Odavno sam, sugrađani čestiti, izmirenja zastavu belu na srce svoje pobola. Sve mi je sad svejedno i ravno do mora; sita sam i mržnja i ljubavi i ćutanja i romora. Za vašu borbu životnu ja nemam svojstva. A srce mi je, međutim, večno žedno svega onoga čega je sito; i umrlo bi ako bi u danu imalo čas spokojstva.
Ni za sreću ljudsku nisam ja stvorena, jer ne umem da živim samo od življenja; jer ni za šta čega ima nemam divljenja; jer znam da ne mogu svoj životni dug samo snom izmiriti. Pa ipak, mada mi ovde nije udesno, života ja bih zadržala krug, jer boli mene ipak čudesno sto će me jednom nestati.
Ni srca nemam vašeg, sugrađani čestiti, jer beskrajno volim nekoga iza onih na vidiku atara. Za njegov bih osmeh jedini posla preko voda i vatara, preko urvina i bregova, odavde na dan i noć hoda; pa ipak njegova ne bih mogla biti, niti će ljubav moja za njim ikad drugoga roda do pesama imati. D.M.
I ponovo ista bol razocarenje.. zasto opet kad zelela sam samo mrvu ljubavi i neznosti. Zar sam trazila previse .. poznajes me.. zao ti nije sto ce suze ponovo zasjati u mojim ocima.. sto cu ponovo leteti slomljenim krilima. Nekom je samoca verna saputnica i danju i nocu kad se svi povuku u svoje odaje ostajem sama .. pitam se da li igde postoji izlaz iz ovih tamnih dubina.
14. Jul 2016, 12:05:07
