pakao,to su drugi kaze Sartr i ja se slazem.

„Прво помињање плавог племена Професор Паштровић проналази почетком праисторије: После потопа преживели припадници првобитног племена подигоше преко пута пространих панонских поља предивне пристанишне полисе. По плавном, плодном Подунављу, природно поче процват пољопривреде, посебно повртарства. Питомо Подунавље прозваше Плавим Парадајзом. Плави полиси полагано постадоше преголеме пијаце. Продаја пренагомиланих пољопривредних производа, по претпоставци професора Паштровића, проузрокова преку потребу прибележавања података. Памћење података постаде поприличан проблем. Промућурни продавци, присиљени пуком потребом-прописаше. Почевши писати прстима по прашини-практично пронађоше прво познато планетарно писмо-протописмо, претечу панскрипта, потом прозвано Плавим писмом...“

Moras odabrati put koji ne vidis jos pred sobom,
jer taj put moras sam da stvoris.

„Завршиће се рат, све ће се некако регулисати, организовати. Ми ћемо бацити све што имамо, – сво злато сву материјалну снагу на превару и обмањивање људи… Људски мозак и свест људи, способни су за промене. Посејавши тамо хаос, ми ћемо неприметно заменити њихове вредности лажним и натерати их да верују у те лажне вредности. Како? Наћи ћемо своје истомишљенике, своје савезнике у самој Русији. Кроз епизоде ће се одигравати грандиозна трагедија погибије најнепокорнијег народа, коначног, неповратног гашења његове самосвести…

Из књижевности и уметности, на пример, постепено ћемо да истребимо њихову социјалну суштину, одучимо уметнике, одузећемо им жељу да се баве уметношћу… истраживањем оних процеса, који настају у дубинама народних маса. Књижевност, позоришта, биоскопи – сви ће приказивати и славити најнижа људска осећања… На све начине ћемо подржавати и подизати такозване уметнике који ће почети да усађују и уливају у људску свест култ секса, насиља, садизма, издајништва, једном речју свих неморалности. У управљању државом створићемо хаос и збрку. Неприметно, али активно и стално ћемо доприносити самовољи чиновника, подмитљиваца, беспринципијелности. Бирократизам ће бити врлина. Поштење и уредност ће се исмејавати и никоме неће бити потребни, биће остатак прошлости. Поквареност, лаж, обмана, пијанство и наркоманија, животињски страх и безобзирност, издаја… Национализам и непријатељство народа, пре свега непријатељство и мржња према руском народу, све ћемо то вешто и неприметно култивисати, све ће се то расцветати као цвет са много латица… И само мали број, веома мали, досетиће се, или чак, схватити шта се дешава.

Али, такве ћемо људе ставити у безизлазан положај, постаће предмет исмејавања, наћи ћемо начина да их оклевећемо и прикажемо као отпатке друштва. Откинућемо духовне корене, отрцаваћемо и уништавати основе духовне моралности. На тај начин ћемо пореметити генерацију за генерацијом. Узимаћемо људе још од малена, главни улог биће омладина, кварићемо је, силовати. Направићемо од њих цинике, простаке, космополите“.

Трећи светски информативно-психолошки рат

... Napravio sam joj četiri scene u restoranu. Ovde restorani imaju nečeg starinskog, bar ovi na koje ja nailazim. Imam čulo za kafane. U sebi neprekidno, dok pijuckam, mrmljam Štrausa.
Zamislite, ona kaže da ne voli ruske romanse. Kad sam joj pevušio - ništa. Slegne ramenima i kaže: ne podnosi ruski jezik. Suviše joj je mek. Onda sam čitavo prepodne govorio samo ruski.
Počeo sam sa Blokom, vikao Majakovskog tako da je svima bilo neprijatno, a malaksao sa Jesenjinom. Naredio sam joj da počne da uči ruski.
Izvinio sam se ljudima za okolnim stolovima i, od dvanaest, pa nadalje, govorio sam samo engleski, ali sam sve reči izvrtao i lagao da su to američki slengovi. Održao sam joj predavanje o sedamnaest slengova. Zamolili su nas da iziđemo iz kafane.
Na ulici smo se posvađali, onda smo se dugo ljubili, i bilo je jasno da je volim. Zato i mislim da vam nikad više neću pisati. Uostalom, zar nije tako bolje. Kad umrete, podići ću vam divan spomenik i napisati: ona je trpela mene.
Ima jedna pesma za decu, Preverova, koja kaže: „Žirafe pevaju, ali pošto su žirafe neme, pesma ostaje u njihovoj glavi.” Tako je i sa mnom. Možda ću vam i govoriti neke reči, ali, kako sam za vas od danas nem, pisma će ostajati u mojoj glavi.
Od sutra - ništa. Ni razglednice.

Mika Antic

Jednom sam rekao mojoj uciteljici klavira da je Beethoven u sebi istovremeno imao i raj i pakao. Pogledala me svojim ogromnim ocima i odgovorila mi, da sam to lepo uoblicio.

Tad mi je ispricala nesto interesantno...

Nije Beethoven "Mesecevu sonatu" nazvao meseceva. On je nazvao "Sonata u Cis-Molu, Opus 27, Nr. 2", sa sporednim imenom "Sonata quasi una Fantasia", sto jednostavno znaci: "Sonata koja je skoro fantazija ". Moja uciteljica dodade jos da je to previse dramaticna sonata za naziv "Meseceva sonata". Rekla je i da je madjarski kompozitor Franz Liszt drugi deo nazvao "Cvet izmedju dve provalije". Ja licno pre bih rekao da je rec o "Malom lutkarskom pozoristu izmedju dve tragedije".

Devojcica sa pomorandzama - Jostein Gaarder

„Oni ne nose odeću, ni vunenu, ni lanenu, ni pamučnu, jer im jednostavno nije potrebna; kod njih ne postoji pojam nasledstva jer su im sva dobra zajednička svima. Oni žive bez kralja i bez guvernera, a svako je sam svoj gospodar. Imaju onoliko supruga kolika ima je volja, a sin živi sa majkom, brat sa sestrom, rođak sa rođakom, a i svaki muškarac sa prvom ženom koja naiđe. Raskidaju brakove onoliko čestko koliko im je volja i u tom pogledu ne poštuju nikakav zakon. Nemaju ni hramove, ni religiju, niti su idolopoklonici. Šta više da kažem? Oni žive po zakonima prirode.”

Amerigo Vespuči - Mundus Novus

Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Otadžbine i Beograda.Vi nemate više da brinete za vaše živote, koji više ne postoje. Zato napred, u slavu! - major Gavrilović 1915. god.

“Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti…
Hajde da snevamo: Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu. Majka je moja želela da ja postanem ono što moj otac ne beše: da povratim izgubljeno imanje, uzdignem i još lepšim sjajem obasjam već pomračeno ime naše. Ja sam samo to znao da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko, nisko! I da je čak to dosta od nas što ti dopustamo da si kod nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu ugađaš i da, gledajući me, smešiš se blago i trudiš da pogodiš svaku moju želju, smatrajući se srećnom ako mi je ispuniš. Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije biće.
Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete, a ne i ja. Ja sam bio već zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja kojima si se ti podavala bezazleno. Eto, tako je to bilo! Znao sam ja da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje: znao sam da bi me negovala i čuvala kao očinji vid... Znao sam ja sve to, pa ipak... Da, nisi i ti bila bogata, iz znane kuće, i nisi bila viša od mene. Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta, umoren i obuzet sumnjom da mozda neću ono biti čemu težim, koliko puta, kažem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen, prospavam svoj san.
Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš, i više ti se svetili nego što su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam ćutao. Nisam znao šta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu tvoju lepotu, milinu, ljubav i sreću ima. Bilo mi je teško i mučno pri pomisli da će te drugi grliti i ljubiti; da će drugi piti ljubavi iz tebe, tog čistog, jos neproteklog izvora... A ovamo? Da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao šta da radim. Ali ti? Nisam te smatrao za višu no ostale, ali ipak si bila nešto drugo, nešto što me je sprečavalo da postupim kao sa ostalima. Borio sam se, mučio, lomio, i topio gledajući te tako lepu, krasnu i razvijenu, tek procvatu...
Volim te, volim...volim!... - I sve te više stiskah, grljah, ljubljah... I, prigrljenu, potpuno pripijenu uza se, držah te; osećah ti laku trzavicu i toplotu tela... Ah! I, mesto radosti, srece, strasti, mene luda i bedna, obuze beskrajna, velika, teška tuga...Suze mi navreše.
- Da li će ikada biti duše koja će me ovako voleti?
I ti - ne dani, već noći! Ja ne mogu više. Plačem. Uzalud su suze, uzalud je sve! Prošlo je, i ode! Ne povrati se! Šta mogu sad ja, do samo suze?!...
I odoše. Moja majka visoko, lako, ponosito, a tvoja zgrčeno i zanoseći se. Ne znam šta je bilo i čime su te nagnali da pristaneš, samo na materinom oku spazih još neosušenu veliku suzu, kad se vrati i reče:
- Svršeno je!
Ja? Isprva kao da se oslobodih, dahnuh što sam te skinuo s vrata, ali me posle uhvati strah. Bojao sam se. Poražen svojim kukavičlukom, drhtao sam kao prut. Dahire, ćemaneta, zajecaše, uzdigoše se i počeše pištati po obasjanim i mirnim visinama. Oh, a u njima ko da beše neke demonske, strašne naslade i zadovoljstva; osvetne i zlurade, tajanstvene sreće sto mi te oteše, uzeše od mene. Kao da te ti glasovi poneše sa sobom gore, u visine, krešteći i pišteći... sveteći se meni, koji se čas radovah što se otresoh tebe, čas opet drhtah i plakah silno, jako, krijući se da me ko ne spazi i vidi!...”

Borisav Stanković, „Uvela ruža”

„Срби! Вашим победоносним походом повесница српска би обогаћена новим сјајним листовима. Победна имена: Св. Николе, Беле Паланке, Пирота, Ниша, Грделице и Врања, остају да се вечно блистају у повесници, као звезде које ће даљном потомству осветљавати ваше врлине и показивати свету све што је кадар да изврши један мали народ, одушевљен патриотством, а вођен идејом слободе.
    Нека вам је хвала пред Богом и људима, моји дивни јунаци! Благодарећи нашим племенитим жртвама, ми смо били срећни да видимо ослобођен знатан број наше подјармљене браће, да их видимо слободне и да се са њима, сада први пут после Кособа братски  загрлимо.
(...)
Европа је признала Србији независност. (...)
(...)
Независна Србија мора бити сложна, озбиљна, мора у свим својим предузећима ићи измереним корацима, како да се, с једне стране, потпуно користи својим драгоценим тековинама, а, с друге, да сада више но икад обезбеди себи симпатије европских држава, које су нас примиле у своју средину. Споља мудри, а унутра чврсти одношаји - то су једини путеби на којима може процветати Независна Србија!
Нека је Господ Бог узме у своје свемоћно закриље!