Brzina tame   

Premijerom predstave "Brzina tame" u Zvezdara teatru obeleženo je deset godina od smrti Stiva Tešića (1942-1996) - do sada jedinog našeg zemljaka koji je dobitnik Oskara (za scenario "Osamostaljivanja" iz 1980 godine). Užičanin, slavista, scenarista i reditelj, koji je od 1957. godine živeo u Americi, pisao je i za pozorište i za film (kod nas je najpoznatiji autobiografski "Četiri prijatelja" koji je, u njegovom prisustvu premijerno prikazan u Užicu, 1981. godine.)

Tešićev najpoznatiji komad "Na otvorenom drumu" za ovdašnje čitaoce je pre nekih 12 godina prevela Merima Isaković. Nedavno su objavljeni i prevodi "Brzine tame", "Umetnosti i dokolice", "Povratak na početak"... Sam Tešić je najveći uzor imao u Semjuealu Beketu, koga je smatrao "dramskim bogom". A "Brzinu tame" kritika je svrstala uz Vilijamsovu "Staklenu menažeriju". Ovim delom, u prevodu Ane Stanković, koje je reditelju, Branku Popoviću, takođe Užičaninu, poslala Nađa, sestra i saborac u antiratnim protestima Stiva Tešića, Zvezdara Teatar dobija ozbiljnu i bitnu predstavu koja se bavi posleratnim sindromom.

"Brzina tame" je odlično napisana građanska drama, gotovo sa elementima trilera, koja se osvrće na dnevne vesti iz novina koje su prepune priča o užasnim porodičnim tragedijama, gde se, gotovo kao po pravilu, ispostavlja da je zločinac povratnik sa nekog manje ili više aktuelnog ratišta. Igraju Mihailo Miša Janketić, Sonja Jauković, Miki Krstović. Hana Jovčić i Ivan Bosiljčić. Scenograf predstave je Igor Vasiljev, a kostimograf Maja Mirković. Originalnu muziku za predstavu komponovao je, inače, Rambo Amadeus, koji je i izvodi, na fretlis gitari, sa bas klarinetistom Tomasom Rotlojtnerom - apsolutnim obožavaocem beogradske muzičke scene.

Izvor: Krstarica

Mijač, pa Mađeli
Sl. V., 8. januar 2007

IAKO još ne jenjava interesovanje za predstavu "Hadersfild" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu već se očekuje novi hit po komadu Uglješe Šajtinca.
Reč je o "Banatu", u režiji Dejana Mijača, kao prvoj premijeri ove godine (verovatno 29. januar). "Banat" se najavljuje kao "balada o izgubljenoj tišini, slutnja o nemogućoj ljubavi, drama o ljubavi i smrti... Tokom drugog svetskog rata, u mestu od koga su ofanzive miljama daleko, a smrt užasno blizu". U središtu je folksdojčerska porodica Volf i njeno okruženje, neumitno svi uvučeni u igru nacija i ideologija.
Veteran reditelj, ali glumci, mahom, mlađani: Dubravka Kovjanić, Milutin Milošević, Nikola Rakočević, Petar Benčina, Jelena Petrović, Nenad Ćirić i Srđan Timarov. Kreativni video tim predvodi Boris Miljković, scenograf je Jasmina Holbus, kostimograf Maja Mirković. Muziku piše Isidora Žebeljan, dopisni član SANU.
Već februara, zavesu diže još jedno slavno rediteljsko ime - Paolo Mađeli i drama "Na dnu" Maksima Gorkog.
Ovaj komad, sa Ljubom Tadićem, prvi put je bio postavljen u JDP 1953. godine, u režiji Mate Miloševića. On je režirao i prvi komad Gorkog uopšte u ovom pozorištu, pre 56 godina. Bila je to legendarna predstava "Jegora Buličova" i jedna od najboljih uloga Milivoja Živanovića. A da su Gorki i Jugoslovensko dramsko "dobar spoj" svedočila je i "Vasa Železnova", sa maestralnom Ljiljanom Krstić, prva Mijačeva režija u ovoj kući.
Kod Mađelija igraju Voja Brajović, Bogdan Diklić, Nikola Đuričko, Nebojša Glogovac, Slobodan Tešić, Tamara Vučković, Nada Šargin, Ljubomir Bandović, Dubravko Jovanović, Dijana Marojević, Sonja Kolačarić, Tanja Pjevac, Marko Baćović i Nikola Vujović.
Za publiku, JDP će biti otvoreno posle 15, januara.

Izvor: Novosti

HRT pravi seriju o Dvorniku u kojoj će igrati i naš glumac
Bata i Boris snimaju u Beogradu



Boris Dvornik i Bata Živojinović će u februaru ponovo zajedno stati pred kamere! HRT za desetak dana počinje da snima seriju „Balada o glumcu“ o životu Borisa Dvornika. Slavni glumac će u februaru sa ekipom hrvatske nacionalne televizije doći u Beograd da snimi epizodu o svom druženju sa Batom.

- Toliko toga mi se desilo i profesionalno i privatno, i mnogo lepih stvari i mnogo ludosti, da mi je najteže od svega toga bilo da ceo život spakujem u sedam epizoda - kaže Dvornik koji je sam pisao scenario za ovu seriju.

- Za desetak dana počinjem snimanje u rodnom Splitu, a u februaru dolazim u Novi Sad i Beograd. Snimaću i u Nišu, Sarajevu, Splitu... svuda gde da sam doživeo važne trenutke u životu. Dobar deo serije posvetio sam druženju sa Batom. Njega sam upoznao dok sam kao srednjoškolac išao u glumačku školu u Novom Sadu, i dolazio da ga gledam u predstavama u Beogradskom dramskom. Kasnije smo zajedno snimili 17 filmova, družili se, svađali zbog politike, pa pomirili pre nekoliko meseci kada je Bata imao operaciju. Sve to mora ući u seriju - kaže Dvornik.

Jedna od najvećih zvezda jugoslovenskog filma glumom se počeo baviti u osmoj godini. Sudbinu mu je odredio kum, slovenački glumac Janko Rakuša, koji ga je kao jednogodišnjaka uneo u Splitsko pozorište i stavio na binu.

- S tim događajem počinje „Balada o glumcu“... Mnogo sam snimao, igrao u teatru... Otac je radio u Železnici, nije imao novca da me izdržava, pa sam glumio i tako finansirao školovanje... Ali da ne otkrivam previše. Dobro je što postoji kablovska, pa će ljudi u bivšim republikama moći to da gledaju i da se kroz priču o glumcu sete i nekih svojih priča iz tog vremena - zaključuje Boris.

Simonida Stanković
Bata: Letovaću kod Borisa

- Eto, u februaru ću videti Borisa. Ponovo ćemo zajedno stati pred kamere. Još ne znam kako će sve to izgledati, ali jedva čekam da počne snimanje - kaže Bata Živojinović i dodaje da se njih dvojica skoro svakodnevno čuju telefonom.

- Ja sam njemu čestitao katolički, a on meni pravoslavni Božić. Lepo je to. U aprilu će on biti gost na mom crkvenom venčanju i na svadbi u Koraćici. E, posle, na leto, ja idem kod njega na Brač. On tamo ima lepu vikendicu, 50 metara od mora.

Na pitanje šta se dešava sa emisijom „Sve za ljubav“ koja je trebalo da odavno organizuje Borisov dolazak „Er Pinkom“ u Beograd i snimi njihov susret, Bata kaže:

- Prave se ludi! Uopšte se više ne javljaju.

Izvor: Blic

Blic“ na probi predstave „Banat“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu
O ljubavi i umiranju




Reditelj Dejan Mijač korača obodom scene. Zastaje, zagleda delimično postavljenu scenografiju za predstavu „Banat“ Uglješe Šajtinca, čija je premijera planirana za 29. januar. Treba intervenisati, kaže, oko terase u levom delu scene da glumci (Dubravka Kovijanić, Milutin Milošević, Nikola Rakočević, Petar Benčina, Jelena Petrović, Nenad Ćirić i Srđan Timarov) ne bi imali problema prilikom nekih scenskih radnji.

„Radnja komada odvija se u banatskom selu tokom Drugog svetskog rata, od njegovog početka do kraja“, priča za „Blic“ reditelj Dejan Mijač. „Ovo je svojevrsna balada o izgubljenoj tišini, slutnja o nemogućoj ljubavi, drama o ljubavi i smrti. Ofanzive su miljama daleko od tog mesta i od junaka, ali je smrt užasno blizu. Psihološki i kontekstualno, i ne samo tako, prepoznatljiva situacija iz našeg neposrednog iskustva. Vreme u kome je zaborav jedna od dominanti, vreme u kome smo preko televizije i medija saznavali da tamo na hiljade ljudi gine i (ne)svesnost da to što tamo gledaš može za čas da ti bane za vrat i ščepa te. ‘Banat’ je priča o susretu ljubavi i umiranja, idejnim matricama ta dva dijametralna ali fundamentalna životna plana.“

Na sceni Dobrivoj (Nikola Rakočević) i Đurđa (Jelena Petrović), brat i sestra, razgovaraju s knedlom u grlu u dvorištu, ubrzo postaje jasno, tuđe kuće. „Ja sam čula da su tebi naredili to što si čuo (da uradi popis švapskih kuća i imovine - prim. nov.) pa sam ‘tela da pitam, da l’ je to neko drugi mogao da radi, ne ti. Sramota je... Čula sam da ima neki’ što su već odredili sebi u koju će se švapsku kuću useliti. Ti, valjda, nisi među njima?“, zabrinuto pita Đurđa. Reditelj vraća repliku, treba se posebno pozabaviti intoniranjem reči sramota i u celoj sceni naglasiti osudu brata koja ne isključuje ljubav prema njemu.

„Zanimljiv lik, tim pre što mi je blizak po godinama a različit po shvatanjima“, kaže za „Blic“ mladi glumac Nikola Rakočević. „Određuje ga to što je na selu, što je mnogo radio za male nadnice i velikog gazdu, a onda uz pomoć politike i pištolja krenuo da, zavisno iz kog ugla gledate, ostvaruje pravdu, obrće situaciju u svoju korist, profitira.“ Nameštajući štrikani šal (kostimograf je Maja Mirković) Jelena dodaje: „Ono što određuje sve likove pa i moju Đurđu jeste život u ratnim okolnostima u kojima, hteo ne hteo, prerano prestaješ biti mlad, prinuđen si da prerano očvrsneš, ogrubiš.“

Reditelj na scenu poziva Svetislava, glavnog junaka i daje mu par indikacija. Tumači ga Milutin Milošević koji za „Blic“ kaže: „Svetislav je veliki ljubitelj američkog filma. Zanesenjak, pokušava da pretvori život u film, a u ratnim je okolnostima, okružen je krvlju, suzama, očajem. Ali to je njegov izbor. Paralelni svet ili, da kažemo, virtuelna stvarnost, ni danas nije strana kao izlaz, nekakvo rešenje.“

Mijač vraća na scenu Dobrivoja i Đurđu. Traži od Jelene (Đurđa) da drugačije „oboji repliku“. Kad su odlazile, Švabe su stalno govorile: „Mi ostajemo ovde“ i „Vratićemo se!“. Mijač traži da bude jasnije da je jedno od centralnih pitanja upravo to - šta ako se vrate?

„Svet ima svoje apsurde koji nisu samo unutar čoveka nego često dolaze spolja, kao sudbina koja te zadesi“, kaže za „Blic“ Dejan Mijač. „Šta pojedinac može u datom trenutku? Može - ako živi iole budno, otvorenih čula i ima iole pameti - da ne propušta simptome, da prepozna zlo u nastajanju i da mu se odupre.“

Neki glumci sede u bifeu i čekaju da ih reditelj pozove. Jedan od njih je i Nenad Ćirić. O svojoj ulozi za „Blic“ kaže:

„Igram Jozefa Volfa, starijeg nesrećnog čoveka, oca banatske švapske porodice kome je supruga nastradala radeći na jednoj poljoprivrednoj mašini. Volf je teškoj depresiji. Sa sinovima skoro da i ne razgovara. On je čovek koji je popucao od tegobe, muke, nesreće... Šta s tim, s takvima? Moj junak kaže: ‘Ja pasem svoje parče ledine i čekam da me sopstveni zalogaj zadavi.’“

„Osim sučeljavanja i pretapanja ta dva plana, ljubavi i smrti, za ovaj komad bitno je i to što se na neki način poigravamo s melodramom protresajući je“, kaže Dejan Mijač. „Mnogo toga oko nas je u tom, manje ili više otkrivenom, mejnstrimu (holinvudske) melodrame. Naime, ovo što doživljavamo, percipiramo kao svet prepun kiča a melodrama, u svom negativnom vidu, jeste jedan od najizrazitijih oblika kiča. Zamena za pravu emociju, za duhovni život. Surogat. Mnogo toga ima što je čak direktno i otvoreno glupo a doživljava se kao senzacija prvog reda. Zašto čovek gleda ‘Velikog brata’? Zato što je reč o pomami za surogatima života. Zato nastojimo da melodrama dezavuiše samu sebe, da samu sebe dovede u pitanje, da izazove otpor i da zaljulja temelje pomame za surogatima.“

Tanja Nježić

Izvor: Blic

Vruće i nostalgično
Vukica STRUGAR, 13. januar 2007

RAZIGRANI ansambli, puno smeha i muzike, ali i nostalgije - to bi mogla biti formula popularnosti Pozorišta na Terazijama. Na njegovoj blagajni publika traži kartu više da razgali dušu, a ove sezone razgaliće je i dve obnovljene, hit predstave:"Neki to vole vruće" i "Priča o konju". Za prvu, koja je doživela više od 25o izvođenja, kažu da se vraća na repartoar i iz - inata.
- Bila je to poslednja premijera na staroj sceni, posle toga je usledilo petnaestak podstanarskih godina u Domu kulture "Vuk Karadžić" - kaže bard kuće Rade Marjanović. - Kada je sve radilo protiv nas i pozorišta, u užasnim uslovima, desila se sjajna predstava Soje Jovanović! Bilo bi grehota da se ne vrati na novu pozornicu. Iako je odigrana toliko puta, iako je izvođena duže od deset godina, nije odživela svoj vek.
Dobar libreto i poznati film s najčuvenijom plavušom svih vremena, tek deo su objašnjenja zašto gledaoci toliko vole ovu predstavu. U spomen Soji Jovanović, dvojica glavnih junaka, Rade Marjanović i Svetislav Goncić odlučili su se da obnove njenu režiju: Za sada će oni i dalje biti Džo i Džeri , Ivanu Mihić je u ulozi Puslice zamenila je Bojana Stefanović, Batu Paskaljevića - Bole Stošić, a Ljiljana Stjepanović je svoj zadatak prepustila Zinaidi Dedakin. Probe su u toku, a prvo izvođenje planirano je za kraj meseca.
- Soja je bila poznata kao majstor za dobru podelu. Izborom glumaca, već bi obavila pola posla. Umela je da prepozna mlade talente: i Ivana Mihić i Ana Sofrenović su kod nje zaigrale na drugoj godini FDU, prva u ovoj predstavi a druga u "Kabareu" - objašnjava Marjanović. - Po mom mišljenju, Bule Goncić je u "Neki to vole vruće" ostvario jednu od od svojih najboljih uloga. Konačno, publika je u nama na neki način prepoznala i Džeka Lemona, Toni Kertisa i Merlin Monro. Sojina zrela i mudra režija sačuva je ono potvrđeno u svetu i dodala duh i svežinu naše sredine. A i to je davalo šarm predstavi.
U međuvremenu, prošlo je petnaest godina od prvog izvođenja. Predstava će biti kompletno obnovljena, u novom dizajnu, scenografiji, osavremenjenim kostimima. Ipak, ostaće stara "geografija" :
- S jedne strane, osećam sigurnost zato što radim nešto kroz šta smo već prošli bezbroj puta - kaže Marjanović. - Uvek postoji opasnost od ponavljanja, ulaženja u manir, zato ništa ne sme da bude "odrađeno"...

Za konja sve novo
Krajem sezone obnovićemo i "Priču o konju", kaže Rade Marjanović, ali u njoj će se naći sasvim nov, mlad ansambl. Stara predstava je ostala upamćena po tome što je pomerila pozorišnu i muzičku estetiku. Jedno sjajno Tolstojevo delo pretočeno u mjuzikl, uz odličnu muziku Vojkana Borisavljevića i koreografiju Lidije Pilipenko, pokazalo je da ovde nije reč o lakom žanru. U predstavi su blistali Tanja Bošković, Danica Maksimović, Milenko Pavlov, Zlata Nunanagić.. Bio sam i ja u toj staroj podeli, ne znam da li će u novoj za mene biti mesta. O tome će odlučivati Jagoš Marković. Inače, prvu "Priču o konju" režirao je Miroslav Belović.

Soja i Bata
- Na počeku karijere, kao svaki mladi glumac, hteo sam malo da "zavrnem" i budem "kontra". Soja bi mi odmah doviknula: "Nemoj ti meni da režiraš! Ovo su već sve smislili neki drugi, genijalni ljudi". Imala je neverovatnu energiju. Još od portirnice je unoslila duh i angažman, nije dozvoljavala opuštanje i improvizaciju, što nije bilo jednostavno , pogotovo u vreme samoupravljanja. Imala je poseban odnos sa Batom Paskaljevićem. Bili su prijatelji, a on je bio i njen prvi muž. Znala je da ga strogo pozove na scenu, vikne, a onda - kad bi Bata prestravljen dotrčao - kaže:" Dobro je, opusti se".

Izvor: Novosti

Somborsko pozorište gostuje sutra u Beogradu
„Frenki Suzica“ na sceni „Bojan Stupica“

Sutra, u sredu 17. januara u 20.30 na Sceni „Bojan Stupica“ gostuje narodno pozorište iz Sombora sa predstavom „Poslednja smrt Frenkija Suzice“ Slobodana Vujanovića, u režiji Kokana Mladenovića.

Reč je o komadu koji se bavi decom kao nemim posmatračima i utišanim akterima života u Srbiji čija je uloga da trpe, jer su mali i nemaju izbora. U izjavi za „Blic“ reditelj kaže: „Godinama sam se sa svojim prijateljima iz Sombora bavio istraživanjem masovnih euforija koje su nas skupo koštale. U ovoj predstavi bavimo se posledicama tih naših jezivih petnaestak godina i to na onom uzorku društva gde se najjasnije i najjezivije vide - a to je porodica.“ Igraju M. Marković, K. Radenković, M. Makević i drugi. Scenograf je M. Kalabić, kostimograf M. Sremac, a kompozitor M. Grubić (u predstavi je korišćena pesma „Čemu služe roditelji“ A. Dedića).

T. Nj

Izvor: Blic

Nije lako videti „Čikago” – na Terazijama
Prvaci zajedno sa publikom

Za mnoge Beograđane daleko je i onaj „Čikago” koji je jesenas nikao na daskama Pozorišta na Terazijama, kao 244. premijera u istoriji ovoga teatra. Nije nam poznato da li je to možda nekakav srećan broj, ali znamo dobro: čim se objavi mesečni repertoar ove kuće istoga časa na blagajni „planu” sve ulaznice za „Čikago”. I tako već nekoliko meseci – karata ima samo za najbrže.


Čak ni grupa baletskih prvaka iz Narodnog pozorišta, bivših i sadašnjih, ne uspeva da vidi ovaj stari dobri mjuzikl, iz pera Freda Eba i Boba Fosija a na muziku Džona Kendera, koji je na terazijsku pozornicu postavio Kokan Mladenović, dok je koreografiju uradila Mojca Horvat iz Slovenije. Za pomenute igrače čak ni Radomir Vučić, nekad i sam prvak Baleta Narodnog pozorišta a danas šef Baleta Pozorišta na Terazijama, do juče kao da nije bio „dobra veza”. A da više ne bi bilo tako, Vučić se založio kod upravnika Mihaila Vukobratovića da se za 31. januar, za već 22. „Čikago” u ovoj sezoni, barem deo četvrtog reda, partera, rezerviše za desetak baletskih prvaka iz Narodnog. Te večeri u publici će biti i direktor Baleta Konstantin Kostjukov, sa još nekoliko aktivnih prvaka, ali i neki stari asovi igre: Jovanka Bjegojević, Borivoje Mladenović, Lidija Pilipenko, Višnja Đorđević, Ivanka Lukateli i Dušan Simić.

Sudeći kako stoje stvari sa „Čikagom”, ovo je samo mala počast i privilegija za prvake. Vučić nam je rekao: „Danas nije lako videti ovaj popularni mjuzikl. I za prvake mogao sam da obezbedim samo po jednu kartu. Raduje me što će razne generacije istaknutih igrača biti na okupu – u istom redu. Zbog ove predstave zove mene i drugi baletski svet, ali moraće malo da pričekaju dok se sva ova gužva sa „Čikagom” ne stiša”.

M. Š.

Izvor: Politika

Sezona sa majstorima
S. BABOVIĆ, 17. januar 2007

NIŠ - Najveća investicija u zgradu Narodnog pozorišta u Nišu utanačena je u sredu sa izvođačima, koji će krajem marta definitivno početi sa radovima. sređivanje prostora i opreme "iza scene" biće izdvojeno čak 40 miliona dinara. Ministarstvo kulture uložilo je 25 miliona dinara iz budžeta, a iz Nacionalnog investicionog plana obezbeđeno je dodatnih 18 miliona. To je prvi put da država ulaže u niško pozorište.
- Temeljna rekonstrukcija počeće odmah po obeležavanju 120 godina postojanja našeg teatra 11. marta, kada će se premijerno postaviti komad "Sabirni centar" u režiji Jovice Pavića - kaže za "Novosti" Saša Hadži Tančić, direktor Narodnog pozorišta. - Detaljno će se raditi na zameni rasvete, koja je ista kao i pre 20 godina, ugrađivanju opreme za izmenu dekora i svetlosne efekte. Već od leta biće stvoreni svi optimalni uslovi za šemu programa i u toplim danima, jer ćemo konačno uvesti klimatizaciju u sali.
Sređivanje enterijera do oktobra izvesno je uz dopunska sredstva, napominje naš sagovornik, a tekuća godina rezervisana je i za usklađivanje neophodne papirologije u vezi sa dograđivanjem pozorišne zgrade. Teatar bi trebalo da od 2008. godine dobije Malu scenu sa 150 sedišta, tonski studio, digitalnu komunikaciju između glumaca u garderobi i dešavanja na sceni (izvođač bi trebalo da na ekranu prati tok komada koji se izvodi), protivpožarnu zaštitu...
Na naše pitanje da li je neobično da se u sred sezone renovira pozorište i time onemogući izvođenje nekih predstava, nadležni u kući odgovaraju da su na to primorani, jer letnja pauza nije i objektivno dovoljan period za renoviranje i adaptaciju prostora. Letnja sezona će se skratiti, a ansambl će po potrebi koristiti pozorišne sale u gradu i gostovati u Vojvodini i Makedoniji (već su dogovorena mini-turneja u Bitolju, Kumanovu i Skoplju).
- Radićemo komade manjih formi - objašnjava Hadži-Tančić. - Od 1939. godine nije bilo ozbiljne rekonstrukcije pozorišta i jasno je u kakvom nam je stanju oprema. Samo sa uvođenjem digitalne tehnologije, Narodno pozorište može da računa da će se i definitivno oporaviti, kao što to činimo repertoarom i nagradama, koje su ponovo počele da nam pristižu.

HIT PREDSTAVE
PORED uvrštavanja u redovan dramski program RTS-a hit-predstave "Edmund Kin" u režiji Irfana Mensura i premijere drame Dušana Kovačevića u kojoj će posle duže pauze zaigrati glumac Desimir Stanojević, u pozorištu saznajemo da će se postavke komada "Sirano de Beržerak" premijerno prihvatiti kanadski režiser Majkl Divajn.

Izvor: Novosti

Pozorišna premijera: „Sam sebi žena“u „Progresu“
Mali čovek u smutnim vremenima


Premijera pozorišna predstava „Sam sebi žena“, po drami savremenog američkog pisca Daga Rajta, u prevodu i režiji Anđelke Nikolić biće 18. janura u galeriji „Progres“. Glavnu ulogu igra Slobodan Beštić koji tumači čuvenog transvestita i kolekcionara antikviteta iz Istočnog Berlina po imenu Šarlota fon Malsdorf. Ovaj komad o identitetu i tranziciji imao je premijeru u Njujorku 2003. godine, dobio je nagrade „Pulicer“ i „Toni“, a u Srbiji se izvodi prvi put. Okosnica predstave je kontroverzna životna priča osobe koja je uspela da preživi smutna vremena nacizma i komunizma, posle pada Berlinskog zida bila slavljena kao kulturni heroj, ali i optuživana za saradnju s tajnom policijom Štazi. Komad se, takođe, bavi problemom preispitivanja prošlosti, na ličnom i kolektivnom planu, u okviru društva u procesu tranzicije, istražuje sklonost „malih ljudi“ ka zauzimanju emotivnog stava prema istoriji, ka fabrikovanju mitova, heroja i drugih vidova paralelne realnosti, u ciju izbegavanja sopstvene odgovornosti.

Izvor: Blic

Svedočanstvo o užasnom vremenu
„Poslednja smrt Frenkija Suzice”, Slobodan Vujanović/Kokan Mladenović, Narodno pozorište Sombor

Scena iz predstave „Poslednja smrt Frenkija Suzice”
Foto A. Vasiljević



„Poslednja smrt Frenkija Suzice” Slobodana Vujanovića pripada grupi tekstova koji se mogu tretirati kao srpski predstavnici evropske neobrutalističke dramaturgije, pored dela Milene Bogavac („Dragi tata”), Maje Pelević („Ler”), Filipa Vujoševića („Halflajf”), Ivana Pravdića („Kvarna karma”) i, znatno ranije, Biljane Srbljanović („Beogradska trilogija” i „Porodične priče”). Radnja Vujanovićevog komada se odvija u Beogradu 1999. godine, a njeni akteri su članovi jedne porodice koji žive u nepodnošljivim materijalnim okolnostima. Kako deci ne može da obezbedi egzistenciju, otac im predlaže da ih pobije, deca tu ideju rado prihvataju shvatajući je kao nekakvu egzotičnu igru, a da bi ih spasila – majka postaje prostitutka.

Tekst je specifičan zbog crnohumornog, militantnog antirealizma u predstavljanju društvene stvarnosti, kao i karakteristične depersonalizacije likova. Ove osobenosti ga, u kontekstu dramske tradicije, u određenoj meri čine bliskim žanru tragične farse, koju su praktikovali Alfred Žari ili Frank Vedekind. Sa druge strane, komad se može interpretirati i kao replika na tekstove popularne kulture, konkretnije, na izrazito nasilne animirane serijale, tipa „South Park”, kojima je „Poslednja smrt Frenkija Suzice”  blizak zbog ogoljenih, nihilistički preteranih, oporo smešnih prikaza brutalnosti, ali i imanentnog kritičkog stava prema društvu.

Predstava reditelja Kokana Mladenovića ostvarena je vrlo teatralno, sa jasnom, neophodnom distancom prema likovima, koja se gradi na različite načine. Predstava  počinje i završava se svečanim, stilizovano razigranim, pevanjem pesme „Čemu služe roditelji” Arsena Dedića, u kojem učestvuju svi glumci, dok istovremeno lupaju u šerpe, mlataraju čekićima... Putem ove vrste neozbiljnosti na samom početku se uspostavlja ironičan odnos prema njihovoj igri. Scenografija je realizovana u ironičnom stilu pop-arta. Nameštaj je uglavnom naslikan na kartonima, što je takođe u funkciji stvaranja distance prema radnji. Centralni deo scene je rotacioni, što omogućava efektno smenjivanje dva različita prizora, dnevne i spavaće sobe (scenograf Marija Kalabić).

Likovi oca Petra (Marko Marković) i majke Sanje (Kristina Radenković) u osnovi su postavljeni realistički, i oboje ih igraju vrlo korektno, psihološki profilisano. Otac je nastavnik geografije koji gubi posao, znatno je slabiji i nestabilniji od majke koja je nepokolebljivo hrabra u borbi da sačuva porodicu. Ipak, uzimajući u obzir osnovni koncept predstave, dakle njenu bazičnu teatralnost, bilo bi funkcionalnije da su ova dva lika ostvarena plastičnije, karikaturalnije, a manje psihološki profilisano. Ova vrsta predvidivog realizma u predstavi ih čini i stereotipnima.

Sa druge strane, likovi dece, Marije (Milijana Makević), Marka (Branislav Jerković) i Frenkija (Bogomir Đorđević), koncipirani su adekvatnije i efektnije, izrazito karikaturalno i prenaglašeno infantilno. Činjenica da najstariji glumac igra najmlađe dete Frenkija takođe služi u isticanju uslovnosti, odnosno stvaranju distance koja podrazumeva kritičko preispitivanje njihove igre. U predstavu je uveden još jedan lik, šestogodišnji dečak koji ništa ne govori (Aleksandar Birvalski). Njegovo prisustvo  dodatno akcentuje tragičnost situacije, zbog drastičnog kontrasta između njegove krhkosti i sveprožimajućeg nasilja i horora.

Ova, druga po redu, predstava po tekstu „Poslednja smrt Frenkija Suzice” Slobodana Vujanovića (prvu je režirao Bojan Đorđev, 2003. godine na sceni pozorišta „Duško Radović”), kao i nedavna premijera „Disko svinja” Ende Volša (Beogradsko dramsko pozorište, Kokan Mladenović), postavlja pitanje o današnjem smislu i poziciji in-yer-face dramaturgije. Obe produkcije nameću tezu da je taj dramski konglomerat krvi, znoja, sperme, buke i besa ipak bitno vezan za kontekst u kojem se prvi put pojavio. Drugim rečima, i tekst i Mladenovićeva predstava „Poslednja smrt Frenkija Suzice” su izazovno i beskompromisno svedočanstvo o jednom užasnom vremenu, ali se njihov smisao tu iscrpljuje – oni ne nude opšte značajne, univerzalnije prikaze ljudskih drama, što ipak očekujemo od umetničkog dela.

Ana Tasić

Izvor: Politika