Маријом, пренијеће их трајно у Гатчино, дворац удаљен педесетак километара од Петрограда. Помјесна Руска Црква слави тај дан, као дан њиховог повратка у наручје хришћанског цара, гђе су оне први пут са Малте, 12/25. октобра, 1799. и доспјеле.

Октобарска револуција: По други пут Претечина рука донета у Србију

А када и овај хришћански цар, 1917. године, падне, мајка Николаја И, опет Данкиња и опет Марија, пренијеће светиње у своју отаџбину. Након њене смрти, њене ће кћери, велике књегиње Ксеније и Олга, руку, Часни Крст и икону предати Митрополиту кијевско-галицком, Антонију (Храповицком). Под њиховим благословом ће он у Сремским Карловцима основати Руску заграничну Цркву, и предати их краљу Александру И, чија је сестра била удана за нећака цара Николаја ИИ, и једва избјегла покољ царске породице.

"Рука која је захватила воде из Јордана и подигла се над главом Христовом... По други пут Претечина рука донета је у Србију", писао је 1936. године Владика Николај, поздрављајући Пророка, Претечу и Крститеља Спасова по други пут у земљи Немањиној.

Руком краљевом светиње бјеху похрањене прво у црквици Старог дворца, да би, након што је 1924. започета градња новог, биле чуване у цркви Двора на Дедињу до 1941., када у првом налету њемачких бомбардера би срушен и пресвијетли дом Спасов и мајка свих српских цркава, Жича.

Тада их краљ Петар ИИ и патријарх Гаврило покренуше до Острошког манастира, одакле краљ оде у Велику Британију, а Патријарх у ропство. Светиње су ту ћутале, покривене заборавом и свенародним страдањем, до 1945. године.

Тада наиђоше исти они који су похарали и друго велико љечилиште болних, манастир Светог Наума на Охридском језеру, гђе порушише пирг са црквицом коју Владика Николај посвети светој успомени мученичке смрти цара Николаја ИИ. Одавде пак покупише и оно најсветије што је руски цар-мученик послао ове три светиње на чување своме српском рођаку, надајући се да ће светиње сачувати њега и он њих, и на упозорење на нарастајуће и надолазеће зло.

Црногорски комунисти отимају светиње

Ево шта о доспјећу свих светиња у Црну Гору приповиједа игуман Марко (Калањ):

"Када је априла 1941. краљ Петар ИИ Карађорђевић стигао под Острог, рекао је: 'Ове три светиње нећу да носим из Југославије', и оставио их је у манастиру, са још доста злата и других драгоцјености. Када су 1951, у соби старјешине Манастира, архимандрита Леонтија (Митровића), испод дуплог патоса, открили злато, понијели су га у Титоград, заједно са реликвијама. Јеромонах Герасим (Чечур), који је тада био у Острогу, стално је говорио: 'Ништа ми није жалије од оне три светиње, што су однијели комунисти. Сигурно су драгуље узели, а светиње побацали.' Слично је о томе говорио и тадашњи ђак, а потоњи архимандрит острошки, отац Серафим (Кашић), а један Црногорац-партизан, коме ја име не знам, што је радио на откривању злата у Острогу, изјавио је: 'Оче, тамо су биле неке свете ствари. Однесене су у Титоград и по наређењу Блажа Јовановића, стављене у трезор'.

Ишао сам секретару тадашње Вјерске комисије, Божу Мартиновићу, и он је рекао да су рука Светог Јована Крститеља, честица Часног Крста и икона предате Музеју на Цетињу, по наређењу Марка Орландића. Рука Светог Јована и честица Крста су предате Манастиру Светог Петра Цетињског и док смо постављали манастирску ризницу извршили смо провјеру: рука Светог Јована нема читава два прста, мали и до малога, иначе је у цјелини очувана, до лакта."

 Четири десетљећа бјеху оне опет скривене прво на мјесту непознатом, па у ризници Цетињског манастира, све док их, као некад архијереј Константиновог града, не узе на руке архијереј града Ивана Црнојевића, о Ивањдану године 1993., и док се рука највећег рођеног од жене поново не показа међу људима.



Напомене

[1] Никифор Калист – црквени историчар, монах Софијског манастира у Цариграду; скончао око 1350 год.; Кедрин – исто тако познати црквени историчар, живео крајем XИ или почетком ХИИ века.

[2] Византијски цар Константин ВИИ Порфирородни царевао од 913. до 959. године, а сродник његов Роман – од 920. до 944. год. Тако су они владали заједно од 920. до 944. године.

[3] Халкидон – град у северозападном крају Витиније на обали Босфора према Цариграду.

[4] Манастир којег је 484. основао сенатор Студије (са низом свети монаха тога манастира – Теодор, Симеон богобојажљиви, Симеон Нови Богослов) чувен је по високој духовности и ревновању за чистоту црквеног предања. Због тога су их се прибојавали и цареви склони попуштању у догматима Цркве, те је веома могуће да је прст доспио у манастир или као дар или као средство за умољење мира са Студентима.

[5] Бајазит II (владао 1481-1512), турски султан син Мехмеда ИИ Освајача.

[6] Луј XII (1462, владао од 1498. до 1512) син пјесника Шарла Орлеанског.

[7] Луј IХ "Свети" (1214, владао 1226-1270), фр. Иров из породице Капета. Учествовао у VI крсташком рату као предводник, био тражен, заробљен и уз велики откуп ослобођен.

[8] Павле И (1754, владао од 1796 до 1801), руски цар, син Катарине II.

[9] Александар III (1845-1894, владао од 1881), руски цар, син Алексадре II.


Извор: сајт mitropolija.cg.yu

Беседа о Светој Србији    
 

Данас је Видовдан! Какву нам благовест, какво Јеванђеље јавља данашњи велики, свети и страшни Празник. Гле, испред свих, он нам шаље дивног светитеља Божјег Светог Цара Лазара. Он на тањиру носи главу своју. Куда Свети Кнеже? - У Небеско Царство. Дошао је дан када немањићка Србија полаже свој страшан испит, дан - када Свето Јеванђеље Светог Саве отвара тешке, страшне странице своје српске голготе. Свети Кнез определио се у име целог народа и са целим народом за Царство Небеско, јер је: земаљско царство за малена, за кратко време, а небеско је вавек и до века! Требало је изабрати између истинитог Бога Господа Христа и руље са истока која је носила неко својеврсно незнабоштво. И Свети Кнез није могао поступити другачије. Свети Кнез није могао довршити историју Светих Немањића него да са свим својим народом крене путем Јеванђеља Светога Саве. Путем служења Господу Христу, путем стварања Свете Србије. Да, Свети Немањићи су имали један циљ, једну жељу да Србију претворе у Свету Србију. Да целу српску земљу претворе у задужбину Божију. У један велики, огроман манастир у коме ће се само служити Богу, само Господу Христу. Ако би хтели да у неколико речи сажмемо, изразимо то Свето Јеванђеље Светих Немањића, почетак Светога Саве и Светог Оца његовог Симеона - то Јеванђеље гласи: Христос пре свега и изнад свега! Све за Христа, Христа ни за шта! Ето Јеванђеља Светога Саве, ето Јеванђеља Светих Немањића, ето Јеванђеља Светог Кнеза и Цара Лазара Косовског! Једино Јеванђеље српско, Јеванђеље које ствара Свету Србију. Целу земљу претвара у храм, храм у коме се служи Богу. И ту Свету Србију створили су они - Свети Немањићи. Шта је то Света Србија? То је чудесно Јеванђеље које објављује Господ Христос наредивши свим људима, свих времена: "Иштите најпре Царство Божије и правде његове, а све ће вам се друго додати". И то, ето светосавско Јеванђеље, то иште. Света Србија то хоће, само то. Пре свега и изнад свега Царство Божије и правду његову. Ето, то су те стваралачке силе, правда Божија, истина Божија, љубав Божија. То су те свете силе које изграђују и зидају Свету Србију. Ради те вечне правде и свете правде Божје, ето, и сав српски народ на Косову полаже душе своје, за кога? - За Господа Христа, за Свету Србију. Приволела се Царству Небескоме, јер је земаљско царство привремено и пролазно. И, десило се чудо. Света Србија није погинула на Косову. Не! Она је продужила пут кроз страшно ропство. Пут свете Српске Цркве, мученице, страдалнице, која је узела ту Свету Србију и понела је кроз историју и донела до нас, до данашњег дана. Света Србија ради чега живи? - Да служи Господу Христу, да служи једноме истинитом Богу, да одбаци све лажне богове, да служи вечној Христовој правди, да одбаци све људске лажне такозване правде. Да служи Христовој истини, јединој вечној истини, јединој непролазној истини, јединој бесмртној истини, а да одбаци и одрекне маскиране истинитице, маскиране лажи... И Света Србија, немањићка Света Србија, шта је хтела? - Она је хтела да освети све! Она је себе изграђивала. Како? - Помоћу, прво: помоћу свете школе. Јер, просвета јеванђељска, просвета Господа Христа, просвета светосавска шта даје човеку? - Даје знање о вечном животу, даје знање о јединоме истинитом Богу, даје знање о истинитом човеку, даје знање о смислу и циљу нашег земаљског живота. Али не само знање, него даје и свету силу да се то свето знање претвори у живот. Да се њиме живи у овом свету. Света школа, ето то је главна ливница Свете Србије, светосавска немањићка ливница. Света школа! Данас, претворена у мајмунску мудрост. Света школа погажена! Нема светог знања, нема такве школе. Шта људи уче? Шта је то? Какав се то мрак вије кроз наше ниске и мале школе? А Света Србија немањићка, светосавска Србија?! Шта јој даје, и шта још хоће? - Свету породицу. Без свете породице нема напретка ни у једној земљи. А Свети Сава је то хтео. Свети Кнез Лазар је то хтео. Јеванђеље Светога Саве то хоће; да освети породицу, да однос у породици, измњђу родитеља и деце и свих у кући буде свети однос. Да служе један другом као света браћа, свете сестре. Да служе Господу Христу, служећи један другоме. Да све избија у славу Божију. Света породица то је. Кад све бива у славу Божију. Кад се умире и живи ради Христове правде, ради Христове истине, ради Христове љубави, кад се живи Христовом вером, када се у породици служи Господу. Јер, служећи Господу, уствари ми служимо себи, служимо својој вечности, служимо свом царству небеском, јер служимо спасењу своје душе. А спасења нигде - мимо Господа Христа, нигде мимо Његове Свете Цркве. А Света Србија, Србија светосавска и немањићка тражи свето судство. Суд да буде светиња, где ће савест божанска да решава ствари. Где ће правда Божија да буде светла и трајна. То је свети суд, свето судство. То хоће Света Србија. Па онда земљорадња?! Шта је то? - То је свети посао. Света земљорадња. То хоће, Свети Сава. То хоће Света Србија, да се земља обрађује у славу Божију, а на корист нама, јер знамо да је сва земља имовина Божија, дата нама. Света земљорадња, ето она изграђује Свету Србију. Па свето сточарство, свето пчеларство, сваки занат, све је то свети занат у Светој Србији. Свето занатство! То је занатство које служи нама, служећи Богу. Занатство које се врши у славу Божију на спасење наших душа и на одржавање нашег тела. Али све у славу Божију. То хоће Света Србија. То хоће Света Немањићка Србија, то и косовска Србија Светога Кнеза, то и Небеска Србија. Једна је то Србија! Почела од Светога Саве и његовог светог оца, па ето кроз све векове, до данашњега дана све што је свето припада тој Светој Србији, светој немањићкој Србији, земаљској и небеској. Али ми, данашњи Срби - шта би од те Свете Србије? - Почели смо да је сахрањујемо, почели смо да је умртвљујемо са свих страна, јер гонећи Господа Христа из своје душе, ми гонимо њу - Свету Србију. Гонимо Истинитог Бога, Његову правду из нашег живота, одричући се Господа Христа, као што многи Срби данас чине, шта је то? - Они се труде да убију Свету Србију. Гле, они убијају себе, Свету Србију не могу убити, не могу убити бесмртнике Христове. Не могу убити Светог Кнеза Лазара, Светог Саву, Светог Симеона Мироточивог и безброј српских светитеља и безброј витеза и јунака што гинуше за крст часни и слободу златну кроз векове и векове. Не могу они погубити душе оних 700 000 Срба што положише душе своје, животе своје, побијени за веру православну у ондашњој хрватској држави. То је вечна Света Србија, неубивљива. Света Србија коју нико усмртити не може, нити јој може нашкодити, јер је сва Христова. А васкрслог Господа Христа ко ће погубити, ко убити? А прави Србин увек стоји уз Спаситеља свога Господа Христа, увек стоји у Светој Србији, брани њену правду, живи том правдом, брани њену истину, живи том истином. Нема смрти која га може одвојити од њих, нема ђавола, ни легиона ђавола, ни пукова ђавола, који могу таквог Србина, Христовог Србина, светосавског Србина, одвојити од Свете Србије. У њој он је међу Светитељима Српским. Тим бесмртним победницима на свим бојиштима, тим бесмртним јунацима којима никаква смрт нашкодити не може. И ми данашњи Срби, треба да проверимо себе, сваки да провери себе. Где сам? Да ли сам ја у Светој Србији? Да ли заиста живим светим Јеванђељем косовским, светосавским Јеванђељем? Да ли је Христос за мене све и сва у овоме свету? Да ли је Христос за мене најважнија моја брига у овом свету? Да ли је Христос једини истинити Бог за мене у овоме свету, или ја полако се одвајам од Њега и бежим од Њега и придружујем се лажним боговима овога света, лажним наукама, лажним учењима. Сваки нека провери себе. Провера је врло лака и за мене и за тебе. Ако си прави Србин, ако светосавско србинско срце бије у теби, ти си сав уз Господа Христа. Сав уз Његову истину и у овом и у оном свету. Ти си сав уз Светог Кнеза Лазара, ти сав на Косову гинеш за Крст Часни и слободу златну. Свеједно! Било Косово и прошло, а и данас је Косово! И данас гину безбројни Срби, многи гину без Васкрсења, многи гину да вечно умру. Али има и светих Срба који животе своје полажу за Господа Христа, животе своје полажу за Свету Србију. Обично се ти не виде, не чују, а срце њихово - то је веза са небом, изнад свих грехова, изнад свих смрти. Срце њихово олтар, косовски олтар на коме они стално приносе себе на жртву Господу Христу, служећи Њему и роду своме. Има таквих Срба и у земљи и ван земље и због Њих стоји и постоји земља наша. А кад би било речи само до издајица и до гњева Божјег, не би остало ни једног Србина данас. Али по великој милости Божјој, по молитвама Светог Кнеза Лазара и Светога Саве и свих славних светих Немањића и свих Српских светитеља, ми недостојни данашњи Срби живимо ето и путујемо ка Небеској Србији.

Нека би Благи Господ осветио сва срца српска сада на земљи. Нека би Свети Кнез по милости својој са свима Српским Светитељима умолио Господа да поново крсти, поново крсти обескршћене Српске душе многе. Да их приведе Господу Христу, да их приведе Светој Србији, Небеској Србији. Јер само Света Србија јесте слава сваког Србина у свим вековима и временима, поготово наша. Наше доба, доба је када се вера проба! Истинита вера, светосавска вера. Срби стоје њоме или пропадају отпадајући од ње, трећега нема. Зато само вођени и предвођениСветим Кнезом и Царем Лазаром и Светим Јеванђељем Светога Саве, ми данашњи Срби можемо савладати све смрти, све христоборство овога света, све лажне науке и изаћи као бесмртни победници из овога света, у вечну Небеску Србију, тамо међу све праведне и свете Србе, да служимо Господу Христу и Светој Небеској Србији као што смо служили у светој земаљској Србији. Молитвама Светог Великомученика Цара Лазара, и другог данашњег светитеља, светог патријарха Јефрема, кротког печалника земље Српске, и свих српских светитеља, нека Благи Господ сваку српску душу води и руководи у овоме свету и изведе је кроз истину вечну у живот вечни, у Царство Небеско.

Амин.


Извор: преузето са сајта saborna-crkva.com

Ивањдан (24. јуни, Ивандан), празник рођења Светог Јована Кститеља, пророка и Претече. Рођен је шест месеци пре Господа Исуса Христа, као дете молитве, од престарелих родитеља Захарија и Јелисавете. У животу Св. Јована све је било чудно - рођење, храна, одећа и васпитавање у суровој јудејској пустињи. Када га је Бог ословио у пустињи, одлази међу људе и почиње да у њиховим душама припрема стазе за долазак Спаситеља. Празник је установљн у IV веку, након успостављања Божића. Колико је овај празник поштован од давнина, види се и по листи химнографа који су писали Црквене песме за њега: Дометије (IV век), Анатолије (IX век), Св. Андреј Критски, Св. Јован Дамаскин, монахиња Касија и византијски цар Лав Мудри.
Народни обичаји

О Ивањдану плету се венци од ивањског цвећа, и њима се ките стаје, а уочи тог дана, чобани пале брезове лиле (ватре), па обилазе торове и овце где чувају стоку, а затим се пењу на висове и играју свакојаке игре око пободених ватри. Ово паљење машала за Ивањдан доводи се у везу са паљењем бадњака уочи Божића, чиме се хоће рећи да зимско, божићно сунце не сија тако високо као летње, ивањданско, нити онако топло греје. Плетењем венаца жели се рећи да је природа у развоју дошла до своје највише тачке (средина лета), и да се тим венцима природа овенчава. Ти венци уједно подсећају и младе да размишљају о свадбеним венцима. Девојке у венце ставе црвену ружу. Мисли се да је Ивањдан толико велики празник да се сунце три пута заустави тог дана.

Црква овај празник назива Ивањдан, а народ додаје још неколико надимака: Биљобер, Метлар, Свитњак, Игритељ и Наруквичар, што јасно показује мноштво разних обичаја који се упражњавају на овај велики летњи празник. Вода добија посебну моћ, па се сви купају у рекама, потоцима, језерима. Биље и траве имају појачана лековита својства. Зато се бере лековито биље и плету венци, које се чува у кући као лек против разних болештина.

У таковском крају постоји прича ο неком сељаку из Невада, који је у глуво доба ноћи изашао из куће и видео неко бледо светло на планини Рудник. Одмах се обукао и кад је дошао до тог места баци капу. Сутрадан, зарана, отишао је тамо и ископао пун ковчег сребрњака. Само што је ископао и извадио благо, окренуо се према сунцу да захвали Господу, на шта се догодило ново чудо. Сунце је три пута заиграло - поскочило, као знак да је благо дар Јована Крститеља.

Ивањдан се може назвати и Девојачким празником јер је читав низ ритуала поверен девојкама. У многим нашим крајевима, ноћ уочи Ивандана девојке пале ивандањске ватре, беру цвеће и траве, певају и плету венце. Девојке из Груже палиле су с вечери живу ватру или крес, а с венцима ивандањског цвећа целу ноћ су играле и певале. У рану зору су се разилазиле, а свака је носила угарак из ватре, а исплетен венац би стављала на врх капије. Слично се радило и у чачанским селима. Све се то ради у шали па је девојачки смех и цика одзвањао у ноћи. Овде се такође верује да ове ноћи треба хватати свице и носити кући. У виноградима се ништа не ради. Виноградари се чувају и да уђу у виноград три дана пре и три дана после Ивањдана. Кажу да тих седам дана виноград највише напредује, јер га чува Свети Јован. Гружанке девојке посаде у саксији мало жита, а на Петровдан гледају како је никло.


Извор: pravoslavlje.net

У име Оца и Сина и Светога Духа.

 

Данас се, браћо и сестре, присећамо једног великог догађаја из наше хришћанске и црквене историје, догађаја који упоредо са још два слична догађаја, а то су рођење Господа нашега Исуса Христа и Његове Мајке, Пресвете Богородице, чини сам почетак остварења Божјег плана домостроја спасења душа људских.

Данас молитвено прослављамо празник Рођења Светог Јована Крститеља - Ивањдан делећи духовну радост заједно са његовим праведним родитељима - Захаријом, који беше свештеник Божји, и Јелисаветом, за које се у Светом Писму каже: "Обоје беху праведни пред Богом, живећи без мане по свим заповестима и наредбама Господњим. Деце нису имали, јер је Јелисавета била нероткиња, а обоје зађоше у године" (Лк. 1, 6-7). Ни старост нити било шта друго није могло угасити њихову чежњу да буду родитељи. Никада нису губили наду и стално су се молили Богу, и једнога дана десило се чудо. Када је Захарија по своме реду служио у храму Господњем "...по обичају свестенства паде му у део да уђе у храм Господњи и кади. А све мноштво народа мољаше се напољу за време кађења. Јави му се анђео Господњи ставши с десне стране кадионог жртвеника. И збуни се Захарија видевши га и спопаде га страх. А анђео му рече: Не бој се, Захарија, јер је услишена молитва Твоја; и жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и наденућеш му име Јован. И биће ти радост и весеље, и многи ће се обрадовати рођењу његову. Јер ће бити велик пред Господом, и неће пити вина и сикера; и испуниће се Духа Светога још у утроби матере своје" (1, 9-15).

Даље стоји у Светом Јеванђељу: "А Јелисавети дође време да роди, и роди сина. И чуше њени суседи и родбина да је Господ показао велику милост своју на њој и радоваху се с њом" (Лк.1, 57-58). Ето због чега се већ 2000 година слави овај велики и радосни празник Рођења Светог Јован Крститеља, ето због чега толика унутрашња радост и милина у нама сваке године када прослављамо овај светли и велики празник.

Јованово рођење је многе зачудило: "Шта ће то бити од овог детета" (Лк. 1, 66), питали су многи и чудили се, јер су осећали да "Рука Господња беше с њим" (Лк.1, 66). У томе је управо и била тајна Јованове личности, што "Рука Господња беше с њим". Јованову личност вајала је рука Господња као што вајар обликује своје дело, а Јован се стално и чврсто држао руке Господње. Томе су највише допринели његови родитељи. Како је Јован растао и стасао, ослобађао се постепено родитељске подршке и све више прихватао Божју помоћ, чему су га непрестано родитељи учили. Његов отац је био богонадахнути свештеник. Јелисавета, тетка Пресвете Богородице, била је веома продуховљена личност. Својом побожношћу и светошћу надахњивали су Јована, васпитавали га у страху Господњем и молитви. Родитељски дом био је Јованова највиша школа и најпресуднији васпитни чинилац.

Питали су једног славног научника, који је завршио неколико високих школа, стекао много научних степена и награда, написао много значајних књига, која му је од завршених школа највише помогла? "Највише ми је помогла школа моје неписмене мајке", одговорио је тај велики научник. Одакле таква снага, такав утицај, таква моћ једној неписменој жени?

Родитељи на децу преносе не само своју крв и своје телесне особине, већ и своја срца, своје душе, своје нарави и цело своје биће. Како се то дешава, то је тајна и то нико не може објаснити. То није неки слепи закон природе, као сто то мисле многи. То је закон "наследства од Господа". У суштини тога закона су и радости у рађању деце; рађајући децу и родитељи се поново рађају. Питали су једну мајку која је родила осамнаестеро деце, како је поднела толике напоре око њиховог рођења и подизања. "Приликом рођења сваког мог детета осећала сам се као да сам се и сама родила", рекла је ова племенита мајка. "И данас осећам да живим у животу сваког мог детета". Једна друга мајка која је имала дванаестеро деце на исто је питање одговорила: "Држала сам се непрестано за Божју руку. Тако сам осећала да сам увек јака. Нисам много држала лекције деци и мало сам говорила. У споразуму са својим мужем понашала сам се онако како сам желела да се понашају наша деца кад одрасту. Ја сам показивала љубав према деци и учила их да се међусобно воле. Деца су делила не само љубав међу собом, већ скоро и сваки залогај. Старија деца су били наши помоћници у васпитању и подизању млађе деце".

Христова Црква учи од почетка да је дете зачето у утроби своје мајке, живо људско биће и да су родитељи већ тога тренутка одговорни за њега! Стога су се одувек хотимични побачаји сматрали за детеубиства. Још у првом хришћанском веку, писац књиге која носи наслов "Учење светих апостола" казе: "Не убијај заметка путем побачаја. Не  чини детеубиство!" На овом учењу су засновани сви свети канони хришћанске Цркве и сви морални принципи који се односе на ово питање. Други канон светог Василија Великог гласи: "Она која уништи плод подлеже осуди за убиство!"

А шта се данас у нашем народу дешава? Наше бракове и породице је захватила тешка зараза болести која се зове бела куга! У многим крајевима умире већи број људи него што се рађа! То се раније никада није дешавало у нашој прошлости, па чак и у најтрагичнијим и најтежим временима наше историје.

Небески благовесник је прорекао за Светог Јована Крститеља да ће "...бити велики пред Господом" (Лк. 1, 15), јер ће учинити велика дела. Међу овим великим делима биће и то што ће он да "обрати срца отаца ка деци и непокорне ка мудрости праведника" (Лк. 1, 17). Ваистину, браћо и сестре, Свети Јован Крститељ и после толико векова, врши своју велику мисију упућујући људима небеске, велике поруке. Међу овима су изузетно важне поруке које упућује свима нама у погледу рађања и васпитања деце и младих поколења. Он чини све што може својим молитвама "да обрати срца отаца ка деци" и да загреје родитељска срца која су охладнела према свом породу, која су замрзнута под ледом ове наше савремене и бездушне цивилизације.

Међу многим судбоносним питањима свети Јован Крститељ би нам данас поставио једно значајно питање: Шта ће бити са вама ако се и даље настави опадање рађања деце у нашем роду? Шта ће бити са вама ако се не поправите и ако ваши греси буду падали на главе ваше деце, а особито на децу у утробама мајки, која се неће никада ни родити?

Слушајуци ове поруке данашњега празника Рођења Светог Јована Крститеља и примењујући их у својим животима, богатећи своје душе родитељском радошћу праведних родитеља Захарије и Јелисавете најбоље ћемо прославити данашњи празник и узнети благодарност Богу троједином, Оцу и Сину и Светоме Духу вавек. Амин.


Извор: преузето са сајта manastir-lepavina.htnet.hr/ivanjdan

Људи муве и људи пчеле

 
Једном смо упитали старца Пајсија (Светогорца):

- Ви нам, оче, непрестано говорите да позитивно мислимо. Желели бисмо да нас посаветујете како да се суочимо са следећим проблемом. Често нам долазе људи и кажу да неки свештеници узимају много новца за вршење Светих Тајни, кажу да пуше и седе у кафанама, па чак кажу и то да су неки свештеници уплетени у неморалне радње, уопштено, жестоко их оптужују и износе доказе да би то оправдали. Шта да одговоримо људима који оптужују свештенство?

            Старац је почео да нам прича:

- Из искуства знам да су људи подељени у две категорије. Трећа категорија не постоји; људи припадају или једној или другој. Први подсећају на муву. Главна особина муве је да њу привлачи нечистоћа. Када се, на пример, мува нађе у башти пуној цвећа прекрасног мириса, она га неће ни приметити и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи. Почеће да кружи унаоколо и осетиће се сасвим лагодно у смраду. Ако би мува могла да говори, а ви затражили да вам у башти покаже ружу, одговорила би: “Ја уопште не знам како ружа изгледа. Знам само где да нађем ђубре, тоалете и блато.” Постоје људи који подсећају на муву. Људи који припадају овој категорији навикли су да мисле негативно и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра.”

            Друга категорија су они што подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. Када би се пчела нашла у соби препуној нечистоће, са комадићем бомбоне у углу, она би занемарила сву ону нечистоћу и слетела на бомбону. Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: “Не знам. Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт, мед и шећер.” Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате. То је друга категорија људи која има позитивне мисли и види само добру страну ствари. Они се увек труде да прикрију зло како би заштитили ближње; напротив, људи прве категорије се труде да изложе зло и да га изнесу на површину.

            Када неко дође код мене и почне да оптужује друге људе, доведе ме у тешку ситуацију и ја му наведем овај пример. Тада му кажем да одлучи којој категорији жели да припада, како би могао да нађе људе исте врсте и да се са њима дружи.”

(из књиге “Сузе за свет”)


Извор: преузето са сајта   isadaiuvek.dzaba.com