Razmisljam, ja znam sve koji su me povredili, ili bili ravnodusni i bezosecajni prema meni, otpisala, precrtala, zaboravila, ubila u mislima. Ma koliko grubo zvucalo, realno jesam. Ne vracam se nazad, ne pruzam ruku dvaput, posebno ne ruci koja me je odgurnula, oborila, saplela ili unistila. Tako da ja, buduci da ne citam procitanu stranu, vec je cepam, brzo zaboravljam. Bas tako sto ih cepam iz secanja, nesvesno, a, u stvari, sasvim svesno. I uvek sa istom namerom i zeljom - da mi se ti ljudi nikad vise ne vrate. I tako, pocepani, ostaju tu gde jesu. Vise me ne povredjuju, a ja se cak i ne secam njihovog povredjivanja ........................ hm ma da me nema trebalo bi me izmisliti ....
20. Sep 2013, 18:15:25
)
