Žena je kao knjiga, koja se, bila dobra ili loša, mora najpre svideti naslovnim listom. Ako ta stranica nije zanimljiva, nece pobuditi želje za citanjem, a ta je želja upravo tolika koliko je zanimanje što ga naslov potice. Naslovni list kod žene ide odozgo do dole, baš kao kod knjige; pa tako i njene noge; koje zanimaju sve muskarce kojima su ukusi slicni mojima, imaju istu privlacnost kao i oprema knjige. Medutim, vecina ljubitelja ili premalo ili nikako ne pazi na ženske noge, baš kao što vecina citalaca ne mari za izdavaca knjige. Stoga žene s pravom posvecuju toliku brigu licu, odeci i držanju, jer samo time mogu u onima koje priroda nije pri porodu obdarila slepocom potaknuti radoznalost i želju da ih procitaju. Ali kao što ljudi koji su procitali mnogo knjiga požele na kraju nove, pa bile i loše, tako se i muškarac koji je upoznao mnogo krasnih žena na kraju zaželi ružnih, samo neka su nove.
Istina, lažno belilo koje sakriva stvarnost bode mu oci, ali njega mami strast koja je vec postala porok, i šapuce mu hvala u prilog lažnog naslova. ‘Možda’, misli on u sebi, ‘knjiga i nije tako loša, možda joj cak i ne treba tog smešnog spoljnog omotaca.’ I on je tada pocinje ovlaš prelistavati, ali on još nije okrenuo ni nekoliko stranica, a vec se javlja otpor, jer živa knjiga želi da bude procitana kako valja..i tako *legoman biva žrtvom koketarije, tog cudovišta što progoni sve one kojima je ljubav zanat.

Casanova

(*legoman – covek sa velikom strašcu za citanjem)

Gospodjice,
dalje zaista nemam vise sta da vam kazem.
Osim...mozda..
Da ste ostali najlepsa medalja iz najlepseg rata u kom su mi srce amputirali
Gospodjice
Ja nisam za vama bio onako obicno
gimnazijski zanesen
u meni je sve do tabana minirano...

Mika Antic

...Je li to sve što ostaje od ljubavi? I šta uopšte ostaje posle nje?
Telefonski broj koji lagano bledi u secanju. Caše sa ugraviranim monogramima ukradene u „Tri ladara”. Posle ljubavi ostaje obicaj da se belo vino sipa u dve caše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod „Znaka ?” I zacudeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.
Posle ljubavi ostaje recenica: „Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…” i „Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona”.
I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi.
Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vracali posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode. Ostaju znaci ljubavne šifre: „Ako me voliš, zapocni sutrašnje predavanje sa tri reci koje ce imati pocetna slova mog imena”. Ušao je u amfiteatar i rekao: „U našoj avangardi…” Poslala mu je poljubac.
Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da ce neko iznenada naici. Klak - spuštena slušalica kada se javi tudi glas. Hiljadu i jedna laž.
Posle ljubavi ostaje recenica koja luta kao duh po sobi: „Ja cu prva u kupatilo!” - i pitanje: „Zar necemo zajedno?”
Ovaj put ne.
Posle ljubavi ostaju saucesnici: cuvari tajni koje više nisu nikakve tajne. Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.
Posle ljubavi ostaje povredena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama.
Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.

Posle ljubavi ne ostaje ništa. Sranje.

"Una"
Momo Kapor

"Zaista, nije bilo mesta gde se covek moze sakriti od onoga sto svet, izgleda, jeste, osim ako ne postane jurodivi i pobegne nekud u pustinju, ili se popne na stenu. A zapravo, kada se sve uzme u obzir i uporedi - ponovo je duboko udahnuo hladni nocni vazduh - kako zloba i pohotljivo nepostenje jednog strasljivog, ogorcenog pisara mogu da se mere sa... smrcu dece? Ne mogu. Nikako.

Sinulo mu je da ponekad covek ne dolazi do zakljucka o vlastitom zivotu, vec samo otkrije da je to vec ucinio. Nece on pobeci od svega ovoga, pustiti kosu i dozvoliti da mu odeca smrdi na neopran znoj i izmet u pustinji dok mu kozu prekrivaju opekotine i plikovi. Covek zivi u svetu. Trazi ono malo krhke lepote koja se moze naci, kako god da je definise, i prihvata da je Dzadova vaseljena - ili Ludanova, zubirova, ili bilo koje druge sile kojo se ljudi klanjaju - nije mesto gde smrtni ljuid i zene nalaze spokoj i mir. Mozda ima drugih svetova - neki su tako i poducavali - boljih od ovog, gde su takve harmonije moguce, ali on nije ziveo ni u kom od njih, niti ce ikada ziveti. "

Gaj Gavriel Kej - "Gospodar careva"

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronadješ sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba

zbog svega što smo najlepše hteli.

Senka-Miroslav Mika Antić

Bio sam zbunjen; nisam znao šta da radim. Najzad dođoh na jednu misao; i rekoh u sebi, idem da napišem to pismo - i onda ću videti da li ću moći da se pomolim bogu. I da vidite čudo, odmah sam se osetio lako kao pero, i moja zabuna je bila prošla. Uzeh list hartije i olovku, zadovoljan i uzbudjen, i sedoh i napisah:

Gospodjice Votson, vaš odbegli crnac Džim nalazi se ovde, dve milje naniže od Pajskvila, a uhvatio ga je g. Felps, i on će vam ga predati ako pošaljete nagaradu.
Hak Fin

Laknulo mi je i prvi put u životu osetio sam se potpuno očišćen od greha, i sad sam znao da ću moći da se molim bogu. Ali to nisam učinio odmah, nego sam spustio hartiju na zemlju i zamislio se - mislio sam kako je dobro što se sve tako desilo, i kako je malo trebalo da se izgubim i odem u pakao. I nastavio sam da mislim. Mislio sam o našem putovanju niz reku; i za sve vreme bio mi je Džim pred očima, na danu i noći, nekad na mesečini, nekad u buri, a mi plovimo, i razgovaramo, i pevamo, i smejemo se. Ali nekako nisam mogao da se setim ničega što bih mogao da mu zamerim, nego sasvim obratno. Gledao sam ga kako drži moju smenu posle svoje, umesto da me zove, kako bih ja mogao duže da spavam; gledao sam ga kako se raduje kad sam se ja ono vratio iz magle; i kad sam ga ponovo našao u ritu, tamo gde je bila krvna osveta; i u mnogim sličnim prilikama; i kako mi je uvek govorio dijete, i ugadjao mi, i kako je za mene činio sve čega bi se setio, i kako je uvek bio dobar; i nazad se setih kako mi je bio zahvalan kad sam ga spasao rekavši onim ljudima da na splavu vladaju velike boginje; i kako je rekao da sam ja največi prijatelj koga je stari Džim ikad imao na svetu, i jedini koga sada ima; a onda se slučajno obazrem oko sebe i spazim onu hartiju.

Našao sam se između dve vatre. Podignem hartiju, i zadržim je u ruci. Počeh da drhćem, jer je trebalo da se odlučim, zauvek, između dve stvari, i ja sam bio svestan toga. Pomislim jedan minut, koliko da dahnem, i onda rekoh u sebi:
- Dobro, onda idem u pakao - i pocepam hartiju.

Bile su to strašne misli, i strašne reči, ali je bilo rečeno. I ja ostadoh pri tome što sam rekao; i više nikada nisam pomislio da to poreknem. Izbio sam celu tu stvar sebi iz glave; i rekao da ću uzeti na dušu i ovaj greh, pošto sam tako vaspitan, a drugi nisu. I prvo što ću da uradim, to je da Džima ponovo oslobodim ropstva; a ako setim nečega goreg, učiniću i to; jer kad sam već zapao u grehove, onda mogu ići u tom do kraja.

Mark Tven, Haklberi Fin

  Ah,pompezni Djakomo,kako ga volim!!

"Udružili smo se u čopor da bi nam bilo toplije.
Da li nam je toplije, nije ustanovljeno.
Istorija ove simbioze još traje.
No, sve je to bilo pre nas i mimo nas.
Nama je čopor dat kao sudbina, pred kojom nemamo izbora.
Ali jedan ipak postoji, i on nam se, ma koliko nesvrsishodan, ne može oduzeti:
koliko nas taj čopor uistini greje, svako od nas, vlastitom kožom, sam mora da izmeri ..."

Borislav Pekic

Vasa se još malo muva po palubi, koristeći to razgledanje da uđe u devojčin vidokrug, i ne propuštajući priliku da ovog puta on njoj okrene leđa. Ali tek što su mu, onako zagledanom u talase, bore talasa počele da se preslikavaju na čelu, iz razmišljanja ga trže zvuk sličan zvuku mehaničke muzičke kutijice. On se okrete, i na rukohvat odmače od ograde na koju se taman naslonio, a Mala Vidra iz džepića svog prsluka hitro izvuče sat na lancu, otvarajući mu poklopac palcem iste ruke, uvežbanim pokretom. Do kraja melodije, ona nekoliko puta pogleda ka Vasi koji ju je sve vreme posmatrao, dodajući pri svakom sledećem pogledu milimetar osmeha svom lepom nadurenom licu, da bi po završetku pesme uzdahnula i progovorila tiho i mirno, potpuno odobrovoljena...

Mala Vidra: Tatin... Ali ja ga nosim... Svira svaki pun sat... Njime sam se
uspavljivala kad sam bila mala... Ono je moj prozor, vidiš? Gledala sam zvezde, i čekala da zasvira, bar još jednom... Ali tata kaže da je odsvirao svoje... Sad nikad ne znaš kad će se oglasiti... Malo žuri, malo kasni, pa onda opet žuri...

Vasa: Ma, baš ga briga... On samo ide po svom...

Vidra ga pogleda značajno, nije ni čudo da je Taj obrlatio sve one devojčure?

Vasa: Mora biti da je lepo... Svaki put ti je druga slika pod prozorom kad se probudiš...

Polja... Bregovi, vinogradi... Pa trska i palacke... Onda neki tornjevi u daljini... Opet žito... A ja kroz onaj svoj pendžerak vidim uvek isti budžak neba... U koji se ni mlad mesec ne usuđuje... A o suncu da i ne govorimo... Mala Vidra ga gleda utešeno, gotovo ponosno zbog svog putujućeg prozora, ali onda snuždeno zaokrenu vratićem, otkrivši načas mali skriveni prostor iza uha, dotle neistražen njegovim pogledom... Potom je ustala i pridružila mu se na ogradi, pa trešnjom koja joj je došla pod ruku pokušala da pogodi cvetić koji je voda polako nosila. U činijici je užurbano probrala još jednu trešnju koja joj se učinila felerična, a kad je videla kako je Vasa zavidno posmatra, uzalud se osvrćući da pronađe nešto čim bi i on okušao sreću, nesebično mu poturi trešnje, osmehnuvši se...

Mala Vidra: Da, ali... Zato nikad ne mogu dobiti pismo, recimo... Moja kuća
jednostavno otplovi kad joj padne na pamat... Poštar bi morao plivati za njom... To je jedno... A drugo... Nikad mi momci neće pevati serenadu pod ovim prozorom... To je sigurno...

Trenutak njihove zamišljenosti prekida ponovno prekoredno oglašavanje sata, na šta se ona glasno nasmeja, a on se tobož začudi...

Vasa: Nikad mi sat nije prošao brže... Uz tebe vreme prosto leti...

Spremio je za nju najozbiljniji pogled koji je umeo da izvede, ali, nekako predosetivši to, ona se ne okrete ka njemu, već srknu limunadu iz visoke čaše, i osta zagledana na potpuno drugu stranu, sve do kraja melodije sata, pa i duže...

Kao rani mraz - Balašević

Kao rani mraz - Balašević

"Dobro je kad covek jednako putuje i mnogo sta vidi!-rekla bi Nikolaju uvece. -Onda covek moze shvatiti kako se izgradjuje zivot. Potiskuju,odbacuju narod na njegov kraj,a on , nagrce tamo, ali -hteo ne hteo-misli:zasto?zasto me gone od sebe?Zasto svega ima mnogo, a ja sam gladan?I koliko pameti ima svuda, a ja sam glup i neprosvecen?I gde je on, milostivi Bog, pred kojim nema nema bogatasa i siromaha, vec su svi- deca koja su draga srcu?Narod se pomalo buni zbog svoga zivota-oseca da ce ga nepravda ugusiti ako ne pomisli na sebe. "


Mati Maksim Gorki