“Верујеш ли ти у постојање Бога”, упитао је фанатични верник.
Мајстор рече:” Одговорићу ти на питање ако ти одговориш на моје: Је ли твоја столица прва лево?”
“Лево од чега?”
“Постојање чега?”



Људи се не желе одрећи својих љубомора, тескоба, горчине и кривице, јер их те негативне емоције снадбевају “стимулансима”, осећајем да су живи.”, рекао је Мајстор.

И илустровао је то:

Локални поштар је пошао пречицом кроз ливаду на свом бициклу. На средини пута приметио га је бик и појурио га. Јадник је једва стигао до ограде.

“Замало да те стигне, зар не?”, рекао је Мајстор који је посматрао ту сцену.
“Да”, рекао је стари човек, дахћући, “сваки пут ме замало стигне.”

Антони де Мело
"Једноминутне бесмислице"

Kолико је тешка једна снежна пахуљица?

„Реци ми, ако знаш колико је тешка једна снежна пахуљица? „ упита сеница голубицу, док су заједно посматрале како снег помало сипи и ствара белу наслагу.
”Ништа, чак и мање од ништа.” одговори голубица не премишљајући превише.
”Чекај, чекај мало, па ћеш видети да и она има своју тежину. „
И сеница исприча своју птичију причу.
”Одмарала сам се на боровој гранчици кад је почео падати овај снег. Као што видиш, није било вејавице ни ветра, снег је мирно, тихо падао, као што нам се догађа у сну. А будући да нисам знала радити ништа паметније, почела сам бројати пахуљице, које су се слагале крај мене на гранчици. Пала је ако се не варам 3.751 пахуљица и све је било савршено мирно, а кад се спустила 3.752. пахуљица, гранчица је пукла, а ја сам морала одлепршати.
Видиш да и пахуљица има своју тежину - закључи мудро сеница.”

Индијска народна прича


Некада давно сва људска бића била су богови, али су тако злоупотребили то своје божанство да је врховни бог Брама одлучио да им га одузме и сакрије га тамо где га никад неће наћи. Али, питање је било где сакрити њихово божанство. Зато је Брама сазвао савет богова да би му они помогли да одлучи. "Хајде да га закопамо дубоко у земљу", рекоше богови. Брама одговори:
"Не, то не ваља јер људи ће копати земљу и наћи ће га." Онда богови предложише: "Да га потопимо у најдубљи океан?" Брама се није сложио: "Не, ни тамо", рече, "јер ће они научити да зароне у океан и наћи ће га.

" Богови ће на то: "А да га однесемо на врх највише планине и тамо сакријемо?"
Али, Брама је и овога пута одговорио: "Не, ни то није добро јер ће се временом попети на сваку планину и опет ће преузети своје божанство."
Онда богови одусташе и рекоше: "Не знамо где да га сакријемо пошто, изгледа ни на земљи ни у мору нема места до ког људска бића неће стићи."
Брама је дуго размишљао, а онда је рекао:
"Ево шта ћемо. Сакрићемо њихово божанство у најдубљи дeо њиховог сопственог бића јер људи се никад неће сетити да га ту траже."
Сви су се богови сложили да је то савршено скровиште, те тако учинише. И од тог времена људи су прошли земљу уздуж и попреко, копали, ронили, пели се и истраживали тражећи нешто што је већ било у њима.

Време за смрт

Икју, учитељ зена, беше врло паметан још као дечак. Његов учитељ је имао једну скупоцену шољицу за чај, која беше редак антиквитет. Догоди се да Икју случајно разбије ову шољицу и силно се збуни. Чувши кораке свог учитеља, он сакри комаде шољице иза својих леђа. Када се учитељ појави, Икју га упита: "Зашто људи морају да умру?"

"То је природно", објасни му учитељ. "Све мора да умре и све има свој век."

Икју, показујући сломљену шољицу, додаде: "Било је време за твоју шољицу да умре."


Највреднија ствар на свету

Кинеског учитеља зена Созана упита један ученик: "Која је највреднија ствар на свету?"
Учитељ одговори: "Глава мртве мачке."
"Зашто је глава мртве мачке највреднија ствар на свету?", питаше ученик.
Созан одговори: "Јер јој нико не може одредити цену."

Чајеви за свекрву

Једном давно, девојка звана Ли –Ли се удала и отишла да живи код свог супруга и његове мајке.
За веома кратко време Ли-Ли је схватила да никако неће успети да се сложи са својом свекрвом.

Њихово понашање је било толико различито, да се Ли-Ли јако љутила због многих свекрвиних навика, на шта је свекрва пак одговарала критиком.
Пролазили су дани, пролазиле су недеље…

Ли-Ли и њена свекрва никако нису престајале да се расправљају и свађају. Међутим, чињеница да је Ли-Ли, сходно старој кинеској традицији, дужна покоравати се свекрви и испуњавати њене прохтеве, додатно је отежавала ситуацију.
Због свих тих свађа и несрећа у кући муж је јако патио.

На крају Ли-Ли више није имала снаге да издржи лошу нарав и понашање своје свекрве, па је одлучила да што пре нешто предузме.

Ли-Ли је отишла код очевог доброг пријатеља, господина Хуанга који продаје чајеве . Испричала му је о целој ситуацији и питала да ли би он имао да јој прода неки отров, како би она могла решити проблем.
Господин Хуанг се мало замислио и на крају рекао: “Ли-Ли , помоћи ћу ти да решиш свој проблем, али мораш ме добро послушати и испунити оно што ти будем рекао.” Ли-Ли рече : “Да, господине Хуанг , учинићу шта год ми кажете ”

Господин Хуанг оде у стражњу собу и врати се након пар минута са пакетом чајева.

Рекао је: “Можеш користити отров који брзо делује да би се ослободила своје свекрве, међутим, то може изазвати сумње код људи. Због тога сам ти дао доста чаја који ће полако тровати њен организам. Сваког другог дана припреми укусно јело и стави помало ових трава у њен оброк. Ипак, мораш пазити да неко не посумња на тебе кад она умре, мораш бити веома опрезна и променити понашање према њој, буди љубазна. Немој се свађати, поштуј оно што каже и односи се према њој као да је краљица”

Ли-Ли је била јако сретна. Захвалила је господину Хуангу и пожурила кући да сто пре започне са својом завером убиства свекрве. Пролазиле су недеље, пролазили су месеци... Ли-Ли је сваки други дан сервирала специјално зачињено јело својој свекрви. Сећала се шта јој је господин Хуанг рекао како да избегне сумњу код људи, тако да је контролисала своју нарав, била је послушна према својој свекрви и опходила се према њој као према својој мајци.

Након шест месеци цела кућна атмосфера је била измењена.

Ли-Ли је научила како да контролише своју нарав толико добро да се чак никад више није љутила или била нервозна. Није имала чак ни један разлог за то од своје свекрве током последњих шест месеци. Свекрва је деловала пуно нежније, па се обострано слагање заиста примећивало.

Њено понашање према Ли-Ли се променило, почела је да воли своју снаху као своју рођену кћерку.
Без престанка је причала својој родбини и пријатељицама како је Ли-Ли најбоља снаха коју би икад пожелела.
Ли-Ли и њена свекрва су се сада много боље опходиле једна према другој, баш као мајка и кћерка.

Муж јој је био јако сретан видевши шта се догађа у последње време.

Једнога дана, Ли-Ли је поново отишла код господина Хуанга и поново га замолила за помоћ : „Драги господине Хуанг, молим вас помозите ми да спречим отров да убије моју свекрву! Она је постала дивна жена и волим је као своју мајку. Не желим да умре од отрова који сам јој давала!”

Господин Хуанг се насмеши и заврти главом „ Ли-Ли , немој ништа бринути . Никада ти нисам дао никакав отров. Чајеви су били пуни витамина да побољшају њено здравље. Једини отров је био отров у твојим мислима и понашању према њој, али ни тога више нема, јер је твоја љубав према њој све изменила.”

Јесте ли икада размишљали да онако како третирате себе, тако ће вас третирати и други?

У Кини кажу: Особа која воли друге је особа коју и други воле.

И коначно... моја најомиљенија прича:

Добро у злу и зло у добром

Кинески сељак и његов син од све имовине имали су само једну кобилу. Неком приликом кобила им је побјегла и њихов сусед је дошао и казао им:"Каква ужасна ствар, да вам кобила побегне."
Сељак је одговорио: "Не знам да ли је лоша или добра. Такав је живот."

Следећег дана кобила се вратила и са собом довела читав чопор дивљих коња. Суседи су се окупили и рекли: "Каква велика срећа. Твоја кобила ти је довела толико других коња. Сада си богат човек."
 А сељак је одговорио: "Тешко је рећи да ли је то добро или зло. То је живот."

Сељаков син је хтео да укроти коње и зајахао је једног. Али коњ га је збацио, он је сломио ногу и остао хром. Суседи су рекли сељаку: "Ужасно је то што ти се десило. Твој син да остане богаљ."
Сељак је одговорио: "Ја не знам да ли је то зло или добро. То је живот."

Ускоро су војници дошли у село и мобилисали за рат све способне младе људе и узели су суседовог сина, али сељаковог нису, јер је био хром. Тада је сусед рекао: "Можда више никада нећу видети свог сина. Али ти си срећан, твој син је поштеђен."
Сељак је опет одговорио: "Ја не знам да ли је то добро или зло. То је живот."

кинеска народна прича

OBUĆAREVA MOLITVA

Jedan obućar došao je rabinu Isaku od Gera i postavio mu sledeće pitanje: »Kako da se posvetim jutarnjim molitvama? Moje mušterije su siromašan svet, imaju samo po jedan par cipela. Obično ih donose kasno uveče, i ja provedem skoro čitavu noć popravljajući ih - u zoru uvek ostane još ponešto da se uradi ako hoću da svi imaju cipele pre nego što krenu na posao. Zato pitam - šta ću s jutarnjim molitvama?«

»Kako si do sada radio?« upitao ga je rabin.

»Ponekad ih izgovorim na brzinu i bacim se na posao, ali od toga samo osećam krivicu. Često se uopšte ne pomolim, i tada me muči neko osećanje praznine, pa mi se, s vremena na vreme, kad podignem čekić, učini kao da mi srce uzdiše: 'kako sam nesrećno, ne stižem čak ni da izgovorim jutarnje molitve'.«

»Da sam Bog, taj uzdah bio bi mi mnogo dragoceniji od molitve«, odgovorio mu je rabin.