Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 10. јула 1839.

Ваше Високоблагородије, милостиви господине,

Послије дугог мог списивања с везиром скадарским напосљедок успјео сам и с турском Албанијом учинити мир, но овај је мир тако слаб у својима основима да се врло лако поколебати и нарушити могне. Да нису с друге стране побуђивали Турке не согласити се на моја честа представљенија о миру, он би се, као што и сами гдјекоји албански Турци говоре, и давно и темељно учинио. Не пазећи на слаби основ овога мира, Црногорци га доиста нарушити неће.

С Аустријцима није јошт почето лани прекинуто назначивање граница, но и ако се почне, једва ли ће што од тога бити, јер аустријска комисија нема рјешитељно никакве власти да сама у договору с нашом комисијом забиљежи границе, него се поводи за својима, с Црном Гором граничећим житељима, а ови Бог зна гдје унутра у Црној Гори кажу своје границе. Вјерујте ми да би ја срцем и душом рад био да се могу око граница лијепијем начином с комисијом аустријском нагодити. Но је ли могуће на њена неправедна захтевања, ослањајући се на жељу своји житеља, согласити се и лишити неке Црногорце онога о чему живе? Једном ријечју, границе међу нама и Аустријцима није никако могуће раздијелити што не би од аустријског двора комисија упуномоћена била, јербо ова досадашња никакве власти не има јербо један најпосљедњи сељанин аустријски да рече да не пристајем на то што сте ви комисија раздијелили, аустријска комисија, ако не доспије да га убиједи кано молећи га да пристане, раздјеленије се они час прекида. Ово је причина која чини оволико ларме међу нама. Ја баш и да хоћу склонити се на ово уступљење и тако несправедљивим бити к Црногорцима, неће Црногорци хтјети пустити оно што су и они и њиови преци с крвљу досада бранили. Мене је и лани не малога труда стало удржавајући Црногорце од непријатељски дјејствија против Аустриј[а]ца, који су неправо напали били на Црничане и попалили им стаје, но све једнако чини, на мене се сва кривица бача. Када је био бој међу Црничанима и Аустријцима, ја сам више од двије хиљаде Црногораца у једној гомили зауставио да не ударе на Аустријце. Такођер и по другијема Црници пограничним племенима дао [сам] наредбу да нико не удара на Аустријце, говорећи да су они наши пријатељи. Мене су овоме послу свједоци који су све ово очима гледали господа К. Ковалевски, бивши мој учитељ Француз Жом и аустријски офицер Хартлин.

Чујем, а не знам хоће ли бити истина, да су Аустријци намјерени да граде и затварају воду на црничкој граници, којом се водом Црничани од преко 70 година служе и без које нека племена морала би се иселити. Може бити даје њихова намјера била да тим само даду повод к свађи и непријатељству, будући смо се у том налазили с албанскима Турцима, па да нас јошт већма спрегну и киње. Ако буде истина да ће они ту воду градити и затворити, ја не вјерујем да ће то бити по наредби правитељства, него само мјестнога началства, јер та забрана воде непремјено морала би изнова нарушити на црничкој граници слогу и добро сношеније.

Ми овдје одавна не имамо кише, нити се надамо да ће што родити жито. У сваком случају да би сачувао се народ од глади, наручио сам с прошастом поштом у Тријест г. М. Вучетићу да за мој конат купи и у Котор пошље 4000 млетачки стара кукуруза.

С отмјеним високопочитанијем и преданошћу чест имам бити

Вашега Високоблагородија,
милостиви господине,
покорњејши слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 19. јула 1840.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

Имао сам чест примити Ваше почтено писмо од 13 (25) јулија под №59, којим сте изволили извијестити ме да сте вексле продали с роком да се плате 29. јулија. По истеченију тог рока изволите, молим Вас, новце отправити по пароходу у Котор на мог брата Пера Томова Петровића, од којега ћете и моје росписке добити.

Истина даје прошла већ година дана откако Вам ја нисам ништа сообштио шта се догађа у Црној Гори и на њенима границама, ал' томе је узрок што нисам имао ништа новога и важнога сообштити Вам, иначе ја не би никако пропустио то. Што се говори у Вјени и ту да смо ми, штоно рек, у одкровеној војни с Турцима ерцеговачкијема и албанскима и што газете разне којешта о нама опомињу, то су само измишленија наших непријатеља, јер ми с Турцима немамо ништа друго осим обичне ваздашње ствари. Они нас често, час овђе час онђе, нападају и штету нам чине, а Црногорци им свете се гђе и колико могу, а може бити каткад да им и у већој мјери зло за зло враћају. Бива често да самовољни Турци ерцеговачки и албански ударе на које село наше и предаду све што им до руке дође огњу и сабљи, па њиови главари, намјесто да их за такова ђела накажу, а они их јошт похваљују и даром даривају. Ово је прави и једини узрок зашто Црногорци морају да истом мјером враћају својима сусједима којом им ови узајмљују.

Ви можете свободно увјерити росијско-императорско министерство да ја сасвим никакве намјере немам покушавати се па завојеванија туђи земаља, нити ја почитујем ишта даје полезно мени и мојему народу што је противно вољи нашега покровитеља. Ја се свето држим совјета императора Николаја, који се у то состоје да са сваким у миру и согласију живимо ко хоће с нама тако. По овима совјетима ја сам свето досада поступао, па и од сада поступаћу, нити ћу се и у што пуштати што би противно било вољи нашега високога покровитеља. С Аустријцима у согласију и добром споразумијевању смо. Земље су на граници измјерене и само се чека да дође г. Чевкин, па да докончамо дијељење граница.

Писма која ми унапред будете пошиљати, молим изволите рекомандовати: Al Sigr. Giovanni Bjeladinovich a Cattaro.

С отмјеним почитанијем чест имам бити

Вашега Високоблагородија,
милостиви господине,
покорњејши слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 20. септембра 1840.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

Од чести погранични турски нападенија на нас посљедно које се Ови дана догодило врло је знатно за наш крај.

Хасан-ага Хот, буљубаша албански, Мехмед-ага, муселим подгорички, и Мехмед-бег, капетан спушки, скупе кријућ 6 до 7 хиљада војске, с којом пођу на наше село Додоше, удаљено од фортице жабљачке . врсту и по, с том намјером да исто село попале и поробе и да наша поља ту лежећа опустоше. За турском војском ишла су и кола празна, опредијељена на возење из наши поља кукуруза. На срећу, нашима дође Ас прије него што ће непријатељ ударити, те Додошанима, којих се броји до 120 пушака, прискочи у помоћ из другога оближњег села једно 100 пушака. Ово незнатно число људи дочека Турке, који су се већ били селу примакнули, с њима се мало преко ријеке побије, а затим усуди се и ријеку прећи и с Турцима потуку се. Послије кратког боја, који је Трајао сахат, Турци нададу бјежати без озира куда је који могао тако да су наши једне сагнали у саму фортицу. Мртви и рањени од наше стране износи число на 20, а на страни турској има их извјесно преко стотине, Премда се говори да их је и више. Међу турскима рањеницима и поменути муселим подгорички броји се, који је јако обрањен. Овај је бој тако жесток био да су се и рукама хватали за пушке једни другијема и неколике турске пушке донешене су ми онако искривљене, око којих су се чупали, а наши нијесу своје ни једне непријатељима пуштили.

Сви наши старци, па штавише и сами Турци признају да у овима крајевима јошт никад мања шака људи против толико велике силе није се тако храбро као сада поднијела. И доиста овај догађај остаће огледалом ваљатности у љетописима црногорскијема, као што ће у љетописима рускијема остати узором храбрости и самоотверженија поступак штаб-капетана Лито противу Черкеза.

Желећи да ови догађај изволите сообштити министерству, с отмјеним почитанијем и уваженијем чест имам бити

Вашега Високоблагородија,
милостиви господине
покорњејши слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Александру Карађорђевићу

3. јануара 1841.

Сијатељни књаз
Александер Георгијевич,

Ваше сам љубезно писмо од 8. окт. примио исправно по г-ну Раду, такођер портрет вашега бесмертнога оца. Никакав дар на овоме свијету не би мени пријатнији био од портрета витеза и оца јединоплемене мени Србије, којега су славни подвиги јошт када сам ја млеко матерње посао јако на таблици душе моје написати и који ће вјечно остати огледало витештва не само међу малијем народом српским него и међу великијема народима и у всемирној историји.

Такођер за оно што сте препоручивали г-ну Раду, што је могуће било од моје стране учинио сам, и унапријед све оно што будем могућ немојте ме поштедити.

Впрочем чест имам Вас поздравити и остати Вашега Сијатељства к услугам готов.

Ј. А. Турском

21. јула 1841.

Премда сте већ разумјели да смо благополучно раздијелили границу између аустријске Албаније и Црне Горе, но не могу пропустити да Вам и ја о томе не објавим, јер знам да је то Вама тако исто мило као што је и мени.

Имао сам чест примити од Ваше стране послани ми микроскоп. Овај чудесни инструмент заслужује свакојега вниманија: чрез њега људске очи јасније виде природу и човека, у велико восхишченије доводе твари великога створитеља, који је како у великијема својијема дјелима тако и у најситнијема животнијема своје совершенство показао. На овом Вашем дару много Вам и сердечно благодарим.

С истиним високопочитанијем и преданостију чест имам бити.

Али-Паши Ризванбеговићу

Цетиње, 18. октобра 1841.

Од нас П[етра] П[етровића], влад[ике] црн[огорскога] и брд[скога], Али-паши везиру херцеговачкоме, поздрав.

Примио сам твоје писмо, не знам у којему је мјесецу писано, зашто у њем мјесец није постављен. Овоје твоје писмо дошло преко Никшића отпечатано. Ја не знам ко ова твоја писма отпечатаје. Из њега сам све лијепо разумио што ми пишеш. Прво што ти се жали фукара пивска и дробњачка на наше Ускоке да им велики зулум чине, ја вјерујем да доста од њих трпе, јербо је тај зли и дивљи обичај остао међу њима и Турцима када нијесу граничари у миру, те један другоме сваким злом досађују, али ја не вјерујем да је ово писмо цијела фукара из договора писала и да жели да се Ускоци раселе, него су ово неколика човјека писали који Ускоке мрзе. А што кажеш да су ти Ускоци вазда давали данак од како си ти везиром [поста]нуо на Херцеговину, а када ти га нијесу [дав]али да су ти га све одједном платили. Они може бити да су ти неки пут и давали понешто, него без мојега знања и од мене кријући, како што га и мене многа села турска дају. А што кажеш да су га плаћали одједном када га нијесу шћели лијепо давати, то знамо да су они често пута плаћали и много зла претрпјели, него је и њима свак ко им је што чинио потпуно платио. За то што је досада било не може их нико прекорити. А што пишеш да тија чисто кажем иштем ли ја царску земљу, ја никакве царске земље не иштем, разма што ти пишем, ако желиш мир на граници, како што ја желим, да ми се прођеш од Ускока и од земље, на којој Ускоци живе, јербо ево педесет и више година од како су Ускоци ускочили к нама и отадар су они наши као и остала сва племена црногорска. И вјеруј ми добро, мој пријатељу, да те сви ти људи лажу који ти кажу да се Ускоци могу с њиховога очинства раселити, зашто докле ми трајемо трајаће и Ускоци и оно ... своје пуштат нећемо никоме. Само ти људи што ти то кажу раде о немиру.

Тако знади и да си здраво.

Мехмед-Спахији Лекићу

Цетиње, 7. марта 1842.

Од нас П[етра] П[етровића], владике црногорскога и брдцкога и каваљера русијскога, Мехмед-спахији Лекићу, капиџибаши на коншилуку, пријатељски поздрав.

Примио сам твоје писмо, из којега сам све лијепо разумио што ми пишеш. Ти знаш лијепо, спахија, да сам ја рад са сваким живјети по граници у миру и љубави ко хоће са мном, а посебно бих рад био с тобом, с којијем сам јошт када сам био дијете уфатио љубав. Сада пишеш да си и ти рад да се наша љубав понови. Ако си ти рад, и ја сам рад да изнова љубав уфатимо и да крајине наше смиримо. Ови ће мир Богу и царима мио бити, а нашијема крајевима свијема рахатлук и добро донијети. Ако си каил миру, како што се ја надам да си, а ти отправи три-четири твоја човјека под Жабљаком, а ја ћу моја три-четири да се ту, ако Бог да, састану и робје размијене и мир међу собом утврде и прогласе. И ако ти хоћеш да смо пријатељи на коншилуку док смо живи, знади добро е ја хоћу. И ову ми књигу по истој сахији отпиши да знам јеси ли каил ка и што пишеш са мном пријатељство поновити.

И да си здраво.

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 21. августа 1842.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

Примио сам Ваше почтено писмо од 15а августа, које ми је жалосну вијест донијело да се мој млади синовац, императорски паж Павел Петрович Његош, јошт 20а маја ове године преставио. Овај тужни глас мене је сасвим поразио. Па како и не би кад оно што сам имао најдраже на свијету, то сам изгубио, јер с њим је сарањена јединствена надежда његове куће, његовог стрица, а и самога отечества. Како сам за мене овај жалосни глас примио, ја би одма поспјешио дужност родствену учинити упутити се к гробу да га загрлим и над њим се исплачем, у којему је моје младо сунце зашло, мој ангел почива, којега сам љубио више него самог себе и у којему је погребен онај на којега сам највише надежде зидао за будућу срећу његова отечества и мене тужна, - ја би, велим, поспјешио ту дужност учинити да се не бојим да мој полазак не би што противан био мојему милостивоме покровитељу. Зато молим Ваше Високоблагородије да изволите извијестити се од Вашега началства и мени колико је могуће скорије јавити могу ли ја тај жалосни пут предузети или не.

С отмјеним високопочитанијем и преданости чест имам бити

Вашега Високоблагородија,
милостиви господине
покорњејши слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Ј. А. Турском

Цетиње, 23. јуна 1843.

Ваше Високопревосходитељство,
милостиви господине,

За знак мојега пријатељства и одличнога уваженија к Вашој особи пошиљем Вам на дар једнога од мојих хатова који се назива Гавран. Ово је хат био онога у свој Босни и Албанији турскога у садашње вријеме најславнијега витеза Смаил-аге Ченгића, па кад су овога Црногорци прије 2 године дана посјекли, узет му је хат искрај његова шатора. Гавран је коњ млад, пунан огња и тако згодан даје управ весело на њему јашити. Примите дакле, Високопревосходитељни господине, овај мали дар за знак највећега уваженија с којијем Вам га подноси Ваш срдечни пријатељ и покорњејши слуга

владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 29. јула 1843.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

Одавно би Вам писао о стварима нашијема и Али-пашинима, али нијесам имао што докле виђу што ће се из тога родити. Ви знате каква је погодба лани међу нама у Дубровник била. Ја сам и онда готово знао, а сад виђу да оно није ништа било осим једна лаж с његове стране. Послијед, пошто је примио одговор из Цариграда, писао ми је једно писмо, у којему ништа друго казао није него што ме опоменуо да сам на царској земљи поданик отомански. Наравна ствар да сам се ја том његовом будалаштином, иако ме је увриједила, насмијао, па видећи и он сам да сам се ја тијем подругао, почело се опет зборити о нашему састанку негђе на наше границе. По кратком времену како је у народ изишла ријеч о састанку, почела су се откривати злоумишљенија турска да намјеравају мене на састанку убити пошто их стало да стало. Утом дође вријеме и од састанка, и ја пођем у Острог, а они некизи дођу у Никшиће. Цијелијех 5 дана варали су ме и чекао сам их када ће изисти на састанку к мени, док ево ти их шести дан ђе иду, но та исти дан, мало прије него што ће они доћи, мени се да чрез једнога пријатеља открити све њихово зло намјереније, зато их и не пустим к себе, нити хћенем с њима станка чинити, јер знам да ни о чему другоме варалице не раде, него да плету мрежу да у њу мене ухвате. Црногорци, који су чули шта Турци раде, и они су се о злу турскоме договарали, па кад виде да ја Турке к себи не примам, онда они те су око мене били и другијех неколико људи од оближњега села скоче на оружје да оне Турке исијеку. Ја сам се свакојако старао да те ствари било не би, и половину Турака учинио сам спасти, а 9 или 10 од њих близу саме границе исијеку Црногорци.

Три пута смо ми досада мир чинили с пријеварнијем везиром херцеговачкијем, и сва три пута је нас на миру преварио. Једном нам је посјекао три чобана и узео око хиљаду оваца, другом посјекао је тројицу, трећом знате колико зла учини када Граховљане на мир пороби, посијече и поплијени, па ни за једну од ове три није нам удовлетворенија дао, и ова му четврта за руком не изиде. Ви који сте близу граница и као консул нашега покровитеља, и сами све ове пријеваре готово знате као и ја. Ја оволико постављам себе у дужност Вама објавити, молећи Вас да доведете ово до знања Вашега началства и да га увјерите од моје стране да са злијема и пријеварнијема Турцима од Босне и Арбаније никако није могуће имати мира ни доброга споразумјенија, нити ће се моћи мир у ове крајине међу нама и Турцима никако установити приђе него би посланици од двора рускога и турскога међу нама мир утврдили.

Ово Вам објављујући, с отмјеним високопочитанијем и преданости чест имам бити

Вашега Високоблагородија,
милостиви господине,
покорњејши слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ, с.р.