17. мај 2015.




Стиви Кин, професор економије и финансија на Универзитету Вестерн Сиднеј, угледни је аустралијски економиста, а најпознатији је по томе што је предвидео глобалну економску кризу.
Кин је предвидео последњу финансијску кризу и пре њеног почетка

Оштар критичар економије, теорија и методологије на којима почива данашња мејнстрим економска наука развио је модел у који је укључио банке, дуг и новац и доказао да пре велике олује у економији влада бонаца у коју се глобалне економије уљуљкају уочи почетка катастрофе.
О томе је недавно поновно говорио у Загребу, у склопу „Субверсиве Фестивала“. Кад је био у Хрватској пре две године, упозоравао је да Хрватска не би требало да срљати у монетарну унију и увођење евра, него да би то требало да одгодити што је више могуће. Сматрао је да би због сталног пада БДП-а у Хрватска требало да размисли о девалвацији куне ради подстицања конкурентности привреде, нарочито туризма и бродоградње.

– У ситуацији економске кризе држава би свакако требало да подстиче и повећава потрошњу, а не штедњу, јер на тај начин креира негативну спиралу. Управо је време рецесије прави је тренутак да држава подстакне привреду – сматра професор Кин.

Који су главни узроци глобалног финансијског колапса?

– Главни узрок био је раст приватног дуга, а он је растао деценијама и прешао је раст БДП-а у последњих четрдесет година; у америчком случају приватни дуг растао је са око 25 посто БДП-а педесетих година прошлог века и дошао до 150 одсто БДП-а 2005. Свет је постао завистан од дизања кредита као горива за економску експанзију, а кад је дуг престао да расте, економија је пала.

Како сте успели да предвидите велику финансијску кризу која је од 2008. захватила светску економију?

– У касним 1980-има читао сам радове Химана Минског и постао уверен да је његово обашњење капитализма тачно. Изградио сам математичке моделе његове хипотезе финансијске нестабилности за свој докторат и ти модели су показали не само да ће се криза догодити него да ће се догодити кад стопа раста приватног дуга буде успорена, али и да ће кризи претходити раздобље привидне мирноће. Кад сам видео да се ова оба обрасца појављују у подацима – дизање дуга и истовремено пад незапослености и инфлације – веровао сам да је криза неизбежна. Почео сам с јавним упозорењима да ће се криза догодити још у децембру 2005 – каже он.

Зашто мејнстрим економија није предвидјела ову кризу?

– Мејстрим економија занемарује приватни дуг уз аргумент да је “дуг новац који дугујемо сами себи” – односно да позајмљивање повећава дужникову потрошачку моћ, али смањује поверичеву, међутим уз мали укупни учинак. То је тачно за ситуације кад једна особа позајмљује новац другој јер се онда ради о измени постојеће, сталне количине новца. Али, то није истина код банковних кредита, који стварају нови новац и потражњу кад је кредит реализован, али уништавају новац и смањују потражњу кад се дуг отпла­ћује. Игнорисањем ове битне функције кредита банака, игнорисали су и узроке кризе и привидно благостање које се појавило уочи кризе – објашњава Кин.

Зашто је приватни дуг тако важан за разумијевање финансијског колапса и саме финансијске сфере?

– Приватни дуг је важан, јер банке кредитирањем стварају новац и нову потражњу. То је главни извор ширења понуде новца у нашој економији – а новчане залихе ће расти и економија ће расти ако нови кредити прелазе отплату старих дугова. То је био случај током шест деценија од 1945. до 2008: сваке године ново кредитирање прекорачило је отплату дуга, па је укупни дуг растао брже од БДП-а за тих 60 година. Али то је процес који не може трајати заувек, јер дуг не може постати бесконачно већи од прихода. Иако је тешко успоставити максимални ниво, емпиријско истраживање које је спровео амерички банкар Ричард Ваг утврдило је да се свака криза у последњих стотину и педесет година у свету догодила кад је приватни дуг премашио БДП за 1,5 пута или када је размера порасла за око 20 одсто – на пример са 135 одсто до 155 посто током пет или мање година. Америка је, уистину, испунила те критеријуме током двехиљадитих, а Кина их је премашила у последњих пет година. Дакле, криза у САД-у била је предвидива, а верујем да ће се криза догодити у Кини у идућих годину или две – наговештава он.

Шта мислите о студентским покретима који захтиевају изучавање алтернативних економских наука уместо неокласичне?

– Мислим да су захтеви студентских покрета изврсни. Алтернативне погледе на то како капитализам функционише треба изучавати све док не еволуира пристојна парадигма. То би могло трајати деценијама, а у међувремену неокласична економија нема право на монопол наставе на свеучилиштима – каже он.

Шта је решење за ову кризу и стагнацију?

– Морамо драстично смањити приватни дуг: само кад се врати на ниво који смо имали 50-их и 60-их година прошлог века, капиталистичка економија ће опет снажно расти – мада се сада, наравно, морамо носити и с еколошким ограничењима раста. То би се могло постићи оним што ја називам “јубилејем модерног дуга”, или “квантитативним олакшавањем за народ”. Искористили би се капацитети владе – кроз средишњу банку – како би се створила новчана подлога за отпис дугова на начин да се не прави разлика између штедиша и дужника. Они који немају дуг добили би новчану ињекцију, а они који имају дуг требало би да га, уз помоћ, отплате; и требало би зауставити ситуацију да банке кредитирају како би финансирале шпекулације, а не инвестиције – саветује Кин.

Шта би свет, или глобална заједница, требало да научи из ове кризе?

 

– Најважнија је лекција схватити како се лако ствара приватни дуг – стварно настаје “ни из чега”, па како банке лако могу да створе превише дуга. Морамо да престанемо да размишљамо о дугу као о нечему што се догађа између два појединца – у ситуацији у којој онај који је штедео новац може тај новац позајмити, а могућност да онај други не врати тај новац сматра се крађом – и размишљати на начин да је банка попут фабрике која тежи да што више произведе, и мора повремено да отпише дуг који никад не би требао бити створен. Коначно, неекономисти морају да науче да је конвенционална економска теорија врло лош модел капитализма, јер занемарује новац, дуг и неравнотежу – а све ове категорије дефинишу аспекте капитализма. Треба нам нова теорију економије која узима појмове новца и дуга врло озбиљно, а види економију као комплекс који је далеко од равнотеже система – објашњава он.

Које су последице које лично сматрате најгорима? Како ће – и хоће ли се – променити друштва у којима живимо?

– Најгоре је појединцима који су изгубили приходе и у многим случајевима животне уштеђевине због ове кризе. Можда су још горе прошли људи у земљама попут Грчке, Шпаније, Португалије, који су морали да прођу кроз непотребне патње програма штедње који је погрешно идентификовао проблем као последицу јавног дуга. Многи људи починили су самоубиство због погрешних политика – рекао је Кин.

Је ли криза показала да постоји потреба за новом врстом вођства? На који начин?

– Треба нам политичко вођство које може да разуме сложене системе, од економије до екологије. Наши политички системи су дизајнирани кад нам је требало “племенско” вођство против другог племена. Ипак, ових дана највеће претње нашем опстанку долазе из сложености света у ком живимо и потребне су нам одлуке које су супротне од онога што су племенске вође склоне учинити. На пример, да бисмо сада решили економску кризу, морамо да смањимо приватни дуг и ми имамо капацитете да то учинимо. Јавни дуг је порастао јер је приватни дуг прво постао превелик, а онда је престао да расте – чиме је уклонио извор потражње из привреде. Али наши политичари једноставног начина размишљања примењују увек једноставан лек покушаја директног смањивања јавног дуга и тиме привреда пати. То је једини резултат. Повлачим аналогију између наших политичара и онога што они раде с аматерским возачима аутомобила који покушавају да скренути десно на путу и због тога возе аутомобил у круг. Њихов рефлекс је да и даље држе волан удесно, али због тога још више проклизавају – јер заправо треба да окрену волан улево да би се изравнали – прича он.

Можете ли да наведете неколико добрих и лоших примера за то како су различите владе решавале кризу?

– Вероватно је кризу најбоље решио Исланд. Начин на који су то они учинили укључивао је политичко деловање целе заједнице – што је лако у земљи која има тако мало становника. Политички лидери хтели су да учине оно што су чинили сви други – спашавати банке, а не дужнике, наметати мере штедње… али људи су опколили Парламент, председник је одбио да потпише уговоре с ММФ-ом и побуна је значила да је Исланд отписао своје дугове – подупирући дужнике, а не повериоце. И осим тога, процесуирали су банкаре. На крају је Исланд изашао из кризе боље него било која друга земља, иако је у једном тренутку приватни дуг у банкама био око 1000 одсто њиховог БДП-а. Најгоре се са кризом носи еврозона где су наметнуте мере штедње због лажних уверавања да је јавни дуг прави проблем и да ће штедња довести до раста. Ове политике изазвале су другу Велику депресију – открива он.

(Vesti online)

Koliko istine ima u ovoj recenici, a koliko je apsurdna. To samo pokazuje celu sizofreniju sistema.
 


Bez unistenja kapitalizma, covek nema buducnost.

Sistem se globalno utemeljio na svemu tome.

Realno, ne znam sta moze da promeni trenutnu situraciju koje jedino izgleda nije svestan krajnji korisnik i najveci investitor tog istog sitema.

Kada kazes "unistiti kapitalizam", koji model unistenja predlazes?

1.treci svjetski rat...
2.vanredno stanje...vojna vlast...i otimanje novca od imucnih...od svih koji imaju vise no sto im treba za zivot...
3. povllacenje novca sa bankovnih racuna

Шта је решење за ову кризу и стагнацију?

Pa rešenje postoji, i već se uveliko primenjuje 

Lepo kaze covek:
Ti danas imas situaicju da se, bukvalno za svaku sitnicu koja se javlja u medjuljudskim odnosima, pojavljuju "strucnjaci", koji se "razumeju" u to nesto, dakle stvaranje fah idiota. Pa tako imas plejadu besmislenih zanimanja, fakultete za pisanje u dalj, skoro sam cuo za "strucnjak (terapeut) za pravilno sedenje na radnom mestu" i sl. Pa pogledaj fakultet politickih nauka, to je bukvalno kurs za EU integracije...

Gde je resenje? Pa vidis i na forumu da gro ljudi uopste ne moze da skapira (ili moze ali se pravi) da zivimo u antiekonomiji, ovo je sistem perpetuum mobile. Da bi se naslo resenje, treba ukazati na problem, a problem predstavlja to sto je nase shvatanje podele rada daleko zastarelo, dalje tu je i problem ciklicne potrosnje, planirane zastarelosti, beskonacnog trosenja u konacnoj sredini, a sve zarad dizanja nekakovg bdp-a, koji je opet vezan za banke i dugove (dakle, to je lanac ludila).

Covek polako ispada iz procesa rada, zamenjuju ga masine, i to ce tako moci sve dok prosecan radnik ne bude mogao da kupi i najjeftiniji proizvod, nastao kroz masovnu proizvodnju, jer ce ostati bez posla. Jos pre 20-ak godina, prosecan radni dan je mogao da se svede na 4 sata dnevno i to je cinjenica koju neki ne mogu da prihvate.

Resenje: Najbolje - nacionalizacija banaka, otpis neregularnih dugova, davanje ovlascenja Centralnim Bankama drzava da same stampaju novac, koji nije dug, saradnja drzava na polju proizvodnje samoodrzivih kuca i naselja....

Srednje - Udruzivanje nekoiko drzava na polju rada na nvom ekonomskom modelu.

Najgore ali i najizvesnije - krvava revolucija!

Kada sam citao o onome sto se na Islandu desilo posle 2008. palo mi je na pamet da bi ovo zaista bilo potencijalno ok resenje (deluje dobro ovako, "na papiru"a li ko zna kako bi izgledalo u praksi, igra tu ulogu stvarno mnogo varijabli).

Te banke i jesu nekakav bezpotreban posrednik koji samo sise novac za nesto sto bi drzava mogla da obavi (mi i onako imamo gomilu zaposlenih birokrata u drzavi koji ne rade nista korisno, a uredno dobijau plate).

Naravno i nacin na koji bi se to obavilo je isto diskutabilan. (npr. umesto grube nacionalizacije banaka mogli bi da se napravi institucija koja bi bila konkurentna bankama ali neprofitna (ne bi uzimali kamatu, vec bi plate dolazile od poreza. Posto banke, vecinski, zaradjuju od kamata, njima se ne bi niko normlan obracao, a ekonomija bi dobijala potreban novcani kapital za razvoj. sankcije bi bile iste, ili jos stroze. sve bi se to moglo obaviti na milion drugacijih nacina).

Imas li neki clanak nekog ekonomiste koji prica o ovome?

To su proizvodi ekonomske manipulacije vecine nad manjinom. Na zalost, moze im se pa te nebulozno-nepotrebne stvari funkcionisu sa tendencijom da se prosiruju.


Taj lanac je upravo i nastao sa tom namenom i odlicno funkcionise. Slabije moralni ljudi, ljudi na ivici egzistencije, ljudi sa povisenim stepenom raznih vrsta strahova itd, pothranjuju taj sistem.

Kada se napominje ono cuveno "izabrati politicko vodjstvo drzave svesno bla bla bla" svi uglavnom vec gube svaki smisao za promenama jer se politicki milje ne menja godinama. Utaban i sa potporom u svom uigranom sablonu, on funkcionise bez opreza prema sloju ljudi koji ga potkrepljuje, siguran u svoju nadmoc upravo zato sto je izabran od gore pomenutog sistema, i jasno i dosledno fura svoju ulogu.
Cesto je svestan da to nece potrajati dugo ali ustolicenje na vlasti naroda i drzave sadrzi opijate koji trezvenost, razum i stecene moralne vrednosti, ocas baci u zasenak. Retko ko je imun na novac. Ako je imun na novac onda nije na moc. Modeli takvih politicara su najgori kada se poklope prva i druga stavka.


Da ali za takav potez drzava (politicari koji je vode) ne sme biti ekonomski i drugacije zavisna od bilo kog cinioca koji bi je poljuljao u namerama. Samoodrziva proizvodnja u posustalom i raspalom drustvu gde nista ne funkcionise je ravna nuli i bez pokrica. Bukvalno bez ikakvog pokrica: ekonomskog, u resursima u radnoj snazi itd.


Trenutne dve opcije (za nas) su EU i EAES. Prva nam je svima (vecini realnih) poznata i ne donosi nista dobro do ropstva. Druga, realnija, ekonomski moguca nailazi na otpor vladajucih jer ne gura extra profit i proviziju na privatne racune. Plus, tu je i onaj momenat straha opredeljenja za nesto sto je nezivesno, cak i ako iz daleka izgleda spasonosno.


Vreme tog modela je pravizidjeno iz prostog razloga sto su sada unije naroda blisko povezane i strogo kontrolisane. Teorijski uvek moguca, praktocno je izgubila primenu upravo uvodjenjem sistema o kome sve vreme govorimo. Taj model u novijem, sadasnjem dobu je nedopustiv, neprimenjiv i gotovo nemoguc.
To vidimo iz mnogih primera, gde opet strada poslednji cinilac koji je po logici stvari, covek niskog ili nikakvog obrazovanja, covek sa jakim porivom za ugrozavanje dosadasnjeg nacina zivota, politicke ili neke druge ideologije. Jednom recju, nemoguce i to a priori odbaci kao mogucnost. Vreme pobuna na taj nacin je proslo. XXI vek to ne bi omogucio, prepoznao ili izneo.

Ono sto nisi napomenuo a ja bih rado je to, da pomenuti sistem ubija duh, veru, tradiciju i nadu coveka. Kada sve to nabrojim, ne mislim na institucije (da se ne bi nakacili mrzioci i uskokrugi sagovornici trazeci Boga itd). Iskljucivo mislim da je covek generalno izgubio tlo pod nogama, u svakom pogledu. Stvarne vrednosti su se zaboravile, covek je postao masina koja fura necije ideje. Svoje sigurno ne.

Otkaci svaki moguci vid moderene komunikacije covecanstva, ukini internet, onemoguci satelite da obavljaju sav svoj posao, i dobices kolaps i revoluciju za jedan dan sa veoma neizvesnim ishodom.

Coveku je potrebno da se osami bar sa sobom i sa svakom celijom drustva ponaosob da bi znao sta mu je ciniti.
Do tada je susti rob koji je doveden do savrsenstva nepruzanja otpora prema svemu sto mu ne prija i prema svemu sto mu onemogucava dalje napredovanje (i ekonomsko i duhovno). A to je neotudjiva sprega izmedju onog sto covek mora po prirodi stvari da cini i onoga sto ga cini zadovoljnom i produktivnom jedinkom za sada i za ubuduce.

To je tacno, zato ja mislim da se stvari ne mogu sustinski promeniti kroz sistem i zakone. Svetu treba potpuno nov fundament, kako ekonomski, tako i politicki na kome se moze stvoriti novi sistem.

I to je tacno. Sve je pod kontrolom velikog kapitala. Bakminster Fuler je rekao da se sistem ne moze promeniti borenjem sa postojecim poretkom, vec stvaranjem novog, koji ce stari uciniti prevazidjenim.
Ima istine u tome. Za reovluciju je bitan "dan posle", dakle sta raditi posle? Buduci da vecina ljudi ne razume ni sta se danas desava, a ne sta bi trebalo da bude, siguran sam da je to savrseno plodno tlo za manipulacije, kao i do sada, nezadovoljstvo ljudi se kanalise kroz instrumentalizovane "revolucije".

Ja sam rekao da je krvava revolucija najizvesnija ali postoje i one druge revolucije, koje se ticu odbacivanja starih sistema vrednosti.

Tacno. Kada coveku oduzmes pravo da bude covek, onda takva individua tone u dekadenciju, bolesti, probleme raznih vrsta i na tome sistem pociva, tu se pravi lova, stvoris problem, pa ga posle "tretiras".

simpa je kako vi kao trazite resenje...

bice kako oko kaze.

i nikako drugacije...