Pjesma sedma

Boj piperski s Topal-Osman,
Skadra pašom i vezirom,
u viteška brdska srca
iz prosute krvi zače
ime slave bojenosne
i svobode ljudstvu drage.
Staše brdski vitezovi
preko Turske prolećati,
sastavljat se s Gorom Crnom,
sa njom bratsku svezu tvrdit
kako će se tužni branit
od ognjena zmaja Turske.
Sveza brdska s Gorom Crnom
pob'jeđenu gordost tursku
opet uždi i raspali
da pobjede i osvete
sa oružjem slavu traži
na nahiju kučku hrabru,
koju mjaše da će opet
obladati, pokoriti,
i mrtvom je rajom turskom
vjekovječno učiniti
kako jedno sprama Turske,
slabo pleme i nejako
koje se je uvalilo
u čeljusti ognjevite
Arbanije bojem slavne,
za dovršit ovo djelo,
po hrabrosti Turstvo izbra
prapotomka Mahmut-bega,
Hodaverdi silna pašu
i vezira su tri tuga
od Prizrena trononosna,
komu hrabrost i vezirstvo
po nasljedstvu dolazaše.
Glas gromovah ognjenosnih
i vjesnikah krvna boja
oglasiše turskoj vojsci
da se glavar njih vrhovni
u porfiru branonosnu
oblačio i krenuo,
te se odmah krvožedna
sa svih stranah sleće vojska
na Zlatičko ravno polje,
međ nahijom Kuča hrabrom
i varošem Podgorice.
Tu je vojska jednu noćcu
obnoćila, konačila,
provodeći razgovore
od viteštva i hrabrosti.
No tek zore sv'jetla ruka
skupi mračnu zavijesu
i sakri je u dubinu
valovita mračnog polja,
tek cvijeće majsko dično
posla tronu živonosnu
Apolona svjetlopisca
brilijante rosne kaplje
dužnom žertvom nježne duše,
kod vezirska gorda stana
razviše se dugokrili
sa sabljama u rukama
hitroletni ratni znaci,
ustresoše polje jekom
glasne svirke, ječni bubnji,
uzvrišćeše željom na boj
u vezama povezani
svi hatovi ka lafovi,
a vjesnici vojske turske
po okolu zaurlaše
kurjačkijem harapskijem
muklohučnim dugim glasom
i dozivom vladjetelskim
da otkreće silna vojska,
e je vezir gordu svome
silnu hatu i nemirnu
na krilata leđa sjeo.
Vojske turske sa vezirom
dvadest hiljad hitro krenu
uz Doljane put Zlatice,
i sa bojem krvavijem
svu Sjenicu, selo kučko,
izgoreše, poharaše,
pa na Medun glavno Turci
kučko selo udariše
i s krvlju ga mnogom turskom,
ka Sjenice, opališe.
Al' naprijed vojski silnoj
kučka hrabrost ne davaše,
već je s čela bjehu silno
ustavili i uzbili,
na junakorodni Medun
svukoliku okupili.
Pa se bojem žestokijem
sa njom biju sokolovski,
i po glasu puščanome
i halaku viteškome
u pomoć im doskakahu
ratoljupci daljih selah.
Al' hiljada kučke vojske
dvaest hiljad sile turske,
koja bješe bojne kule
ufatila i pritisla,
ne mogahu nadjačati
ni u bjekstvo obratiti
bez pomoći čije druge.
No u bojak najžestoči
i najvišu muku kučku
prispje njima pomoć dobra -
dva piperski vojevode
a za njima šest stotinah
vitezovah ka orlovah
od plemena piperskoga.
Kad piperska laka vojska
udri bojem na Turčina,
utruđenoj kučkoj vojsci
srce s mišcom tad uzigra,
te na Turke sa viteštvom
udariše oba Brda.
Poklaše se, da se priča,
s turskom vojskom po Medunu;
bez uzmaka mači brdski
staše svoju sjajnost mračit
sa crvenom turskom krvlju;
stade Turke srpska mišca
na crvena mnoga jata
od Meduna odgoniti,
u smrtni ih lanac vezat.
Kad dojadi turskoj sili
boj ognjeni i krvavi
od Brđanah po Medunu,
onda vezir svojom vojskom
bez obratka bježat poče,
al' gospode druge turske
sedamdeset izabrane,
sve begovah i spaijah,
nema kada izbježati
iz visoke i prostrane
kule Radan-vojevode,
već je brže oblećeše
vitezovi brdske gore.
Pa na kulu ne šćedoše
odmah s vojskom udariti
da im sila sa vezirom
tad mrcino ne uteče,
već stotinu oko kule
vitezovah ostaviše
da čuvaju smrtnu stražu
begovima, spahijama.
A ostala brdska vojska
zajmi Turke i vezira
niz Sjenicu, put Zlatice.
Dok do polja silu tursku
doćeraše vrućim bojem,
posjekoše devet stotin
od Turakah hrabrih glavah;
otkraj polja do Ribnice,
koja teče blizu grada
starinskoga Podgorice,
šest stotinah posjekoše,
pa s brijega od Ribnice
dozivaju prizrenskoga
gorda pašu i vezira:
"Obrati se, silan pašo,
i zahvali Brđanima,
koji su te danas divno
i vezirski ispratili
sa veseljem iz pušakah.
Što si glavu preklonio
u sredinu vojske turske,
te naprijed često klanjaš
ka nevjesta mnogostidna
među kitom i svatove
kad zahvalja na zdravice
svome rodu i plemenu?
Obrati se malo, pašo,
da nam kažeš kad ćeš pisat
k Mahmut-caru, tvom sultanu,
u Stambolu falna pisma,
da mu štogođ laže u njih
ne primetneš hvaleći se! "
Otolen se vitezovi
natrag brže povratiše,
i na kulu vojvodinu,
u kojojzi bjehu Turci
zatvoreni, opkoljeni,
snažno, hrabro, udariše,
i živijem ognjem kulu
odsvud brže zapališe.
Pa Brđani staše turske
poglavice dozivati:
Manje, Turci, vatre lož'te,
manje tutun zapaljujte,
ere će vas tama sade
obuzeti, pritisnuti,
a vrata su kule tvrda -
biste mogli turske brade
do otvora popaliti."
Sedamdeset tu u kuli
poglavicah ostadoše
smrtni tutun duvajući,
a Brđani otiđoše
sa dobićem pjevajući.

Pjesma osma

Kad bezumni, nenasiti
sa tirjanskom rukom vladac
manji narod i nejači
pokoriti seb' ne može,
nit' ga svezat u nesnosni
i tirjanski sindžir njegov,
onda sebe pred svijetom
sa porfirom prijevarnom
on pokrije i odije;
tobož oće sa tom lažom
da svijetu kaže svemu
e on ono i prezire
ka malenkost jedva vidnu
sprama svoga veličastva,
o kojoj je stidno njemu
pomisliti i zboriti,
kamol' sa njom rat voditi.
U ođelu ovom lažnom
s crnogorske strane male
pred svijet se kaževahu
kičeljivi vladaoci
Vizantije stolodržne:
Ahmet treći, Mahmut prvi -
sin Mustafe, Osman drugi,
dok na gordi tron Stambola
sjede Mustav, sin Ahmetov.
Kako sjede, poče mislit
i ognjenu Otmanovu
izostrivat smrtnu strelu
da svobode srpske srce
s njom probode i umrtvi,
pak u divan Turstva ćori,
i u mater zla, gluposti, -
đe nijema i bez krilah
leži pravda u sindžiru
mučiteljskom rukom mrskom
savezana i skopčana,
a nepravde i zločinstva
đe glas grmi i caruje,
đe dobija laka krila
za zlonosni ljudstva polet, -
poče ljuti Mustav zborit:
"Čujte, knezi, vojevode,
kojih sablja, hitra ruka
brani ime, veličastvo
Otmanove slave, glave;
kojijeh je umnost, mišca
nepobjedni Jupiterov
štit uzela, ugrabila
Minervinoj božestvenoj,
umnoj ruci vsemogućoj;
kojijema slavom branom
sve planine poduranske
odzivaju gromoglasno!
Kud god naše silne vojske
obratiše polet hitri,
i jarošću barjak Turstva
raširiše i digoše,
svud pred njima protivnika
gorda sila nički pade,
i plivuća krvlju polja
svud ostaše u rukama
Osmanove đece hitre.
Ali jedno vlaško pleme
i gnjijezdo Srbah malo
u predjelu crnogorskom
naša mišca, naša sablja
ne bi kadra pokoriti
visokome Turstva tronu.
Naše paše i veziri,
sa fermanom Turstvu svetim,
često vojske povodiše,
i sa njima ljutim bojem
na to pleme nasrtaše;
s njega slavu nikad bojnu
turska mišca ne donese,
no sramotu i stid svagda.
Treba sada nepremjeno
naše sile obratiti,
i dan prvi, dan veliki
mog izlaska na prestolu
tim dobićem čestitovat."
Onda divan rabovidni
vlastitelju svome groznu
niskim glasom odgovara:
"R'ječ će tvoja sveta biti
do izdaha turske sile,
al' je tvoja krunonosna
jošt nevješta glava carska
ratovima i bojima;
treba slavu i poštenje
turskog carstva i imena
više čuvat nego glavu.
Mi možemo silnom vojskom
tako mahom udariti,
njina sela i plemena
s krvlju mnogom popaliti,
al' će oni skriti čeljad
i imuće sve ostalo
u visoka svoja brda;
po breg' mora nemirnoga
mi odovud udariti,
a od mora neće niko.
Naša vojska vječno neće
u gnjijezdo crnogorsko
ostanuti, vojevati,
već se natrag oće vratit,
a oni se puštit za njom,
polomit je i posjeći,
od nje bruku i grdilo,
ka od svake, načiniti,
da joj bručni spomen daju
vijekovi jedan drugom.
Već ovijem putom bismo
mogli pleme to krvavo
porobiti, istražiti,
kad nadmena bi ošćela
Venecija moredržna
svoju silu okrenuti,
i od mora sa njom udrit
na plemena crnogorska;
a mi s kraja svakojega
naše vlade i države
da udrimo silom snažno
na kavursko pleme čvrsto
dok se s vojskom sastanemo
mletačkoga dvora davna.
Tijem bismo putom samo
mogli ime crnogorsko
vječno sakrit od svijeta.
Ako l' ne kće Venecija
to krvavo djelo s nama
dijeliti po napoli, -
prođimo se dizat vojsku,
bez grdila i sramote."
Slavoljubni Mustav pođe
iz divana u dvor gordi;
kako dođe, poče pisat
prijateljska mrska pisma
k mletačkome dvoru podlu:
"Svaki danak ljubov veća
raste vidno i tvrdi se
među naša dva velika
dvora, trona i naroda;
svjedoci su toga glasni
prijateljska i vzaimna
naša djela svakog dana,
koja teku neprestano
kroz presretna dva naroda,
koji svako zemno dobro
pod visoke i široke
naše sjenke uživaju;
naše ruke skiptronosne
nadmeću se neprestano
kojano će kojoj priđe
dokaz novi visokoga
prijateljstva učiniti.
Sad u ruke vaše stoji
temelj vječnog prijateljstva
među dvije ravnosilne
i države sv'jetu strašne
postaviti, utvrditi,
al' mu silu božestvenu
vječno skriti, ugasiti
među Mletke i Stambolom.
Znate srpsko pleme jedno
koje se je skoro diglo,
probudilo i javilo,
ispod skiptra gromometna
otrgnulo znatnog sina.
Naše vojske nepobjedne
slavu bojnu mnogo putah
kleto pleme to pomrači;
blistatelna Turstva slava,
moje carsko visočestvo
to trpjeti više neće.
Osmanov se krvolitni
mač plameni iz nožnice
sa ljutošću istrgao
i ostrotu krvožednu
k Crnoj Gori obratio.
Moje vojske s nestrpjenjem
očekuju na mig jedan
koji će im znak podati
da sa svake strane udre
na to pleme novorodno.
Već ako ste, ko što mislim,
prijatelji moje glave
i države meni date
prorokovom rukom svetom,
vaše vojske isturite,
po granici postavite
krugom vlaške Gore Crne
od Grahova do kraj Bara
da ne daju bježat roblju
koje vojska moja zajmi
u primorska vaša mjesta.
Pak se neka vojske vaše,
kako čuju boj ognjeni
među mojom i Srbima,
sve naviše poprimiču
dok se stanu s mojom vojskom
u sredinu Gore Crne.
Kad se stanu, piličnika
od Srbaljah ostat neće!
Ovi slučaj rađa ljubov,
al' nenavist vjekovječnu
među turskom Vizantijom
i latinskom Venecijom."
Kako duka sa senatom
primi pismo gordovlaca
Dardanelah, Propontide,
odmah njemu otpisaše
sa radošću glupom, niskom:
"Mustav-care, Turstva glavo,
i visoki vlastitelju
polovine zemnog kruga!
Tvoje pismo gromoglasno
pročitasmo, razumjesmo;
tvoje umno rješitelno
namjerenje mi vidimo,
koje slavu, čest i falu
daje tvojoj vjencenosnoj
prozorljivoj hanskoj glavi.
Naš mogući blistatelni
dvor je gotov učiniti
po želanju Vizantije
i nje trona caredržna;
naše silne mnoge vojske
svim primorjem kotorskijem,
otkraj Bara do Grahova,
postaviti mi oćemo.
Rob se jedan crnogorski
u državi našoj neće
moć sakriti ni primiti,
no svakoga koji trne
vašoj silnoj pobjeć vojsci,
naša će ga nepobjedna
ufatiti, vašoj dati.
Praha oni kupit neće
u državi Venecije
niti druge potrebnosti
što megdansko polje ište.
Mi sa njima od vremena
Duman-paše Ćuprilića
neprestano krv lijemo;
već su i nam dodijali
sa bojima čestijema
po Primorju prostranome,
već na noge tvoju silu
sad okreni i obrati
put krvava Srba gnjezda.
Sad je zgoda i vrijeme
da spomeneš prošlu bruku
s kojom tursku mišcu hrabru
ocrniše na megdanu.
Naše dvije silne vojske,
sa pomoću jedna druge,
mogu tijem postupanjem
Crnogorce istražiti,
da svobodne glave više
u krvavi predjel njiov
ne podrasta ni javlja se.
Nego, kako naše pismo
u državnu ruku primiš,
nek se tvoja sila kreće,
a mi naše vojske mnogo
otpravljamo u Primorje
da na mjesta bilježena
stanu redom, utvrde se."
Kad dva grada skiptronosna
među koje do tadera
spor vječiti carstvovaše
beščovječno djelo, volju
na taj predmet sjediniše,
sultan Mustav tek razumje
povoljno mu Venecije
druželjubno poslanije,
radosnijem glasom hučnim
svod divana sav potrese,
ka zvjerovah gromoglasni
car vlastitelj grabeljivi
kad pećine svode gorde
svojim glasom sve potrese.
Pa fermana tri tanana
iz divana polećeše
na tatarske hitre noge:
jedan gradu jedrenskome,
koji gordost svoga lica
ogleduje dnevno, noćno
nad Maricom bistrotečnom;
drugi Bosni vojerodnoj
i Travniku nje vlasniku;
treći znatnom bojem ljutim
otačestvu Skenderbega,
u krvavi kraj Bojane
Skadar tvrdi i glasiti.
U fermane vezirima
sin svijeta vladalice,
vladateljskim glasom viče:
"Brže, sluge, silne vojske
što možete sakupite,
i s vojskom se brže-bolje
otkrenite i dignite
put kavurske Gore Crne.
Ti, vezire Bosne glasne,
digni tvoju silnu vojsku,
Hercegovce i Bošnjake,
hajde sa njom uprav drumom
ostroškijem niz ta brda
ka ćeš silom tvojom izist
na krvavo srpsko Kčevo.
Tu vojnički tabor savi;
kavge nemoj zametati
ko te sa njom ne ponudi,
veće čeka' Romanije
silnu vojsku i vojvodu
da ujedno boj činite
kade vojsku prikupite.
Ti, Jedrene trononosne
načalniče su tri tuga,
digni silu Romanije,
sve polkove željobojne;
s vojskom hajde preko Turske
uprav Kčevu glasitome,
đe vezira Bosne čuješ.
Tu mi silne branonosne
moje vojske izm'ješa'te,
ali boja jošt nemojte
sa Srbima požižati
ako moga vojska tvoja
proć bez njega ikojako
do tabora bosanskoga, -
priđe tope ne čujete
Skadranina paše zorna,
s kojijem će znak podati
kade udri na nahiju,
na Crmnicu plodonosnu.
A kad tope začujete,
silnu vojsku raširite,
na gnjijezdo crnogorsko
udarite ognjevito;
što fatate, sve koljite
da od vraga turske slave
ne ostane niđe traga;
nek vi cigla ljuta zmija
koja Turstvu oči vadi
ne uteče ostru maču;
pak sa bojem hajte širom
dok se s vojskom sastanete
prijatelja uzdanoga,
mletačkoga duke hrabra;
kad se s vojskom tom stanete,
što vi robja ona dade -
sve ga sablji poklonite.
Kad viteško ovo djelo
dokončite i svršite,
i to kleto i uporno
kada pleme istrebite,
onda silnu vojsku vašu
svu spuštite u Primorje,
pak se s tvojom ti uvezi,
glavni pašo nad pašama,
u brodove naše mnoge
koji će vas tu susresti,
u Romanij' isturiti.
A bosanski silni vezir
nek se s svojom vojskom vrati
preko Risna i Grahova
u viteškorodnoj Bosni;
a skadarski vitez vezir,
Mehmed-paša učtuglija,
neka krajem primorskijem
on obrati silnu vojsku
ka će doći pod barskijem
uprav gradom na krajinu.
Ti, skadarski krajičniče,
Mehmed-pašo Bušatlijo,
digni vojsku svud hvaljenu,
na Crmnicu hajde sa njom
crnogorsku usamljenu.
Kada na nju udriš hrabro,
žeži tope glasovite
da po glasu njiovome
sve jedanak udre vojske;
popali je i porobi
sa viteškom slavom tvojom;
nemoj muškić njezin đegođ
da uteče svojom glavom.
Kada muški ti savršiš
to viteško djelo hvalno,
sa vojskom se tvojom digni
uz Građane pleme hrabro;
ka Crmnicu istrijebi
ognjem, mačom i mišicom
svu nahiju Riječansku,
pa otolen vojsku digni,
na Cetinje s njom udari,
na njem vlaški hram razuri,
u koji se zadojiva
krepka mišca crnogorska
slavom bojnom i viteškom,
i koji je duhom svojim
raje mače naostrio
da sijeku turske glave.
A vladiku toga luda,
njina vožda i glavara,
živa predaj u rukama
jedrenskoga glavna paše,
da ga meni robom pošlje,
al' njegovu mrtvu glavu;
pa otolen vojskom kreni
u junačko pleme Njeguš.
Ako bude druga prošla
proz Njeguše put Primorja,
hajde za njom sustopice;
ne bude li, pašo, prošla,
tu je čekaj, dok dospije,
da zajedno otkrenete
put Primorja mletačkoga.
Kad dođete u Primorje,
kazaće vam glavni vezir
od Jedrene mnogoglasne
kud će koja vojska poći."
Gle Mustave kratkovidna -
on otpravlja vojske svoje,
naredbe im dava takve
ka gotova da ih čeka
pobijeda i dobiće,
te baš onđen đeno draže
mrtve glave nose v'jence
od pobjede u grob tavni
nego žive stidna ropstva
po svijetu bijelome.
Tri vezira brže bolje
poslušaše nasljednika
Otmanova carstva slave,
i velike svoje vojske
od po Turske podigoše.
A mletački dvor beščesni
diže vojske, generale,
te granice crnogorske
od Grahova do kraj Bara
sve sa vojskom neprekidnom
on utvrdi i uvati.
Kad Srbije hrabri sinci
sa očima vidiješe
e su ljuti okeani
od istoka i zapada
svoje vale mutnotečne
put gnjijezda njihovoga
s žestokošću obratili
da ga tokom njihovijem
u duboka mračna njedra
svoja skriju i utope,
sa svakog se kraja, strane
uzmotaše i uzviše
i najedno sastaviše
da viteškim sokoljenjem
jedan drugom duh učvrsti;
ne od sile da se mnoge
tad odbrane i sohrane,
no da muški i viteški
na megdanu pomru listom,
da njiova pogibija
ne bi turskoj i latinskoj
vojsci dala slave prave.
Pa na iskup pred svijema
na krajinsko sokolovsko
Kčevo pleme crnogorsko
tad vladika Petar mladi,
baš Danilov unuk pravi,
Crnogorcma poče zborit:
"Vidite li, braćo hrabra,
kako se je, s jedne strane,
sedmoglavi nenasiti
zmaj Azije i Evrope
sa ognjenom svojom silom
razleteo i digao
put našega otačestva,
s druge strane - lav srditi
Venecije bogomrske.
Dva strašila ta svijetska
oće svojim polijetom
da nam ime uničtože.
Zavidljivci naše slave
i svobode krvlju platne
misle da će naša ruka
oružana pasti odmah
k veličini njinoj gordoj,
da se neće smjet usudit
prosut r'jeke neprohodne
krvi svoje za čest svoju.
Lasnije bi bilo trpjet
časnu sinu otačestva
i narodu slavom pravom
uvjenčanu, zadojenu
sve tartara mračne muke
nego jaram stidni, teški
koji misle da ostatku
našeg roda na vrat metnu
Venecija, Vizantija.
Bolje bi nam i časnije
pred svijetom pravim bilo
da smrtnoga nigda uho
naše ime čulo nije
nego da se da savršit
to Venecij' i Stambulu
što su sada naumili -
bez prosuća mnoge krvi.
Što se krvlju plati skupom,
to već hrabrost prava neće
ni prodati ni puštiti -
osim za krv već ni za što.
Ja prilikom ne nahodim
da će ime od pobjede
past u našu malu vojsku,
no i to je tvrdo skrito
od smrtnoga oka znanja;
ali treba da za slavu
otačestva i imena
svi pomremo, krv prospemo.
Pojednom se mre i rađa;
do poštenja sve je mrtvo -
ono živi vjekovječno;
grob je častan vječan život,
život stidan - grob vječiti!"
Onda vojska sva skupljena
ostre mače brže kide,
pa vrhove njine ostre
k srcu svome obratiše,
pak se vojska i glavari
jedan drugom tu zakleše:
"Vrh mu mača svoga ostra
svoje srce pronizao
ko za svoje otačestvo
neće svaku kaplju krvi
na megdansko polje izlit
i ko će se živ predati
u pogane skverne ruke
Mlečanina i Turčina,
ko li će se s mjesta maći
da kud ženu, đecu krije;
veće neka sami bježe
iz plemenah graničkijeh
u sredinu naše zemlje.
Tu bez straha neka stoje
dok mi listom svi vojnici
od dušmanah poginemo;
a kad naše glave padnu,
eto žene, đeca, kuće
i ostalo sve imuće, -
ko do njega prvi dopre
na poklon mu vječno bilo!"
Tad vojvode i serdari,
i glavari svi vojnički
crnogorsku vojsku brže
umno glavno razrediše,
i hiljadu brže drugah
otpraviše na granice
suproć vojske Mlečanina;
a crmničku vojsku hrabru
otpraviše nahij' svojoj
da na sebe čeka silna
Mehmed-pašu Bušatliju.
A na Kčevo ostadoše
pet hiljadah sokolovah
od nahije srpske dvije,
od Katunske i Riječke,
da na sebe dočekaju
dva od Turske hitra zmaja,
dva vezira učtuglije,
bosanskoga, jedrenskoga.
No tek bješe vojska pošla
na granicu u Crmnicu,
u to momče crnogorsko
sa ostroške straže dođe
u okolu vojske srpske
nasred Kčeva kamenoga,
te joj mlado hitro kaza
e bosanska sila spala
na krvavo ravno Slivlje.
Kako hrabri Crnogorci
razumješe vrsno momče,
na lake se noge brže
podigoše, otrčaše
na ostroški drum široki,
među Brda i Nikšiće.
Na drum tvrdi i veliki
šanac brže napraviše,
i u šancu boj s Turcima
s nestrpjenjem očekahu.
Po carevoj i fermanskoj
volji gordoj i naredbi
krenu vezir s vojskom turskom
da sa Slivja putem ide
niz plemena brdska ravna,
ka će Kčevu crnogorsku.
No bosanska kada sila
na meteriz crnogorski
ljuti dođe i nagazi,
pet hiljadah iz fitilja
puče puške crnogorske
na nebrojnu vojsku tursku,
a bosanske - ni broja se
ne zna kazat ni umije.
Pa se oblak gust i krvav
nad obije vojske diže
od vrućega boja toga
i od pare koju rodi
tu prosuta krvca mnoga.
Boj vatreni dva dni traja
u jednakoj žestokosti,
nit' se jedna onoj drugoj
vojska s mjesta bojna šenu.
No kad trećom boj polazi
iz predjela Tritonova
bjelovlasa šćer Olimpa,
stade vozduh mučan tutnjet
od plamena ognja živa.
Po tutnju se obratila
crnogorska vojska mala.
Kad za sobom pogledala
svoje selo Zagarače,
al' je na njem Romanije
strašni vladac udario,
živijem ga ognjem svega
u oblake pretvorio,
pa od njega drumom Kčevu
sa svom vojskom obratio.
Kad tu silu Crnogorci
sa očima vidiješe
đe iza njih vri, ulazi
put sredine njih gnjijezda,
ne bi kolje šanac branit,
ni s Bošnjakom boja biti,
već put kućah otrčaše
da njih brane od Turakah.
No na Kčevo kad prispješe,
ali od njih bješe priđe
turska vojska pritisnula:
prva oko na njem penje,
a zadnja se jošt otkreće
od varoši Podgorice.
Malo stade, sva se skupi
u široko-mračni oko;
dok evo ti odmah za njom
vezir Bosne s vojskom svojom.
Kako dođe pod šatorom
romanskoga glavna paše
i vezira velikoga,
po dužnosti odmah pođe;
a dvije se silne vojske
izm'ješaše u okolu,
i šatorje često svoje
poperiše i raspeše.
Sila bješe pritisnula
odno Garča dodna Lisca,
od Bjelicah do Zaljuta -
sve to Turčin krvožedni
i konj bješe brzotečni.
A viteške crnogorske
vojske bješe oko mali
u bjeličko selo Prediš
sprama turske mnogovidne.
Turska vojska samo jednu
noć prenoći bez krvljenja
u kčevskome okružiju,
pa sjutradan, tek Febova
skide sjajnobistra ruka
baš porfiru brilijantnu
s plećih noći i Ereba,
te je sakri od pogleda
pod zavjesom svojom sv'jetlom, -
zaječaše glasni topi
u okolu Skadranina
Mehmed-paše i vezira,
koji znake podadoše
turskoj vojsci neizbrojnoj
da jedanak sva udari
na plemena crnogorska:
Kako silni dva vezira
i njihova vojska hrabra
čuše glase ognjenosne
da udari Mehmed-paša
na Crmnicu, srpsko krilo,
onda brže sve šatore
pokupiše i saviše,
kako vihor ljetni hitri
kad oblake tankosjene
svojom hitrom rukom skupi.
Zar mišljaše turska sila
da će taj dan proći lasno,
bez krvave sansarine,
proz sva gnjezda crnogorska
i sve od njih što uzoće
mišcom, sabljom poraditi,
i naveče oko silni
sa šatorma raširiti
pokraj mora tavna sinja,
u državu sramotnoga
prijatelja njina duke.
No kako se turska sila
johnu listom svakolika,
i otide širom hitra
ka će srpska sva plemena
opkoliti, zadušiti
da im cigli duh se ne bi
kud sakrio i uteka.
No ne pošli nikoliko
dok na vojske crnogorske
pet hiljadah nastupiše,
koja bješe mjestom sjela
kudijen će krenut Turci
da u srce Gori Crnoj
s ostrim mačem svojim uđu.
Turska sila sva navrije;
crnogorska hrabra mišca
ne ustupi, ne uzmače
od krvava boja ništa,
već na ono mjesto prvo
đe se jutrom boj zađede,
tu ih mrkli mrak dočeka.
Jopet vojska turska savi
stan veliki đe i priđe,
baš na prvo padalište.
Al' se bojak prekrvavi
ne prekida čas ni trenuć
od dvadesti ijulija
do avgusta petnaesti,
no jednako top mletački,
top turački grmi svuda,
dnevi, noći neprestano
oko srpske Gore Crne;
a nasrću sile dvije,
Venecije i Stambula,
sa svakoga kraja vojske.
Boj se svuda, na sve strane
oko gnjezda sokolovska
uplotio krvosipni.
Od puščana i topovska
dima gusta kololetna
niti jedna niti druga
znaše vojska kada mrče,
kad li bistra zora sine
i Apolon luče prospe.
Vojske mraka šćaše skriti
i slijepe izm'ješati
da oružjelitni plam se
po vozduhu rijekama
ne lijaše, ne plamćaše,
te blijedu smrtnu svjetlost
ratnicima podavaše.
Crnogorske malo vojske
svud se hrabro, očajano
s Mlečićima i Turcima
krvavijem bojem biju.
Klikom jasnim Crnogorca
i smrtnijem jaukanjem
Mlečanina i Turčina,
neprestanim glasom hučnim,
planine se i doline
vojnicima odzivahu.
Ne znaše se što strašnije
tada smrtno uho sluša:
al' grmjavu topa, puške,
ali klepet sablje, mača,
al' ratnikah glas hiljada,
ali jauk ranjenijeh
na hiljade vitezovah,
ali uzdah slabe majke
i đeteta ciku luda,
koje strahom obuzeto
sve plakaše neprestano,
jer čas po čas sve gledaše
kad će robom postat tužnim
Venecije ljuta lafa
i ognjena turska zmaja.
Planinska se zvjerad ljuta
od hučanja, dima, ognja
uzbuniše i straviše:
ne umješe bježat nikud,
već se s vojskom izm'ješaše
jeduć ljudsku krv i meso
dok s' opiše, pomamiše,
i sa vojskom oni divje
staše ljute kavge vodit.
Boj ognjeni neprestani,
svuda grdni; svud krv liju!
Ali evo muke ljute
za vitešku srpsku vojsku:
nestade joj bojna praha
i olova smrtonosna,
a kupit ga đe nemaše,
već s onijem prahom bojak
za šest danah sve činiše
što s pogipše turske vojske
i latinske uzimaše.
Nego sedmi srećni danak
vojnikah se dv'je hiljade
crnogorskih odvojiše,
tere na drum velestovski
zapadoše u potaju
da čekaju džebahanu
koju vojsci silnoj turskoj
pošiljahu i davahu
Skadar, Travnik, Sarajevo.
Stara sreća crnogorska
sa viteštvom njima data,
nanese im na drum mnogo
džebahane Turcma hodne.
Tek vitezi nju viđeše,
učiniše juriš na nju,
posjekoše vojsku mnogu
te praćaše drumom istu.
Tu tovarah osamdeset
džebahane ugrabiše,
i brže je vojsci svojoj
s mnogotrudna boja, krvi
doćeraše svukoliku.
Kad vitezi crnogorski
u rukama džebahanu
ufatiše i viđeše,
brže-bolje svukoliku
na puškare razd'jeliše.
Onda vijeć vojskovođe
sa vladikom svojim čine
da na turski oko noćno
sa viteškom vojskom udre
ne bi li se kako Turci
pomutili i slomili.
Starješine među sobom
utvrdiše, uglaviše
da na silna dva vezira
priđe zore Crnogorci
svi napadnu i juriše.
Pa dogovor vojsci svojoj
u okolu staše pričat:
"Poslušajte, braćo hrabra,
vitezovi neumorni!
Mi glavari u skupštini
svi za dobro izabrasmo
da na Turke noćas složno
priđe zore svi udrimo,
zašto se je, braćo, bojak
mnogo krvni produžio.
Mogu đegod našu vojsku,
đe slabija nego ovđen,
Turci kleti al' Mlečani
istrebiti i isjeći,
pa u predjel naš viteški
ulećeti, uvaliti,
nama s plećah udariti.
Ne treba nam u toj sujmi
više stojat ni čekati,
kad božestva besamrtna
našoj mišci pokloniše
i vitešku nje nevolju
džebahanu tursku mnogu.
Treba nama pomisliti
na viteze prve hrabre
otačestva naše zemlje -
na tri Vuka crnogorska:
Mićunović, Mandušića
i sokola Tomanović,
koji boje neprestane
sa Turcima svuda biše,
i viteštvom besmrtnijem
Crnu Goru proslaviše;
pak nam treba pomisliti
na viteza od Rovinah,
Tomanović znatna Nikca,
i na drugih četrdeset
koji sa njim otidoše
te silnoga Ćehaj-pašu
usred turske mnoge vojske
u Ublima posjekoše".
Crnogorci bojeljupci
svi sa glasom radosnijem
potvrdiše da će udrit.
Vojnici se po dužnosti
k hramu neba svikolici
pričestiše svetom krvlju,
pa pet hiljad svoje vojske
na petoro razd'jeliše:
jednu daše vojevodi
Ozrinićah Dragu znatnu
da na Turke sa njom udri
preko sela Vojinićah;
drugu daju bjeličkome
Milić Vuku vojevodi
da on sa njom vitez udri
na okolu turske vojske
od Zaljuti sela mala;
a hiljadu treću daju
hrabru Jovu, riječkome
poglavici i serdaru,
da on sa njom na Turčina
udri snažno i valjatno
od Prediša sela hrabra;
a četvrti dio vojske
daju hrabru vojskovođi
od Cetinja Vukotinu
sa viteštvom znatnu Peru
da on sa njom, ka umije,
na nevjerne udri Turke
od bjelička tvrda druma;
petu vojsku njeguškojzi
daše glavi i serdaru,
znatnu Jovu i razumnu
i sokolu Jovovome
od Njegušah hrabru Radu
da sa njome oba udre
od visoke gore Lisca
na okole turske vojske;
a stotinu vitezovah
biranijeh od plemenah
daše Petru, voždu hrabru,
da on s njima na vrh Lisca
stanom stane i izide,
i svijetlu kad opazi
kćer istoka đe pomalja,
da svrh gore top upali,
s njim naredbu da da glasnu
vojvodama da udare
na krvnički oko turski.
Na rečena mjesta brže
otkuda će udariti
vojevode vojske svoje
povedoše i staviše.
A vladika Petar umni
su stotinu vitezovah
na visoki vrh od Lisca
čeka zoru i Danicu.
Malo stade, dok počeše
nježna sjajna njena krila
kroz prozore Ete hrama
izlećati, trepetati.
Teke njene sv'jetle znake
pozna Petar, djelom znatni,
odmah slugam nared dade,
te tri topa, znak juriša,
sa vrh Lisca upališe.
Kad vojvode glasom topa
glas vladike k boju zvani
razumješe i začuše,
odmah su pet stranah snažno
na stan turski nepregledni
sa puščanom smrtnom vatrom
nasrnuše ka lavovi,
i trostruke straže turske
posjekoše u mah prvi,
pa njih mrtve pregaziše;
a na tabor dva vezira
navališe odsvud silno.
Tabori se i veziri
od nenadna čuda toga
uzvijaše, uzmutiše,
ka kolovrat silne vode
kad se vije lud i mutan
nad ponorom lakomijem
dok ga proždre u široka
vječno gladna svoja njedra.
Boj se uždi po okolu,
ne znade se ko se s kime
poče klati i ćerati;
tu brat bratu poče liti
u neznanje krvcu mnogu;
svakome se brat, drug, rođak
protivnikom tu učini,
i potoke turske krvi
turska ruka prosu, izli
mjesto hrabre srpske krvi.
S jedne strane Crnogorac,
s druge Turčin među sobom
prosu krvcu neviđenu,
dok smetena i krvava
krenu turska bježat sila
bijući se među sobom
i s petinjom vojevodah.
Tu vezirma strah podmetnu
hrtske noge brzohodne,
te bježanjem mnoge Turke
prestizahu, minovahu, -
pa poplatah jošt golijeh,
jere čizme ne imahu
od hitanja kad navući.
Drače bodu, kam ih s'ječe,
al' se na to ne obraću,
no hitaju da uteku;
a u nji' se pet vojvodah,
su pet hiljad srpske vojske,
ka sivijeh pet orlovah,
umutili, upuštili.
Svaki vitez neprestano
Turke bije, krv im lije
što mu ruke mogu dospjet,
dok ugnaše silu tursku
u krajični Spuž krvavi.
Pade mrtav neizbrojni
od srbinske ruke Turčin;
od Kčeva se do kraj Spuža
vaskoličak drum široki
bješe mrtvim turskim trupjem
prekrilio i pokrio.
Kada tursku crnogorska
ugna vojska vojsku u Spuž,
onda hrabri vojevode
povratiše slavorodnu
crnogorsko-srpsku vojsku
put okola i tabora
koji bješe turske vojske.
U okolu mnogu slavnu
nađe dobit vojska srpska:
šatorove razapete
i hatove brzotrčne
u ćusteke sve popete.
Tad dobićem na megdanu,
zadobitim mišcom, mačem
više sebe obogati
Crnogorac nego igda.
Tu na Kčevo vojska trudna
jednu noćcu konačila,
pa sjutradan priđe zore
sva se vojska hitro diže,
trči braći u pomoći
u Crmnicu, na ostalu
kraj Mlečanah svu granicu.
No kad vojska dobrzala
kod cetinjska ravna polja
a kad viđe nasred polja
oko vojske - ne džna čije
samo znake što poznaše
Azijata i Veneta.
Kad barjake vidiješe,
svi rekoše da je vojska
Mlečanina i Turčina,
i da su im braća hrabra
na granice sva izgibla
od njihove mnoge vojske,
pa niz polje put okola
zagon hrabri učiniše.
Poznadoše braća njina
jere misle da su Turci,
pa veselja glasan oganj
iz pušakah učiniše.
Po veselju i pojanju
poznadoše Crnogorci
jere turska vojska nije,
pa i oni brže-bolje
na veselje sa veselim
ozvaše se braći glasom.
No kada se crnogorska
izmiješa i izljubi
vojska hrabra branonosna,
tada vojska s Čeva pita
posestrimu od Lovćena
ka crmnička i granička
razbi vojska Mehmed-pašu
i mletačku mnogu silu.
Onda bogom posestrima
crnogorske bojne slave,
a šćer Laza carevoga,
poče jasnim božestvenim
sveznajućim glasom pričat
hrabra djela njine braće,
pobjednikah Mehmed-paše
i mletačke svom granicom
mnoge sile neizbrojne:
"Čuj i slušaj mene, vojsko,
ljevše ću vi ja besmrtna
no sva smrtna druga usta
to viteštvo izjasniti,
koja vaša djela gledam
sa Lovćena visokoga,
moga doma i prestola,
kojega se v'jenac plavi
nad oblakom mrkim gordi
i koji mi neprestane,
neumirne rate vodi
s Jupiterom gromometnim:
blesk njegove gasi strele,
i njezinu brzoletnost
u trenuće mrtvu čini,
jarost groznu njenu uzme,
onu silu obesili
od koje se svijet trese,
i okean neumorni
koje udar česti trpi,
te se sa njom bruka, igra
čovječeska slaba ruka.
Boj žestoki sve jednako
iznad mora po Crmnici,
koji kod vas bijaše se;
tursko mnoštvo i latinsko
ne mogaše odoljeti
hrabroj mišci vaše braće
dok posljedni šćaše trajat.
Ali neba vladac velji
ne kće više pravosudnim
okom gledat tu nepravdu
đe bezbožne, đe tirjanske
ruke krvcu pravu liju,
već njegovom nepreklonom
put nepravde voljom vječnom
Eol rodi svojom silom
iz vlažnoga okeanska
njedra oblak mrakom mutni,
te ga hitri ljuto zajmi,
s njim uranska polja prekri.
Tek dodirnu luk i tetiv
kojeg krivda Venecije
bješ' zapela i nategla,
i ognjenu njenu strelu
nje nepravda obratila
posred vojske njene glavne
i okola metnutoga
kod rijeke pod drevnijem
primorskijem gradom Budvom,
gromodržac za luk tegnu,
tetiv zajmi ognjemetne
svoje strele smrtonosne,
te udriše nasred vojske
mletačkoga duke stidna;
neizbrojnu njemu vojsku
pobi, svali i razagna.
Tek to moja bogom braća
sa očima ugledaše
što ognjeni grom učini
od mletačke vojske tužne,
odma oni polećeše,
na nju snažno udariše,
i ostatak iste vojske
posjekoše i ugnaše
u gradove pokraj mora.
Drugi sinu jošt silnije
proz oblaka noćne mrake
i udari u Crmnicu,
ukraj Vira na rječicu,
nasred vojske Mehmed-paše
Skadranina Bušatlije,
uždi njemu džebahanu
pod šatore svukoliku,
vojnikah mu diže mnogo
bezdušnijeh u oblake.
U taj isti čas na njega
udariše vitezovi
od Crmnice prepitome,
slomiše mu vojsku mnogu
i sa mačem posjekoše,
jošt je više naćeraše
te poskaka ustrašena
u duboko tiho Blato,
a sramotan Mehmed-vezir
u lađama život spase.
Ostaviše čadorove
ćilimima podastrte
i mindere turske meke
u rukama bojem znatne
srpske vojske nepobjedne
od Crmnice plodonosne.
Tako, vojsko slavorodna,
vaše braće jaka ruka
sa pomoću nebodršca
slomi dvije sile gorde."
Vile jasni glas prestade,
a zahuča grom pušakah
i pjesanah glas viteških
u okolu crnogorskom.
Bojeljubna crnogorska
vojska doma ode listom
jedna drugoj pričajući
slavu boja besamrtnu.
A ostaše mrtvi Turci
i Mlečani na hiljade
krugom gnjezda sokolovska
da ih piplju gavranovi,
sivi orli, sokolovi,
koji im je mekše kljuvat;
i da stidni, no sitani,
mnogi vuci, psi, lisice
pristupaju ka gospodi
Mlečanima i Turcima
da s zaspate njine noge
njima kožne čizme svlače
sa vucanjem i skubanjem.
Ej, stambolski nevjerniče
i mletački sramotniče,
zar mišljaste da je lako
crnogorsko gnjezdo razvit,
koje nije ni iza šta
do iz cv'jeća pobratoga
na megdanu mačem svito?
Viđeste li, otpadnici,
da viteštva jesu sinci!
Gromometni car Olimpa,
čuli ste ga đe vam reče
da sjedite posad s mirom
od te mišce, toga duha,
kojemu se smrću igrat
bagatela mala čini,
samo ime slavno hranit,
u pravome smislu, djelu,
otačastvu - viteškoga
srca, duše svetu hramu.

Pjesma deveta

Zmaj Stambola bješe ljuti
već ognjene varovnice
puštavati ustavio
put gnjijezda Srbah mala,
i delije Bosne nagle
bjehu tanke srpske šarke
umudrile, razabrale
da bijesni svakog goda
ne juriše istr'jebiti
dične gore srpsko pleme.
Al' viteštvu sudba neba
vječito je odsudila
da bez posla viteškoga
dan ni sahat ne dangubi.
Nenavidnik b'jele lune,
soprotivnik Vizantije,
sin Mehmeda i kadije,
Skadra paše i vezira,
Kara-Mahmut Bušatlija,
silni vezir i glasiti, -
ne dade mu crni đavo
počinuti i sjest s mirom
od krilate srpske zmije,
koja će mu oči izbost,
ne ka priđe, no kad prova
dva upravo sobom puta,
kad udara s vojske nešto
na dva brdska hrabra sela,
na Ćurilac i Stijenu,
i obadva puta njega
nagrdiše i razbiše.
Pa mu na to ne da bruka
ostaviti i prekinut,
već okrenu treću vojsku
okupljati silnovitu
da sramotu sveti svoju,
i nahiju brdsku velju,
Bjelopavlić ponositi,
tad otetu njegovojzi
ostroj sablji, groznoj ruci,
da je njima opet poda,
i nju uzdom teškom svojom
da zauzda on trostruko.
Pa kad ljute i krvave
skupi silne Malesije
trijest hiljad brojem vojske,
onda vezir veličavo
otpravio gordo pismo
na glavare Gore Crne
i vladiku Petra njina.
Ovako im silni piše:
"O vladiko i glavari,
krajične se krvlju stvari
miješaju i prevrću;
sada k jednoj, sada k drugoj
pobjeda se vije strani,
al' nju više putah fata
mnoštvo ljudi nego manje -
ona draže k njima trči.
Kara-paša - vi ga znate -
vama pišem Bušatlija:
Ja sam kućom od starine
silni vezir begajlija;
ja u tronu viteškome
sjedim znatna Skenderbega
i njegovim duhom, sabljom,
kojeno sam nasl'jedio,
protivnike gonim moje;
Otmanova čelikova
pred mojom se u lipovu
podvrgnula ostra sablja;
ja i Stambol, i on mene
podjednako čestvujemo;
nit' Otmana ime držim
vrhovnijem nad mojijem;
same Meke hramu svetu
što se klanjam - više nikom.
A svijetu cijelome
to svjedočit jasno može
sila carska koju dobih:
posjekoh je sabljom britkom,
i vezira tri velika
koje hrabrost moja hitra
ropstvom uze i ufati.
Otkad čvrsta moja ruka,
sablju držim, pripasujem,
znala se je moja raja,
nije smjela nikud vrcat,
nit' se kome pribijati;
to ni posad biti neće
dok viteška moja ruka
moju ostru sablju kreće
put mojega slavna roda
i imena protivnika.
Brda sva su od starine
bila moja prava raja;
sad čujete ka se dižu
protiv mene na oružje.
Njima kratki um kažuje
da se oće održati
nepobjednoj mojoj vojsci.
Njih je ono pomamilo
što me dvaput povratiše
su pomalo moje vojske;
stoga misle, varaju se,
da su silu svakom znatnu
tobož moju pob'jedili;
a ne znadu kukavice
jer je oči jošt njihove
ni viđele svu nijesu.
Ozbilja sam sad veliku
strašnu vojsku okupio.
Mislim s mojom silnom vojskom
na sva Brda udariti
da ih na put raje prave
moja ostra sablja metne,
da se opet ne prevare
na vladalca svoga prava
raja pušku ispraviti.
No, vladiko i glavari,
svi me ovo dobro čujte
i u glavu pametite:
nemojte se prevariti
da pomoći Brdma date
ili njina koga roba
među sobom da puštite;
čuvajte se zmije ljute,
znatna Skadra i glasita,
da vam njeni zor ognjeni
oči crne ne izgori,
već budite mene pravi
na granicu prijatelji.
Ako l' tako ka vam pišem
vi nećete učiniti,
no s' u brdska protiv mene
djela mutna usplećete,
kunem vi se sabljom, zdravljem,
srećom, Mekom i Medinom,
vezir Skadra Bušatlija,
kako Brda zgazim, sprštim,
ropstvu, ognju, sablji predam, -
odmah ću se s mojom ljutom
Arbanijom podignuti,
vas, ka Brda, listom ćerat,
robit, sjeći i paliti."
Kad vladika s glavarima
silna paše pismo primi,
onda na njem dogovore
hrabre, umne učiniše,
pa Mahmudu hitajući
na njegovo uporito
otpisaše pismo tako:
"Što nam pišeš, Bušatlijo,
silni pašo i vezire,
e si silnu mnogu vojsku
okupio i podiga,
sa njom misliš udariti
na nahije naše brdske
da ih robiš, ognjem pališ
i siječeš ostrom sabljom, -
to sve biti, al' ne biti,
može, pašo Bušatlijo, -
opalit ih, al' poginut,
al', ka priđe, sramotno se
bez obraza povratiti.
Što l' nam pišeš i budališ,
te govoriš to u pismo
da Brdima, našoj braći,
ne budemo u pomoći, -
ti znaš dobro, silni pašo,
da mi bliže od njih braće
po viteštvu i po krvi
ne tražimo, ni imamo,
i zato se, ko ih trne,
bit oćemo do jednoga,
krv se naša neće šteđet
za obranu njinu prolit.
Tvoju silu, tvoje pretnje
crnogorsko uho, oko
niti čuje niti vidi;
no svrh svega man' se Brdah,
silni pašo Bušatlijo,
da se ljudska krv ne lije
i potoke suzotečne
da ne sipje pravo ljudstvo,
da žalostan sa prokletstvom
glas put neba ne pošilju
roditelji uvređeni
i đečica ucv'jeljena,
ljube, sestre ocrnjene
na onoga ko im srca
sa duševnom ranom rani.
Ako li se beščovječna
toga djela proći nećeš,
ti krijući i lupeški
nemoj tvoju silu dizat,
već viteški nama kaži
kako junak, koji jesi,
te zajedno nas s Brdima
ćeraj, s'jeci, gori, robi."
Drznoveno pismo Srbah
kada gordi vezir viđe,
trostruko mu uzavreše
sa jarošću muške prsi,
pa topovma haber dade
da podiže silnu vojsku
na nahiju Bjelopavlić.
Kad glavari i vladika
tope silne i jarosne
silna paše divno čuše,
onda brže knjige tanke
u svakoje pleme redom
napisaše, otpraviše
na plemenske barjaktare,
vojevode i serdare,
na kneževe i vojnike:
"Na noge se, Crne Gore
glasoviti sokolovi,
e nam turski udariše
vitezovi i zmajevi
da popale i istraže
listom Brda do Ostroga,
i so tijem našu prvu
slavu bojnu i viteštvo
da pomrače i obruče
pred svijetom viteškijem;
već na noge, ka i svagda,
da i otlen, ka odsvuda,
pobijede slavoglasne
neuvehle v'jence dične
poberemo, donesemo."
Boja žedni, slave željni
Crnogorci, kad začuše
što im pisma kažu, glase, -
na lagane hitre noge
odlećeše ka na krila
za vladikom, za glavarma
dok u Brda dolećeše;.
na Slatinu tabor vojsci
postaviše hrabrorodnoj.
U to vezir silni prispje
i postavi oko vojsci
suproć vojske crnogorske
po brijegu Zete tihe
dokraj Spuža grada tvrda
i do gorde krasnovidne
Visočice dvojeglave.
Dvije vojske u okole
po neđelju stale danah,
viteške se svake igre
igrajući momčad vrsna,
a glavari obadvije
vijeć čineć neprestano
kojino će koje umom
i hitrinom nadmašiti
na krvavo bitke polje.
Ali hrabrost Kara-paše
ne kće više to rastezat,
već vladici, vojvodama
crnogorske vojske posla
da je udrit namislio
jednaesti ijunija
sa svom vojskom bojenosnom
na glasito martinićko
selo, krvlju proslavljeno.
Kad vladika, starješine
Kara-paše glas začuše,
onda hitru svoju vojsku
na Slatinu bistrohodnu
okupiše i doveše,
pa im Petar poče umni
govoriti riječ ovu:
"Svi vidimo i čujemo
kakav strašni trudni danak
sjutra sve nas očekuje,
koliko l' se krvce hoće
od viteza da prolije
dok se žedni laf skadarski
njom zajazi i napije.
Nam ne treba na to gledat
što je Mahmud prošlih ljetah
silu carsku raskrhao;
u to smo ga mi pretekli
i daleko nadmašili.
On istina da je hrabri
od ikakva turskog sina
i da mnogo sile ima,
al' mu proć nas ništa neće
to služiti i pomoći
ako đeca i sinovi
mi prvijeh vitezovah
Crne Gore uzbudemo.
Krv njih njina, ka nas naša,
boli jednak kad se lije;
u nji vojske trijest hiljad,
u nas ništa do četiri;
s njihove će strane više
mrtva pasti, krvi s' prolit;
priđe će se dodijati
njima krvcu nego nama
na megdanu prosipati,
jer koliko oni žele
da nas zajme i dobiju,
nas je triput veća želja
odbranit se i dobiti.
Pravdu nebo vječno brani,
a nepravdu ćera, lomi."
Crnogorci, ka i svagda,
božje vjere među sobom
ufatiše istinite
da pomrijet svikolici
na megdanu oće draže
nego s njega ustupiti
turskoj mišci korak zemlje.
Pak pođoše sa Slatine
u Martinić selo znatno,
đe im bješe vezir kaza
e će sa svom silom udrit,
u Martinić noćcu jednu
obnoćište učiniše.
No kad sjutra zora sinu
i porodi svjetorodni
istok danak bjelosjajni,
tek Apolon živonosni
bješe svoja duga krila
raširio i puštio,
te ognjena treptijahu
ispod svoda plavetnoga
beskonečna i visoka
Uranova svedržeća
i šatorovidna hrama, -
grozni Mahmut silu krenu
od tabora svukoliku
širokijem drumom, poljem
uprav k selu Martinićah.
Crnogorci kad viđeše
Mahmutovu silu strašnu
đe se put njih okrenula,
vješto hitri zapadoše
proza selo Martiniće.
U to vezir s vojskom udri
i po sela ognju dade,
onu polu ne da vojska
crnogorska i s njom brdska,
već sa ognjem žestokijem
vojsku ljutu ustavljaju,
i sa njom se po megdanu
gone mačem krvavijem.
Turci pleći pet šest putah
obraćaše da pobjegu,
al' im hrabri vezir ne da,
već ih sabljom neprestano
na viteštvo ćera, goni.
Sedam sahat boj jednaki
produža se među dvije
hrabre vojske neustrašne;
sedam sahat sve jednako
crna krvca vraše hitro
proz obije bojne vojske.
U vrijeme svega boja
jedan vitez na drugoga
s golom sabljom, jataganom
naskakaše, krv lijaše.
Sveznajući, drugi nitko,
znat to može istinito
koliko se unaprijed
šćaše bojak prekrvavi
produžiti i voditi
da ne dobi Kara-Mahmud
u lijevo pleće ranu
od šarice pravogođne
crnogorske nepromašne.
Kako ranu vezir dobi,
odma bježat poče gordi
sa megdana upornoga,
a za njime sva njegova
Malesija bojem hvalna.
A hiljade četiri se
za njom Srbah napuštiše
niz potoke martinićke;
duge puške već od ognja
žestokoga ne mogahu
napunjati ni nositi,
već ih bjehu poturili,
a plamene u rukama
ostre mače potrgoše, -
izdvajaše silu tursku
po gorama i po polju.
Sad, Lovćenko posestrimo,
nemoj da ti dim puščani
smete viđet hrabra djela
vitezovah Crne Gore.
Turke hrabri Crnogorci
dok se smrče neprestano
sve sjekoše po megdanu,
a s ostatkom vezir umče
u Spuž znatni na granici
sa sramotom i sa stidom.
Crnogorci slavonosni
s megdana se povratiše
sa dobićem velikijem,
s barjacima i puškama
koje Turcma ugrabiše.
Tu cijene turskog mesa
osta psetu i zvjeretu
da bez plate njega jede,
kolik' igđe i na jednu
mesarnicu mačem rodnu
među Srbma i Turcima.
Veličavu gordu vlacu
tek zaraste i prebolje
rana njemu udarena
na megdanu martinićkom.
Odma skoči ka pomamljen
sjeteći se prve slave
koju bješe zadobio
sabljom britkom i viteštvom,
pak posljednje opet bruke
koju njemu privezaše
na megdane Crnogorci,
te srdito poče zborit
pred divanom i narodom:
"Alah bruke vječne moje
i sramote nečuvene!
Ko mi slavu i viteštvo
danas uze i pomrači?
I ko dobi vojsku moju,
s kojom caru na megdanu
oteh sedam pašalukah?
Ko l' mi slave glase jasne
u sramotne preokrenu,
i sa bojnim mojim v'jencem
ko njeg' glavu nedostojnu
uvjenčava i okiće?"
Bušatove zadojene
slavom prsi i mišice
više trpjet to ne mogu,
pa s gromovah skadarskijeh
jekom glasnom i knjigama
skupi više mnogo vojske
nego prvom što imaše
pod barjake svoje ratne,
pa pred vojskom ljut, jarostan,
sa stidljivim izgubljenim
licem stade, poče zborit:
"O vojnici, prva moja
slavo, diko i ponosu,
a potonji stid i bruko!
Kamo vaša hrabrost prva
koju sa mnom kaževaste
na svakoje ratno polje?
Kamo vaša slava, dika,
sa kojom se odličaste
pred narode druge zemne?
Đe oružje vaše sjajno,
sa kojega dosad slavom
svijet cjeo grmijaše?
Ko njegovu drevnu, novu
slavu zatmje i pomrači?
Ko l' potoke hrabre krvi
naše braće prosu crne
u boj vrući bez zamjene?
Jer časnije, poštenije
ne živjeti na svijetu
no tu bruku i sramotu
da nam vlaška krv ne plati.
Ona jedna može tamu
sa imena našeg sjajna
pred svijetom tu očistit;
ona jedna može prvo
grozno ime za dušmane
oružiju našem dati.
Sad posljednjom, hrabra vojsko,
vas sve listom ja iskupih
da skadarsku ljutu ranu
od kavura osvetimo.
Ako ovo hrabro djelo
ne svršimo kako mislim,
poklanjat se više neću
tronu neba, nego ada."
Onda hrabri Malisori
vladaocu svome ljutu
jednoglasno započeše
govoriti ovu riječ:
"Gotovi smo, hrabri pašo,
đe nam rečeš krv proliti
za poštenje glave tvoje
i imena Skadra znatna.
Krv ta ista hrabra teče
proz srčane naše žile
kojano je podizala
naše pretke na viteštvo
pod barjake Kastriota.
Ti si onu istu mišcu
preglu, čvrstu i vitešku
s nam' ujedno nasl'jedio
arbanskoga sv'jetu znatna
vojevode i viteza
i vojnikah njegovijeh.
Ne treba nam duhom, mačem
klonivati ni padati,
iako smo jednom s polja
megdanskoga ustupili;
vlastitelj je to prirode
u zakonik svoj vječiti
ostavio, naredio
da svakome smrtonosnu
nevjericom sreća bude
đe se nigda on ne nada.
Već ti umno nas razredi
da udrimo s svake strane
na nahije i plemena
spram nas male Gore Crne,
da ti ranu tu duševnu,
smrti težu, izvidamo."
Onda Mahmut-paša hitro
na šestoro vojsku svoju
razredio za glavarma:
jednu dade Abdul-begu,
gusinskome vladaocu,
tri hiljade vitezovah, -
da s njom drži i ustavi
te piperske vitezove
da ne mogu pomoć dati
Crnoj Gori kad on udri;
drugu dade Ahmet-begu,
Elbasana načalniku,
tri hiljade, ka Abdulu, -
da se sa njom vitez kaže
spram nahije B'jela Pavla
da ni ona Crnogorcma
u nevolji ne priskoči;
Jusuf-begu treću dade
od Dibrana izvjesnoga,
tri hiljade hrabre vojske
da se sa njom kod Žabljaka
javi brže i pokaže,
i nahiju Riječansku
da ustavi, sa njom smete
da ne mogu braći pomoć;
a četvrtu paša dade,
da je vodi proć Crmnice
da nju smete i ustavi
od krvava s Turcma boja,
Hasan-Hotu, begu hrabru,
i njem' vojske tri hiljade.
Pa četiri vojskovođe
kad sa vojskom odvojio
da gotovi budu poći
kad im reče proć nahijah,
onda brže knjige dvije
na krajinska dva viteza,
hercegovske poglavare,
napisao, otpravio:
jednu gradu nikšićkome
Mušoviću kapetanu,
drugu Murat-kapetanu
od krajična Kolašina.
Vezir njima vitez piše:
"Čujte mene, dva viteza,
dva krajični kapetana,
ja sam silnu vojsku moju
okrenuo razjarenu;
sa svom silom hoću udrit
na zaklete protivnike
turske vjere i imena.
Već na noge, braćo Turci,
dva viteštvom znatna bega,
okupite vojske vaše,
stavite ih po granice
od Grahova do Gusinja
da na sebe ustavite
Cuce, Kčevo i Pješivce,
hrabra Rovca i Morače,
da na muku ne priskoče
kavurskojzi vojsci maloj."
Kako gordi knjige spremi,
kapetani isturiše
osam hiljad svoje vojske
na Grahovo sprama Cucah
i na Slivje spram Pješivca,
protiv Rovca i Morače
na Javorje ponosito.
Vezir bega sva četiri
odsla s vojskom naređenom
na četiri pogranična
srpska gnjezda i nahije.
Pa odmaha Ibraima
zovnu pašu, brata svoga,
i Osmana pašu hrabra
od Kavaje drevna grada,
i Hasana od Tirana
bojem slavna hrabra pašu,
od Prizrena slavna grada
sestričića Murto-pašu,
bratanića jošte mlada
Mehmed-pašu Bušatliju;
te odmaha su pet pašah
vezir vojske bojne diže,
četrdeset i tri više
što hiljadah za njim pođe.
Crnogorci, svagda spravni
k boju slavnu i k megdanu,
ugledaše sa granice
tursku vojsku put njih grednu,
te vojnici svi odmaha
sa vladikom i s glavarma
vijećat se okupiše
ko će silu Mahmutovu
dočekati i razbiti.
Pa razumni vijeć brže
svijećaše, utvrdiše
da propušte tursku vojsku
neka Kruse, selo malo,
sve pohara i popali
da se bolje nenasitost
turska zdraži i razdraži,
a katunsko hrabro pleme
i nahija nepobjedna
da na vrhu Busovnika
stane listom svakolika,
kad na Kruse Turci udre
da je mogu viđet divno,
a kad Turci put nje kinu,
neka đoja krene bježat;
no kad barjak turski hitri
na Busovnik trepne krilom,
tad da hitro i valjatno
udre hrabri Katunjani
s čela ljutoj Arbaniji,
a s desnoga i s lijeva
da jedanak kraja udri
druga vojska crnogorska
na srijedu turske vojske
da je zbune i pres'jeku,
i vezira među sobom
dvije vojske da opteku
ne bi li ga kako hrabra
nadjačali i posjekli.
Ratoborci tek pođoše
na rečena mjesta sjesti
tam' čekati glas krvljenja,
u to vezir su pet pašah
na Krusama udri snažno,
popali ih kako munja
ognjerodna iz oblaka,
bez nikakve bojne muke
i prosuća krvi hrabre.
No kad zazre đe se vije
na Busovnik barjak srpski:
"Juriš! - silnoj vojsci viknu -
e kavurin sav pobježe;
ne smije se obavezat
niti s nama boj učinit."
Pa trčeći njima kaže
golom sabljom te riječi
s njom mjereći put barjaka
na Busovnik treptećega.
Vojska silna, slavom ratnom
opijena, zadojena,
brže trže i nateže
ćerat vojsku crnogorsku:
zar pomisli da se neće
s njom viđeti ni susresti
dok na pjenu mora dođe.
No kad dođe i izide
na vrh gore Busovnika,
tu nagazi na krilatu
i katunsku ljutu zmiju.
Katunjani hitro juriš
ka orlovi brzoletni
učiniše k vojsci turskoj;
nje viteze barjaktare
i ostale čelovođe
posjekoše umah mnoge,
i svu drugu silnu vojsku
pouzbiše i slomiše.
Kada drugi Crnogorci
ugledaše tursku vojsku
đe je zorni salomiše
Katunjani, braća njina,
odmah oni na sredinu
nje udriše neustrašno,
i po pola vojsku tursku
razdvojiše, presjekoše,
i potoke turske krvi
otiskoše mnoge teći
niz Busovnik, megdan znatni.
Pa među se turske vojske
šest hiljadah sa vezirom
zatvoriše, oblećeše,
i sa svake na nju strane
kidisaše ratoljupci.
Al' se ne da hrabri paša
i šest hiljad izabrane
sa njim vojske što mu bješe,
već se puškom, sabljom, mačem
i plamenim jataganom
besamrtno hrabri brane
od srpskoga vruća boja
i viteška jurišanja.
Silna pašu devet rana
žestokijeh dopadoše,
al' se junak na nevolju
ne podaje ni upušta,
već jednako na viteštvo
ćera, goni vojsku svoju;
oće s ostrom sabljom svojom
da put sebe i vojnicma
proza srpsku neprolomnu
vojsku nađe i prokosi.
Dok deseta puče bistra
vjerna šaka crnogorska,
tere silna Kara-pašu -
svijetla mu vazda bila -
divno zgodi i pogodi
baš sa dvije svoje ljute
sindžirlije uširletne,
ter mu desnu po koljenu
nogu skide i otkide.
Kada vezir silni pade,
vojska mu se sva prepade,
utuli se u njoj plamen
viteškoga duha, mišce,
a svud vrsni Crnogorci
na nju silno nalećeše
otkud priđe ko mogaše.
I u trenuć oka laki
nesta puške plam ognjeni,
nesta mačah sijevanje,
nesta jauk vitezovah,
nesta listom vojska turska -
piličnika ne uteče.
U trenuć se vidje silna
glava paše velikoga,
sablja britka i tri puške
u vladike Petra ruke;
u trenuće srpski sivi
sokolovi i orlovi
na hiljade turske glave
njinom mišcom posjekoše,
na dar voždu ponesoše.
A za drugom turskom vojskom
te pobježe sa megdana
u pogonju poigraše,
i na Beri tursku vojsku
polomjenu sustigoše;
tu mi u nju jurišaše
i poljem je širokijem
prićeraše, bijući se
i ne malu krv lijući,
dok nagnaše silu tursku
na Sitnicu sklenovidnu.
Kada došli na Sitnicu,
ne bi kolje turskoj vojsci
tražit moste i brodove,
već đe sila u bježanje
na brijegu dotrčaše,
tu u vodu ustrašena
bez uzmaka uskakaše.
Mostovi se mnogi mesni
napraviše, utvrdiše
preko vode, od jednoga
do na drugi uprav brijeg,
što slomjene turske vojske
osta ostru maču srpsku,
to Sitnica pomorila.
Tu raniše Ibrahima
pašu, brata Kara-paše,
i njegovu šćahu glavu
tu posjeći ka mu brata,
no priskoči Kneževiću
Lješkopoljac pope Jovo,
ter na pleći pašu diže,
i ranjena njega ljuto
preko vode na tu stranu
tad prenese, i odnese
u grad tvrdi Podgorice.
Sa Sitnice Crnogorci
slavorodni, njom zadojni,
vratiše se natrag svome
tvrdu stanu i vladici,
pak otolen s njim veselo
u svobodno svoje gnjezdo
otidoše s višom slavom
no i jedna dotadašnja
sa megdana crnogorska
vojska dična, slavna, hvalna,
noseć sobom znak dobića -
glavu Kara-Mahmud-paše,
Arbanije znatna vlaca
i vezira caru grozna,
sa barjacma i ostalim
neizbrojnim zadobićem.
Franca Prvog sin veliki
i Vijene trononosne
vladac zbiljski po djelima,
car Leopold besamrtno
živi slavnim spominjanjem
u narodu crnogorskom
za prah što im dade isti
u vitešku njinu muku,
kojim silu te aždaje
od Bojane tihotečne
raskrhaše, posjekoše.
Dok viteštvom i sa slogom
vaše prsi, Crnogorci,
dišu, hrabre pofaćaju,
dotolen će zmaj stambolski
i ostali vaš protivnik
sa megdana bježat stidan,
razbijena čela, glave,
polomljenih, popaljenih
hitroletnih krilah, perah.
To jedino, drugo ništa, -
vaša djela sjajna, slavna -
pred viteškim čini sv'jetom
da vjekovi njih slavenski
jedan drugom svi predaju
sa čuđenjem i s pohvalom,
dičeći se pred svijetom
sa mišicom slave hrabrom,
koja, tanka i nejaka,
ne prekloni vječno sebe
pred groznijem vlacem lune
i velikim Venecije
knezom, dukom upornijem.

Pjesma deseta

O boginje pjesnopjenja,
Apolona područnice,
kojih luče svjetlosjajne
na glas lire često teku,
sjajnu zraku barem malu
u moj uma hram pretavni
otpravite i bjesnite,
da njegovo predstavljenje
ne obija po mračnosti,
ka krilata hitra tica
kad bez očih, vječnim mrakom,
leti tražeć' neprestano
viđet sjajno lice Feba.
S vašim nježnim umnim vjetrom
odženite gustu tamu
sa zjenice moje umne,
dajte glasak barem mali
mukloj mojoj slaboj liri
da ga srpsko uho čuje
đe srpskijeh vitezovah
njina djela besamrtna
glasi, poje s iskrenošću.
Tek što trudna crnogorska
bješe mišca krv prestala
na megdane s Turcma liti
za svobode sjajno ime;
tek što bjehu jatagani
sjajni mači i andžari
od krvi se crne turske
očistili i otrli,
i jarosni ulećivat
u bojničke prsi turske
nekoliko ostavili, -
dok evo ti nove sile,
novog čuda nečuvena.
Ajakčio bič svijetu,
duh Atila, Aleksandra
u svojemu rodi sinu,
koga Gala duh nemirni
k sebe uze i prigrli,
i metnu mu vlastoljubnom
svojom rukom svoju krunu
na glavu mu krvožednu.
Bonaparte mača zamah
sve Evrope krunonosne
trone gorde i prestole
u vitešku krv zadavi;
sve njih krune sa grabljivom
rukom Pariz k sebi uze,
te ih turi na ponosnu
vladaoca svoga glavu.
Ali tvrdu tronu Slave
Slavjanina mišca ne da
pokleknuti ni padnuti
pred Parizom nadutijem,
već đe gođe sin Slavenstva
sa svobode rodnim duhom
pofaćaše i disaše,
svud mač goli protiv Gala
nenasita, zavidljiva
iz nožnice svoje trže,
i bojeve krvolitne
na sve strane s njim zapali
svojom mišcom bojeljubnom.
Dok s' odjednom pomoliše
i spram srpske Gore Crne
Skite hitri galebovi
na nevtunska sjajna polja,
kojijema nepostojni
Eol bješe brza krila
raširio, rastreptio
da se brže stanu s braćom
jednorodnom Slavjanima
ćerat Gala pleme gordo.
Tek viđeše Crnogorci
da im sjever, glava skitska,
sa pomoću ide ćerat
prelakoma, čovječestva
strašna vraga nenasita,
odma brže sa granicah
polećeše ognjevito,
na primorske šest gradovah
nasrnuše sokolovski,
i s pomoću bojeljubne
rodne braće Primoracah
sve šest brže s krvolićem
na jurišu osvojiše,
i protivne neizbrojne
vrhom svoga ostra mača
vojske mnogo i glavarah
izgubiše, posjekoše;
a ostaci iz gradovah
spasoše se stidnim bjekstvom
put Raguze drevne znatne.
U taj doba stasa flota
u Konavla dična ušće,
đe o međi Boke slavne
i Raguze svakom znatne
Adrijatik lomi svoje
sa jarošću uskipljene
vale mračne i bregove.
Je li više oćutila
u minuti toj radosti
Jakovova duša sveta
kad Josifa pozna sina
nego hrabra crnogorska
kad Olega, Svetoslava
praunuke, prapotomke,
rodnu braću Ruse viđe
đe sa njima svoje znake
i oružje gromko sjajno
diže Bokom, Dalmacijom
ćerat toga koji dugi
lanac tvrdi načinjaše
da Evropu u nj zakuje?
Tek se ruska, crnogorska
nepobjedna vojska sm'ješa,
Ilirije brže duka
trijest hiljad vojske posla,
sve Francuza izabrana,
a Delgoga pred njim', vješta
generala i ratnika,
Crnogorce s vrućim bojem
da užene u njihove
tvrde gore i predjele,
a rusijsku vojsku hrabru,
koje malo čislom bješe,
da sa suha kraja zajmi
u njihove gromonosne
niz široko more lađe.
Po Marmonta vlasnu glasu
pade Delgog silnom vojskom
na Debeli dugi Brijeg
među Bokom i Raguzom,
a rusijska, crnogorska
vojska stanom bješe pala
blizu grada od Novoga
na široka Sutorine
ravna polja i cvijetna,
kojih krute tvrde prsi
neprestanu borbu čine
i pobjedu održaju
nad jarošću okeana.
Tek protivne dvije sile
jedna drugu vidiješe,
obije se okrenuše
jedna hitro protiv druge,
i u sredu krute gore
jarosne se sastadoše.
Boj se prosu iz redovah
kako munja iz oblakah;
Crnogorac k zemlji pade
i valjatni ruski jeger,
a Francije sila krenu
da pob'jedi i prodere,
ka se svuđe naučila.
Al' slavjanska vojska ne da
lasno v'jence s polja bitke
protivniku odnijeti,
iako je manje bješe;
već se bije preodvažno
i francusku krvcu lije.
Dok slavjanski gromi s mora
zaplamćeše put Francuzah,
a glas Rusa, Crnogorca
ujedno se hitro sali:
"Ura! juriš!" Napred muški
sva slavenska sa viteštvom
raspaljena vojska krenu
put Francuzah sa jarošću.
Ne bi kadra mišca Gala
održat se krvolitnu
polijetu Slave mača,
već ustupi pob'jeđena
s krvolitna polja bitke,
a za njom se pušti hitri
Crnogorac, boju vješti,
proz raguska duga polja,
guste šume i potoke.
Tu Pariza neizbrojni
sin pogibe i krv proli
od slavenske bojne ruke.
Sve oblasti dubrovačke
prikloniše gordost svoju
pred ostrotom plamna mača
i osjenkom gromorodnom
od barjakah Rusa, Srba.
Cavtat drevni na jurišu
sa krvljenjem osvojiše.
Kada Delgog viđe hrabri
da Slavjanin ne ustupa,
no jednako njega goni
i francusku krv prosiplje,
prepade se da Bergata
krjepost tvrdu ne ugrabe,
kojano je Dubrovnika
glava i štit gromometni,
pa pohita s njojzi brže
su vojnikah dv'je hiljade,
te se u nju sakri tvrdo
branit sebe i vojnike
i Raguze glavna grada.
Kad Slavjanin prozorljivi
pozna Gala hitru miso,
svu Francije drugu vojsku
ugna bojem u Dubrovnik,
pa poleće tri hiljade
crnogorske izabrane
i jegerah šest stotinah,
te na Bergat i Delgoga
udariše neustrašno.
Al' se vješti vojskovođa
su vojnikah dv'je hiljade
ne da lasno gradu primać,
kamoli ga osvojiti,
već se topom ognjedišnim
i oružjem drugim brani
vješto, hrabro, besamrtno.
No može li ljudska slaba
sazidati ruka krepost
koja će se održati
pred viteške prsi Slave?
Crnogorci i jegeri
juriš složno učiniše,
i šanceve prve tvrde,
koji bjehu štit tvrdinje,
s mukom teškom i sa krvlju
osvojiše i oteše,
i hiljadu vojske hrabre
i glavarah posjekoše.
Al' se Delgog sa hiljadom
iz krjeposti muški brani;
no ni krjepost, ni odvažnost
ne mogaše njega hrabra
od slavenska mača skriti,
veće grada brže sjenkom
ratonosni barjak Slave
prekri krilma i osjeni.
Delgog smrtnu slavu dobi
s golom sabljom u rukama
od šarice crnogorske,
a njegova listom vojska
u trenuće posta hrabra
ruci Slave robom, grobom.
Tek slavenska jednorodna
uze vojska nepobjedna
grad Bergata na jurišu,
i u njemu protivničkih
trijest topah ubojnijeh,
onda tope hitro brže
namjestiše, obratiše
put gordoga Dubrovnika:
s jedne strane vožd Vjazemski
i vladika Petar hrabri
Dubrovnika staše biti
ognjenosnim gromovima;
s druge strane Senjavina,
mora vladac, mora vitez,
sipje na njeg' morske grome
neprestano ječne, strašne.
Strašno oku, uhu smrtnu
bješe gledat to, slušati
kada topi morski, gorski
bjehu duge ognjevite
u jednome dugu kolu
izm'ješali i salili,
i ognjene njine r'jeke
kad pučina u debelo
svoje sinje ogledalo,
pola više, pola strašnje
ljudsku oku kaževaše.
I od dima ognjenoga
što se bješe podigao
od glasita topa, puške
od varoši dubrovačke,
koju bješe crnogorska
u pregonu s Francuzima
upalila hrabra vojska,
plam se jednak neprekidni
bješe s plamom sveza krugom
oko tvrda Dubrovnika.
Glas hiljadah ratne đece
dnevno, noćno čujaše se
od juriša, od obrane.
Već topovska jaka zrna
bjehu zide tvrda grada
iz temelja zaljuljala,
i kumbare ognjekrilne
grad plamena nasukale;
već žitelji, vojska gradska
bjehu teškom glada smrti
nestavati u nj počeli,
i grabit se oko jela,
ka planinski nenasiti
ljuti vuci i zvjerovi
kada mršu jedno drugom
iz jarosne ruke grabi.
Glas se svuda već mogaše
među vojskom i građanma
od predaje čuti jasno, -
da ne stasa u mah isti
razjareni Marmont duka
su dvadeset hiljad vojske
u pomoći Dubrovniku.
Kad slavenska vojska viđe
Dubrovnika krepku pomoć,
nasusret joj brže posla
pet hiljadah srpske vojske,
a ostala s ruskom osta
grad Raguze u strah držat.
Pet hiljadah crnogorske
sretoše se bojne vojske
sa Marmontom i s francuskom
na Rijeke crnu mostu.
Tek se staše, boj se rodi;
Francuz s jedne, Srbin s druge
strane oganj živi usu.
Rijeke se brže struje
bistre s krvlju izm'ješaše
i crvene staše teći,
i od mrtvog ljudskog trupja
stade hitre vale lomit.
Boj tri dana sve jednako
neprestano plamće ljuti
s dva brijega R'jeke bistre;
preko nje se neprestano
dva protivna gusta dima
upirahu nadlećući
na njihova puškorodna
smrt noseća hitra kola.
Dva oružja tresk i klepet
potresahu ustrašenu
strmotečnost vode ladne,
tere strahom obuzeta
prekidaše često ista
prirodnu joj tečnost činit
izmeđ dvije ljute sile,
izmeđ mnogo mrtva trupja,
ispod strašna plama, dima,
koje ratnik na ratnika
sa jarošću izlivaše.
Nego sila vješta, hrabra
preodolje i prodrije
preko duga mosta R'jeke
s mnogo krvi na jurišu.
Manje čislo vitezovah
Gore Crne povrati se
k svojoj vojsci kod Raguze,
ali opet slavom ratnom,
te joj kaže da s Marmontom
mnogo hrabre vojske ide
u pomoći Dubrovniku,
nego da se brže vojska
sva njihova umah skupi
da Marmonta sretu bojem.
Krepke mišce Slavenina,
vojske ruske, crnogorske
deset hiljad u red stade,
te kod tvrda Dubrovnika
dočekaše grozna duku
Ilirije i Raguze.
Al' njegovu jarost ljutu
zaustavit ne mogaše,
već on silom neustrašno
udri, kinu i navrije;
a vrata se Dubrovnika
otvoriše tek viđeše
da im ide pomoć mnoga
sa njihovim gordim vlacem.
Crnogorska, ruska vojska
izmače se, i stan metnu
na visinu Debeloga
poznatoga bojna br'jega,
da Francuze iz gradovah
poizvuku i izmame.
Kako Marmont viđe gordi
da ustupi sin Sarmata,
ne stavi se da ga mami,
no pomisli da ustrašen
hoće bježat bez obzira
pred oružjem njegovijem,
te se s vojskom iz gradovah,
s topovima i s zahirom
kako mračni oblak johnu,
i na tvrdi stan slavenski, -
razdraženi pobijede
bojnom slavom koju mnjaše
da će maču slavenskome
uzet s vrha prirodnu mu -
rupi s svake strane snažno.
Al' slavenski neumorni
hitri orli, sokolovi,
koji v'jenca viteškoga
s glave puštit nigda neće
dok Urana ime traje,
Marmontovu silu gordu
raskrhaju i pos'jeku,
topovah joj deset uzmu.
Francuz, stravljen i ustrašen
od mišice Slavenina,
sa megdanskog polja umče;
Vitaljinu, selo malo,
u bježanje isti prođe
sve ginući, krv lijući;
na visoko Vučje ždr'jelo
oprije se gordi opet
Slavjaninu nepobjednu;
tu, ka igđe, boj krvavi
plam oružja sa jarošću
uždi ruka Slave, Gala,
dim u dimu, plam u plamu.
U tom boju upornome,
sjem ostale vojske, pade
Uskoković Stano vitez,
vojevoda od nahije
imenosne Lješa hrabra,
Zete ravne vojevode.
Crnogorci kad viđeše
da im vitez i vojvoda
od Francuza ruke pade,
uvređeni napadoše
s ostrim gvožđem u rukama
na redove Gala čvrste.
Francuska se njih viteštvom
sva zabuni hrabra vojska,
te smućena bježat trže
pred slavenskom rukom brže;
slavenski je mač siječe
dok je mračne noći ruke
u debelo mračna svoja
skriše njedra i osjenku.
Crnogorci noćno sebe
stan saviše na Fratarsko
ravno polje kod dubrave,
a spored njih ruski soldat
podaleko krajem mora.
Nego Marmont i Loriston
sovjet hitri tajno spletu
da krijući s vojskom udre
na stan vojske crnogorske
i vladiku hrabra njina
ne bi li ga iznenada
kako smeli, rasprštali.
Po savjetu i po planu
dva prevješta generala
udariše s vojskom svojom
na ratnike gnjezda srpskog,
al' Francuzu sve zafajdu,
jer jošt sunce šesti sahat
hoda svoga ne bijaše
prek' Urana učinilo
na zefirna hitra krila,
a Francuz se opet malo
s upornoga polja bitke
sa svom silom natrag vrati.
I tu njemu mišca srpska
na ravnomu polju uze
šest barjakah, šest topovah,
osam stotin ratne đece,
oficera i soldata,
i jednoga hrabra, umna
vojskovođu generala.
Ali opet oko penje
Marmont duka i Loriston
spram slavenske dvije vojske.
Crnogorci i Rusaci
noćno oko svoj digoše:
na moru se Rus odveze,
Crnogorac stan izmače
spored grada od Novoga
na Kameno hrabro selo.
To sve navlaš hitrost voždah
slavenskijeh sve činjaše
da Marmonta dalje s vojskom
od šancevah i gradovah
priodmame i odvuku,
da se njima šire bude
i uduže s njim ćerati,
i da vojske obadvije
vide uprav, bez krivenja,
u gradove i šanceve,
ko će polje od bijenja
ostaviti i uteći, -
al' Slavjanin gordu Galu,
ali ovi njemu hrabru.
Marmont glasni i izvjesni,
komu sjajni mač i kopje
u rukama bješe dao
car Francije sv'jetu grozni
da sa njima v'jence slave
na megdanska polja bere,
da pod njima hram Galije
vječno, slavno, besamrtno
u ljudstvama traje, živi, -
tek Slavjane pored sebe
u stanove ne uviđe,
krenu vojsku da ih traži,
da ih goni dok ih mogne
s viteškijem okom uzret.
Brzo prispje na izvjesna
Sutorine bojem polja,
i na njima srete hrabre
dv'je hiljade ruske vojske,
kojano se bješe digla
da ga mami i privlači
kod okola crnogorske,
kojano se bješe divno
uredila, namjestila
da s Francuzma krv prolije.
Nepobjednu rusku vojsku
Gala sila odsvud stište
i oklopi redovima,
al' prirodna hrabrost Rusa
sa oružjem u rukama
listom pade, no pošteno,
od Marmonta neizbrojne
vojske vješte, učne boju.
Rusa hrabra što preteče,
to francuskom umiveno
crnom krvlju povrati se
sve ranjeno i umorno
u krjeposti novskog grada.
Marmont noćcu prenoćio
na sutorska polja duga,
pa sjutradan, tek zaplamće
iz bezdanah istočnijeh
lučesipni Titan bistri,
i životnoj tvari smače
sa magnetom svojim sjajnim
trepavice sa zjenice,
a rataja mirna zivnu
da veselo važni posa
na cvijetne plodonosne
njive, polja savršuje,
i ratniku mač pripasa,
i na ramo kopje pripe, -
glas muzike i doboša
razasu se u okolu
zapadnjega kraja zmaja,
i uzvija vojsku bojnu
sa hrabrošću raspaljenu,
doklen vojsku generali,
oficiri i glavari
najaviše svukoliku
put srpskoga stana hrabra,
nad kojijem barjak ratni
vijaše se i pucaše
sa hitrinom boja željnom.
Kad vladika i glavari
vidiješe tamnovidne
i Kapeta Huga drevna
praunuke, hrabru đecu,
đe su pjevcu svome gordu
sa jarošću raširili
obožana njina krila, -
onda srpske vojske hrabre
hitru njinu drsku ruku
na oružje postaviše,
pa vitešku vojsci riječ
govoriti zauzeše:
"Svaki narod kojem prsi
duhom hrabrim pitaju se
za svobodu svoju dičnu
i za drago otačestvo
dužan ginut, krv je liti
hrabrost prava doklen traje.
Ona čuti ništa nisko
o seb' ne da niti hoće
na njezine bistre uši,
već dok živi - slavom huči;
kad nestane, tad postane
ogledalo pravo sv'jetu,
u kojem se duh hrabrosti,
duh viteštva ogleduje
potomakah ljudstva vječno.
Što će vi se primjer Grkah
i Rimjana dovoditi,
al' sinovah Sarmacije,
kojijema besamrtno
ime dade njina hrabrost?
Veće umne vaše oči
obratite, pa viđite
praotacah i otacah
vaših djela vječno slavna,
koji ime i svobodu
porodiše otačestvu
u žvalice plamometne
sedmoglave Vizantije
iz prosute krvi svoje;
njina hrabrost duh vaš neka
slavom bojnom krjepko digne
na pobjedu, na viteštvo.
Istina je, svijet znade
da je Francuz hrabar i vješt
bojevima i megdanu,
i da ga je više brojem
u šestoro negoli nas;
mi Francuza dobro znamo,
on se k tome priučio
da dobija i pob'jeđa;
ali i on zna izmaći
đe na čvrsti duh nastupi,
a svjedoci toga evo
neizbrojni ljuti boji
koje s njima učinismo
po Raguzi i po Boci
sa Rusima našom braćom,
a i sami neke pute.
Sad nam treba posvjedočit
našu hrabrost i viteštvo
od otacah nasl'jeđenu,
a i nama mnogo putah
pokazanu proć dušmana
u bojeve i krvljenja
boreći se za svobodu
i za slavu srpskog gnjezda."
U tome se na puškomet
Marmont s vojskom javi gordi.
Crnogorci brže mjesta
za boj lična zauzeše
i hitreno ognjesipni
krem viteški izostriše
put francuske sile grdne.
Francuz hodom krotkim ide
od doboša njegovoga
i muzike hučne, glasne,
koja duhu viteškome
sve nekakvu slavu, ponos
obećava vještim glasom,
samo priđe da on hita
k sraženiju krvolitnu.
Ječe gore iz utrobe
i planine vjencenosne
poskakuju krutim t'jelom.
U to svirke i muzike
glas se jasni brže preli
u puščanu jeku strašnu.
Francuz rupi kao opit,
dočeka ga Crnogorac
na plam puške dugoplavi.
S obadvije hrabre strane
puška grmi na hiljade,
s obadvije bojne strane
nalećuje ratnik hitar
na ratnika sebe ravna
s noževima i sabljama
i sa štikom bjelosjajnim:
klepet gvožđa o gvozdiju
sa sipanjem ognja stoji;
pada vitez i jauče,
drugi krvlju uskipjenom
hiti ruku mač skvasiti
o krvi mu protivnika.
Sve jednako besprestana,
sve jednako, bez odmora,
dvije hrabre vojske ratne
bez odmora krvcu liše
od izlaska sunca sjajna
do zalaska njegovoga,
sve na jedno mjesto isto
jedna drugoj ne ustupi
sa megdana stopu zemlje.
Al' kad sunca v'jenac sjajni
okeana zapadnjega
sinje vode zagasiše,
Gala hrabrost ne bi kadra
nenadmornoj mišci Slave
održat se ni usprijet,
no pobježe stanu svome
na sutorski ravni prostor.
Crnogorac njega goni
dok mu oka vid ne stupi
tavna noćca mračnim platnom,
ter šarice gornje puce
ugledati ne mogaše,
već se vrati u stan prvi
na Kameno otad znatno.
Pa tek vojska srpska malo
otpočinu i večera,
razasu se od Novoga
do Trebinja grada drevna,
pa ognjeve neizbrojne
česte uždi i naloži,
da Francuza tijem u strah
viši metne i dovedu.
Uz ognjeve staše pojat
i viteška kola vodit,
u kojima crnogorski
sin od oca čuje, prima
svog pradjeda prošla djela
sa viteštvom okićena.
Providljivi duh Marmonta
uboja se i pomisli
po ognjevma i pojanju
i po zvečne puške glasu
da Srbima pomoć dođe,
pa naredi vojvodama
da se priđe bistre zore
s vojskom krenu ponajbrže,
da sjutradan boj krvavi
tu Slavjanma ne čekaju,
no da bježe priđe boja
put gradovah od Raguze.
Vojskovođe svoga vlaca
sa veseljem poslušaše,
jer ih bješe ljuto bojak
srpske ruke ustrašio;
pa pred zorom sahat i po
s vojskom bježat okrenuše.
No to vjerna crnogorska
iz glavice skraj Francuzah
opazila straža hitra,
pa opali džeferdanom,
a pokliče jasnim glasom:
"Ko je vitez crnogorski!
Lacmanina sila mnoga
sva pobježe bez obzira!
Boža vi je tvrda vjera,
prijevare ovđen nema,
nego javi kako čavka.
A evo je viđu, čoče,
sa očima sprama mora,
a ušima čujem zbilja -
nijesu mi ogluhnule -
đe topovska kola škripe,
a gurukće Francuz kroz nos.
Nije ovo u snu, more,
već na noge sokolovski
da je listom istražimo,
e daleko njojzi bježat
u čizmine ka od drva
do žalosna Dubrovnika."
Skraj ognjevah Crnogorac
hitronogi sav otrča
u poćeru za Francuzma,
i na br'jegu Debelome
u bježanje stigoše ga,
i za njim se otlen ćera
od svanuća do mrcanja
sve jednako krv lijući.
I na crna jata Francuz
krvav, mrtav neprestano
od slavenska mača pada
doklen njega grad Dubrovnik
u prostrana svoja njedra
sa gvozdenim ključem sakri
i zaštiti od viteške
Slavjanina ruke bojne.
U ćeranje crnogorska
vojska dobi neizbrojni
od Francuza šićar mnogi:
tri barjaka, sedam topah,
i potrebe sve ostale,
džebahanu i zahiru
što potporom vojsci hodi.
Pošto srpsko pleme hrabro
sa kamenskim ljutim bojem
poukroti i ponizi
duh Marmonta prenaduti,
onda k Rusma braći pođe
u brodove gromometne,
koji jošte neprestano
plam ognjeni izlivahu,
i jabuke teške tučne
na ognjena njina krila
pošiljahu neprestano
na tvrdinje Dubrovnika.
Pa odmaha tri slavenska
vožda sovjet umni čine,
Senjavinja i vladika
crnogorski Petar umni
i Vjazemski, knez izvjesni,
da se flota digne silna
put Korčule i put Brača
i na druge tvrde grade
po primorju Dalmacije,
da ih slome i prifate
i Francuza, stravu ljudstvah,
da s hrabrošću iz njih gone.
Flota brže po sovjetu
na laka se diže krila,
u nju vojska ruska listom
i srbinske tri hiljade;
a ostala crnogorska
bješ' ostala Boku čuvat
od Marmonta nenasita,
i raguske tvrde grade
u tijesni zatvor držat.
Flota s vojskom teke dođe,
Brač, Korčulu na jurišu
s bojem ljutim osvojiše,
đe i mišca crnogorska
besamrtnu slavu dobi
za hitrinu i viteštvo
pred Rusima, rodnom braćom.
Tek što vojska pod barjake
dugokrile, nepobjedne
Romanova slavom hučna
doma sjajna i velika
okrenu se dalje brati
v'jence slave sa oružjem
po gradovma Dalmacije,
u to vjesnik hitri stasa
iz Petrova Grada dična
od slavenska skiptronosca
da je s Galma mir utvrđen,
kojino je sva primorja
Adrijatik koja kvasi
pod njegovim skiptrom dao,
no slavjanska vojska da se
svaka k svome otačestvu
vraća hrabra što skorije,
da sa Galom više kavgu
ne zameću ni počinju.
Bojeljupcu glas taj mnogo
bi žalostan i uvredan,
al' nemaše drukče činit,
već se doma povratiše:
Rusi k Rusij' rodnoj zemlji,
Crnogorac k Crnoj Gori.
Pošto stanak skiptronosnih
na tilzitski mir predade
Dalmaciju i Raguzu
i Kotorsku Boku dičnu
pod željezna francuskoga
pjevca krila preširoka,
onda predjel Crnogorca
susjedina lakomoga
na granice svoje dobi,
kojem mira utvrđenje
nigda sveto nije zvato,
nit' je drugo štogođ bilo
do prevare i hitrosti,
sa kojom se popravljao
kad mu gibelj đe grozila,
tek da ljevše prevarenu
protivniku mrežu splete,
i kad svoju zgodu vidi,
da ga u nju prijevarom
smrsi, splete iznenada
i svojijem robom zovne.
Pariž dade vlasnom rukom
predjel Boke od Kotora
Loristonu, voždu umnu,
i Beltronu duhom hrabru
da oblasti Boke drži
pod Francije ratni barjak,
i da pleme crnogorsko -
koje niska, beščovječna
i svobode nenavisna
politika nenavidi
i traktatma uv'jek prezrje -
gleda krvlju ili zlatom
pokloniti pod Francije
krvolitni grozni skiptr,
da se tijem krv Francuza
glasno plati i osveti,
koju mišca crnogorska
na megdane mnogu proli
sa hitrenom rukom svojom.
Kako došli dva vojvode
i gradove po Primorju
silom svojom napunili,
stali želju vrhovnoga
francuskoga vjencenosca
ispunjati sa silama.
Najpred pleme crnogorsko
prijevarom staše mamit,
luiđe mu pružajući,
ne bi l' kako za njih Galu
ime Slave i svobode
dali hitru i prodali.
Crnogorac, obdareni
od prirode sa hitrošću,
na to Galu odgovara:
"Trebaju nam ti žutaci
dok svobode u nas dvor je,
a kad bismo ime njeno
izgubili, ocrnili,
nam ni život tad ne treba,
a kamoli štogođ drugo
bez česa se lašnje može.
Za njih svašta možeš kupit
od naroda Gore Crne:
mesa dosta, sira, ribe
i zvjeradi svakojake, -
mrtve, žive, stare, mlade -
tice svake brzoletne
što možete čut u svijet,
a i neke što je svijet
niti čuo nit' vidio;
al' svobodu, glave dražu,
ko spomene da kupuje,
oni nama oči vadi,
u živo nas srce bode,
očima se našijema
on pretvori i kažuje
u krvnički stupac krvi;
najboljemu prijatelju,
a kamoli protivniku,
koji nama to spomene,
slađe bi se krvi njemu
napojio nego vina
nekakoga nemirnoga
od Šampanje i Tokaje.
Boža vi je vjera tvrda,
po sto putah neprelomna,
svi me čujte vi, Francuzi,
ja poznajem vašu misa,
o lisice prijevarne!
Ak' ostavit to nećete,
sastanka ni više nema
na pazare trgovinom,
nego pušku po srijedi,
pa bojeve sjutra brže
među sobom da počnemo;
na njih ćete vi poznati
Crnogorac kako ljubi
otačestvo i svobodu."
Kad Francuzi vidiješe
da im zlato ne pomaga
protiv toga ko ga drži
spram svobode zemljom mrtvom,
onda tijem putom istim
i jošt jedno pokušenje
učiniše sa hitrošću.
Od Raguze duka dođe
u Kotoru drevnu gradu,
te sa pismom prijateljstva
na sastanak zovnu sebe
bojem slavne Gore Crne
nje vladiku i glavare
da im duhu, srcu kaže
s izgovorom gromoglasnim
veličastvo, silu, važnost,
kojim grmi i slavi se
bič Evrope, strah Azije,
istrebitelj, prosvetitelj
zemlje, carstva i narodah
i Francije područne mu.
Marmontovo krasnorječje,
napunjeno figurama
veličastva i viteštva,
i na jezik nešteđenje
zlata, srebra, časti, čina -
sve bi jedna bagatela
namjerenja zapletena.
Pozna Gala srpska bistrost,
pa mu na njih odgovara:
"Gospodine duka, čuj nas!
Ne straši nas veličina
ni mogućstvo Bonaparte,
jer mi straha ne imamo
od oružja ničijega,
a kamoli od riječih,
koje vjetrom dođu, prođu.
I priđe smo mi slušali
gromoglasne prazne r'ječi
koje glase ljudska usta,
ka pećina kad bezumna
nekakvijem vjetrom huči,
da je strašno uhu slušat;
po nje jeki bi se reklo
da lavove i tigrove
proz jarosna ždere usta,
a kad joj se na vratima
drktajući poprimakneš,
onda vidiš s udivljenjem
da mušici najmanjojzi
nije kadra vred učinit,
a kamoli jačoj stvari.
Običaj je u Turakah
ljude strašit, ka i u vas,
nazivajuć svoga cara
bratom sunca, sinom neba,
namjesnikom nebovlaca,
suncem pravde, padišahom
i nikome nepobjednim
gromometnim šeginšahom;
a kada se Turci s nama
bojevima đe poigraj,
mi ih svuda, to se znade,
slomi, skr'aj i pos'jeci.
Što nam blago obećaješ -
niti smo se s njim rodili,
niti ćemo s njim umreti;
mlogo blago čini čojka
svojim robom, nevaljala,
i od žene te rđave
slabijega i gorega.
U svašto mu pred očima
smrt kazuje i predstavlja;
on se straši bez zatvora
na svobodni vozduh dahnut,
on kad vodom nogu skvasi,
šest groznica ufate ga.
A mi, fala jakom bogu
i ovome te običaj
ovaj u nas postavio,
od smrti se ne bojimo,
jere znamo svak će mrijet.
Najjači nam i najljući
vjetar škode dat ne može,
makar goli po njem išli;
a snijeg je i grad nama
ka cvijeće od proljeća
sve jednako drag i mio,
jer po njemu nam je srne,
jelenove i košute
iz pušakah lašnje biti.
Pa nas vidiš ka smo zdravi,
a bez zdravlja i poštenja
sve je ništa na svijetu.
Gospodine duka, slušaj:
mi mišljasmo da nas zoveš
za mirnoću i za dobro
kako naše tako tvoje;
a o tome kad nas zoveš,
zbogom ostaj, nesta zbora,
trgovine i sastanka
među nama i Francuzma!

Pa oružja imaš dosta:
hajde k nama, ne pozni se,
da jedanput izvadite
tu iz glave misa gordu,
da ne muči vaše glave,
tražeć njojzi zamršeni
kraj, koji se neće naći
bez krvava mača, ruke.
Mi smo Srbi bliži rati
nego mira u tri puta.
Su čime nas gođ zadiješ,
na sve smo ti svako doba
odgovorit mi gotovi:
počneš li nas prijateljskim
dozivati tihim glasom, -
na njem ćemo odgovorit;
počneš li nas puške glasom
dozivati smrtonosnim, -
glasu će se nje odzivat
srpska puška doklen traje.
Nego, duka, zbogom ostaj!"
Petar hitri i glavari
vratiše se dičnu gnjezdu,
a začuđen po sahata
osta duka prozorljivu
hrabru duhu Crnogorca,
pa, razljućen i zataknut
glavarima Gore Crne,
pozva k sebe generale
Loristona i Beltrona,
pa im ljutim kaže glasom:
"Brže silu okrenite
koja vi je za to data,
i mravinjak taj maleni,
koji se je sa svobodom
podigao i opio,
nek francuska noga ščepje,
i sa lica zemlje istre
ko se ono usudio
s nečuvenim spram nas glasom
ime toga brukat, hulit
i njemu se podsmjehivat
od kojeg se mača ostra
trese svijet poduranski
ka pučina valovita
pred vjetrovah vladaocem,
od kojega tri dijela
drkte sv'jeta ustrašena,

četvrti mu robom služi."
Hrabri voždi načalnika
poslušaše kako munja;
od gradovah primorskijeh
pokrenuše silnu vojsku
put viteške Gore Crne,
i sa silom brže-bolje
dosukaše na Brajiće,
crnogorsko pogranično
hrabro selo i valjatno,
i živijem, no sa krvlju,
njega ognjem popališe.
No glas hitro svud poleće
kroz planine crnogorske
da Brajiće Francuz uždi.
Drugi ratnik nejma kade
u boju tom potrčati,
već čobani iz obližnjih
slećeše se s gorah brzo,
i sa željom ratnom na boj
tri stotine njih udari
na Francuza bojem slavna.
Boj ognjeni tri sahata
dva viteški protivnika,
goneći se proz brajićke
opaljike i kućišta,
sve jednako produžahu;
ne mogahu jedni druge
iz mračnijeh meterizah
išćerati ni prognati.
Uto dvjesti jošt bahnuše
dične gore čobaninah,
i vatreno nasrnuše
pet stotinah crnogorske
ratne đece na Francuza;
trojestruke redove mu
krvlju crnom uzmutiše.
Uzmućeni Francuz pleći
tad obrati stidno bježat,
a orlovi Gore Crne
oblećeše njega gorda
sa hitrinom njima rodnom,
po vazdašnjem običaju,
dok u Budve grad maleni
ostatak im puške, mača
ućeraše, zatvoriše.
Tu Francuza kolik' igđe
pred Srbina mišcom nički
u prah gordim čelom pade.
I od dnevi toga strašna,
krvolita i glasita,
u kom Gala namjerenje
crnogorski mač prekide,
bojevi se neprekidni
upališe krvotečni
međ Francuzom i Srbinom
po Primorju pitomome;
ali svagda Gala sila
pred hitrenom srpskom rukom
spasenija sebe bjekstvom
u tvrdinje i gradove
od Primorja nalazaše.
Neprestano od viteza
krv tečaše proz primorska
sela, polja i dubrave,
proz varoši niz bedeme.
Dan svakoji boj do podne
sa Srbinom hrabri Francuz
produžaše i vođaše,
a od podne s njim se grli
pijuć' kafu čokolatu,
mrko vino i rakiju,
pričajući jedan drugom
sa pohvalom ratna djela
svoga duha, svoje mišce.
Šest godinah tako međa
crnogorska i francuska
sve jednako svoje znake
sa viteškom krvlju kvasi,
dok se rodi u besmrtne
Olimpove vladaoce
božestvena vsemoguća
volja, misa i hoćenje
uzvisiti rod Slavjana
više ljudskog svakog roda,
i dok suze, krv narodnja
i nepravda neizbrojna
obratiše gnjev i ljutost
Titanove šćeri svete
na francusko pleme gordo,
te ga spravi pod rusijski
mač i kopje i strijelu,
da slavenska mišca sveti
krv prosutu rijekama
pravog ljudstva po svoj zemlji
slavoljubnom rukom Gala.
Crnogorsko pleme hrabro
tek što začu i razumje
da Bonapart silu krenu
pomračiti vječno sjajnu
unučadi Rurikove
slavu nikom nepomračnu,
tada brže crnogorski
sokolovi nalećeše
na gradovah šest Primorjem
s Primoracah pripomoću;
sa ljudskoga mnogo mesa
sve šest brže na jurišu
od Francuza ugrabiše.
Opeta se sva megdanska
po Raguzi ravna polja
po prvome običaju
staše crnom krvlju topit;
šancevi se svuda stari
mnogo tvrdi obnoviše,
a mramorja smrtni znaci
hiljadama staše nicat
od Francuza i Srbina.
No kad gordi skiptar, kruna
slave žedna Bonaparta
pade u prah strmoglavce
pred romanskim gromometnim
i visokosjajnim tronom
i kada se skiptronosni
Pariz, gordi neprikloni
savi glavom stopi svoga
velikoga pobjednika,
Pavlovoga vjencenosna
hrabra sina i besmrtna, -
Pariz, mira razrušitelj,
mira posta obnovitelj.
Po pariškom miru znatnu
Aleksander važnom rečju
baš vladici, Crnogorcma,
hrabrost njinu pohvaljujuć,
naredio i rekao
da predaju sve Primorje
austrijskom dvoru drevnu,
a da s' oni hrabri vrate
u svobodni predjel njiov.
To vladici i glavarma
vrlo mučno, teško bilo,
al' inače ne imali
štogođ drugo uraditi,
već slavensku glavu brže
poslušali po nje volji.
Ostaviše listom Boku
i Primorje svekoliko;
otidoše u viteški
Crne Gore predjel dični,
te se mole velikome
svobode im hranitelju.
Ko im trne u nju svetu,
svak im krvlju vrućom plaća.
I to će bit dok ustraje
Gori Crnoj ime dično,
i Evropa dok džamiju
na hram pravi neba, ljudstva
preokrene i obrati.

Glas Kameštaka

Pjesma  o junačkim  djelima Crne Gore
od 1711. do 1813. godine

Srpska pjesma od srpskog pjesnika koji rado pjeva o onome što se odnosi na njegov narod, a ne voli da pjeva o podvizima stranih naroda. Kome je po volji, neka je čita. Nije opširna, da se čitalac ne bi zamorio.

Plemenitoj i mnogo poštovanoj gospodi Matu i Jozu Ivanovićima, koje neka nebo podrži i usreći za dugi niz godina na korist njihove porodice.

Ova kratka pjesma koju je nadahnula ljubav prema domovini nosi ime "Glas kamenštaka"; u njoj sam, ukoliko sam uspio, zabilježio neka junačka djela crnogorskih i brđanskih junaka koja su izvedena od 1711. do 1813. godine.

Kome bih bolje i sa većim zadovoljstvom mogao da je posvetim nego vama, poštovana moja braćo, ne iz druge namjere nego iz istinskog, iskrenog i srdačnog osjećanja, iz blagodarnosti koju dugujem vašem dobročinstvu i dobrom držanju, kojima ste, ne u jednoj, nego u mnogobrojnim prilikama obilato pomogli vašim i mojim oskudnim i potlačenim zemljacima.

Jedino u toj svrsi odlučio sam da vam posvetim ovu pjesmu, u uvjerenju da ćete je, zajedno sa svim prijateljima srpskog naroda, primiti s onom istom srdačnošću koja me je pobudila da je ispjevam u čast vašega i moga naroda.

Pisano na Cetinju, na dan Sv. Nikole, 9. maja 1833. godine.

Pjesma o junačkim djelima Crne Gore
apisana nevještim perom,
ali zadojena slobodnim duhom

O gnjijezdo stare crnogorske slave,
savijeno usred turskog carstva,
što u sebi hraniš slavne sokolove
spremne da polete u visine
na odbranu dičnog srpskog imena,
nasilje te aga pritisnulo,
ali ti nijesi naviklo da prigneš šiju pred ičijom junačkom slavom
ni da strijepiš pred nebrojenom turskom gomilom.
Zna se, i u svijetu uspomena traje
na pale u bici na Kosovu,
sedmoglava aždaja pamti,
slavu koju je zadobila u borbi protiv vas:
kad god vas je oružjem napala,
našla vas je spremne na odbranu,
i narodnom slavom ohrabreni hitali ste im u susret
da im svojim oružjem kao junaci na pozdrav odgovorite,
sve do doba Petra Velikoga i do carske poruke poslate
po glasniku Srbinu Miloradoviću,
upućenom dičnim srpskim junacima.
U toj poruci Petar uzdiže svakog od vas
i zahvaljuje vam na vašem junaštvu;
u njoj vas naziva svojim sinovima
da biste se za njega borili protiv Turčina,
i obećava da će vam pružiti svaku zaštitu
i pomoći vaš način ratovanja
darivajući vas sabljama i odlikovanjima
i stavljajući u izgled vašem narodu proširenje granica.
Kad su Crnogorci čuli poruku,
odustali su od međusobnih razmirica i ubistava
sinovi jednog naroda i jedne iste vjere,
jer su imali u vidu moć velikog vladara
i teške nevolje Rusije,
koja je bila uznemiravana od strane Švedske u isto vrijeme
kada je Turčin protiv nje pokrenuo nepravedni rat
i kad je na nju krenuo s ogromnim snagama.
Oni su odmah razvili zastave
i položili čvrstu zakletvu
da će zaratiti na Turčina
i da će krv svoju liti u korist Rusa.
Obratili su se Bogu, i došao im je glasnik
poslat glavarima sakupljenim u vijeću,
u ime Petra Velikog i cijelog ruskog naroda,
s obećanjima da ih nikada neće zaboraviti
i da se kreće
da obezbijedi junacima
zaštitu kao najboljim ruskim sinovima,
s obećanjima da će im odrediti starješine vojske
i da će proširiti njihove granice.
Crnogorci, kada sve ovo čuše,
povjerovaše, i dobro uradiše,
pod zastave sakupiše čete,
malobrojne, ali junačke,
hranjene oskudno,
a isto tako i novcem nesnabdjevene,
i krenuše put Hercegovine
paleći usput sve što je tursko.
grad Nikšić opkoliše,
i digoše Brđane na pobunu protiv sultana.
Glas stiže Ahmet-paši
baš kad se s vojskom spremao,
po naređenju svoga gospodara.
u posjetu novom caru u Moskvi,
da se Crna Gora podigla na ustanak,
sa svojom vojskom napala Nikšić
i podigla na ustanak sultanove podanike,
pružajući pomoć i podršku slavi ruskog cara.
Tada on krenu s vojskom,
brzo napredova, i pade pred Nikšić
s vojskom od dvadeset hiljada vojnika
hercegovačkih i dijelom bosanskih.
Iznenađen, paša vidje grad opkoljen,
brđanskim i crnogorskim četama,
utvrđeni grad čvrstim obručem pritiješnjen
i cijelu varoš zapaljenu vatrom i plamenom.
Gleda paša i srce mu puca.
I s vojskom se potom ulogori u ravnici,
odmah izvrši napad i proboj
i unese metež u okolinu grada.
Mjesec dana se produži žestoki rat,
u kojem je proliveno mnogo junačke krvi
i koji ne bi zaista još prestao
(čuli su se izmiješani pucnjn topova i pušaka),
ali gle nesreće! - neka je nebo satjera
sasvim u Tursku ili neka je sasvim uništi -
tužna se vila u to pojavi
i u gustom okršaju dođe među Crnogorce,
većim dijelom Brđane, a u malom broju Primorce
Svako je pita: "Šta si došla
i kakve nam glasove donosiš?
Da li srećne ili kobne vijesti
ti nama donese dolazeći sa sjevera,
iz Vlaške i iz moćne Rusije?
Jesi li vidjela borbu, čija je pobjeda?
Da li naša ili tuđa? - Sada objasni,
govori istinu, i ni u čemu ne slaži."
Vila im svima odgovori,
i umorna se među njima odmorn:
"Crnogorci, vjerni junaci
i vjerni sinovi slavenskog plemena,
zašto me tako željno pitate,
i svi ispoljavate zadovoljstvo što me slušate?
Ja sam tek prošlog dana odletjela,
i došla sam iz sjeverne zemlje,
sa bojnog polja ruske vojske.
Čujte šta je s carem ruskim i carem otomanskim
i sa Vlaškom, i šta je s one strane Dunava,
na granicama Pruta između dvojice divova:
svojim rođenim očima sam gledala
i procijenila snage obojice.
Carevi su se malo ili nimalo borili,
a zatim se kao carevi nagodili o miru;
za vas, nesrećna braćo Crnogorci,
Petar nije mogao od Turaka da postigne mir.
Ovo možete zaista poznati po mojoj tuzi
i primijetiti na mojem tužnom licu,
Teško onima kojima tužne stižu vile,
kao i onima od kojih se tužno rastaju!
Ali ja među vas ne bih došla
da nijesam primorana ozbiljnom zakletvom
da vam ispričam sve što mi je poznato
i da vam ne prećutim ni dobro ni zlo.
A sad neću da vam sakrijem
da se protiv vas kreću silne vojske,
poslušajte me svi, protiv vas idu vojske
sa kojima bi se teško borila i Moskva;
na čelu vojske stoji serašćer-vezir
koji se smatra prvi do emina,
vojskovođa od sto hiljada boraca;
ali ako budete vješti, zlo mu se piše.
Nastupaju vojske, blago i topovi
koji su bili određeni za rat s Rusijom;
blizu su, nijesu daleko,
i hoće zaista da vas napadnu.
Ova je snaga sinoć prenoćila
na obalama jezera kraj Skadra,
a sjutra će preći Malesiju
padinama Prokletija
i zatim će se spustiti u Ćemovsko polje,
čuveni vojnički logor,
Stoga se, braćo, povucite na svoje granice
prema Zeti i Podgorici,
i onda se borite s vojskom, oduprite joj se
i junački lijte krv;
ne očekujte zasad pomoć od Rusije,
već se oslonite na svoju snagu, ne na tuđu.
Prostrana Rusija veoma je daleko,
a poletjeti k nebu čovjek ne može."
Kad ovo Crnogorci čuše,
povukoše se tužni na svoje granice
prema niziji Riječke nahije,
na dogled Albanije.
Malo je vremena trebalo silnoj vojsci
dok se jednoga jutra pojavila,
godine hiljadu sedamsto dvanaeste,
dvadeset trećega aprila,
na praznik srpskog Sv. Đorđa,
i cijeloga toga dana
nije prestalo pristizanje Turaka.
Zemlja se pokri i zastenja
kada trkom dojuri turska konjica;
pješadija zacrni ravnicu,
kao kad vrane popadaju po smreci,
i u navali iskopa rovove
i razvi još neviđene šatore.
Dok su Turci odmarali konje,
Crnogorci su ih iz šume posmatrali,
vodili svakovrsne razgovore i premišljali,
a na pogled logora obuzimala ih je groza;
ali su se međusobno uzajamno hrabrili,
junački govoreći ovim riječima:
"Snaga je velika, ali je snaga svemoćnog još veća;
ima boraca koliko i kapalja guste kiše,
ali stijene su naše veoma jake
a ovo će se trnje oduprijeti
napadu ulogorene snage;
i sva je prilika da će Turčin biti prinuđen na bjekstvo,
mada će obadvije vojske biti u nevolji.
Mi ne smijemo odstupiti do posljednjeg daha,
a tada će Stambolije početi da preskaču trnje,
i ravnicom ćemo morati da ih gonimo;
svila će se kačiti o trnje,
a razmrskani mozgovi prskaće naše oružje."
Čim su ove riječi izgovorene,
začu se tutanj topova u šančevima,
razviše se svilene zastave
i nastade urlanje turskih janičara;
prema ravnici i brdu uputi se vojska
i uzvitla gusti oblak prašine.
Kada Crnogorci ovo vidješe,
vješto podijeliše svoju vojsku
na tri odvojena odjeljenja da bi se tako borili
i sa više strana otvorili vatru na Turke.
U blizini vlahinjskog druma sakrili su jedno odjeljenje
odabranih ratnika pod komandom svoga vladike;
a dva krila razvijena na padinama brda
sakriše se u uvalama.
Čim napadači krenuše,
požuriše se da izvojuju pobjedu;
u tren oka nagomila se nebrojena vojska
i spoji se s vojskom postrojenom protiv vladike,
i nasrnu na njegovu vojsku.
Obijesna vojska nije primijetila pritajena krila,
već je brzo prošla pored njih,
u tren oka jurnu, i zametnu se okršaj,
a krila počeše pažljivo da posmatraju;
stade pucanje svake puške
kojom je rukovala vješta i junačka ruka,
šište ispaljeni meci kao guje;
gordi Turci dižu užasnu vrisku
zakrčujući puteve poginulima i prolivenom krvi.
U to krila stupiše u boj
hvatajući se u koštac sa srednjim dijelom vojske,
i boreći se protiv slavnog oružja Arbanasa
izvršiše proboj na srednjem dijelu i presjekoše tursku vojsku
sijekući nebrojene glave;
trideset hiljada njih se zbilo
zatvorenih u nepristupačnim brdima.
Trnje je sprečavalo put janičarima
i sad svako misli na sopstvenu odbranu.
Osmanlijskim četama pade pocijepana svilena zastava,
a vila mrka pogleda izgovori kobno predskazanje.
Puške počeše da obaraju Turke
i da njihova krzna krvlju maste;
nesta džebana crnogorskoj vojsci,
i ona presta da puške pali,
te isuka teške handžare;
i pošto je nadiranje unakrsno presječeno,
u jarkovima se zapletoše Turci,
napadnuti od Crnogoraca, kao vukovi,
kao junaci se odupiru,
a trnje im smeta.
Urlaju Turci i dižu užasnu graju.
dok se junacima ne zamoriše ruke
sijekući nevjerne Turke;
posjekoše već tri hiljade glava
i pobiše devet hiljada.
Serašćer se sa preostalom vojskom,
s vrlo malim brojem, uputi ka Carigradu
da bi dobio priznanje svoga srećnoga vladara,
koga Turci smatraju kao velikog sveca.
I dok mu izlaže način kako je izliječio ranu
dobijenu kada je namjeravao pregaziti Crnu Goru,
u vrijeme kada se njegova vojska borila sa vojskom moćnih vladara
i Moskovljaninu pričinila ne male neprilike,
Crnogorci se vraćaju svojim kućama
i dijele plijen svoje pobjede:
sablje, puške, mačeve i ćorde;
svaki junak likuje od radosti
što su oteli trideset dvije turske zastave,
i priznaje da je pobjeda došla od svemoćne ruke,
a mjestu gdje se bitka bila
nadjenuše ime Carev laz.
I to će ime dok bude postojalo kamena
izgovarati svaki srpski sin;
što se sudbini bude svidjelo doći će s vremenom,
a prošlost se teško može opet zadobiti.
Nesrećni serašćer već je donio kobnu vijest
i Mustafi je u vijeću dostavio,
izlažući kako je bio poražen
i kako je izgubio vojsku u kamenitom predjelu.
Kada je Mustafa čuo izlaganje vezira,
on planu od bijesa i nemira,
istog trenutka izdade naredbu svome pratiocu,
koji spreman odsiječe veziru glavu.
I odmah odredi za vojskovođu
od svih priznatog vještog i vjernog
Ćuprilića, povjerivši mu veliki pečat,
pošto je već bio, tako reći, gospodar pola carstva.
Ćuprilić dođe na divan
i zapita cara što želi od njega.
Car mu reče: "O slugo Ćupriliću,
koji za čast ratuješ već odavno,
znaš dobro, i sve ti je ispričano
kako smo poslali vojsku
pod vođstvom serašćer vezira
da bi se predao zaboravu onaj mali strah
koji su nam zadali buntovnici Crnogorci,
pomagači svakog nevjernika,
kada ono podigoše ustanak
napavši naše carstvo
kada smo sa Rusom ratovali
i kada smo po nas časno na Prutu mir sklopili.
Tada su mi oni uvredu nanijeli
pružajući jaku pomoć Rusu.
Ah, teške sudbine i nesreće!
U želji da se osvetim, ostadoh poražen,
prokleti nevjernici vojsku mi uništiše,
mnogo hiljada mrtvih rasuše po bojištu
i trideset dvije zastave mi zaplijeniše,
i ti prokletnici sramotu mi naniješe.
Ali, ti, vjerni moj, osveti moja prava,
inače ću poludjeti,
jer ovako ponižen ne mogu živjeti
kad pomislim ko je sebi uvrtio u glavu da
pomrači moju neizmjernu slavu,
koju je stekao sultan Murat
podjarmivši sve kraljeve nevjernike.
Da mi je barem ovu slavu pomračio neko od vladara
ili od kraljeva dalekih,
nego je pomrači šačica jada,
stanovnici nevjernog kamenog brda!
Deder, sakupi odmah vojsku,
s njome izvrši, znam već što se može,
stavi ih na muke na najsvirepiji način,
njihovo imanje rasturi,
posijeci muške, ne poštedi nikoga,
u ropstvo ženske povedi,
pretraži svako gnijezdo Crnogoraca
da ne bi zvijezda sjala uporedo sa suncem
i da se baklja ne izjednači sa mjesecom;
ne treba se obazirati na baštinu starih vremena,
moji preci me učiniše njenim vladarom.
A, ako su je krvlju uprljali,
treba ipak svečevu bradu čuvati od nevjernika,
jer je nepovoljno nebo nama nepoznato."
Kada je Ćuprilić čuo sultana,
preuze povjerenu mu komandu
i sakupi golemu vojsku od vojnika
najslavnijih u Aziji i u Stambolu,
krenu iz Carigrada, pređe Rumeliju
i druge zemlje, i stiže u Skadar,
gdje izvrši smotru nebrojenih odreda
koji su sačinjavali broj od sto hiljada,
ne računajući čete skadarske,
ni albanske, ni one slavnih Toska.
Zatim krenu sva vojska,
prešavši Albaniju i Zetu.
i ubrzanim marševima ugleda Moraču,
te se na Lješkopolje spusti cijela vojska
i razape šatore na tom polju
zauzevši ga cijelo do Morače.
Od Morače sve do Žute stijene
i od Gorice preko Sitnice
osta zemlja pokrivena vojskom i šatorima,
kao da su se Turci skupili da slušaju čitanje
Korana koji je objavio njihov svetac
ili da bace u pećinu kamen zakonom propisan.
Kada su Crnogorci primijetili
približavanje turske vojske,
krenuše brzim korakom prema svojim granicama,
kao sokolovi koji uoče pticu za plijen,
te iskustvom poučeni utvrdiše svoju granicu.
Ćuprilić sa Turcima ih je gledao
i, spremajući se da ih sa svojom vojskom napadne,
predviđao je tešku borbu, i bio je neodlučan;
a međutim stalno mu se po glavi vrzla
pogibija nebrojenih Turaka,
kao i sramota koju je doživio njegov gospodar.
Stoga se ne usudi da ih napadne
od straha da ne podlegne,
te pribježe raznim spletkama
razapinjući mreže kao lukava lija.
Napisa svojom rukom pismo na srpskom,
upućeno vojnim glavarima Crne Gore,
i posla im ga u šančeve,
a pročita ga glavnom stanu.
U istom pismu svečano se zaklinjao
izražavajući se ovim riječima:
"O, glavari Crne Gore,
zašto se spremate na odbranu?
Mislite li, možda, da sam ja ovamo stigao s vojskom
da zapalim vaša naselja i vašu imovinu,
da odvedem u ropstvo one koji padnu pod moju vlast,
da udovoljim na taj način namjerama svoga gospodara?
Niko se nije nikada mogao da podnči vašim plijenom,
a ko se toga prihvatio rđavu je nagradu izvukao,
jer je teško zmiji oteti plijen
dok napadaču zadaje otrovni ujed;
naprotiv, ja sam poslat s vojskom
prema ugovorenom naređenju dvojice vladara,
to jest Mustafe, cara stambolskog,
i Petra Velikog, cara prostrane Rusije.
Sjećate se, kada se ratovalo sa Petrom
te se zaključio pravedan mir.
onda kada ste se vi odrekli slobodnog života,
i više voljeli da u mutnom lovite,
pa, krenuvši u pomoć ruskom carstvu
i napavši zemlju koja je otomanska svojina,
uništili ste ognjem i mačem sela i varoši
i privukli na sebe našu vojsku;
od njenog napada junački ste se odbranili
bez ikakve pomoći od strane ruskog carstva.
Petar se tada jako razljutio
jer je bio dobronamjeran i obmanut od strane našeg cara,
koji nije održao svetu riječ datu za mir,
već je naredio veziru da napadne Crnu Goru.
Petar Veliki se stoga uvrijedio
izražavajući svoje žaljenje mome i ostalim vladarima.
zbog nepravednog rata protivu Crne Gore
smatrajući je kao dio ruskog carstva
i računajući mnogo na Crnu Goru.
Stvarno, godine hiljadu
sedam stotina jedanaeste
zaprijeti Petar našemu vladaru
tražeći za to odmazdu;
i prinudi ga da sklopi mir,
jer bi u protivnom slučaju zaratio na njega.
Moj vladar preplaši se Rusa
i istog trenutka zapovijedi da se pogubi serašćer
zbog nepravednog rata protivu vas.
I bio je primoran da me uputi vama
da se dogovorimo i uglavimo mir,
naredivši mi da se ne upuštam s vama u rat,
već da vam odredim slobodu fermanom.
Sada možete ugrabiti najbolju zgodnu priliku,
biće vam dozvoljena slobodna trgovina
koju ćete moći da vodite sve do Carigrada.
Svako će biti dužan da vas poštuje kao što se vladar poštuje
i da vam odaje priznanje kao slavnim ratnicima.
Uputite se mostu hladne rijeke Sitnice
da učvrstimo mir za budućnost.
Ne morate se nimalo bojati
da bih ja bio kadar da pokušam time kakvu prevaru;
od riječi sam ja, i, ako lažem, grom me ubio,
a ako istinu kažem, neka me nebo štiti.
Ja, vezir Ćuprilić, glavni zapovjednik,
koji bez miješanja svoga vladara sklapam mir sa kraljevima,
rođen sam u srpskoj zemlji, iako ispovijedam muslimanski zakon,
svijet dobro poznaje moj pošteni rad,
moja je riječ čvršća od riječi moga sultana.
Ja upravljam po svojoj volji otomanskim carstvom
i znaću da održim datu riječ po cijenu sopstvenog života.
A kad je ne bih održao, sasvim bi potamnjela otomanska slava.
Uputite se mostu, ubrzajte korak
sa brojem gore traženim, ja ću doći da vas nađem."
Pismo pročitaše crnogorskoj vojsci
i svi su ga dobro razumjeli.
Čim su junaci upoznali njegov smisao,
sastadoše se u tajno vijeće.
Neki su se plašili smišljene prijevare
u času sastanka sa nevjernicima
i govorili su: "Ne dolikuje nam da se miješamo sa krvnicima,
jer je dostojan smrti svaki Srbin i Hrišćanin
koji misli da se može imati vjere u Turke."
Drugi su bili voljni da se sastanu na mostu
smatrajući da se na taj način neće pokazati kao kukavice
jer su mnogi govorili da će se Turci ponositi time
što se Crnogorci ne usuđuju prići k njima,
i reći će da se poznaje kukavičluk po tome
što se plaše da pređu svoje granice.
Drugi su uzvikivali; "Nema tu izdaje,
ne čuste li što su Turci izjavili?
Niko se neće usuditi da nam sprema zamke
da se ne bi upleo u siguran rat sa Rusima;
jer ako nam učine kakvu prijevaru,
od toga ćemo biti oslobođeni čim Petar ustane,
pa nas neće držati kao svoje zarobljenike,
nego će brzo morati da nas oslobode okova.
Deder krenimo, jer, ako odustanemo,
mora se opet umrijeti. Što da izaberemo?"
Mnogi pristadoše na posljednju odluku.
Kada to čuše, glavari krenuše prema mostu
da se sastanu na razgovor sa Ćuprilićem.
Trideset tri glavara pođoše, a ne šezdeset,
i stigavši na most od rijeke Sitnice,
koja nije daleko od varoši Podgorice,
- bezumnima, o Bože, ne budi na pomoći -
nesrećnike napade veliki broj Turaka
koje je vješto Ćuprilić bio sakrio.
Trideset tri glavara počeše da se brane,
tako da ostadoše pritisnuti teškim ranama;
šesnaest od njih ostadoše mrtvi na mostu,
a sedamnaest teško ranjeni;
ranjenike odvedoše u ropstvo.
Od Turaka palo je šezdeset.
Nesrećnike dovedoše u rovove turske
i predadoše ih u šator velikog Ćuprilića.
Tu im je vrat okovan teškim lancima,
a tabani izudarani debelim batinama.
Kada ih je Ćuprilić ugledao pred sobom,
nevjernik im ovako progovori:
"Lancima ste okovani, vi glavari vjerolomnih,
pa se, tako okovani, ništa više ne možete pouzdati u sebe.
Evo vam divit i pero,
i pišite sami svojoj braći
da ste dočekani,
da ste bogato obdareni
i da sam s vama sklopio vječiti mir
i potvrdio ga doista fermanom,
zato neka se vaša vojska povuče sa granica
ako želi da sačuva svoj opstanak;
a ako vam nije po volji da tako pišete,
svi ćete za čas pasti ubijeni."
Svaki od glavara izdajniku povika:
"O Ćupriliću, nevjerniče pred bogom,
nakazo bez časti i bez vjere,
takav postupak ne dolikuje poštenu čovjeku;
mi nikad nećemo biti voljni da to napišemo,
nego smo spremni da izgubimo glave.
Ako ste nas bezbožnom zakletvom prevarili,
i ako ste nas od naše vojske odvojili,
mislite li da ćete nas zato primorati da to napišemo?
Da pismima prevarimo svoju braću
koja će nas osvetiti, vidjećete!
Za svakog od nas desetorica od vas će da plati.
Ali, kukavice, nemoj se služiti prijevarom
da zavladaš sračunatim izdajama,
pošto u prijevari nema časti.
Ne može da se nazove junak ko bježi od boja,
ne drži nas žive, već nam odmah odsijeci glave,
naredi da to urade tvoje sluge."
Ćuprilić svirepo planu gnjevom i prezirom
i odmah naredi da se nabiju na kolac,
izloživši ih na strmoj obali Morače
da bi veći strah zadao ratnicima.
Zatim napisa lažno pismo,
i uputi ga u logor Crnogoraca
u ime nesrećne njihove braće,
kao da su svi u životu:
"3dravo, braćo Crnogorci,
nas su ljubazno primili Turci
i sklopili smo s njima mir
kako se nikad nijesmo nadaln;
zdravo smo, braćo naša,
stanujemo s Ćuprilićem u šatoru,
stoga, čim vam stigne naše pismo,
povucite se slobodno vašim kućama
i radite svoje poslove;
nemojte da se za nas ništa brinete,
jer je blizu naš povratak vama -
iduće nedjelje prvog dana prije zalaska sunca."
Pismo je stiglo skupštini Crnogoraca,
prekaljenih i vještih ratnika,
brzo je stiglo, a još brže pročitano,
i svaki vojnik, čuvši sadržaj,
i ne misleći na tursko lukavstvo,
smatrao je da su ga zaista napisali njihovi glavari.
Vjerujući da su još u životu,
i ne pomišljajući na njihov užasan svršetak,
veselo se povratiše svojim kućama
paleći od veselja puške pred licem Turaka.
Kada je Ćuprilić zajedno sa Turcima primijetio
da su se Crnogorci razišli i vratili se svojim kućama
on navali na gnjijezda sokolova
i zakloni sunce gustim oblakom
koji se podigao iz plamena zapaljene imovine,
i povede sto robova tada zarobljenih.
Čim se Crnogorci dosjetiše
da su kobno prevareni,
ponesoše u brda sve što je moglo Turcima da padne kao plijen,
a oni koji su bili blizu mora
skloniše se u pokrajinu dužda mletačkoga,
uvjereni da se sklanjaju u krilo hrišćana,
koji nikako ne bi pristali da ih predadu Turcima
i od kojih se nadahu da će biti primljeni
za znatne usluge koje su im ranije učinili,
a i po svetoj dužnosti prema bližnjemu,
pošto su se često za njihovu stvar izložili u bitkama
lijući protiv Turaka potoke krvi.
Ali posle smrti šta koristi kajanje
i ratovanje onome koji je lišen države?
Njihove kuće Turci zapališe
i razoriše crkvu na Cetinju,
zatim izvršiše napad na imovinu sakrivenu u brdima
čvrsto riješeni da je opljačkaju nli da nađu smrt.
Težak je bio poduhvat, pošto ju je svako branio po cijenu sopstvenog života,
jer je svakome tažak gubitak imovine.
Turci vidješe da im je uzaludan pokušaj
pa, pritisnuti golemom nevoljom,
odstupiše povlačeći se sa brda,
i ostavljajući, međutim, ne mali broj mrtvih,
i uputiše se prema širokom moru,
prema prijatelju duždu (nedostojni dužde!),
putem sve ognjem i mačem uništiše,
u čvrstom ubjeđenju da to nije nikakav zločin;
zapališe cio kraj Njeguša i Cetinja
i spržiše potpuno sva sela.
Sve dok su se spustili do Solila
gonili su ih oružjem Crnogorci,
koji otuda odstupiše put svoje granice
i u svoja sela prenesoše imovinu spasenu od Turaka...
Kad se cijela turska vojska sakupila na morskoj obali
da se pod šatorima malo odmori,
Kotorani vidješe željeni cnlj
koji njihovi preci nisu mogli da vide ispunjen,
pa su likovali zbog pustošenja Crne Gore
i zbog gubitka slobode Srpstva,
pošto su smatrali da je turska vojska sve uništila
i da nije ostavila živa ni jednog piličnika.
Prema naređenju njihovog dužda
i Senata, neraspoloženog prema Crnogorcima,
uhvatiše sve koji su se sklonili među njih,
a nisu mogli da se bjekstvom spasu,
i sedam sto šezdeset robova predadoše Turcima u ruke,
bez obzira na buduću osvetu.
Svi nesrećni robovi bili su djeca
koju su jadne majke u naručju nosile.
Čim Ćuprilić ugleda muškarce,
naredi da se svi smjesta zakolju.
Sinove zaklaše pred očima onih što su ih rodile;
svuda jecaju samohrane majke
oplakujući djecu. Avaj, od bola bi kamen zaplakao
i crni gavran bi zagraktao
da ima koga ko bi čuo njegovo graktanje
ili kad bi bilo krova da se spusti na nj.
Mrtve majke na zemlju popadaše
vidjevši zaklane sinove svoje,
koji pred smrt prema njima
pružahu svoje nejake ruke,
zaklinjući ih da ih ne predadu Turcima,
već da pribjegnu tajnom načinu odbrane.
Proklet si i svirep
i potpuno nemilosrdan, o turski zakone!
Nije ti bilo dosta da djecu učiniš robljem,
već si ih učinio žrtvama svoga bijesa!
Ti u grudima nemaš ljudskog srca,
tvoja pravda svuda ostaje tupa,
tigar i ris bi se zaplakali
kad bi vidjeli takav svirepi zločin.
O Ćupriliću, gadna nakazo,
sjeti se što si uradio,
pomračio si sjaj svoje slave,
i sramotom se pokrio pred licem svijeta;
našto klati nevinu djecu
i nesrećne majke odvoditi kao roblje!
Njih su ukrcali na lađu za prevoz preko mora
i držali ih skrivene od sunca
dok ne stigoše do ostrva Kandije
i do strašne Moreje.
Tada su ropkinje poslate u Carigrad,
a vojska je iznenada napala neka ostrva,
zauzela Kandiju i Kipar
i druga neka mala ostrva Moreje,
otela ih silom duždu mletačkom
da bi mu vratila dužnu nagradu za usluge koje joj je učinio
kad joj je predao u ropstvo Crnogorce,
svoje pogranične susjede, koji su vjerovali
da će kod njega naći utočišta,
a koji su potpuno istrijebljeni
pljačkom, požarom i ropstvom.
Evo kakvu su nagradu Turci dali svima,
ne oružjem, srebrom ili novcem,
već nasiljem najodabranijih turskih četa;
i u zamjenu za svakog Turčina koga je dužd zarobio
predali su deset koje su oni zarobili.
Sem toga upada u njegove zemlje
i ratuje po primorskim gradovima.
Tako je Turčin produžio nekoliko godina.
Svjesni prošlosti, Crnogorci čuvaju uspomenu,
vazda spremni da prigrabe oružje
i da svoj život žrtvuju za slavu.
Srpski sinovi lete oko svojih gnijezda
uništavajući mnogo guja svojim susjedima.
Dođe vrijeme kad Petar prestade živjeti
i slavna Jelena stupi,
naslijedivši ga, na prijesto Rusije,
koja je bila u svađi sa raznim pograničnim susjedima.
Čim Jelena stupi na prijesto, napisa poruku
i uputi je crnogorskim glavarima;
u svojstvu vladarke napisa pismo,
obećavajući veće povlastice Crnoj Gori,
i izjavi: "Neka vam je poznato, Srbi Crnogorci,
kako su drugi na mene nepravedno zaratili
i kako su me Tatari napali sa mnogobrojnom vojskom,
a sultan mi objavio rat
zahtijevajući da se džamijama zamijene crkve
i da se njihova minareta još više uzdignu.
Deder, ako ste pravi junaci
i sinovi vaših slavnih otaca,
napadnite snažno tursku zemlju,
jer tako možete pomoći.
Malo muke imaćete da podnosite,
ali vam obećavam da ćemo zajedno nametnuti uslove mira,
ako nam svemogući pomogne da pobijedimo
i ako na korist naše vjere prolijemo krv."
Kada su Crnogorci pročitali poruku,
pristadoše na molbe vladarkinog glasa
i napadoše otomansku zemlju
odvodeći roblje, pljačkajući i paleći kuće
sve do Pive, Stoca i Klobuka.
Turke je to već uznemirilo
i oni napisaše izvještaje perom umočenim u sopstvenu krv
kako su ih napali Crnogorci,
i mnoge nesrećnike u ropstvo odveli,
uništavajući požarom sve kuće u blizini gradova.

Takve izvještaje uputiše travničkom veziru
tražeći čete sebi u pomoć.
Kada je vezir primio njihova pisma
i iz njih tačno sve razumio,
pozva silnu vojsku
odabranih Bošnjaka pod zapovjedništvom svoga zamjenika,
koja je ranije bila poslata protiv Moskovljana,
i sad je cijelu uputi protiv Crne Gore.
Vojska je sastavljena od četrdeset hiljada
najglasovitijih konjanika i pješaka,
i čim se sretoše, dođe do bitke.
Crnogorci se povukoše na svoje granice,
a oholi Turci pođoše za njima u stopu
s namjerom da idu primjerom Ćuprilića
pljačkajući imovinu i paleći kuće,
a zatim da se kao pobjednici skupe na morskoj obali.
Ali vezirov zamjenik osta jadno razočaran:
kad se s vojskom uputio da silom probije prolaze,
gdje neće moći da spase nijednog druga
i odakle neće moći da se zdrav vrati u Travnik,
Turci su mirno napredovali
sve do mjesta gdje ih srete snaga Crnogoraca,
koja silovito napade Turke,
i u crveno oboji njihova zelena krzna.
Obje se vojske silno sudariše
i s obje strane do podne izdržaše vatru,
ali kad je podne prošlo, među Turcima nasta zabuna,
a nadjača snaga Crnogoraca.
Turci okrenuše leđa i udariše u bjekstvo
od junaka koji ih stadoše goniti
i koji odsjekoše glavu zamjeniku
kao i mnogim drugima i ne prebrojavajući ih.
Osam stotina zarobiše,
pa i njih pustiše na slobodu a ne odsjekoše im glave;
a ostatak okupljene vojske noć i sudbina
sakri i omogući im srećno bjekstvo,
tako da idućeg dana, kada je sunce ogranulo,
svako od spasenih je računao kao da je dobio život na poklon.
Vasiliju, crnogorskom vladici,
dostojnom zaista da nosi srpsko ime
(posle junačke pobjede nad Turcnma)
stigoše sasvim pouzdane vijesti
da je Jelena sklopila mir s Turcima
zauzevši sasvim Krim.
Rusi su ostali gospodari ove pokrajine
i uništili sve turske pomorske lađe,
te se pokazali nadmoćniji od otomanske vojske,
s kojim su sklopili mir po svom nahođenju,
ali ne obuhvatajući u ugovoru Crnogorce,
koji, zanemareni, osetiše jal,
ostavši zapanjeni kad su čuli tu vijest,
te su sami sebe pitali čime su se zamjerili.
Neki se na ovo nijesu mnogo obazirali,
pošto su živjeli u uvjerenju
da neko mora da ratuje, a drugi da uživa mir
i da pred bijelim ovcama svira u diple,
Slabiji je ponajviše žrtvovan,
i dok je živ, mora da bude na oprezi,
jer jadnik, ako nije budan, može
lako da izgubi ili glavu ili kožu.
A više treba voljeti trodnevnu bolest
nego hiljadu godina podle dangube.
Suviše brza je izgledala smrt starom Matusalemu
kao dječaku nježnom poput komarca.
Sunce je više puta izvršilo svoj krug
i zemlju više puta obavilo zorom;
poslije smrti bosanskog paše
obje su vojske prešle u stanje mira,
Turci se izmiriše sa Crnogorcima
zamislivši sasvim nov način
da bi na udicu ulovili sokolove.
a nijesu htjeli razumjeti
da se udica ne može da osloni na vazduh,
nego da je podešena za vodu,
i da soko ne spušta svoj let do same vode,
nego se letom diže nebu pod oblake da pribavi plijen,
i u njegovom je prirodnom nagonu
da leti vazduhom daleko od vode.
Glupi Turci zamisliše da hrabre junake poklonima pridobiju,
pošto debela greda ne može da prođe
kroz sitnu mrežu rešeta,
ali se Crnogorci prisjetiše prijevare
i Turcima muški progovoriše:
"Mi ne možemo da se uporedimo s vama Turcima,
a ne možemo s vama ni da se složimo:
vi ste počeli da nam poklone dajete,
jasno se vidi da vas nužda goni da lažete,
ali, susjedi naši, mi vas pozdravljamo,
i kad nas vidite, onda ćete moći na nas računati."
Vrativši se svojim kućama, Crnogorci se odmoriše,
a u to, prema pouzdanim vijestima, saznadoše
da je Čengić paša napao
Trnjine sa svojom vojskom i da je ona uništena;
Crnogorci iziđoše pobjednici,
posjekoše hiljadu glava
i privevši sto pedeset robova,
uglednih lica, aga i gospode,
a za veću porugu Turcima
i da sasvim zamrače njihovu slavu.
age predadoše u zamjenu za veprove,
a gospodu u zamjenu za vlaške volove.
Ova kobna vijest stiže u Travnik,
i kada je vezir za nju saznao,
uputi opširan izvještaj u Carigrad,
pooštrivši ga najjeđim riječima,
opisujući poraz paše Čengića
i velikog janičara Ljubovića.
U istom izvještaju on je vapio svome caru:
"Pomozi, sunce! Jesi li čuo
šta ti se sada dešava
i da je osramoćena cijela Bosna!
Tvoje vjerne podanike, koji su ti časno služili,
zarobili su nevjernici,
i ropstvo bi bilo manje zlo od sramote
do koje je došlo pri razmjeni
kada su age zamijenjene za veprove
a gospoda za velike volove,
pošto nije bio moguć drugi otkup,
jer bi inače propali naši hrabri ratnici
koje su nevjernici htjeli lišiti života,
i na taj način ugrabiti nam valjane ratnike.
Nego pomozi, za milost, ili uradi tako da se iskorijene nevjernici,
da bi svijetu ostala trajna uspomena.
Ne smije se podnositi ta sramota
da sinovi tvoji ne budu osvećeni."
Kad je sultan Abdula bio obaviješten
o sadržaju vezirovog izvještaja,
začuđen otkri nešto što u životu svom nije osjetio;
desnicom gladeći bradu
i slušajući o nečuvenom pazaru Srba,
sramnom za cijelu Bosnu i Hercegovinu,
kojim su age zamijenjene za veprove
a gospoda za vlaške volove, -
izbezumi se od bijesa i mržnje
i odluči da napiše kratko pismo.
Sultan ga morskim putem posla
u Mletke duždu i prvacima.
I sultan ovako napisa duždu
i ispriča mu nesreću i sramotu
koju su mu nanijeli mladi Crnogorci,
kao i to kako namjerava da postupi protiv njih.
U istom pismu sultan moli dužda,
ako hoće da sačuva njegovo prijateljstvo,
da zatvori potpuno svoje granice i da nijednog
Crnogorca ne primi u svoju zemlju,
da ne propušta džebanu Crnogorcima,
i da svojim podanicima na granici naredi da se
pridržavaju stroge neutralnosti,
jer on namjerava da skupi silnu tursku vojsku
i da sa svih strana napadne Crnu Goru
i porobi Crnogorce,
bez obzira na godine i stalež, sve bez izuzetka.
Kada je dužd razumio volju moćnoga sultana,
primio je s velikom radošću njegovo pismo
i odmah mu odgovorio
izražavajući svoje žaljenje za onim što se desilo;
"O Abdula, vladaru Carigrada.
razumio sam sadržaj tvoga pisma,
i što si mi naredio izvršiću;
zatvoriću s vojskom svoje granice,
neću dati džebanu i odbiću pristup svim izbjeglicama,
ali neka odmah krene tvoja vojska,
sada kada je vrijeme za to pogodno,
jer se ja sjećam što se dogodilo u prošlosti.
Možeš slobodno napasti Crnu Goru
i potpuno uništiti svoje neprijatelje."
Kada je sultan razumio duždev odgovor,
poslao je tri razna fermana,
jedan u Bosnu, drugi u Rumeliju,
a treći ljutoj Arbaniji,
u njima sultan naređuje vezirima:
"O sluge, sakupite sa svih strana vojske,
i s njima hitno krenite
da osvetite sramotu našu i velikog sveca.
Ti, vezire kamenite Bosne,
pređi s vojskom Hercegovinu,
i hrabro napadni kod Ostroga Crnu Goru
pljačkajući sva brda nevjernika,
i ulogori se na Čevu
da se spojiš sa drugim odredom naše vojske.
A ti, slugo, valija Rumelije,
poslušaj ferman i kreni s vojskom,
polazeći iz Rumelije sve do iza Skadra
pređi zemlju arbanašku,
i spoji se u Čevu sa vezirom iz Bosne,
ne daj nikad mira Crnoj Gori,
stavi sve pod mač i plamen, i pljačkaj,
i oružjem žari i pali;
ti, o pašo Skadra na granici,
daj dokaz svoje vjernosti da ne navučeš moj gnjev,
skupi svoju hrabru vojsku
i napreduj s njome sve do Crmnice;
pošto je slavno opljačkaš i spališ,
ne štedi živote muškaraca;
kad junački izvršiš ovo djelo
i pretvoriš Crmnicu u pepeo,
tada s vojskom kreni stanovnicnma Rijeke,
uništi ih kao stanovnike Crmnice
i ulogori se na Cetinju
gdje ćeš uništiti čuvenu crkvu;
u ravnici ćeš napraviti oko,
pa ćeš ugledati dva vezira ulogorena u Čevu.
Kada vojske budu sakupljene, -
onda, paše, krenite prema moru,
i sve izbjeglice na mletačkom tlu
moraće vam biti predane,
a onda ćete se s vojskom ulogoriti kod Solila,
po primjeru moga dragoga Ćuprilića.
Tu će vam se na raspolaganju naći paša
koji će ukrcati na lađe rumelijsku vojsku.
Ti, bosanski vezire, povuci se s vojskom
udarivši prema Risnu i Grahovu;
a ti, skadarski pašo, kretaćeš se
krajem morske obale sve do Bara."
Stoj! O Abdula, lako je govoriti,
ali je teško poduhvat u djelo privesti:
i kad bi se djela mogla onako brzo izvršiti
kako se zamisle,
odavno bi u ovom djelu bilo srušeno tvoje gospodstvo,
i ti bi sa svojim svecem razgovarao na nebu.
Veziri odmah poslušaše svog sultana,
sakupiše silne vojske
i poslaše ih prema Crnoj Gori.
Ta vijest stiže do svih Crnogoraca,
i oni žurno dođoše na nikšićki put
koji vodi prema Bjelopavlićima.
Pod nepristupačnim Ostroškim gredama
Crnogorci skupiše svoje snage
i sretoše se smjela čela sa bosanskom vojskom.
Tri je dana bez predaha trajala bitka,
ali u svanuće četvrte zore
vješto primijetiše Crnogorci da se iz Zagarča
podigla gusta magla
izmiješana sa žućkastim svjetlucanjem
od požara koji je upalila nebrojena vojska
koja je, prešavši ga, bila u pokretu prema Čevu.
Kada Crnogorci otkriše ovo,
ubrzanim korakom krenuše put Čeva.
Ali, obaviješteni da je njegov položaj vrlo podesan
za odbranu Crnogoraca,
Turci su ga bili zauzeli
i spalili ognjem i plamenom,
okružili ga širokim obručem vojske,
kroz koji bi teško i soko proletio.
Zatim se rumelijska vojska sjedinila sa bosanskom
i čvrsto su se ulogorile;
sastavivši se tako, dvije silne vojske
razapele su u polju svoje šatore.
Razjareni Crnogorci borili su se s turskom vojskom
a Turci su bili kao lavovi,
ali nijesu mogli ni jednog koraka naprijed
pa su ih Srbi u logore potisnuli.
U to stiže ovima sigurna vijest,
koju svi primiše s velikom radošću,
iz Crmnice, njihovog izvora za snabdijevanje
i vazda srećne zaštite,
kako je skadarski vezir napao Crmnicu
i pola nje vatrom uništio,
ali krvlju je platio kaznu
za sve svireposti,
pošto je, potučen i natjeran u pravo bjekstvo,
ostavio na bojnom polju hiljadu poginulih.
Na obali Blata rasporedili su čete
u obliku dva srpa za košenje sijena
da ne bi dali da se spase ijedan Turčin,
zatvorivši čvrsto klanac Albanije
koja, pritisnuta sa svih strana, bi potučena.
Obradovaše se junaci kada čuše ovu vijest
i smjela čela zametnuše bitku s Turcima.
Sa svih strana započe žestoko puškaranje,
ali na nesreću ponestade džebane Crnogorcima.
Mletački podanici nisu smjeli da ih snabdijevaju,
jer je njihov dužd izdao pod prijetnjom zabranu,
rasporedio vojsku i namjestio straže na granici
od Spiča pa do Grahova.
Taj je pogranični pojas zatvoren mletačkim četama,
kojima je naređeno da uhapse svakog izbjeglicu,
bilo dijete ili odrasla čovjeka,
koji bi došao iz Crne Gore
od straha da ne padne Turcima u ruke,
i još da im budu predati živi dječaci
kao jaganjci za plijen proždrljivim vucima;
a ko god prekrši zabranu dajući džebanu Crnogorcima
biće potpuno uništen.
Ali ko može da u šaci stisne svijet,
ko li će spriječiti da se pritekne u pomoć susjedu?
Rišnjani, prijatelji Crnogoraca,
od starine na glasu kao pravi junaci,
požališe jednoplemenu braću
i spremiše mnogo vreća džebane.
Istina, nije bila velika količina,
već hiljadu metaka, ni manje ni više,
i ovo je bilo otpremljeno njihovoj braći.
O upućivanju ove pošiljke
odmah stiže glas junacima,
koji, dobivši je u svoje ruke,
brzo je svima podijeliše,
pa, udarivši u bok turskog logora,
brzo zaplijeniše i džebanu,
koja je imala da posluži bosanskoj vojsci.
Čim dobiše džebanu,
razdijeliše je svojim borcima
čiji je broj iznosio četiri hiljade,
sve najodabranijih i najhrabrijih mladića
iz Katunske i Riječke nahije,
ne brojeći rasturene manje čete.
Odmah zatim izvedoše prividno povlačenje
i dogovoriše se za napad na Turke
pa se ukopaše u rovove i stisnuše se u obruč
za žestoki napad.
U pola noći uputiše nebu molitve
i svaki se borac pričesti,
i kad zora na istoku zarudi,
jurnuše na silnu vojsku.
Dovedeni u zabunu
strahovitom vikom Crnogoraca,
Turci se daše u bjekstvo, sudarajući se jedni s drugim,
tako da brat zaboravi brata.
Brzi Crnogorci prodriješe do vezira
pregazivši mnoge Turke,
koji napustiše svilene zastave i šatore,
i mnogim Turcima pripremiše neočekivane grobnice
ne dajući im vremena ni da čizme obuju
i prinudivši ih da se bosonogi dadu u bjekstvo;
trnje ih međutim bode, kamenje im noge reže.
Svaki Turčin je htio prvi da odatle pobjegne.
Junaci poklaše mnoge, mnoge uhvatiše žive
skačući na njih sve do konjske grive.
Reže nesrećni rumelijski Turci,
na zečeve liče hercegovački ratnici,
urliču bijesni Bošnjaci;
kao gladni medvjedi
gonjeni su Turci sve do polja Počkalja
i do grobnice Vukote Mrvaljevića,
pa su primorani da padnu u ruke Brđana
koji ih dočekuju udarcima motke,
i svako obara na zemlju svoga dušmanina
lišavajući ga za uvijek života.
Dok su Turci bili satjerani u Spuž,
ostavili su mnogo mrtvih ratnih drugova.
Zatim se Crnogorci vratiše prema Čevu,
silni plijen razdijeliše kao prava braća,
sablje i mačeve predadoše u ruke glavarima,
najbolje puške u ruke nišandžijama,
a skupocjene u ruke barjaktarima,
ostalo oružje podijeliše među sve ratnike,
šatorsko platno, odijela i turske šalove
razdijeliše na jednake djelove.
U to zanoći crnogorska vojska.
Lagana magla bila se digla u noći.
a kad zora zarudi i sinu sunce,
izvrši se smotra, vojska bi uređena
i upućena pravo prema Crmnici
da svojoj braći pritekne u pomoć.
Pohitaše da zametnu bitku,
ali kad padoše na Cetinjsko polje,
čuveno mjesto gde se Crnogorci sastaju,
vojsci stiže vijest
potpuno istinita i bez ikakve laži:
"Stoj i počuj, crnogorska vojsko,
šta se dogodilo turskoj i mletačkoj vojsci:
sinoć se podiže crn oblak
iz kog sitna kiša pade na zemlju;
munja sijevnu iz oblaka
usred gustog noćnog mraka,
i grom udari kod grada Budve
pored lijeve obale rijeke,
posred logora vojske mletačkog dužda
i pretvori u pepeo nebrojene vojnike;
preživjeli iz ovog logora
dadoše se u bjekstvo, većinom goli,
prema Kotoru, držeći se obale morske,
i o toj vojsci nije stigla druga vijest.
Drugi grom udari nad Crmnicom,
u blizini izvora male rijeke,
usred skadarske vojske
i obasja cio kraj koji je ona bila zauzela,
zapali Turcima svu džebanu
i uništi im hiljadu boraca,
raznese im šatore u vazduh
i pričini neizmjernu štetu.
U to stanovnici Crmnice napadoše Turke
i uništiše paši mnogo vojske,
veliki broj vojnika se udavio,
a svi oni koji se nijesu mogli spasiti čamcima
ostali su s pašom između močvara,
i imali su muke da spasu život.
Stanovnici Crmnice podijelili su plijen
kako im se zgodno učinilo."
Doznavši to Crnogorci,
radosno se vratiše svojim kućama.
O nesrećni sultane Abdula,
i ti, nevjerni mletački dužde,
možda ste se obmanjivali da je lako
uništiti hrabre Crnogorce;
vidjeli ste, božji otpadnici,
da ih brani štit pravde,
i zato što se toga ne sjetiste prije nego ste ih napali,
nego što ste obojica pretrpjeli štetu, -
svemogući vam je dao na znanje glasom gromova
da ostavite na miru Crnu Goru
na mjestu gdje vas nije mogao da pogodi metak iz puške
i gdje vam ravna zemlja nije mogla da olakša spas.
Dvadeset do trideset godina prođoše u miru,
poslije kojih stigoše pisma i šest izaslanika.
Ova pisma uputiše Josif i Katarina:
da se spremaju da napadnu Turke,
i da šalju vojsku da navale
žestoko na tursko carstvo,
da bi primorali nevjernike da se isele iz Evrope
i da bi ih prinudili da se odreknu svih prava na nju.
U pismu se Crnogorcima ovako govori
i ovako se sokole da podupru taj poduhvat:
"O, silni, rođeni i hrabri junaci,
o, orlovi, koji ste se izlegli iz srpskog gnijezda,
priznajemo patnje i muke koje ste pretrpjeli
i sve što ste podnijeli od vremena Petra Velikoga;
deder, ostaje vam još kratko vrijeme da se mučite,
spremite se da napadnete za zajedničko dobro,
a evo vam kao pomoć šaljemo
džebanu i vojske koliko nam je moguće;
molimo vas da primite Filipa i njegovu vojsku
i trudite se da se suprotstavite Kara-paši,
a za vašu sigurnost dajemo vam carsku riječ
da vam je istina kazana bez ikakve laži.
Ako oružjem uništimo Turčina
i ako ostanemo pobjednici na bojnom polju,
uvrstićemo vas u ugovor
da vam tako omogućimo trajan mir s Turcima,
samo ih odvažno napadnite i zbunite Mahmuda,
i gledajte da privučete na sebe tursku vojsku."
O svemu su tome dobro razmislili Crnogorci,
i prema pismu očekivali su Filipa.
Neki su bili mišljenja da ne treba uzimati učešća u ovom poduhvatu,
ni ulaziti u neprijateljstvo sa Mahmudom
baš sada kad je zgodno da budu u miru:
"Filip će nas napustiti, a mi nećemo biti sposobni da produžimo rat,
svako od nas zna Mahmudovu silu,
on je uništio Otomanovu vojsku
prošle godine kad je s njime ratovao, svima vam je to poznato,
a tri vezira se sasvim dobro sjećaju
da je svu trojicu odveo u ropstvo
pošto im je sasjekao čitave vojske
i zaplijenio stotinu topova,
koje ste čuli da tutnje kao gromovi.
U korist Josifa i Rusije
ne ulazimo u borbu, ostavimo ih da sami ratuju.
Vazda su nas gurali u borbu s Turcima,
a potom zaključivali mir ne vodeći računa o nama.
Kada je trebalo ulaziti u rat, molili su nas,
a kada se raspravljalo o mnru, bili smo isključeni.
No, braćo riješimo
da odgovorimo kako dolikuje,
da smo s Turcima dosta ratovali
i da nam je mnogo patnji donijelo to ratovanje
usred naših klisura i brda,
a da nikakve pomoći nismo dobili ni od koga
osim od boga svemoćnoga,
koji je u svako vrijeme ukazivao pomoć vjernima."
"Vi ste vladari bogate zemlje
i oko vas imate mnoge kraljeve,
sa Turcima lako vam je ratovati,
samo ako se za ovaj pothvat pripremite;
ostavite, dakle, na miru naše siromaštvo,
mi nijesmo još mogli pokriti spaljene krovove,
a to su bile posljedice ratovanja s Turcima,
s kojima smo stupili u neprijateljstvo po vašoj volji.
Ako bude među vama sloge,
sa svih strana možete na njih zaratiti,
sasvim ih istjerati iz Evrope
i satjerati ih u žarku Aziju,
ali mi znamo da se vi međusobno ne slažete
i da djelimično ulazite u rat s Turcima,
i da se, ratujući i boreći se sa Turcima,
trudite da prevarite jedni druge.
Ko vara, Bog mu ne pomaže,
a pravda i prijevara ne idu nikad zajedno.
Zbog vašeg neslaganja i razjedinjenosti
mogu Turci da nekažnjeno vrše zločine."
U to Filip stiže među njih
i dade svima čvrstu vjeru,
pozivajući Boga za svjedoka,
da će biti zahvalan za svaku njihovu uslugu
i da će ratovati i sklopiti mir zajedno s njima.
"Evo vam spremne vojske za pomoć, a druga će uskoro stići,
evo vam potrebne džebane
da se možete svim žarom spremiti za boj,
samo pružite pomoć svoju vladarima
kao što ste je ranije pružali,
pokažite se sada odvažni."
Na te se riječi svi Crnogorci
podigoše na oružje kao i ranije,
opasaše šančevima tvrdi položaj Spuža,
stavivši ga u odbrambeno stanje, sa svih strana,
da bi mogli da se odupru svakoj sili.
U toj borbi proliveno je mnogo junačke krvi;
sva Brda se podigoše na oružje
da opkole gradove i Turke u njima.
Mjesec i po ratovalo se bez prestanka
i smjelo se odolijevalo turskoj sili,
kad stiže kobna vijest
da su dva vladara sklopila mir s Turcima
isključujući iz ugovora Crnogorce,
i smatrajući ih kao pobunjenike protiv Turaka.
Kad Filip Vukasović saznade
da se s Turcima sklopio mir,
pođe s vojskom na svoje granice
i ubrza povlačenje
napuštajući u nevolji Crnogorce
koji su se sami morali boriti i ratovati sa Turcima.
Čim je Filip izvršio povlačenje,
vezir je izjavio: "Sad ćemo preduzeti sve da padnu Brda.
I u tren oka skupi vojsku,
navali na selo Ćurilac,
mnoge kuće uništi vatrom
i uspje da opkoli pedeset Crnogoraca.
Ali pedeset junaka pružiše snažnu odbranu
ne štedeći nijednog Turčina koji bi im u susret naišao,
iz busije snažno viknuše
pozivajući u pomoć najbližu braću.
Bjelopavlići primijetiše odmah borbu
i hitno na ovaj glas stigoše u pomoć;
u selu Ćuriocu napadoše Turke
i oslobodiše opkoljene drugove.
Nastavi se bitka usred Kosovog luga
uz velike gubitke Turaka,
Mahmud se borio, zatim je okrenuo leđa,
progonjen od Crnogoraca,
koji mu pobiše pet stotina ljudi
i zaplijeniše stotinu konja.
Crveneći se od stida, pobježe u Skadar,
hitro je bilo njegovo bjekstvo, bez ikakvog zaustavljanja.
Malo vremena zatim prođe
kada mu stidljivo pade na pamet misao
da je sramotom okaljao svoje junačko ime
i da je njegova vojska uništena.
Obiđe zatim Skadar i Malesiju,
Ulcinj i cijelu Albaniju.
Sakupiše deset hiljada boraca,
kradom se paša približi stanovnicima crnogorskih krševa,
a odatle krenu sa svojom vojskom
na hrabre Pipere.
Junaci se spremno nađoše na odbranu,
ali ne prihvatiše borbu u ravnici,
nego se povukoše prema selu Stijeni i zakopaše se u rovove.
U ovom selu uhvatiše se u koštac s vezirom,
pa na oružje ustadoše i starci.
Za bitku se proču među susjednim Brđanima,
koji odmah poslaše pomoć male vojske
od Pipera i Bjelopavlića
i nešto iz plemena Vasojevića.
Na tursku vojsku jurišaše Brđani,
preplašeni Turci dadoše se odmah u bjekstvo;
prvi pobježe vezir Bušatlija,
a za njim skadarska konjica.
Jedan dio Turaka rasturi se među klisure,
od njih se tri stotine survaše sa brda,
a ostatak vojske su gonili
pješaci koji su prestizali konjanike,
sabljama ih sijekući sve do Drezge.
Stotina ih se udavi u rijeci Morači,
dvije stotine turskih glava bi posječeno,
i više bi ih bilo da se Turci bjekstvom ne spasoše.
Sav postiđen, povuče se paša
i smjesti se u Podgorici
gde zaustavi preplašenu vojsku.
pa je poče i pojačavati
dok je ne poveća na petnaest hiljada.
S tom vojskom junak upade u Crnu Goru,
ali mu svaki napor ostade uzaludan, pa se sramno povuče
spasivši jedva svoj goli život.
Sav posramljen stiže do Skadra grada,
a kad se nađe u skadarskom seraju,
poče opet da sakuplja golemu vojsku
smišljajući da s njom napadne Brda,
pa čim uredi odabranu vojsku,
izvrši smotru odahnuvši malo,
Tada napisa pismo
i posla ga u Crnu Goru
glavarima i vladici Petru
[stih nerazumljiv]
i reče im u pismu ovako:
"Istina je ovo što kažem i ništa vam ne lažem
o, vladiko Petre, i vi, glavari,
sudbina krajišnika se mijenja.
Slavni Kara-paša vam piše,
njemu je prezime Bušatlija,
prvi vezir je, viši od ostalih u carstvu,
a to mu po zasluzi i pripada;
sultan mu sa svojom sabljom ne može odsjeći glavu,
ni svi kraljevi zajedno ako na njega zarate.
Otkad je trgao mač
i otkad na ramenima nosi junačku glavu,
čuveni postadoše njegovi podanici i njegova krajina,
a njegova slava ih je ojačala.
Vi dobro znate da su meni podložni svi Brđani,
a sad, kako vam je poznato, počeše se došaptavati,
mnogi od njih spremaju ustanak
i neće da me više priznaju za svoga pašu,
ali uvjerite se da to ne može biti
dok moja mišica bude upravljala mačem.
Istina je da sam se tri put s vojskom kretao
i da sam sva tri puta bio primoravan na povlačenje.
Zato su Brđani postali oholi
vjerujući da su mi uništili vojsku,
ali se oni ljuto varaju
i maštaju da su, boreći se s mojim četama,
potpuno ih uništili;
međutim, i ne upoznaše ih i ne vidješe ih.
Sad sam zaista skupio vojsku
i evo njen tačan broj:
Ona se sastoji od trideset šest hiljada ratnika,
većim dijelom pješaka, a manjim dijelom konjanika.
S njom imam namjeru da krenem u rat,
da opljačkam i spalim sela u Brdima
sveteći se za svu sramotu
nanesenu u tri razna maha mojoj vojsci.
Nego čujte me, vladiko i glavari,
i pamtite dobro što ću vam reći:
nemojte pružati pomoć Brđanima
ni sklanjati nikakvu njihovu imovinu,
već budite moji prijatelji
i iskreni moji saradnici;
a, ako ne htjednete da tako postupite,
kunem vam se mojim imenom Bušatlije,
i imenom Malesije, meni najmilijim,
čim opljačkam i popalim sela u Brdima
i stignem s vojskom u Nikšić,
uputiću svoju vojsku da vas napadne
i uništi kao što budem uništio Brda;
silom ću prodrijeti u Crnu Goru
da se potom spustim na obale mora."
Kad je vladika primio pismo
i zajedno sa glavarima razumio sadržaj,
održao je uže vijeće:
"Mi ne smijemo nikada prepustiti Brda."
Kada to odlučiše u vijeću,
poslaše odgovor Mahmud-paši:
"Šta nam pišeš, obijesni Bušatlijo,
pouzdavajući se u veliki broj svoje vojske,
da misliš s njom napasti Brda
i oteti plijen koji će ti ostaviti,
sve se ovo može i ne dogoditi,
i ne zavisi od tebe, već od božje volje
da li ćeš ih popaliti ili ćeš poginuti,
ili ćeš se kao ranije sramno povući.
Zašto nam pišeš i bijesniš,
a u isto vrijeme se ponizuješ moleći nas
da ne damo pomoć Brđanima?
Ti znaš da mi nemamo druge braće
i da smo s njima zajednica.
Čuj, mi ćemo zajedno ginuti!
Zašto nam prijetiš da ćeš nas opljačkati
i da ćeš nas sa svojom vojskom opkoliti do Solila?
Prije nego to izvršiš, nemoj se hvaliti,
jer ćeš imati mnogo posla dok savladaš Brda!
Ali ostavi na miru, pašo, ova Brda
i znaj da ona nama pripadaju.
Ako pak ne promijeniš namjeru,
nego se uputiš da ih oružjem uznemiruješ,
objavi rat kao pravi junak
i pokušaj da nas istrijebiš zajedno sa Brdima."
Kad je Mahmud primio odgovor,
krenu s vojskom i to objavi,
pa se s njom uputi u polje Zagorič
kraj glasitog mjesta Podgorice.
Kad je vladika s glavarima čuo
da Mahmud sa ogromnom vojskom
zaista kreće sa namjerom da pohara Brda,
stade hrabriti slavne junake.
Pisma su na sve strane poslata
na ruke viteških ratnika,
svakome redom od barjaktara
i hrabrih momaka i glavara:
"Na oružje, srpski sokolovi,
napale su nas aždaje turske,
koje su naumile da nam opustoše Brda
i da nas bace u vječitu tugu,
ako se ne pokažemo sada složni u borbi
ne štedeći krv, koliko god bude moguće."
Kada pismo razumješe ubojnici
i vješti otimači turskog plijena,
svi spremno na noge skočiše
i zajedno sa vladikom krenuše prema Brdima
noseći sa sobom mnogo džebane
odlične vrste, poklon Josifa.
bečkoga ćesara,
čija su djela slavom ovjenčana.
Kada stigoše na brdo,
u Slatini se ulogoriše,
a prema njima ulogori se Mahmud
u blizini grada Spuža.
Spreman da zametne bitku,
on obavijesti Crnogorce
da je naumio da ih napadne s vojskom.
Crnogorci, željni borbe,
rasporediše svoju vojsku
u svanuće petnaestog jula.
Napade ih vezir zajedno sa Malisorima
i pregazi hrabro selo Martiniće,
cijelo ga spalivši sve do kule Radovića,
gdje mu se Crnogorci odupriješe
prolivši mnogo njihove krvn.
Sedam sati je trajala ogorčena bitka.
U njoj pade nebrojeno turskih vojnika,
a ostatak bi natjeran u bjekstvo.
Vezir pokuša da ih silom zadrži
i uspje da vrati u borbu vojsku iz Malesije.
Još nekoliko puta učini ovo isto
dok ga nesreća i zla kob za njega,
kao i za sve ostale njegove borce,
ne namjeri na mlada pastira
od jedva dvanaest godina.
Bijesno vezir skoči na dijete
trgnuvši britku sablju,
zamahnu da mu odsiječe mladu glavu
da bi se time proslavio pred svojom vojskom,
ali se dijete pokaza vrlo hrabro,
opali protiv paše metak iz puške
i pogodi ga tako
da mu zadade tešku ranu,
probivši mu grudi i lijevo rame.
Hitro vezir naže u bjekstvo,
za njime cijela njegova silna vojska.
Tada nastade užasan pokolj:
dok su vojsku gonili do Spuža
tri hiljade mrtvih Turaka pade na zemlju,
trideset zastava ostaviše kao plijen Crnogorcima
i hiljadu pušaka srebrom bogato ukrašenih.
Ranjeni paša dade se sa vojskom u vratolomno
bjekstvo, na veliku svoju sramotu,
noseći urezanu uspomenu na selo Martiniće
više nego na Stambol i mnoge druge gradove.
Poslije dva mjeseca ozdravi od rane,
i ustade iz kreveta stavši na noge,
pa prisutnima ovako progovori:
"Teško meni! Šta se to dogodi
s mojom ogromnom slavom
i s cijelom mojom hrabrom vojskom,
s kojom sam pokorio sedam pašaluka
otevši ih iz ruku sultana i Turaka?
Oh! neka mi bog oduzme život
ako, na onom ko me pokorio, ko me ranio
učinivši me ruglom cijelog svijeta,
ne osvetim nanesenu ljagu
i ako odustanem od skupljanja još jedne vojske
sa čvrstom odlukom da poginem ili dobijem zadovoljenje.
Jer bolje mi je poginuti
nego izgubiti slavu!"
Čim junak prozbori ove riječi,
iziđe iz svoga dvora
i naredi da se ispali šezdeset topovskih metaka,
znak da se skuplja vojska.
Za kratko vrijeme sakupi četrdeset hiljada boraca
da s njima podjarmi Crnu Goru.
Odatle se uputi vojska
krenuvši prema Crnoj Gori.
Na čelu stupa vezir sa četiri paše.
Čim Crnogorci primijetiše
vojsku upućenu protiv sebe,
i da je došao vezir u Lješkopolje
da bi olakšao svojim mukama,
odmah se junaci latiše oružja
i u selu Krusima se ulogoriše da dočekaju Turke.
Vezir sa silnom vojskom zametnu bitku
i popali mali broj kuća,
ali ga Crnogorci odvratiše od zamišljenog
poduhvata namamivši mu vojsku u Busovnik.
Vezir pomisli da su se Crnogorci dali u bjekstvo,
pa cijela turska vojska stade da ih goni.
Kada junaci primijetiše
da su privukli Turke među kamenje,
napadoše ih sa tri strane
dozivajući u pomoć junake iz Brda,
i tako uništiše silnu vojsku
goneći je do sela Krusa,
gdje dostigoše vezira,
koji, dok mu je dah trajao, nije htio da miruje.
Devet mu rana zadadoše
i od pratnje mu tri stotine ubiše;
snažnu mu odbranu pružiše Malisori,
i već su svi od njegove pratnje ležali mrtvi,
dok najzad ne osjeti deseti metak iz puške protiv sebe uperen
(pomogla mu sveta božija pravda),
koji rani pašu baš
u koljeno, i slomi mu nogu.
Kad Crnogorci ovo spaziše,
sa svih strana nasrnuše na njega.
Vezir se junački držao i branio
zadajući rane nekolicini okretnih mladića,
ali ga pritiskoše, pa mu nije pomogla odbrana,
i nad glavom mu je sijevnuo mač.
Prvi od Crnogoraca odrubi mu glavu,
drugi mu oduze skupocjene male puške,
treći sablju, četvrti konja,
i dobiše darove kao da su bili na svadbi,
U to Brđani Turke napadoše s leđa
i razbiše preostali dio vojske;
samo se mali njen dio spase bjekstvom,
a i od njih polovina umrije od gologa straha.
Vratiše se Crnogorci
i pašinu glavu doniješe vladici na poklon
zajedno sa sabljom dimiskijom i konjem
natovarenim drugim biranim oružjem,
pa podijeliše sav plijen
oduzet u ratu s Turcima.
O Josife, vladaru po djelima,
a ne samo po praznim riječima,
na kako li si veliko dobro spomen ostavio,
na korist svih pokoljenja i na korist nejakih,
kakvo li si tada veliko djelo izvršio
poklonivši Crnogorcima prah
koji im je pomogao da pobijede groznog pašu,
velikog i nepobjedivog turskog zmaja.
Istina, prah je bio skupo plaćen
razmjenom za dragocjenu mitru (Kaunic to zna).
Ona je bila teška kao tri hiljade cekina
i bila posuta velikim brojem dragog kamenja,
a Jelisaveta ju je poklonila
Vasiliju, koji vam je dobro poznat.
Ne žale Crnogorci
što su je poklonili,
i oni će te, Josife, vječno hvaliti.
Iako za taj poklon nisi uopšte znao,
ti si izvršio plemenito djelo, svi to priznaju.
Kad je već uništen grozni vezir
i njemu odrubljena junačka glava,
neka je Kaunicu prosta mitra,
iako je vrijedila sto hiljada cekina.
Jer šta su cekini
prema dobru otadžbine sačuvanom s toliko truda!
Ortak Evrope dobro se sjeća vojevanja
i pamti kad je stupio s vama u borbu,
dvaput ga napadoste
prema primljenim porukama koje ste poslušali.
Francuzima oteste gradove
i sve topove u čitavom Kotorskom zalivu
sve do slavnoga grada Dubrovnika,
u kojem se bila skupila silna vojska Francuza.
Mnoge od njih zarobiste,
a mnoge hiljade poslaste u vječni san;
zajedno sa Rusima proliste krv
znajući da pripadate istom plemenu,
a sve po naređenju cara samodršca,
prave krune srpskoga naroda;
sa Turcima i Francuzima se boriste
dajući mu dokaz svoje vjernosti,
na zemljištu Boke Kotorske i sve do Dubrovnika,
kao i na osmanlijskoj teritoriji sve do Konjica,
u nikšićkom i korjenićkom kraju
i oko mnogih turskih varošica,
pod vođstvom cara Aleksandra
dok nije uništen francuski Bonaparta.
Pošto biše pokoreni Pariz i Francuska,
očuva se tursko carstvo.
Aleksandar sastavi pismo
naređujući Crnogorcima
da predadu Boku Kotorsku,
Austrijancima bez oklijevanja
da se povuku na svoje granice,
i da sačuvaju vjeru u Rusiju.
Kad ova vijest stiže do glavara i vladike,
izazva veliko ogorčenje,
ali protiv svršenog čina nije bilo pomoći.
I prignuvši šiju pred glavom Slovenstva,
Crnogorci se povukoše iz Boke Kotorske
i krenuše put svojih brda
zahvaljujući svemogućem Bogu
što su se odbranili od svih napada.
A tako će nastaviti po cijenu svoga života
sve dok Evropa ne otjera đavola.

СЛОВО О ИГОРОВОМ ПОХОДУ

Руски спев из XII вијека

Превео на српски Петар II Петровић Његош

    Слово о Игоровом походу је руско епско дјело у коме се описује неуспјели поход кнеза Игора Свјатославича против Кумана у прољеће 1185. године. Дјело је написано убрзо по догађају који је у њему опјеван. Његов рукопис је пронађен 1795. године, а дјело је први пут штампано 1800. Његош је из Слова о Игоровом походу превео четири одломка. [из Енциклопедије Његош]

    Запјев

    Лијепо л' је нама попјевати,
    по старински пјесну удесити
    о ратиштах тврдога Игора,
    Свјатослава јуначкога синка.
    Запјевајмо све кано је било,
    оставимо жарка маштанија
    вјешта пјевца старога Бојана,
    који знаде вјешто укитити,
    час се дрвљем и тамо и амо,
    час се зорно мрким вуком вући,
    сада лећет небу под облаке
    и ка оро парати га крилом.
    Он пјеваше прошли дана збића,
    не пјеваше каконо се пјева
    (танким гласом и слабим ријечма),
    већ он пушћа десет соколовах
    да напану јато лабудовах -
    соко писне, лабуд пјесму дава, -
    ил' пјеваше старцу Јарославу,
    ил' пјеваше храбру Мистиславу,
    Мистиславу штоно посијече
    на очиглед војсках кнез-Редедју,
    ил' пјеснички вјенац он свијаше
    та Роману Светослављевићу.
    Чујте браћо, р'јечи од истине:
    то не било десет соколова
    нит лећело јато лабудова,
    веће Бојан, у истину пјевац,
    прстим' својим струне покретао;
    вјешти прсти а живосне струне -
    лако њима пјеват славу кнезом.
    Запјевајмо, вељу, пјесну дивну
    од старога светог Владимира
    све до дана Игора јуначког,
    којино је крјепост ума свога
    божествено разавио дивно
    и витештвом прса набрецао,
    дивним пићем духа јуначкога,
    чим испунив храбрено војинство
    на земљу га пути половачку
    да војује за Русију мајку.

    Помрчање

    Храбри Игор пушћа очи своје
    да сунчане испитају тајне,
    али сунце свијетло не бива
    мрак јер сакри коње и јунаке
    (божја воља казује се вишња).
    Тада Игор гласно бесједио:
    »Браћо моја и дружино врсна,
    боље нам је умријет јуначки
    нег' плијеном постати душману.
    Посједнимо брзе коње своје,
    па их чиле, браћо, поиграјмо,
    до тиога Дона не станимо«
    Јунака је жеђа обузела,
    дивна жеђа бесамртног пића:
    »Ил' ћу дати русу главу своју
    ил' јуначки напити се Дона
    и не жалит сквасити калпака.«
    О Бојане, старог доба пјевче,
    да маши се танахна гудала
    и затреси златне струне редом,
    запјевај нам кано славуљ с гране
    ил' ка муња прос'јецај облаке,
    опјевај нам славу Игорову,
    де се вини Тројанову зиду,
    па нам причај пророчкијем гласом:
    »Н'јесу оно тице соколови
    те прел'јећу свуд широка поља,
    већ је оно јато плашивица
    те побјеже Дону великому
    (ками б'једни да побјећи могу!).«
    Велес-бога унуче преславни,
    и још реци: »Добри коњи вриште
    близу Суле, а звонови јече
    у Кијеву богохранилници,
    трубе трубе с Новгорода стара,
    барјаци се вију у Путивљу.«
    То изреци, јер све тако бива.
    Храбри Игор чека брата свога,
    брата свога Всеволода кнеза.
    Док и њега ето, брату спјеши,
    сила му је дивљег бика снага;
    како паде, бесједити стаде:
    »О Игоре, мој брате једини,
    Свјатослав нас оба породио.
    Седлај, брате, коње брзоноге
    и на њима притежи колане;
    коњаници чекају те моји,
    за мејдан и[х] и родила мајка
    на јуначком одњихала шлему,
    одранила на копљу убојном.
    Они знају стазе и богазе,
    вични кланцу, вични пријелазу, -
    - њима броди ђе приспију води;
    у њи сабље изоштрене муњом,
    за тетиво тулци приготовни;
    мрким вуком по пољу се вију
    своме кнезу да добију славе,
    њему славе, себи име, чести.«
    ..................................................

    Погибија

    Откад сунце наже на заранке,
    па отале док нојца завлада
    и за њеног дугога трајања
    до сванућа дана божијега
    бој се бије селена се тресе:
    оштре стреле воздух просјецају,
    а ломе се сабље о оклопе,
    прште токе, кр'ају челенке
    и крше се копља од челика.
    Бој се бије у земљи туђинској,
    тутњи земља коњу под копитом,
    црвеном се залијева крвцом,
    топлом крвљу из срца јуначког.
    Ај Русијо, постојбино њина,
    крв је твоја и туга је твоја!
    Али стани мили побратнме,
    почуј гласе, звоном се разлјежу:
    Игор чете окупљава своје
    жалећ милог брата Всеволода.
    Два се дана држаше јуначки
    и трећега још до половине.
    Тада војска стаде Игорова
    и барјаци земљи полегоше
    на обали Кајале ријеке;
    брат за брата више не разнава.
    Ту се златна чаша испразнила,
    златна чаша руменога пића;
    неста вина, нестаде весеља,
    с ког је земља наша невесела.
    Свате Руси напојише редом,
    себ' узеше причешће божанско,
    тер за своју земљу умријеше.
    Од жалости проникнула трава
    и дрвље се сломило од рана,
    те од јада црној земљи пада.

    Плач Јарославнин

    Закукала кукавица сиња
    у прозорје прије б'јела дана.
    На глас њезин кука Јарославна,
    Игорова вијерница љуба:
    »Створ' ме, боже, кукавицом сињом
    да полетим пут Дунава ладна,
    да исквасим самур-одијела
    у Калаји, у води студеној,
    не би л' тешке уминуле ране
    на Игору, господару моме.«
    Опет рано цвили у Путивљу»
    на високом окну без биљура,
    вјетар зове и њему се моли:
    »Нашто душеш, нашто љуте стр'јеле
    од крвника на крилима својим
    носиш против господара мога?
    Зар ти мало да облаке крећеш
    и високе врхове савијаш?
    Зар ти мало што море узбуниш
    и по њему кораб лаки бачаш,
    већ ми душу ковиљем развијаш?«
    Рано јадна на прозору тужи:
    »Дњепре реко, што протичеш славно,
    камене си преломио горе
    и просјека земљу половачку,
    те носио Свјатослава војску,
    ухитио пука Кобјакова,
    па пренеси господара мога,
    пренеси га, молим ти се смјерно,
    да усану вреле сузе моје!«
    Цвили јадна, до бога се чује,
    и нариче, да је земљи тешко:
    »Св'јетло сунце, лучо божествена,
    сваком св'јетлиш, сваког гријеш дивно.
    Зашто жаром жестокије зрака
    ти сагорје војску мога бана,
    те у пољу без водице ладне
    стр'јела њини опусти лукове
    и б'једом им тулац испуњаше?«

Петар II Петровић Његош

ИЗАБРАНА ПИСМА


[хронолошки преглед]

          - Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 30. окт. 1830)
          - Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 22. нов. 1830)
          - Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 20. дец. 1830)
          - Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 6. јан. 1831)
          - Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 4. фебр. 1831)
          - Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 9. марта 1831)
          - Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 26. маја 1831)
          - Јеремији М. Гагићу(Цетиње, 20. јуна 1831)
          - Јеремији М. Гагићу (Црмница, 1. нов. 1831)
          - Јеремији М. Гагићу (Црмница, 5. нов. 1831)
          - Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 6. дец. 1831)
          - Хусеин-бегу Градашчевићу (Цетиње, 4. фебр. 1832)
          - Јеремији М. Гагићу(Цетиње, 19. јуна 1832)
          - Мехмеду Решид-паши (Цетиње, 17. јула 1832)
          - Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 14. окт. 1832)
          - Вуку Стефановићу Караџићу (Петроград, 1833)
          - Хасан-бегу Ресулбеговићу (19. марта 1834)
          - Васу Поповићу (Цетиње, 24. апр. 1834)
          - Петар II и Сенат црногорски подгоричким и спушким Турцима (Цетиње, 27. апр. 1834)
          - Вуку Стефановићу Караџићу (Цетиње, 16. нов. 1834)
          - Вуку Стефановићу Караџићу (Маине, 7. фебр. 1836)
          - Јеремији М. Гагићу (Маине, 17. фебр. 1836)
          - Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 13. маја. 1836)
          - Али-паши Ризванбеговићу (Цетиње, 6. окт. 1836)
          - Милошу Обреновићу (Беч, 15. јан. 1837)
          - Радовану Мрчарици-Пиперу (Варшава, 18. јула 1837)
          - Милошу Обреновићу (Трст, 3. авг. 1837)
          - Фридриху Орешковићу (Цетиње, 25. окт. 1837)
          - Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 3. јуна 1838)
          - Венцелу Фетеру фон Лилиенбергу (Цетиње, 12. авг. 1838)
          - Венцелу Фетеру фон Лилиенбергу (Цетиње, 29. окт. 1838)
          - Ферих-Хасан-паши (1838) [?]
          - Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 10. јула 1839)
          - Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 19. јула 1840)
          - Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 20. септ 1840)
          - Александру Карађорђевићу (3. јан. 1841)
          - Ј. А Турском (21. јула 1841)
          - Али-паши Ризванбеговићу (Цетиње, 18. окт. 1841)
          - Мехмед-спахији Лекићу (Цетиње, 7. марта 1842)
          - Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 21. авг. 1842)
          - Ј. А. Турском (Цетиње, 23. јуна 1843)
          - Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 29. јула 1843)
          - Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 12. авг. 1843)
          - Јеремији М. Гагићу (Котор, 24. септ. 1843)
          - Александру Карађорђевићу (Цетиње, 27. окт. 1843)
          - Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 24. окт. 1843)
          - Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 19. нов. 1843)
          - Али-паши Ризванбеговићу (Цетиње, 27. дец. 1843)
          - Али-паши Ризванбеговићу (вјероватно 1843)
          - Александру Карађођревићу (Беч, 2/14. фебр. 1844)
          - Осман-паши Скопљаку (17. апр. 1844)
          - Осман-паши Скопљаку (24. апр. 1844)
          - Али-паши Ризванбеговићу (Цетиње, 6. маја 1844)
          - Осман-паши Скопљаку (7. маја 1844)
          - Осман-паши Скопљаку (12. маја 1844)
          - Ј. А. Турском (Цетиње, 18. маја 1844)
          - Габријелу Ивачићу (23. јуна 1844)
          - Осман-паши Скопљаку (23. јула 1844)
          - Осман-паши Скопљаку (30. јула 1844)
          - Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 14. авг. 1844)
          - Сими Милутиновићу (Цетиње, 25. септ. 1844)
          - Петру Перовићу-Цуци (1844) [?]
          - Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 2. апр. 1845)
          - Василију Берару (Цетиње, 12. апр. 1845)
          - Пауну Јанковићу (Цетиње, 12. апр. 1845)
          - Сими Милутиновићу (Цетиње, 12. апр. 1845)
          - Сими Милутиновићу (Цетиње, 24. јуна 1845)
          - Сими Милутиновићу (Цетиње, 10. јуна 1845)
          - Сими Милутиновићу (Цетиње, 19. авг. 1845)
          - Осман-паши Скопљаку (Цетиње, 22. авг. 1845)
          - Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 8. окт. 1845)
          - Али-паши Ризванбеговићу (15. окт. 1845)
          - Осман-паши Скопљаку (1845) [?]
          - Теодору Тирки (Цетиње, 15. јан. 1846)
          - Јеремији М. Гагићу (10. фебр. 1846)
          - Јеремији М. Гагићу (26. марта 1846)
          - Едуарду Грију (5. маја 1846)
          - Едуарду Грију (17. маја 1846)
          - Сими Милутиновићу (Цетиње, 30. маја 1846)
          - Петру Перовићу-Цуци (Цетиње, 4. јуна 1846)
          - Винценцу Баларину (9. јуна 1846)
          - Ј. А. Турском (Цетиње, 2. јула 1846)
          - Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 16. јула 1846)
          - Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 6. апр. 1847)
          - Винценцу Баларину (28. јула 1847)
          - Осман-паши Скопљаку (Цетиње, 5. окт. 1847)
          - Вуку Стефановићу Караџићу (Цетиње, 1. нов. 1847)
          - Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 11. нов. 1847)
          - Едуарду Грију (Цетиње, 18. јан. 1848)
          - Његушима (Цетиње, 16. марта 1848)
          - Николи Томазеу (Цетиње, 21. апр. 1848)
          - Бокељима и Дубровчанима (Цетиње, 20. маја 1848)
          - Бокељима (маја 1848)
          - Илији Гарашанину (2. маја 1848)
          - Стевану Перовићу-Цуци (Цетиње, 6. септ. 1848)
          - Станку Вразу (Цетиње, 20. окт. 1848)
          - Ђорђу Стратимировићу (Цетиње, 8. нов. 1848)
          - Ј. А. Турском (Цетиње, 17. нов. 1848)
          - Неком Тршћанину (Цетиње, 20. нов. 1848)
          - Јосипу Јелачићу (Цетиње, 20. дец. 1848)
          - Стевану П Книћанину (Цетиње, 14. јан. 1849)
          - Меду Пуцићу (23. апр. 1849)
          - Ф. С. Стадиону (27. фебр. 1849)
          - Јосипу Јелачићу (3. јуна 1849)
          - Александру Карађорђевићу (1849) [?]
          - Александру Карађорђевићу (1849)
          - Павлу Решетару (5. фебр. 1850)
          - Францу Миклошићу (Цетиње, 12. марта 1850)
          - Јеремији М. Гагићу (Котор, 24. марта 1850)
          - Јеремији М. Гагићу (Пристан дубровачки, 27. маја 1850)
          - Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 26. јуна 1850)
          - Илији Гарашанину (Цетиње, 5. јула 1850)
          - Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 21. јула 1850)
          - Петру Маринковићу (Цетиње, 10/22. авг. 1850)
          - Георгију Николајевићу (Цетиње, 18. окт. 1850)
          - Илији Гарашанину (Трст, 11. нов. 1850)
          - Вуку Стефановићу Караџићу (Млеци, 25. дец. 1850)
          - Димитрију Владисављевићу (Напуљ, 31. јан. 1851)
          - Александру Карађорђевићу (Цетиње, 12. јула 1851)
          - В. Ханки (Трст, 21. јула 1851)
          - Вуку Стефановићу Караџићу (Цетиње, 5. окт. 1851)
          - Л. А. Франклу (Цетиње, 12. окт. 1851) 

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 30. октобра 1830.

Ваше Високоблагородије,
милостиви государ
и много високопочитајеми Србе
Јеремиј Михајлович,

Чини ми се сит сам се већ наплака. Зато једино што виђу да ми од плача није никакве користи осим сама штета и погибељ очна, али јошт ми не да моје прежалосно срце уставит се мојијема сузама за мојијем оцем и благодјејом. Прво, што сам се лишио милости благодјетељске, друго, што је народ изгубио својега пастира и обранитеља, који бјеше непоколебими столи вјере и слободе христијанске и превјерни син и обранитељ отечества и неотлучими привјазаник к росијскому престолу и до својијех посљедњијех ријечих које мије говорио на умрли час. Упитам га: "Господару, виђу да ћете умријет, него што ћу ја сад?" А он се усправи и сједне на постељу, па ми почне говорит: "Ја ти сад не могу помоћ ништа, но ти ове најпосљедње ријечи од мене: моли се Богу и држ се Русије." То изговори и у исту минуту предаде душу у руке господње. Но по свему томе и по свој тој жалости која ме је постигла, имам прво тврду надежду на всемогућега створитеља и сирих утјешитеља, па на јединороднују покровитељницу и обранитељницу нашу Росију да нећемо бит заборављени ни височајше њезине милости лишени, уз то и на Ваше соотечественоје к нам благонаставленије.

Ја сам се и од Тураках бојао да не учине какву смутњу на крајину ђе, но ми се чини да неће зашто и не могу, но им се она сила и оно турско старо тирјанство почело украћивати од рати коју су имали с Росијом, која је све славјанство прославила, а све турство унизила - Рос, глава Славјан под покровитељством всевишњаго. Приложеноје овди писмо имаћете чест прочитат и обратно ми га повратит, који се уздам у Вас да ми нећете замјерит јербо Вас много обеспокојавам с мојијем краткоумијем и неученошћу мојом, али можете бит истинито увјерени да ћу бит и пребиват

Вашего Високоблагородија
всеусердњејши почитатељ
и покорњејши слуга
Р. ПЕТРОВИЧ