Priznajem!
Lagala sam svet da ništa mi nije. Da ista sam ona čije lice pamte. Obmanula prostor i promakle sate. Ćutala istinu pred Porotom pravde.
Mea Culpa!
Isušila mora, podvezala reke ispod samog toka, jezerske vode usahla sa gora. Ispravila željom vrh planine bedne, pokosila livade i pašnjake medne. Ugasla mesec i zvezde bele.
Sunce u malenu šaku skrila. Da bih sa njim bila.
Mea Culpa!
Obila sam reze na vratnici sreće. Ćelije tuge stopila na plamenu sveće. Razbila katance i pustila dan. Sebe prodala za jedan san.
Mea Culpa!
Ukrala sam svemir da ga njemu dadnem. Sa nebom u džepu, pred njega da padnem.
Ponornici svetla zatvorila puta, da mi ljubav, sa njom, ne odluta.
Mea Culpa!
Ubila sam prošlost. Bez stida. Bez srama.
I sve sam svoje, njemu dala.
Mea Culpa!

Neka žive pobednici! Neka žive gubitnici! Neka živimo svi, dokle god se može. Praznik je vrhunac života, barem društvenog života. Svi su tu, klimamo glavama u znak pozdrava levo i desno, pružamo ruku, kavalkada lakih poljubaca naznačava početak naših, na talasima zanosa rastućih simpatija prema čovečanstvu koje, posve verovatno, pati od raznorodnih dependencija, ali jedna stvar je okupila pod ovim krovom one koji žele da praznuju: umetnost kao otrov-opijat (Rauschgift), jer je prava istina da onaj ko je jednom zatrovan, taj se nikad ne oslobađa žudnje za umetnošću. I ne treba da se oslobađa, jer ćemo mrtvi sigurno biti lišeni svih žudnji, a dotle neka samo žudimo, i neka što opipljivije osećamo da se onome ko ima, tome se i daje. Praznik je uvek razuzdanost, vanredno izobilje, radovanje jedno drugome, duševno-telesna gozba. Zaslužujemo zbunjenost tim izobiljem, bilo nam je u životu dovoljno i dosade, i čemera, a biće ih još. A što se onoga sveta tiče, ne možemo znati, da li će biti zanimljiv.

Đerđ Konrad

LJUBAVNA PESMA

Ove noći mogu napisati najtužnije
Stihove,
Napisati na primer: “Noć je puna zvezda,
Trepere modre zvezde u daljini”.

Noćni vetar kruži nebom I peva.

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.

Voleo sam je, a katkad je I ona mene
Volela.

U noćima, kao ova, držao sam je u svom
Naručju.

Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim
Nebom.

Volela me je, katkada sam I ja nju voleo.

Kako da ne ljubim njene velike nepomične
Oči.

Ove noći mogu napisati najtužnije
Ljubavne stihove.

Pomisao da je nema. Osećaj da sam je
Izgubio.

Slušati beskrajnu noć, bez nje još
Beskrajniju.

I stih pada na dušu kao rosa na livadu.....


Neruda

Село се налази непуних двадесетак километара од града, што значи да ми неће бити потребна нека већа новчана средства (отац ми није до сада био умешан у неку од мафија, па морам да приштедим), а и брзо се стиже. Локација прелепа: на обали Западне Мораве, између родног села Станислава Биничког и родног села тренутно актуелног Радоша Бајића. Кукуруз, тополе, брда и шумарци који се смењују са њивама, слика су и прилика једне заборављене Србије без ‘‘метропола’‘ и небодера, странаца на Exit-у те Новог Сада, засутог шприцевима после тог културног – и ‘‘култног’‘ – догађаја. У селу постоји и древни камени запис, чија се старост мери хиљадама година, али се налази у ‘‘Дому културе’‘ који је у ‘‘процесу реновирања’‘ и спора око власништва, па ми је остао недоступан. Недоступни су ми остали и гробови од наврндеде па на даље, јер нико није умео тачно да ми каже где су, а и боље је ‘‘да не идем по змијарнику’‘, с обзиром да је тамо трава нарасла до појаса.

А и шта ће ми то?

У селу се налази чесма из периода Кнеза Александра Карађорђевића, лепо обликована, од камена по коме је овај крај и познат. Многе православне храмове красе управо радови мајстора одавде. Од камена је и спомен-плоча погинулим ратницима из ратова 1912–18, а недалеко од ње и погинулим партизанским борцима. Списак имена на првој је далеко дужи од овог на другој, с обзиром да у селу до 1944. партизана готово и није било.

Али, они су ипак победили и поред тога што се из села сваке године у великом броју иде организовано на Равну Гору и глуми комплетан сценарио из филмова Вељка Булајића – уз учешће, наравно, Вука Драшковића.

Одемо једно вече до локалне дискотеке, на далеко познате и по неизбежним тучама на које више ни полиција не реагује, пошто мртвих још нема. Таман смо стигли, кад са звучника трешти Северина, са све ‘‘ч’‘ које изговара као ‘‘ћ’‘, а за њом цео репертоар ‘‘онога што воле млади’‘, с Карлеушом на челу.

Партизани су ипак победили, тотално.

Младен Стевановић
ХРОНИКА СЕОСКОГ ГРОБЉА

"Vi sjedite ovde i tefericite, a ne znate sta se iza Stanisevca valja."

Tako je on mučio i dražio sebe pitanjima, i to čak sa nekim uživanjem. Uostalom, sva ta pitanja nisu bila nova niti neočekivana, već stara, bolna, davnašnja. Odavno se u njemu sva ova sadašnja tuga začela, rasla, kupila se i u poslednje vreme sazrela i iskristalisala se u vidu strašnog, surovog i fantastičnog pitanja koje mu je izmučilo dušu i um, neodložno zahtevajući rešenje...A sad ga materino pismo odjednom porazilo kao grom. Bilo je jasno sad nije trebalo tugovati, stradati, pasivno razmišljajući samo o tome kako su to nerazrešiva pitanja, već neizostavno nešto učiniti, i to odmah, što pre. Treba se pošto-poto odlučiti na šta bilo, ili se savim odreći života. Poslušno primiti sudbinu onakva kakva je, jednom zauvek, i ugušiti u sebi sve, odričući se svakog prava da radiš, živiš i voliš.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, „Zločin i kazna“

Znas u cemu gresimo? Verujemo da je zivot nepromenljiv i da kad uzmemo jedan pravac moramo njime da idemo do kraja. Sudbina, naprotiv, ima mnogo vise maste od nas. Upravo kada poverujes da iz jedne situacije ne postoji izlaz i kada tvoje ocajanje dostigne vrhunac, brzinom iznenadnog udarca vetra sve se promeni i preokrene i sledeceg trenutka shvatis da zivis jedan novi zivot.
…
Gresiti je prirodno, ali otici i ne biti svestan svojih gresaka, ponistava smisao jednog zivota. Stvari koje nam se dogadjaju nisu nikada same sebi cilj, i one imaju svoju cenu; svaki susret, svaki, pa i najbeznacajniji dogadjaj, ima neko znacenje. Sebe cemo razumeti i spoznati onoliko koliko smo spremni da ih sve prihvatimo, koliko smo sposobni da u svakom trenutku promenimo pravac i da ostavimo staru kozu kao guster izmedju dva godisnja doba.

Idi kuda te srce vodi - Suzana Tamaro

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam…
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima…
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo…
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose…
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara…
“Zauvek?”, pitala je uplašeno…
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da “zauvek” ne postoji…
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš…
I zaplakaćeš, istog časa…
I najzad shvatiti kako sam te voleo…

Đorđe Balašević

No zašto da se brineš, zašto da se uzrujavaš? A on se nije ni brinuo niti uzrujavao, sve dok nije ova žena došla u njegov život. Bio je gotovo deset godina stariji od nje. Ali bio je hiljadu godina stariji po svome iskustvu, jer je počeo s dna. Njegova je veza postajala sve uža. On je već naslutio dan, kad se već neće moći otkačiti od nje i kad će morati započeti zajednički život:
Jer ljubavni okovi se teško kidaju!
A šta onda? Šta onda? Mora li on otpočeti opet, ni s čim, odakle bi otpočeo? Mora li u to uplesti tu ženu? Mora li započeti strahovitu svađu s njenim ubogaljenim mužem? I isto tako strašnu svađu s svojom grubom ženom, koja ga je mrzela? Kakve li nevolje! A on nije više mlad, već je samo rad živeti. Osim toga nije ni iz bezbrižnog soja. Svaka gorčina, svaka gorčina ga je vređala: a tek žena!

Dejvid Herbert Lorens, „Ljubavnik ledi Četerli“

"....znaš Jagoda, nisam stigao juče da ti kažem, ali primetio sam da se rode vraćaju u naš kraj...Proleće je i vreme je za rode, da nam opet dođu..Ljudi ih viđaju po selima okolo, samo ih nema u Barandi...E, to Jagoda nije normalno,nije u redu...Ja se, pravo da ti kažem, bojim, mada...Kažu mi da je došla jedna, u ono staro gnezdo kraj puta, na onoj banderi kod krivine. Ne znam, moraću da pogledam...Nije dobro Jagoda, nije to dobro....Jer ja sam posle, kad si ti otišla...Malo sam se bavio rodama i ...One su ti čudne životinjke...Eto, kad one beže iz našeg sela, to ti je, Jagoda, upozorenje da je nešto loše u našem selu. To sam znala i ja, rekla bi sad ti meni..Znam, ima lošeg, ali sad je katastrofa.Kad nema roda, to je katastrofa, to je neki poremećaj opasan za sve...Nije to samo loše, onako, obično, sitno...Kad odlaze rode, to je opasno, znači da smo debelo zgrešili i oterali ih...A kad one odu, svašta može da se desi i ja sam sad, ovih dana na oprezi, gledam di idem i pazim šta radim...Govorim i drugima da se paze, ne mislim samo na sebe, da ne pomisliš....Govorim, ali niko me ne sluša, čak i gunđaju, prete...Onda ja ućutim. Ali....Jagoda...Nešto će da se desi, rode ne greše...Vidiš, moja Jagoda, rode su čudna bića...One izaberu jednog partnera, sa njim žive, izrode mlade, prave zajedno gnezda, putuju...I ako služajno, a to nije retkost, neko od partnera ugine ili strada tokom tih selidbi, rode ne traže drugog partnera...Rode, moja Jagoda, ostanu same...I tuguju, tuguju za svojim partnerom...I bez obzira kolika je ta tuga i bez obzira što oko sebe, dok lete, gledaju kako druge rode imaju svoju decu i svoje ljubavi, one ne traže novog partnera...One lete i trpe...Trpe, moja Jagoda..."

"Vratice se rode"