Fridrih Niče - "Vesela nauka" paragraf 341
“Kako ti je kada se jednog dana ili noći demon došunja u tvoju najusamljeniju usamljenost i kaže ti: „Ovakav život kakvim sada živiš i kakvim si živeo, moraćeš da živiš još jednom i još bezbroj puta; i u tome neće biti ničeg novog, nego će ti se morati vratiti svaki bol i svako uživanje i svaka misao i uzdah i sve neizrecivo malo i veliko u tvom životu, i sve istim redom i posledicom – a isto tako ovaj pauk i ova mesečina među drvećem, a isto tako i ovaj trenutak i ja sam. Večni peščani sat postojanja ponovo će se okretati – a i ti sa njim, zrnce prašine od prašine!“ Da li se nećeš baciti na noge i škrgutati zubima i proklinjati demona, koji je tako govorio? Ili da li si jednom doživeo silan trenutak, kada bi mu mogao odgovoriti: „Ti si bog i nikad nisam čuo nešto božanskije!“

Ako želiš ljubavnika
But ću to što tražiš
Ako ljubiš druge draži
Na mom licu biće krinka
Ako pak za srodnu dušu moliš
Rukom me privlači
Ili-ako voliš,mahnito istuci,
Ovde sam
Sasvim tvoj
Ako šakom treba se potući
I u ring ući
Za liječnikom, ako srce zebe,
Pregledat ću pomno
Svaki deo tebe
Tvoj ću vozač biti
Samo stupi
Il me smesti u vozilo svoje
Svejedno je
Ja sam tvoj
Da,mesec odveć sjaji
Lanac grubo steže,
Pa zla zver ne sanja
A ja lutah svugde dokle pamet seže
Kroz sva obećanja
I znana i neznana
I neodržana
Nikad žena natrag se ne vraća
Pa sve da od boli kolena se tope
Ili da ko stene prostrem se pred stope
Zavijam sred leta
Grbem posred srca
Param prekrivače
Il' zavapim jače:”Molim”
Sav u muci toj
Jas am tvoj.
Pa i ako usneeš
U trenutku,negde, usred ceste,
Upravljač je moj
Ili ako gradom zaželiš prošetat
Nestat ja ću s maglom,kradom
Ustrebaš li oca za buduće dete
Samo kaži
Ili tek šetača po peščanoj plaži
Ja sam tvoj
Ako želiš ljubavnika
Bit ću to što tražiš
Ako ljubiš druge drazi
Na mom licu bit će krinka.

Leonard Cohen - Ja sam tvoj

Moderna devojka ljubi kroz zube.
Ne nosi gacice ispod mini suknje.
Moderna devojka ne misli o njemu.
Ona poklanja grudi i kosu vetru.
Moderna devojka lenjo stoji na prozoru.
Gleda nehajno niz ulicu, pljucka na noc.
Moderna devojka nikada
Ne telefonira njemu.
Moderna devojka ne vidi nikog.
Ona nokautira pogledom.
Ona mrvi na dlanovima neznost.
Moderna devojka sedi cvrsto na zemlji
Na cvrstom i zategnutom dupetu.
Moderna devojka ne prepoznaje mirise suparnica.
Ona ne strahuje od prevare i druge zene.
Moderna devojka ume da ne vidi.
Ume da ne misli, ume da ne cuje.
Modernu devojku poklanjam njemu.
On je takodje moderan muskarac.
A ja sam neka starovremena,
Arhivski uzorak.
Sa usnama sto se smeju veri i nadi,
Sa telom koje bi samo neznost da mami.
Ja sam devojka koja ne ume da ceka
Ulizujuci se mudro obmani, lazi.
Ja sam devojka koja bi da se ljubi,
Koja bi da misli, da se smeje,
Devojka koja trazi nekog sebi slicnog
Koji ce umeti da je oseti i vidi,
Bez zelje da je od glave do pete promeni.
Ukratko ja sam antimoderna.
Volim da pisem ljubavna pisma.
Jos vise da ih citam.
Ali nikad ih ne dobijam.
Zato ih sama sebi saljem i izmisljam.
Pa se topim od milja
Kao sladoled na suncu, dok ih citam.
Mozda sam ja caknuta.
Ali ja umem da glumim modernu devojku.
I uglavnom svi i misle da sam moderna.
I mogu iz dana u dan da menjam tip, kostim za mimikriju,
i da nateram sebe da budem srecna.
Ja sam devojka za muskarca uramljenog
U sredinu stare retusirane slike,
Za belosvetsku muskarcinu koji je jak
Kao grom i lekovit kao melem.
I koji nikad ne odasilje otrovne strele,
Vec igra pikado sa vremenom i
Koji se smeje, smeje, smeje.
Ponoc je odavno prosla.
Osecam hladan miris zore.
A ja jos cekam da pojavi se
ovaj moj moderni muskarac.
Da pogleda me blago moderno,
Blago podatno.
I da mu se siroko osmehnem.
Pored njega, znam, bicu usamljena
Bas kao i ove noci
Dok slusam o njegovim podvizima,
O uspehu, o neprijateljima, i preprekama,
Uz veliku sansu da i sama postanem moderna
I za ljubav blago, koketno nezainteresovana.


Ovo sam negdje davno pronasla, ne znam ko je autor ali je simpaticno, recimo.
"Ispovijest jedne antimoderne devojke"

Авион се покренуо и после неколико минута одвојили смо се од руског тла. Док је искошен надлетао
 Москву, још су се могли видети облакодери, гигантски тржни центри и компаније, који су ницали као чиреви и красте по телу оболелог. Међу њима су зујали људи отровани духом светске малограђанштине, оптерећени куповинама, трошењем, екстремним пороцима и безумним амбицијама.

И Русија је, на жалост, улазила у Европу, утапајући се у њене свеобезличавајуће процесе.

Али је над њом лебдео клик плавокосог дечака ''Вот я батюшка'' и тај клик, чист као суза, био је зов њене праве суштине, протеране на маргину, но ипак неумрле. Зов људима да се окану лажи и мимикрије, да не трују свет и не кваре Божије дело. Да не траће животе унутар ''глобалних перспектива'', већ стану и погледају у себе и око себе. У небо изнад себе, земљу испод себе и човека поред себе.

Јер Вечност се не да обманути, нити ће руска звона икада престати да подсећају на то.
Бесмртна руска звона - звона Словенства, звона Васкрсења, звона Последње Битке за Царство Небеско.
И ово мало душе што нам је још остало.

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.   
Ma bili svetovi crni,
il’ beli,
ma bili putevi hladni,
il’ vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.   
Hoću da drziš moju ruku,
da se ne bojiš vetra
i mraka,
uspravna i kad kiše tuku,
jednako krhka,
jednako jaka.   
Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol
i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.   
Da sa mnom
ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.   
I crkneš,
ako crći treba,
zbog svega što smo najlepše hteli.   

-Antić

Nisam siguran da postojim,
u stvari. Ja sam svi pisci
koje sam poznavao,
svi ljudi koje sam sreo,
sve žene koje sam volio;
svi gradovi koje sam posjetio...
Nisam ni u šta siguran,
ne znam ništa...
Možeš li zamisliti da čak ne znam
ni datum svoje smrti?

Nisam siguran da postojim - J. L. Borges

-There's something to be said about a glass half full.   About knowing when to say when.   I think it's a floating line.   A barometer of need and desire.   It's entirely up to the individual.   And depends on what's being poured.   Sometimes all we want is a taste.   Other times there's no such thing as enough, the glass is bottomless.   And all we want, is more.  .  .  

-Maybe we're not supposed to be happy.   Maybe gratitude has nothing to do with joy.   Maybe being grateful means recognizing what you have for what it is.   Appreciating small victories.   Admiring the struggle it takes simply to be human.   Maybe we're thankful for the familiar things we know.   And maybe we're thankful for the things we'll never know.   At the end of the day, the fact that we have the courage to still be standing is reason enough to celebrate.   

- At some point, you have to make a decision.   Boundaries don't keep other people out.   They fence you in.   Life is messy.   That's how we're made.   So, you can waste your lives drawing lines.   Or you can live your life crossing them.   But there are some lines.  .  .   that are way too dangerous to cross

Kraj. Nema dalje. Uradio sam sve što sam mogao ili stigao da uradim.
Prvo sam sahranio iluzije. Onda ideje, pa ambicije. Zatim emocije i motive. Ostala mi je još nada.
Još nju da zaceprkam, pa da mirno napustim bojište.
Ali, kažu da ona umire poslednja. Ipak, nestace koji tren pre mene. Makar truncic vremena.
A onda cu i nju da pokopam i da okoncam zapoceto. Ne bih voleo da ostavim nešto nedovršeno.
Osetio bih se poraženim.

Siniša Dedeic

ceo nam je dan dug, i dosadan.
do veceri, kad se, krisom, sastajemo.
poljubac jedan, brz, i negledan,
dosta nam je. da se svetu nasmejemo.
da odemo u noc, kao da smo krivi.
lako, kao tica, koja kratko zivi.

nas viti korak ne vezuje brak,
ni nevini zanos zagrljaja prvih.
nego osmeh lak, sto cveta u mrak,
na usnicama sa dve-tri kapi krvi.
ruke nam ne drhte, od stara prstenja,
nego od zudi, straha i sazaljenja!

ah, nije taj strah samo nas uzdah,
kad vidimo sumu, kako lako cveta.
nego je to plah, isprekidan dah,
kojim bi nekud dalje, sa ovog sveta.
u Slobodu, kud, nad nama, grane jezde.
u prah mirisan, kud lipe raspu zvezde?

uzese nam cast, ali svetli slast,
nebesna, kao ponos, na nasem licu!
nasa je strast gurnula u propast:
lazi, zakone, novac, i porodicu.
od ponizenja nam je klonula glava,
al nam se, u telu, proloce spasava!

nas tuzan osmeh blagosilja greh;
zig onih koji ljube, na svetu celom.
ceo nam je dan dug, i dosadan,
i prolazi u cutanju neveselom.
tek uvece, slobodan ko u travi cvet,
ja te cekam. na jednoj klupi. razapet.


"Ja, ti, i svi savremeni ljubavnici" - Crnjanski