samo shto je neke sramota da priznaju da su gradjani i oni ljudi koji chiste ulice ,a ne samo profesori univerziteta

uopšte nije riječ o tome  niko nije pominjao stepen obrazovanja, a ni profesiju

@ Anea .. daj malo pojasni post nista te ne razumem  

Marko,

kako sad ti skrenu pricu na pare, majke ti?

kako nadje vezu...ajde, nije bitno...

ti sve krenes fino i onda te spotaknu ovdje neki sa kojima uvijek volis da se " bockas"...pa te sapletu...i onda odes...nebu pod oblake...

majka mu stara...tacno se uvijek primjeti da ti je beskrajno stalo da si 100% u pravu i da je tvoja zadnja u svakoj prici...pa makar zavriso pricom o parenju kornjaca na Madagaskaru na temi o nuklearnoj fizici...

Pa ja nisam uopste spominjala pare, vec zavist...

A zavist potice iz proste cinjenice da si negde zatvoren i da su ti mogucnosti za dalji razvoj... bilo kakav ... ogranicene...

Eto... ja sam kroz srednju skolu i fakultet imala priliku da se susretnem sa takvim stvarima... jer... smo u srednjoj skoli prvo dosli u kontakt sa ljudima koji zive u predgradjima (i to ne onim americkim, vec tipicno balkansko-evropskim), a kasnije i sa ljudima koji su dolazili iz drugih gradova...

I tu je neka... razlika... u tome sto deo ljudi ostaje ogorcen i ogranicen svojom sredinom, pa makar ziveo u Njujorku i imao milijardu dolara... i to je taj palanacki mentalitet, a neko u dolasku vecu sredinu nadje osnovu za dalji razvoj... pri cemu prvenstevno mislim da na neke medjuljuske i ljudske kvalitet, a manje na ekonomsku moc ili moc uopste...

E, sad... ima tu jos stvari da se prica... ali.. meni je uvek smesno kada se setim nekih mojih poznanica sa fakulteta koje su se ubijale da objasne da nisu iz malog grada, vec iz Beeeeograaaada.... iako je meni sama cinjenica da dolaze iz druge sredine bila simpaticna...  

Ili... kada su me ubedjivale da lazem da zivim 500m od fakulteta, jer nemam taj beeeeograadski naglasak... hah... glupost...

U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost. Sve što je pretežno lično, individualno (ma u kom pravcu) nepoželjno je pre svega zato što je obećanje “sveta”, kao čiste negacije palanke, dakle, obećanje stilske polivalencije, a ova polivalencija je, za palanački duh, čisto otelotvorenje kakofonije, muzika samog pakla.

Ne može se biti u palanačkom duhu, a ne biti u infantilizmu: palanački duh, kao duh nad-ja, kao duh kolektivne volje kaja nas je uzela pod svoje, koja nas štiti od svega, a pre svega od nas samih, od svih izazova i iskušenja koja se zovu Ja (lična odgovornst i lična preduzetnost), nužno je duh koji posvećuje u infantilizam. On zahteva, iznuđuje taj infantilizam, kao zaštitnički, kao duh koji je nadstavljen svemu individualnom.Kao što mora da važi svuda (kao što mora svuda da prodre), on mora da važi i uvek. Duh tradicionalizma jedan je od osnovnih izražaja palanačkog duha.

Palanka ne voli nepoznato, u načelu; to je jedna od osnovnih njenih oznaka, kojim se odlikuju njena istorija, njena kultura, njen mentalni svet.U složenom ima bogatstva, ali nema sigurnosti. Složenost je uvek kriza sigurnosti. Svet palanke javlja se kao idealno prost, jer kao idealno siguran svet, zatvoren u samog sebe, i poznat sebi, on je predviđen unapred…Da i ne znamo za lekciju istorije (i sociologije) koja nam poručuje da je palanka čardak ni na nebu ni na zemlji, ni selo ni grad, mi bismo njenu genetsku vezu sa plemenskim selom osetili već po ovoj njenoj naglašenoj vernosti jednoobraznom, uopštavajućem stilu kao čistom poricanju svake pojedi-

načnosti i, time, kao pokušaju poricanja smrti…

Za duh palanke stil je obrazac koji treba podržati svojim životom, u koji treba bukvalno ugraditi život koji dolazi posle tog obrasca.Tiranija palanke je tiranija uvida u sve, ili tiranija ove apsolutne jasnosti javnosti svega. Podsmeh fizičkoj mani ma koje vrste, uvek spremno čeka u palanci, ali i uopšte podsmeh ma kakvoj odlici po kojoj se pojedinac razlikuje od drugih.

Nijedna odlika se ne priznaje, ma kako da je izražena…

Ljudima se nadevaju imena upravo po toj njihovoj odlici, čime se ta odlika ističe, ali ne zato da bi bila poštovana i uvažena, već zato da bi bila ismejana, i na neki način uvek na oku palanačkog duha, koji sve pamti, ništa ne propušta, ništa ne ostavlja nezabeleženo.

Time što je nosilac jedne osobine ili mane, – u koju je pretočeno njegovo ime koje je dobio po rođenju (veoma malo ljudi zovu se u palanci svojim pravim imenom), – on je u praksi trajno podređen palanci: svakim dozivanjem, koje mu se, po ovome nadimku, upućuje, duh palanke pobedonosno likuje: on je neprestano zaposlen.

Pojedinci su slova u azbuci tog sistema, simboli u simboličkoj tablici vrednosti. Razliku između tih gornjih sfera kao sfera pune duhovne aktivnosti, i sfera svakodnevnog života kao “donjih” sfera, duh palanke ne priznaje i njoj se suprotstavlja snagom koja ide do čiste svireposti.

Citirana mjesta su preuzeta iz:

Radomir Konstantinović, Filosofija palanke, Nolit, Beograd, 1981, str. 10-24.

Kad sam htela da se uclanim u biblioteku - renovira se biblioteka .. vec 5 godina ... kad sam htela da odem na bazen - renovira se bazen, kad sam htela da se prikacimo na net, moze samo wifi i 3/4 grada nema opticku vidljivost jer je u rupi   Bioskop je radio mozda 6 meseci, onda se urusio plafon pa su ga obnavljali dve godine   kad odem kod frizera, saznam ko je umro i kome se cerka kurva u 6 okolnih sela .. tada nije bilo kablovske, mislim jasno je u kojoj meri je to otezavajuca okolnost bila... za sve zdravstvene probleme morala sam da idem u Beograd, jer nemaju uslove..