Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 19. јуна 1832.

Ваше Високоблагородије,

Рад сам Вам писмено представити причину нашега несогласија с Турцима албанскијема и ко је тому почетак, а притом Ваше Високоблагородије може бити совршено увјерено да све ово што ћу Ви представити јест истинито, које би и сами наши комшије Турци посвједочили.

1. Без ни најмање причине уфатише Турци подгорички дванаест нашијех људих, који бјеху пошли да пазарују и свезаше их у синџир и у авсу бачише. А послијед писах ја Афиз-аги, који бјеше забит у Подгорицу, и пушти вишеречене људи, али пошто их неколико намучи у авсу и синџиру. И за то наши не учинише никакве освете, него све гледаху да ће их наказати забит, који бјеше од великог везира послат, но их не кће ни он наказати, нити им мога ништа.

2. Послијед тога дигоше се Турци спушки по наговору подгоричкијех, а све за инат забита спушкога и подгоричкога, и дођоше међу Спужом и нашијем селом Мартинићима, те нађу неке људи који су били дошли да земљу работају без оружја. Почну се Турци договарати и уложише на исте работнике ни криве ни дужне. Пет убише а четири ранише, а наши јошт њих нигђе ни у малој работи не зађели.

3. Исти Спужани по наговору подгоричкому уфатише у Спуж на пазар двадесторо чељади сиромашке и узеше им сваку работу што бјеху купили на пазару и избише их и све их справише онако грдне дома. Подбуни се наш народ да за то учини на Турке освету, али му ми никако не дадосмо, него заваравајући га да ће то дјело извиђети царски забити који су у област зецку, и тако се народ смири и опет поче улазити у пазаре наново.

4. На све то Турци не погледаше пишта што бјеху учинили толике преступке противу пограничног мира и тишине, него наново, у исто доба кад бјесмо пошли с нашом гвардијом у Брда, дочекаше на пазар једнога Бјелопавлића од гвардије и убише на пазар. Потом тога народ се узбуни и поче им искат да им одговоре Турци за оно зло што су им преко мира учинили, но Турци за то и не обратише главе, но се почеше јошт ругати с нашијема. У томе се наши разјарише. Нити кћеше правитељство, нити шта друго слушати, него нападоше на Спужане и Подгоричане и с њима се побише, а потом више путах ударали су кад наши на Турке, а кад ови на наше до последњега ударца Намик Али-паше на Мартиниће. Пошто је то нападеније учинио су неколико тисућах војске I д пошто је много војске учинио изгубити, ево је и нама млого зла учинио не једанпут него пет путах. Покушавајући своју срећу на Пипере и Бјелопавлиће, вратио се натраг с великијем числом мртвијех и рањенијех и више нити су наши на њих ни они на нас нападали.

Поздрављајући искрено Вашу љубезну семеју, имам чест с истиним почитанијем бити

Вашега Високоблагородија
покорњејши слуга
арх[имандрит] черногорски
ПЕТРОВИЧ

Мехмеду Решид-Паши

Цетиње, 17. јула 1832.

Од нас архимандрита црногорскога и Правитељствујушчега сената, везиру Мехмет-Решид-паши, садријазему и управитељу од све Руменлије итд. итд.

Примили смо Ваше писмо, из којега видимо да Ви држите безразложно и лажљиво све оно што смо ми Намик Али-паши, везиру скадарскому, писали и желите нам доказати да Црна Гора припада Порти отоманској и да росијски двор није се никад за нас узимао, нити ће се за нас кад постарати. На ово ми Вам одговарамо.

Прво. Јошт кад је царство српско на Пољу Косову пало и невољно под иго турско дошло, од онога доба до данас Црна Гора непресјечно је како своју независимост тако и своју вјеру сачувала и крв своју пролијевала само ради слободе, независимости и своје вјере, нити се икад икому хоћела покорити, знајући она добро почитовати шта је то слобода и предвиђајући каква би то невоља била туђима робовима бити.

Друго. За увјерити Вас тврдо да је Росија нас јошт одавно под својијем крилом држала и да је за нас мислила, налазимо нуждно јавити Вам како је јошт блажене памети Петар Велики, цар росијски, нама грамоте шиљао као јединовјерному и једноплеменому народу и своју милост и он и његови потомци, прејемници престола, ево за 120 год. нама указивао. Надамо се, дакле, да нас неће у потреби и сада заборавити.

А што Црногорце називате хрсузима и хајдуцима? Зар зашто бране своју слободу и независимост и што знаду уважавати и свој закон почитовати? То се не зове бити хрсузином нити хајдуком, него вјернијем сином отечества и истинијем богопочитатељем.

Што ли нас сада зовете да се Вама предамо и рајом турском постанемо, не видимо нимало да право на то имате, јер како ће тако наједанпут туђијема поданицима постати Црногорци, који су више од 400 годинах свагда мужествено непријатеље од себе одбијали, а само да слободу и независимост у овијема безплоднијема и пустијем кршевима сачувају и да слободно по закону своме жертвоприношенија могу совршивати и господу Богу приносити, који ће свагда држати страну праведнијех и њима на помоћи бити.

Што ли нам пак сада пријетите да ћете на нас силну војску послати и нас све истријебити, то само је у руци свемогућега Бога, који управља судбом човјечијом и, колико се год Ви уздате на своју силу, толико се и ми уздамо на божију, која нас је за толико вријеме бранила да нас неће ни сада оставити.

И ово имамо јавити Вам за узрок што нам пишете сада даје Црна Гора турска част, а Ви сами прошасте године писали сте нам како једноме слободноме народу и да смо с Вама по комшилуку у пријатељству, а сада пишете противу самога себе и против својијех писама, које свједоче Вашу неправду против Црпе Горе, која је могла прошасте године много штете Вашој војсци у Скадру учинити, али нијесмо кћели мијешати се с хајинима цара Отмановића, а Ви зато посјекосте нам осам Црногорацах у Скадру на правди божјој и посиласте тајно у Црну Гору да се Вама Црногорци предаду и да се буне противу своје законите власти.

А што велите да смо Хусејин-капетану писали и с њим помијешани били противу Вас, на то Вам јављамо да смо ми, истина, њему писали, али зашто? Само зато да прими и да не сијече рају која је била на границе црногорске добјегла и желила у Црну Гору ући, коју Црна Гора није могла примити, зашто не има доста мјеста ни за своје људе, а ми нисмо с њим руку држали противу Вас, него јошт ми смо свагда ради били да га султан освоји и јарамазе да угњети, како што је био исти Хусејин-капетан. Тако исто и из Зете прибјегли су овамо неки од зулума и неки су се од овијех повратили, а неки и сад стоје и желе да се поврате, али не смију, јер су неком оца а неком брата посјекли Подгоричани.

Ми Вам и сад опет предлажемо да се прођете свакога на нас навојштења, него да у миру и љубови живимо, као што се пристоји на комшилуку, и да нико ником ништа не отима. Ако ли пак дигосте војску, то знадите добро да Русија, која нам је до сада 14 грамота послала, неће нас тако оставити, особито зато што узрока не имате никаква да нас не оставите у миру, да по овијема пустијема горама бринемо се себи за ужитак. И ако Ви на нас нападнете, ми ћемо принуђени бити бранити нашу слободу и независимост, коју су и наши прађедови бранили и млоги жртвом постали. Тако исто и ми сви јединодушно пролићемо нашу посљедњу капљу крви за вјеру, слободу и независимост, и да знате добро да Црногорци ради су ви до посљедњега погребсти себе под развалинама својијех кућах и со тијем оставити потомству свједочанство гробовијех крстах да су пострадали за вјеру и отечество неголи потпасти под иго туђега ропства.

И то Вам јављамо да ово није први пут да се Подгоричани и Црногорци бију него може бити стоти, а све за то што Подгоричани на тврду божу вјеру невино сијеку Црногорце.

Молимо Вас да нам одма одговорите на ово писмо шта мислите, да се и ми знамо владати.

И да сте здраво!

У богохранимој Црногори.

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 14. октобра 1832.

Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,

Откако сте Ви из Црногоре пошли већ досада трипут су турске чете на Црногору ударале. Први пут попалили су стаје Кучима, другом напали су на пастире црничке, од којих тројицу су убили и двије главе понијели у Скадар, а трећи пут засјели су Врањинашима, који су ишли да беру своје кукурузе, и убили су двојицу, те им главе понијели на дар везиру скадарскоме.

Правитељствујушчи сенат писао је Али Намик-паши, везиру скадарскому, молећи га да своје подчињене одврати од таквог рђавог поступка спрама Црногораца, но да живујемо на сусједству у миру и љубови. Обаче везир није ктио нашем Сенату ни рјечце одговорити, но ми пише да он тај потпис, сирјеч президента и каваљера г. Вукотића, не познаје и Црногорце турском рајом назива. Све ово видићете боље из приложене копије.

Црногорци пак нити су кад раја били, нити ће, ако Бог да, икад бити, јер да они желе бити туђи поданици, већ одавно има тко би их примио и ђе би барем могли бити сигурни животу и совршивати слободно своје богослуженије, а не трнити, као под Турчином, свако угњетеније и ризични живот проводити. Црногорац кад изгуби своју слободу и независимост, он више свој живот не шчитава ни у што и радије свагда овај губи но оно двоје. При свему тому скадарски везир не престаје трудити се како би овај народ у турско поданство довео. Најпослије почео је потајно нашијема пошиљати бињише и берате. Један од ови берата имам и у рукама и жао ми је што ми га не има тко истолмачити. Узмите сада на Ваше благорасужденије све предименовате турске поступке, пак чините закљученије: тко има право тужити се, Турци или ми? Ја Вас молим именом цијелога овога народа да бисте по Вашој удобности о томе изволили јавити коме сљедује, јер знам добро да Ваша препорука млого може учинити, какогод што сте и сада Ви управ највише содјејствовали да се то три хиљаде цекина назначе, иначе Бог зна кад би ти новци дошли. - Хвала вам на усердију и труду које за овај биједни народ полажете.

Приђе неколико дана долазио је овђе г. Симо Милутиновић од јего свјетлости књаза Милоша послат с писмом којега и пошиљем Вама да благоизволите прочитати а потом возвратити га.

Ужички епископ Никифор дошао је у Морачу, од куда ми и пише да жели доћи и стојати у Црногору, почем из разни обстојатељства никако не може остати у Србију. Нешто собољезнованије спрама страдајућег ближњег, а нешто и оскудност духовенства у овој земљи принудило ме је да га примим и да му манастир у Црници опредијелим за живљење и за обучавање клирика, а при том и кажу ми да је добри христијанин који се здраво стара укријепити народ у благочестију нашем.

С чувством отмјеног високопочитанија имам чест називати се

Вашега Високоблагородија
милостивога господина
покорњејши слуга
архим. черногорски
ПЕТРОВИЧ с.р.

Вуку Стефановићу Караџићу

Петроград, 1833.

Многопочитајеми Стефановићу,

Једва јутрос сјетих се да сам ти обрекао писати из Петробурга. Пространство града, симетрија улицах, величественост стројенија и тисућама овим подобна за мене нова појавленија узроком су томе моме закашњењу. Но како нећу закаснити и како ли ћу сјести писати кад и не знам да сам на земљи, но мислим подигнут Дедаловим крилима да из ваздуха сматрам или у сну да гледам столицу јединовјернога и јединоплеменога цара славенскога, столицу која се у пуном смислу назвати може цара и то управ великога. Сад све то расуди, пак ћеш и сам признати да прије ти досада нијесам могао писати.

Ово ти јутрос полусанљив пишем из гласовитог монастира Александра Невскога, но теке именом монастира, а свијем прочим палате, и јављам ти да сам здраво путовао од Беча до довде, здраво дошао и здраво се сада налазим у мон[астиру] Невском. Наслађујем се предивнијем погледом и прекраснијема зданијама Петробурга, разном искусном архитектуром дворовах царскијех, храмовах свемогућему уздигнутијех и величественима памјатницима воздвигнутијема основатељу ове столице и просвјетитељу Русије, какогод и другима мудрима њему последоватељима-Сваки безпристрасни овђе дошавши мора рећи и рећи ће: "Руски је народ велик, а цари рускога народа велики; свемогућа је рука творца излила благодат на цара Русије и на сав његов дом, свемогућа је воља творца возвисила Русију до овога степена, свемогућа је рука владике излила своје богате даре просвјешченија и човекољубија на дворјане".

Немој рећи да ћу ти послије другаче казати и да је озад Маре са сватовима; Мара или је дошла, или прошла, или је озада. Доиста је Петробург међу најљепшијема столицама европејскима. Љубезно те поздрављам.

Ако примиш коју част од онијех црногорскијех пјесанах, пошљи ми овамо. Ја ове двије мнозини читам, а највише женидбу... Имадем и Хомера на руском језику Гњедићем преведена. Српскије Хомер у народној поезији ко ју хоће разумјети и коме је српскост мила; а ко неће, залуд му сва добра качества праве поезије у народним пјесмама, у којима се налазе.

Допушташе ли печатати ту Глас каменштака? Ако су допустили, дај га печатати и пошаљи ми 12 егземплара; ако ли пак нијесу, а ти ми пошаљи матицу (оригинал), пак ћу обист хоће ли га овамо дати печатати.

За друго остајем твој прави и искрени доброжелатељ и слуга

Архим. ПЕТРОВИЧ ЊЕГУШ

Хасан-Бегу Ресулбеговићу

19. марта 1834.

Оно твоје пријатељство које си био са мном учинио на састанку ти си сасвијем искварио твојијем рђавијем поступањем против Жупљана, које си преко вјере чинио посјећ и плијенит. А што ми сада пишеш да ја наговорим Жупљане да теби дођу и да им ти разлоге даш, ја нијесам та човек који ћу луде на душу узет кад не могу поуздано знат хоће ли се здраво кући вратит, јер, да ми нијеси оне на пријевару посјекао, ја би их наговорио некако, но овако не могу никако. И вазде ће ми жао бити што нијеси држао ријеч, а ја сам моју држао и платио 20 талијера за она два Турчина што сам их откупио на твоју ријеч, за које си ми ти обећао те аспре, а сад, ако хоћеш послат или нећеш, како ти драго. Чуо сам да војску периш на Жупљане да удариш; но ја те молим да се прођеш тога и да гледаш љепши начин, е могло би на та начин горе изаћ и за једну и за другу страну.

Васу Поповићу

Цетиње, 24. априла 1834.

Сјутра увече дођи овамо да се учиниш сасвим житељ пустиње цетинске.

Ти знаш какво је моје срце - доста сам ратова, блажени иже в рај внидоша и раја не увидјеша.

Христос воскресе. Алилуја.

Владика ПЕТР ПЕТРОВИЋ

Петар II и Сенат црногорски подгоричким и спушким Турцима

Цетиње, 27. априла 1834.

Владика и Сенат црногорски поздрављамо бегове, аге, спахије и све Турке подгоричке и спушке.

Данас су нам дошли Брђани Бјелопавлићи и донијели неколике главе које су ви посјекли када сте удрили на наше село Јаштреб. Сматрајући ми на вас, иако честа нападенија чините, како и на друго человјечество, ми се нијесмо могли похвалити с овијема главама, нити је наше срце у томе несретноме ђелу никаква задовољствија нашло. Зато ви и шиљемо главе ваше браће натраг и пријатељски ви говоримо да се оставите ударања на наше крајине, јер доиста нас није жеља да с вама у немиру живимо, колико поради нас и вас толико више поради вашега цара, којега да оћете слушати, ми знамо, не бисте никаква нападенија учинили на вама пограничне народе. И знадите добро да смо ми кајил с вама бити у миру и у спокојствију само ако узоћете ви с нама. Ако ли не кћесте, каквом ни мјером узмјерите, онаквом ћемо ви и враћати. А противу воље нашега покровитеља, његовије сојузника и вашега цара никада нећемо одити. Оставимо старе будалаштине и све што је досад неваљало међу нама било, а доватимо се добра и мира, јере ми оћемо ако ћете ви.

Тако знадите и здрави будите!

 

Вуку Стефановићу Караџићу

Цетиње, 16. новембра 1834.

Особито почитајеми
господин Караџић,

Да сам Вам и приђе одговорио па Ваше писмо од 6а ноембра, не би згорега било, али се мене доста рано и данас чини. Све ће бити како Бог узоће, а за хартију како ја узоћу. Наручио сам 100 стопах онакве коју сте Ви одабрали. За сада ће доста бити. Милаковић каже да је посла пословице. За слова ни гласа ни појаве. Бог да их сачува од свега злога. Не бих желио да попадну у царству Амфитриде, макар ако би се њима штампавали и укази (фермани) Океанови.

Засад код нас не има бољега појача од попа Јована и попа Васа. Они се код нас славе својијем гласом како Зонтах и Каталани у Европу, а унапријед ако што боље буде, чуће се и до Вас. Вјерујте ми да мање нијесам чека (по Вашему одласку) да се преселим с попришта свјецкога у покој уједињени него Мојсеј из пустиње у објетовану земљу (идјеже течет мед и млеко). Што бих ви дуже писа, све би замршеније било, и зато није потреба којекакве беспослице у поса окрећати.

Збогом остај, збиљски Србе,
храни српства душом грбе,
буди свагда оне ћуди
да ти српством дишу груди
па ћеш сваком мио бити,
душом ћу те ја љубити.

Владика ПЕТРОВИЋ

Вуку Стефановићу Караџићу

Маине, 7. фебруара 1836.

Почитајеми господин Караџић,

Ваше сам писмо примио 1га фебрара, у које не стоји забиљежено када је писато. Ви захтијевате да Вам на њему брзо отпишем. Што знам али Ви брзо али поздно отписујем, јербо не знам колико је Ваше писмо трајало путом.

Ваше ће "Пословице" бити брзо готове, а би и досада да није била мала премјена у штампарији. Што пишете за конат Милаковића, он Ви је понио што сте му писали и ето га к Вама да Вас лично полази. Пјесмознавца и пјесмотворца Јована Ковача нијесам мога добавит, јербо је он у турске руке, али сам добавио Теодора Икова Пипера, ни горега ни горевића- Ови знаде 120 пјесамах доста добријех и ми смо их већ више половину преписали. Када их све препишемо, послаћемо Ви их на дар, но с тијем уговором да их све штампати дате, да буде за удивленије људима ови прости Србин који је оволико пјесамах мога упамтити у своју просту главу.

Моје прошеније које сам да г. Татишчеву за Вас јошт није никаквога гласа произнијело, нити ја о њему ништа знам. Не знам јоште што ће од тога да буде. Могло би што и бити, а лашње ништа. Ја знам да сам Ви дужан одговор из Котора, али сте Ви они који ћете опростити. Кога гође поздрављате сваки Вас троструко одпоздравља (симовскије). Ја љубезно Вас, сву вашу фамилију поздрављам, све Ваше пријатеље и добротворе.

Збогом остај, збиљски Србе,
храни српства душом грбе,
буди свагда оне ћуди
да ти српством дишу груди,
па ћеш српству мио бити,
вјечно ће те спомињати.

Твој искрени
В. П. ПЕТРОВИЋ

Јеремији М. Гагићу

Маине, 17. фебруара 1836.

Ваше Високоблагородије,

Почитајемо Ваше писмо од 24. јануара пр[ошлог] имао сам чест примити. Двије жалости које су посјетиле Вашу душу и које су, ја мислим, причина Ваше болести, будите увјерени да су и мене тешке и да су ми увриједиле душу, јербо моја је душа таква да са својима пријатељима и печал и радост дијели. Природа је Вас и Вашу фамилију ту веома увриједила, а још више нашега доброга патриота и пријатеља Фрушића. Вишњи је управитељ дао у руке премену и плач и радост, а оно са својом смјелом руком раздаје и једно и друго. Када сте Ви оздравили, Ви ћете, ако Бог да, са онијема истијема те плачете и веселит се.

Чудо ми је ђе се није Милаковић свратио у Дубровнику да Ви каже причину његова путовања; зар му није дало вријеме. Он се отправио пут Русије ни за какво важно дјело, него за једну малу ствар; узнаћете за коју.

Љубезно ми поздравите, молим Вас, госпођу Евстахију и сву Вашу фами[ли]ју којој желим да творац иза печали посјети душу са радошћу.

Вас поздрављајући остајем с високопочитанијем

Вашег Високоблагородија
покорњејши слуга
владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

НЗ. Мој братучед Георгије Петровић дошао је и љубезно Вас поздравља. Другога па Црногорца није долазило.