Осман-Паши Скопљаку

12. маја 1844.

Виђу у твоје писмо од 9. маја што ми пишеш. - Што ми велиш е си разумио да сам по сиротињи подијелио нечесово кремење, да их приправљам бајаги да су готови. Што ће сиротињи кремење? Сиротињи хљеб треба да се нахрани и ја сам многијема хљеба давао који га немају, а кремења никоме.

Што ли се фалиш е си подијелио твојој сиротињи прах да нас дочекају пријатељски, а да међер ти да имаш су чим, умио би се добро фалити, зашто у твоја писма ја не виђу ништа ни једном до нечесове смијешне фале и измишљенијах. Него како гођ пишеш, буди увјерен, мој драги пријатељу, да од моје стране нико никога не смије зађести. А ко дође да њих напада, то се зна да ће се бранити; и буди увјерен да хоћеш ти каја да нико никог у ови вакат не би задио, но би све на рахат сјеђело.

Ј. А. Турском

Цетиње, 18. маја 1844.

Ваше Високопревосходитељство,
милостиви господине,

С особитим удовољствијем имао сам чест получити Ваш високопочитајеми лист од 21 (9) маја, којим сте благоволили увједомити ме да се већ предузела дипломатическа радња да Турци острове Врањину и Лесендро, прошле године од нас пријеваром узете, очисте. Ја почитујем себи за дужност принети моју најчувствитељнију благодарност правитељству аустријскому за то што оно великодушно узима участије у судбу овога народа и стара се водворити мир и срећу у ове крајеве.

Што се пак тиче мога владања на граници спрама Турака, то Ваше Високопревосходитељство можете увјерити цесаро-краљевски свијетли двор да ћу ја, докле сам год жив, свето сљедовати по оној стази коју ми указују два велика и могућа двора, нити ћу се, сохрани Боже, упуштати и у што што би њима противно било, обаче свакоме је познато добро дивља нарав и крвожедност злих Турака босанскијех и албанаскије спрама христијана, а најпаче спрама Црногораца. Више пута ја сам Турке нудио миром, но јесу ли они то знали уважити? Напротив тога, они су то свагда сматрали као неку слабост с моје стране, премда су се овог свог преварнога мњенија често сјећали. Они су свакоме злу били почетак, а почевши једно зло, наравно да су многа за њим сљедовала, а њима је мир какогод и нама од потребе, јер би мир дао спокојни живот овијема крајевима, у које би доста прилично и трговина процвјетала. Па ово се још може постићи ако се не допушти да њихова зла ћуд одржи врх, то јест ако се не допушти да им слободно буде свако зло почињати и продуживати у ове стране.

Ваше Високопревосходитељство, извјештавате ме да су наредбе паши скадарскоме дате набљудавати мир с нашом страном. Такођер ми је то исто дато на знање и од стране руске, но ја виђу овоме објављенију сасвијем противно поведеније реченога паше. Откако сам се год у своје отечество вратио, непрестано је војска паше скадарскога гађала топовима и бацала гранате с бродова и са суха на Црногорце, који су своју земљу работали, но неколико их је стотина готово сваки дан пуцало до 13 (25) овога мјесеца- О овој истини увјериће Вас цио народ црногорски, па и поданици аустријски који су прелазили у ову част Црне Горе и слушали их. Војска пашина 6а маја убила је два Црногорца и једну Црногорку. Сљедујући вољи два велика двора, ја ником од нашијех дао нијесам да се у више зло с Албанезима упуште, него сам строге заповиједи издао по граници да нико нема зађести Турчина. И могу вас увјерити да неће од наше стране Турке нико зађести, а наравна је ствар, ако Турци узму плијен Црногорцима или посијеку главу, па их ови опазе, да ће трчати за Турцима и побити се с њима ђе се ухвате; или, ако би Турци скупили повише војске да запале село Црногорцима, то се зна да ће га ови бранити. Доводећи Вам то до знања и препоручујући се Вашем и даљем благоволенију, с чувствима отмјенога високопочитанија и преданости чест имам бити

Вашега Високопревосходитељства
милостивога господина
покорњејши слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Габријелу Ивачићу

23. јуна 1844.

Из почтенога Вашега писма од 30. римс[кога] јунија видим да су неки Бајице узимали плијен Марковићима из Маина, но то нијесу били Бајице већ други сељани с Цетиња, које сам ја већ тражио и наћи ћу их, па и даћу их казнити за то њихово преступленије. Но то ће бити све забадава, јер да би знали да ће се најпослије и мушкетати, опет ће Марковићима узети плијен, а може бити, како чујем, и убити кога. Узрок пак томе ово је: Неки сиромах сељак цетињски имао је неколико коза, па Марковић из Маина ланих дође и кријућ оћера му те козе. Послијед пак насоче му се те козе на истога Марковића, па да би се још боље о том увјерио, пође у стадо Марковића и нађе свеколике своје плијењене козе ђе им је Марковић покидао уши и рогове поломио. Плијењени сиромах молио је Марковића да му онако нагрђене козе врати и сочбину плати, казујући му да без тога нема чим своју сиромашку ђецу хранити; но Марковић, подругавши се тијем, нити му је хотио козе вратити, ни сочбину платити.

Ово није ствар од процеса, него је Црногорац свој плијен нашао и познао, па вратити му се не хоће. О томе сам писао и Вама, и Ви сте ми изволили одговорити, како год и Црногорцу истоме обећати, да му се то намири, но досад не видим од тога јошт ништа. - Молим Вас покорно да чините како Марковићи да речене козе намире, тако и Побори да намире вола којег су Бајицама узели; и браћа истога који га је узео освједочили су овђе пред Сенатом да гаје њихов брат узео. Како они то намире Цетињанима, ови немају на њих ништа више да траже; не кћеше ли Маине и Побори намирити ове плијенове њима, будите увјерени догодиће се с тога ствар која ће и Вама и мени доста главобоље нанијети. Зато Вас повторитељно молим да бисте колико прије изволили дати наредбу да се то Цетињанима намири, па и ја ћу тад ове лакше снаћи и чинити да се врати Марковићу што су узели и да се унапријед од сваке самовољне освете уступе.

Увјерен будући да ће ова праведна моја молба час прије испуњена бити.

Осман-Паши Скопљаку

23. јула 1844.

Примио сам твоју књигу од 18. јулија ов. год., у коју ми пишеш да су Црногорци побили Пираниће и Спичанина. Истина је да су убили једнога Пиранића, а за Спичана истина није, него су Спичани убили једнога Црногорца који је био прогна г од суда, и ја за то Спичане нимало не кривим, јербо је он то и тражио. А што су убили Љешњани Пиранића, он, иако им је дужан крв био, смјели га убити не би да им нијесу три пута Турци подгорички западали и њихова жита штетили и палили и ошћели њих посјећ. Једном им је запада Користовић су 300 друга у Бери, но није мога од страже посјећ никога, него им је неколико жита упалио; другом Џановић су 60 друга код млина ситничкијех; трећом исти Пиранић су 100 Турака под Стојанову Греду, па им доша глас из четврте да ће опет на њих доћи да их плијене или побију и они пошли чета на газ од Мораче, а не на Ботун, да виде је ли истина е ће ко пут њих пријећи Морачу. Опазили ови Пираниће ђе газе и метали неколико пушаках на њих, и тако чујем да су једног убили, а једнога ранили. Ја одма, како сам ово разумио, њих сам дозва на Цетиње и под кастигу ставио. Него те питам какву си ти кастигу ударио толикијема злочинцима од твоје стране што су сви од како се ја и ти преписујемо пријед зла порадили него Љешњани што су убили овога Пиранића? Јесу ли једном западали Шестани Бољевићима? Опазили су их. Нијесу им могли ништа учињети. Јесу ли другом исти Шестани посјекли два моје чојека? Ти их доиста посла нијеси, али ти је мило било, јербо им нијеси кастиге никакве дао. Јесу ли вишеречени Турци подгорички и зетски три пута западали, како ти је горје показато, Љешњанима да их посијеку и плијене? Посјећи их нијесу могли ии плијенити, него су им жита нека поштетили и попалили. Јесу ли Спужани посјекли Мартинића некрива? Ти свијема овијема преступницима и зликовцима никакве кастиге дао нијеси. Ја не мислим да си их ти наговарао да то зло учине, али ти није противно било е су га чинили. Ја ћу Љешњане кастигати за ово једно које су, чувајући себе, учинили, а ти твојега нећеш ниједнога. Ја знам чисто да су јошт 10 пута учинили више него што су учинили. Него ово су све ствари мале које се догађају међу свакијема граничарима који оружје носе, а нека ли неће међу овијема крајевима који су на то одавна навикли: и међу њима нека највећи мир буде, свагда ће се понешто овако догађати. Него виђи шта ти чиниш. Ти митиш Куче, моје људе, дајеш им аљине свитне, дајеш им пара, дајеш им праха и оружје да мене и своје правитељство не познају. То се не чини тајно него јавно. Је ли тога игђе у свијет? Ма код Вас јест. Него све то радите најпослије за горе своје. Да сам ти ја писа за ово што чиниш, ти би река: "Примам цареву рају, него раја царева цару хараче даје, а не мите се".

Ти си ми пријед у једну књигу писа, па и ову сад, мој пријатељу, да се ја на тебе некоме жалим. То би за мене ствар ниска и срамотна била да се ја на тебе толико жалим, а свијет има очи, види ко што ради. Ја се на тебе немам много жалити, иако си ми на вјеру узео та два ништава острова. Ја да нијесам наставленија од мојијех старијех примио да сједим с миром, с друге стране уклањајући се увреду да не нанесем двору цариградскоме, и ја бих нешто чинио што бих мога за оно што си ти мене учинио; а и ти ово, ја мислим, лијепо знаш, него што ти се мило пред Скадранима пофалити е се на тебе владика црногорски жали. Много си ти мене још којешта у писма вријеђа, него мене није моја учтивост допуштала да се ја у оне нелијепе одговоре пуштајем које су твоја писма искала. Него ти пиши како хоћеш и ради како хоћеш, аја доиста држаћу се темељито онога што сам ти и у прва моја писма писа, и који би год Црногорац учинио какву неприлику твојему чојеку, не бранећи своје имуће и своју главу, од мене ће бити жестоко каштиган, е Турци сваки дан смију, којему је воља, по Црној Гори ходити, како што некизи и иду, и не смије их од мене нико зађести. И вјере ми, ако шћенете Ви, како што ћу ја шћети, о добру радити, у нашијема ће крајевима мир и добри поредак суштествовати како и у осталој Европи.

Друго немам него те пријатељски поздрављам.

Осман-Паши Скопљаку

30. јула 1844.

Примио сам твоје пријатељско писмо од 27и текућега јулија на које ти сада одговарам.

Прво, што кажеш да лиси знава да су Турци подгорички и зетски западали Љешњанима и да ти ја нисам јавио. Да сам ти јавио е су западали, ти би одговорио: "Нијесу". Да су кога посјекли, како што су чекали да посијеку, ти би одговорио: "Црногорци су у крађу или на какву другу напаст Турака одили". Деветога маја писао си ми за два моја чоека те су твоји људи посјекли да су моји њима крв дужни били и да су се по обичају овије крајева осветили, а данас ми пишеш сасвијем друго, да су у крађу ходили и да су за то погинули. Ово се овако пише, а знаш и ти и ја да ово овако није. Је ли ово работа сама по себи смијешна? Ја од како сам жив, нисам с никим овакове преписке јошт имао.

Ти кажеш да Куче звао нијеси, него да су сами дошли, како ваздашња раја царева, а ја и то ка и ти знам чисто за ваше интриге које чините у Кучима да их мутите с осталијем нашијема племенима. Оваке интриге нигђе у свијет нису приличне једнијема људма који састављају правитељство једне државе и које су ниске к њиховима високијема званијама. Него Кучи су слободни ка и остала наша племена и ја за њих не заводим с Вама никакве препирке док бисте их почели угњетавати или у наша општа стара права ударати. Него сада баш разумјех да је неколико Куча похватано од Ваше регуларне војске, јербо они су слободно тамо ходили како умирници с пограничнима Турцима. Него те молим, мој драги пријатељу, ако је то истина да су похватани, пиши нека их пуште у слободу, а ја ти се јемчим за њих да они не смију, колико ни остали Црногорци, никаква немира на граници чинити.

Што ли ми пишеш за пазар у Врањину, да ти одонда мир држиш од како си наредио да се отвори пазар у њу, то није никада било досад мјесто од пазара, па неће ни отсад, ја мислим, а ти и сам знаш исто ка и ја, него што те људи наговарају да то пишеш и да се не макнеш из тога нашега острова. Они људи те наговарају који су непријатељи свакога добра и мира и внутрењега и изванскога.

Друго немам, него те пријатељски поздрављам.

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 14. августа 1844.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

Не дао Бог да би ја могао посумњати на свето слово мојега високога покровитеља, сирјеч да би ја посумњао да се Турци неће удаљити с наше два Вама извјесна острова, но опет не могу пропустити да Вам ово не објавим. Турци су преко цијеле године пођешто укрепљавали на поменуте два острова, али се то све чинило као испод руке, но ономад, т. ј[ест] 9га текућега мјесеца, дошао је један бинбаша с неколико офицера, а јесу ли инженерни неизвјестно ми је. Еле су одма сутрадан, т.ј[ест] 10га числа, почели јавно градити укрепљенија, на која 400-500 људи већ работају, а чујем да ће их још доћи толико; такођер су им изнова неколика топа приспјели и свакога рода амуниције у изобилију.

Под датумом 4га текућега августа пише ми скадарски паша да ће он све пазаре од Албаније спрама Црне Горе затворити, а мисли отворити пазар у Врањини. Него ово само је обична клапња турска, јер тко ће му на пазар ту поћи? Оскорбитељне ријечи које албански Турци произносе противу нас и противу онога који захтијева да они горјеречене острове оставе, благопристојност не допушта ми описивати, а није ни потребно, јер њих фанатизм, који их на сваке будалаштине наводи, познат је свему свијету, само ћу нешто да овђен споменем за скадарскога пашу. Један дан у присуствију турскијех муселима који су до наше границе, и пред некијема другијема турскијема старјешинама овако се изразио: "Оће Москов и Нијемац да се владици поврате ове аде, али је мени јучер рек'о инглески консул: 'Држ, не враћај их, него се на њима тврди', па кад тако каже консул, наше ће, валах, и остати". Да је ово паша изговорио то је цијела истина, а је ли њему то што он каже рекао консул енглески, не знам, нити шта друго хоћу знати до оно што ми каже они у којега је цијела моја вјера и надежда. Молећи Вас да ове истините вијести изволите сообштити Вашему началству, с отмјеним високопочитанијем и преданости чест имам бити

Вашега Високоблагородија
милостивога господина
покорњејши слуга
владика црногорски
П. П. ЊЕГОШ

Сими Милутиновићу

Цетиње, 25. септембра 1844.

Свагда ми једнако драги господине Милутиновићу,
Ђе се прса народношћу жежу,
Ту с' ласкања модна не излежу.

Фала ти за свагдашњу твоју наклоност к овоме тврдоме и крвавоме крају, но српскоме од искона. Многи су Срби излепршали на литературно поприш[т]е, него готово сви они пребирају туђе после, у туђе олтаре жежу српски тамјан, клањају се и удивљавају туђинству, а српско све пренебрежу, - српско, које је сјајније, без никакве баснословне примјесе но многијех другијех с њинима баснама. Ти готово сам дичиш се са Српством и Српство с тобом. Шта ће ово рећи те Срби своје пренебрежу? Ово је што ми не имамо јошт благородне гордости народње, а она се имати не може без правога просвештенија.

Видим, како из твојега писма тако из писма од 22а августа Настасије, супруге покојнога кнеза Николе Васојевића, да жели знати ђе је и како је он погинуо. Он сеје био упутио с једнијем турскијем ускоком из Подгорице (који се је наша с покојнијем Николом у Васојевиће) да иде пут Србије к својојзи фамиљи, него, како човек који готово бјеше полудио, како и сами знате, премјени свој план и с пута се близу границе српске поврати и опет обрне натраг преко Турске докле дође на границу црногорску наспрама фортице спушке у Косови Луг. Тебе је и мјесто познато. Ускок, спроводник кнежев, који је зла Црногорцима чинио, не смједе унутра у Црну Гору уљести, заиште на граници од кнеза да му плати обећану [награду] што га је довле спроводио и с њиме тумаро даде, но кнез, како убоги сиромах, није има шта да му да. Спроводник му хћедне силом узети нешто, а кнез не допушти. Ту се посваде и упири спроводник пушком и убије кнеза, и отале он утеци. То је било 30а маја 1844. год. на двије уре ноћи. Ти знаш какве су наше крајине, које су готово свагда у рату с Турцима. Крајичници наши оближњи, како чују да пушка пукне, тако их се 10 слети к ономе мјесту, помисле да Турци кога на крајину убију и, за њихово удивљење, нађу човека у прљаве турске хаљинетине и помисле даје Турчин и шћедну му главу посјећи, но кад виде да глава није обривана него ошишана, не усуде се посјећи га, почну искрај њега викати: ко га уби, и зашто, и ко је убијен? После им се јави ускок испод саме фортице спушке и на вјеру се састане с некима од нашијех и каже им ко га је убио и рашта. Овај биједни и сожаљења достојни сиромах буде укопат у Загарачу, а оно сиромашкога пртљага што је његово било и коњина те неваљала остане под руке од суда, ко се први јави од стране његове супруге да му се предаде. Строги је испит учињен судејскијем начином над онијем селом близу којега је он погинуо, неколико је сељана у тавницу било позатворено, но, када сеје ствар развиђела како је, одпуштили су се.

Убица је онај исти вече утека натраг у Турску. Име му је Гигоје Вукотин, фамилијом Божовић. Он је средњега стаса, нажуте косе, који има око 26 год[ина] тек што му је почела наусница пробијати. Може бити да је та исти убица који је расказива супруги покојнога Николе његову смрт, јербо нам нитко не каже даје у ове оближње градове турске.

Ово је одговор на твоје пријатно писмо од 24а августа о.г.

Друго ти немам писати до што те молим да препоручиш покровитељству свијетлога књаза и његову правитељству наш народ који се исељава из Црне Горе у Србију, да буду како браћа Срби примљени и да их благоволе населити по онијема мјестима која су физически и климатом прилична њиноме отечеству.

Поздрављајући те љубезно, твоју госпођу и твојега Драгутина сина, остајем

Твој
непремјени почитатељ
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Петру Перовићу-Цуци

1844(?)

Много ми је драго било видјети из писма г-на Живковића да си здраво и да се добро учиш. Ова пријатна новина мене тјеши како год и све оне који имају участије у твојој судби. Моја је жеља да се добро учиш и да будеш доброга поведенија, па ако оправдаш то моје желаније и име Черногорца, ти ћеш ми драг бити како родни син. Од ове двије једине ствари зависи твоје счастије, јер човјеку научену и доброга поведенија сви су паметни људи на свијету дружина и браћа. Ако ли, сохрани Боже, не будеш учити и поведеније добро имати, ти се никад на моје очи нећеш смјети показати, и ја бих много радији био да те и није на овом свијету, но да нанесеш мени, твојој фамилији и Черној Гори стид. Спомени се добро да си ти од онога племена горскога које се свагда отличава[ло] својим мужеством од к[ад] су Турци у Евро[пу] дошли и које се у пјеснама српскијема толико... слави треба... ове... благо... сматраш,... душа свакојега... Черногорца... твојега племена ..а ... дном смрћу... остале је... славна смрт у сраженијама противу врагов отечества. Ова трудна и крвава позоришта порођена су сва благородном гордошћу. Ово нијесу баснословија и Шпарта греческа, но је ово истина Шпарта славенска. Имајући све ово пред очима, пази добро на благородно поведеније и на науке. Сваки је човјек причина својега счастија и несчастија.

Како ваканција испане, пријеђи у пажески корпус, гдје теје угодно било премјестити мојему високому покровитељу.

Овамо су ти сви здраво које познајеш. - Поздрави ми г-на Живковића, којему сам веома обвезан. - Тако исто кажи Давидовићу да су му сви дома здраво, и ово му писмо твоје покажи нека и њему служи за правило.

 

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 2. априла 1845.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

Већ од дугога времена не пишем Вам пишта о пограничнијема с нама Турцима. Већ су прошла два-три мјесеца од како нападенија нијесу чинили нигђе на наш крај, а за чесове мале њихове зађевице и не стоји да се пише. Но ево неколико времена да се политика турска к нама сасвијем измијенила. Турци сад обећавају Црногорцима корете (т. је[ст] фермене) и џамадане свитне, златом, сребром или свиленијема гајтанима украшене, фине фесове и свакогодишњу награду поред хаљина у новцу с тијем условијем да Црногорци буду непокорни својему правитељству и да сију сјеме раздора по Црној Гори. Па штовише неће Турци да пуште оку жита или соли на турскијема пазарима купити онијема Црногорцима који су ло два и три конака хода удаљени од пазара црногорскијех и аустријскијех, што ти Црногорци неће примити дарове и обећати им се да ће противни бити својему правитељству. Већ онијех најкрајнијех Црногорацах тс су до Арбаније из Нахије Кучке стотина или двије примили су вишеречене дарове, но нијесу их примили ни из каквога другога узрока него да им је наручније и свободније пазаривати и стада до крјепостих турских пасти.

Паша скадарски чрез своје муселиме дао је од стране својега правитељства јавно прогласити по градовима, с Црном Гором граничећијема, да који год Црногорац хоће бити противан својему правитељству нека иде да прими од њега дарове, који се состоји у аљинама свитнима, богато украшенијема, у финијема фесовима, у житу и у парама, а врстнијима људма и у пушкама сребрнијема, и обећава да ће им се та награда сваке године повторавати макар се Црногораца и на хиљаде појавило. Истина да се ја томе свему ругам и у овијема садашњијема обстојатељствима чудим, али опет постављам себи за дужност сообштити Вам, молећи Вас да изволите довести до знања Вашем начаљству каква гадна и подла орудија политика турскога правитељства употребљава противу нас. Тако исто молим Ваше Високоблагородије да и ово сообштите како је јошт пре неколико дана наново поткријепљена Врањина су неколика топа и с неколико џебхане и војске. - Осман-паша, који ево од неколико времена ласка се са мном, пише ми за ово да се не чудим што он придаје поткрјепљенија Врањини, јербо, вели, да је чуо ђоја да сам ја скупио војску да ударим на Врањину, али он тога гласа није чуо, нити га је могао чути, него само лажама прикрива своје планове, зашто ја, да ми је саму остави прије него што бих рјешеније од мојега високога покровитеља имао, ја не бих једнога мојега човјека у њу пустио.

С отмјеним високопочитанијем и преданости чест имам бити

Вашега Високоблагородија
милостивога господина
покорњејши слуга владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ, с.р.

Пауну Јанковићу

Цетиње, 12. априла 1845.

Високородни господине,

Колико ми је год могуће било, толико сам се трудио, па и сад непрестано трудим се, како бих мало по мало распространио међу овим народом образованије и на тај конец завео сам засад мале, а по времену настојаћу основати и више школе, јер сам увјерен да су оне најпоузданије средство којим један народ до образованија и просвјештенија, сљедоватељно до праве среће доћи може. А да бих колико пре ту пожељну мету докучио, заблагорасудио сам пошиљати за границу каткад по неколика младића на науку. Но гдје би црногорска младеж могла лакше получити образованија ума и срца, а да не изгуби нимало од своје дичне народности, ако не у Србији, гдје се и све науке на нашем језику предају? Па зато и шиљем сад тамо двоје дјеце црногорске, а Вас молим да се постарате исходатајствовати од Његове свјетлости књаза српскога дозволеније да иста дјеца записана буду у число ученика у једноме од тамошњих училишта.

Питајући себе надеждом да ће моја молба доиста бити уважена, с отмјеним високопочитанијем чест имам бити

Вашега Високородија
покорњејши слуга
владика црногорски